УВОД - 5

Србијанци међу комплотима

На основу општих наговештаја кризе, начелник аустријског генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф предвиђао је да нема изгледа за срећан исход рата ако се не постигне победа до пролећа 1917, а и цар и краљ Карло IV покушавао је да спасе Монархију давањем подстицаја за склапање мира. Тако су закулисане радње, које су се од почетка рата водиле далеко од фронтова, добиле пуни замах.

После преговора аустријског министра спољних послова Буриана с немачким канцеларом Теобалдом Бетман-Холвегом, средишње силе упутиле су владама Антанте 12. децембра 1916. предлог за мировне преговоре. Негативан одговор Антанте (12. јануара 1917) значио је тежак ударац, поглавито за Хабзбуршку Монархију.

У тајним мировним преговорима ( тзв.„Сикстова афера“ [7]) које је 1917. цар Карло I, посредством принца Сикста Бурбонског и грофа Тамаша Ердe̋дија, водио са француском страном, један од основних услова био је обнова независне Србије и обезбеђивање њеног излаза на море. Француска је истовремено захтевала враћање Алзаса и Лорене и обнову независне Белгије, док је Аустроугарска требало да се одрекне интереса за Цариград и мореузе, чиме би се отворио пут руском решењу тог питања. Карло I је, настојећи да сачува монархију, истовремено разматрао и сопствену замисао о јужнославенском краљевству под хабзбуршком круном, које би у једној варијанти обухватило Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору и Албанију, а у другој Хрватску, Босну и Херцеговину, Србију и Црну Гору. Овом решењу били су врло склони Енглези и председник британске владе Лојд Џорџ.

Покушај сепаратног мира ипак није успео. На састанку савезничких представника у Saint-Jean-de-Maurienne 19. априла 1917. британска и француска страна нису успеле да приволе Италију на уступке у погледу њених ратних циљева. Сонино је остао при захтевима заснованим на Лондонском уговору, што је било једно од кључних ограничења за даљи развој овог мировног подухвата. Тако је, само захваљујући неслагању апетита савезничких држава, избегнуто жртвовање Срба зарад светског мира.

Док су српска војска и дипломатија водили тешку борбу за државу,[1] на другој страни, југословенска интелигенција у егзилу бавила се питањем какву форму и смисао дати држави кад је Србија ослободи. Свакојаких је било у Женеви, као центру окупљања елите ван бојног поља. Историчар Богумил Храбак дао је детаљну слику како је интелигенција стварала нову јужнословенску државу у заветрини неутралне Швајцарске: међу преко 2.000 политичких емиграната, дезертера и избеглица радили су Југословенски одбор са више својих чланова, обавештајне установе српске владе и више народних посланика, радикалска и самостална страначка фракција, герузија и дефраyданти, црнорукачки гласноговорници, црногорски династичари и противдинастичари, социјалдемократи, масони, централисти и федералисти, републиканци и монархисти, латентни аустрофили и кроатофили, револуционари и конзервативци, расходовани државници, војни бегунци и симуланти, фаворити моћника и сиротиња, студенти са стипендијама, вечити студенти-политиканти, купљени и они који су једва скрпљавали крај с крајем — уз аустроугарске плаћенике, шпицле и бугарске пријатеље. Речју, то пијачно људско шаренило у стагнативном гибању претендовало је да реши балканску будућност.[2]

У времену које је наметало окупљање народних снага, праволинијску идеологију и духовну дисциплину, посебно су били упадљиви новопечени пречански политичари који су се понашали као размажена дериштад. Њихово државотворно велико тумарање најближе би се дало приказати као крдо Буриданових магараца.

У Швајцарској је неко време живео и радио и Т. Г. Масарик. Њему је, примећује Храбак, по зрелом расуђивању и радљивости могао уз бок стати једино професор Јован Цвијић, док су остали угледници претресали по кафанама вести и нису хтели да се прихвате никаквог посла, изговарајући се да „нисмо Чеси“.[2]

Цвијић је, међутим, у овом ратном периоду имао и сопствену улогу у српском националном раду: у Нешателу је наставио научни рад и истовремено помагао српском избегличком становништву, а крајем 1916. одлази у Париз, где је наредне године предавао на Сорбони.[†] Његово присуство у Швајцарској зато је пре свега важно као пример оног типа интелектуалног ангажмана који је, за разлику од кафанског „претресања вести“, подразумевао конкретан рад у корист српске ствари.

