ПРЕЧАНСКИ ФРОНТОВИ — КОРЕНИ АУТОШОВИНИЗМА

Југославизми Наполеонов грех Југословизам је хрватско-аустријско-ватиканска идеја XIX века која је, бар својим насловом, требала по угледу на најнапредније културне народе да обједини балканска племена у једну модерну нацију. У та доба хрватством је покушавано да се обједине разуђени ентитети, ако се може у опште говорити о ичим повезаним народним групама. Хрвати су били један "мали народић на ивици историјској, без свог језика и своје културе" (Ј. Дучић). Намере су заправо биле екстремно експанзионистичке: из загребачке централе југославизмом су покриване и оне народне групе које нису имале хрватски идентитет, али им је могао бити усађен. У ту сврху најпре је пробуђен илиризам, а за њим, као политичко унапређење, југославизам, који је еуфемизам за велико-хрватски пројекат. Илирија је Наполеонов пропали мегаломански пројекат једног новог краљевства, али је у Словеначкој, а нарочито у Хрватској, остала у великој успомени — јер је беда онамошњег народа у прва два-три деценија X...

Роберт Вилијам Ситон-Вотсон - дискретни злодух Најмоћнији страни чинилац у балканским пословима била је Велика Британија. Енглези су били (и остали) преоштро, преко границе политичког интереса, оријентисани против Срба. Јавно мњење острвске империје као и читава њена елита били су крајње негативно, такорећи компулзивно, расположени према Србији и Србима. У литератури се наводи да је сама краљица Викторија изражавала став да су православци на Балкану гори од Турака муслимана, а премијер Дизраели да Словенима не треба препустити управу над сопственим народом. За све невоље на Балкану, по том истом обрасцу мишљења, криви су били Срби — чак и за бугарско страдање од Турака и за Кримски рат. Херцеговачки устанак се у британском тумачењу приказивао као "изазван споља  непотребном попустљивошћу Порте” ... (Даље сазнајемо да „источни хришћани спадају у најгоре врсте у оквирима целог човечанства” ... Балкански хришћани су међусобно хронично завађени и да су им недостајале лепе особине ...

У гротлу Великог рата Аустроугарска “радосна апокалипса” Аустро-Угарска се за Балкан почиње живље занимати тек након 1866, када је била поражена у два рата: први пут од Пијемонта, када је 1861. створена Краљевина Италија, а Монархија остала без територија у северној Италији; други пут 1866, након битке код Садове, када је избачена из уједињења немачких земаља пошто се Пруска одлучила за концепт "Мале Немачке" с Хохенцолернима на челу. Тако је процес уједињења Немачке и Италије био завршен. Европском дипломатијом доминирао је канцелар Ото фон Бизмарк (1815–1898), који је желео да очува Османско царство "пошто је ова мера најбоље одржавала равнотежу снага у Европи". Хабзбуршка перспектива свела је питање будућности Османског царства на три могућа решења: да територије на Балкану падну Русији, да их с Русијом подели, или да их међусобно поделе балканске државе. Допустити Русији монопол моћи било је неприхватљиво; даље јачање балканских држава, првенствено Србије, так...

Бечко ратоводство   У Бечу почетак кризе није обећавао спектакл. Са становишта обичног грађанина ништа није указивало да убиство Фердинандово треба да буде проширено у војну акцију против Србије. Нико није схватао да би требало отпочети рат против мале земље са којом је Монархија имала само трговинске сукобе. "Шта се нас тицало то вечито ситно сукобљавање са Србијом, које је у основи, као што смо сви знали настало поводом неколико трговинских споразума због српског извоза свиња?" — писао је о тим данима Стефан Цвајг.[1] Цвајг је, као пацифиста, био ужаснут почетком рата. Али је као хроничар свога времена остао задивљен пред моменталним преображајем пристојног малограђанина у крви жедног освајача. О атмосфери на почетку рата каже:  "Први ужас због рата кога није желео нико, ни влада (sic!) ни народ, претворио се у одушевљење... млади регрути су одлазили у тријумфалном маршу. Њихова лица су била светла јер им се клицало, њима младим људима свакидашњице, које нико није зап...

Србијанци међу комплотима На основу општих наговештаја кризе, начелник аустријског генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф предвиђао је да нема изгледа за срећан исход рата ако се не постигне победа до пролећа 1917, а и цар и краљ Карло IV покушавао је да спасе Монархију давањем подстицаја за склапање мира. Тако су закулисане радње, које су се од почетка рата водиле далеко од фронтова, добиле пуни замах. После преговора аустријског министра спољних послова Буриана с немачким канцеларом Теобалдом Бетман-Холвегом, средишње силе упутиле су владама Антанте 12. децембра 1916. предлог за мировне преговоре. Негативан одговор Антанте (12. јануара 1917) значио је тежак ударац, поглавито за Хабзбуршку Монархију. У тајним мировним преговорима ( тзв.„Сикстова афера“ [7]) које је 1917. цар Карло I, посредством принца Сикста Бурбонског и грофа Тамаша Ердe̋дија, водио са француском страном, један од основних услова био је обнова независне Србије и обезбеђивање њеног излаза на море. Француск...