На жалост, "сви" (што би се, тачно узевши, скоро у целини односило на пречанске Србе)[3] "који су учествовали у стварању нове државе, не само да су полазили од Скерлићеве филозофије да је свеобухватан и синхрони напредак верске равнодушности у народу једини услов за њено стварање и постојање у будућности, него су се и понашали тако као да је та равнодушност већ постала историјска тековина" — (Милорад Екмечић).[†]

Србијанци су сасвим оправдано били огорчени неразумним понашањем избегличке интелигенције из Прека. Миленко Веснић, тадашњи српски посланик је, очито фрустриран, то образлагао Мештровићу овако: 

„Веснић ме једног дана позвао и тужио се на овај ‘босански сепаратизам’... Хрвати и Словенци се нешто друго, па ако хоћете и босанци Турци, а Срби из Босне и Херцеговине треба да иду сви на фронту, а не да се баве политиком. Што имају они да раде. Ми се бринемо и мислимо за све Србе, а они имају да слушају. Право да вам кажем, мање их марим него Хрвате.“.[6]

Ово не значи да националног рада није било уопште, већ да га није било у потребној мери у ситуацији када је све снаге ваљало искористити до крајњих граница способности и издржљивости; да је тај рад био површан, фрагментаран, импулсиван, покаткад неозбиљан, проткан интригама, шпијунирањем, свађама, најчешће лично и политички ривалски и контрадикторан.

Нужно је напоменути да су се Црногорци већином показали у Швајцарској као непријатељски фактор. У литератури се преноси и обавештајна белешка по којој је јак покрет Црногораца у Женеви помагала црногорска влада, ради рада међу Босанцима које је требало усмерити да траже самосталну Босну, односно сједињење Босне и Херцеговине с Црном Гором под круном краља Николе — концепцију коју су помагали Аустријанци у Швајцарској, уз новчану помоћ британске владе или неког енглеског одбора (месечно 150 до 200 франака), а за узврат су Босанци били дужни да утичу на сународнике по аустријским универзитетима. Наводи се и да је такав спис, потписан од 83 Црногорца и 23 Босанца и Херцеговца, упућен Бечу у јануару 1917. Ови детаљи су прецизни и треба их потврдити тачним извором пре објаве.[†]

Коначно, средином 1917. искристалисало се неколико основних идеја о уређењу нове државе — мала (у оквиру Аустроугарске), средња и велика Југославија (са Бугарском). Швајцарски домаћини заговарали су опстанак преуређене Аустроугарске у којој би се као федерална јединица појавила Југославија, чак и с припојеном Србијом, а у трећој варијанти и с Црном Гором. Постојала је и струја за федерацију Југословена с Бугарима (којој би Србија препустила Македонију), за балканску конфедерацију, па и дунавско-балканску заједницу, као и струја која је истицала потребу за самосталном Црном Гором, макар под заштитом Италије, само да није под "недовољно културном" Србијом (најбучнији промотер ове идеје био је професор-педагог Марко Јаковљевић, родом Сремац). У овим варијантама претезале су републиканске концепције.

Тек од пролећа 1918. у јужнословенским земљама Хабзбуршке монархије почиње убрзани процес политичког осамостаљивања у односу на Беч и Будимпешту. Тако се 3. марта 1918. у Загребу састала група хрватских, словеначких и српских политичара која је усвојила и потписала резолуцију у којој се истиче да је "нужна концентрација свих странака и група које, стојећи на становишту народног јединства, те ослањајући се на начело народног самоодређења, траже своју народну независност и на демократским темељима уређену државу Словенаца, Хрвата и Срба". Резолуцију су потписали и петорица политичара из БиХ: Данило Димовић, Ђуро Џамоња, Коста Мајкић, Јозо Сунарић и Војислав Шола.

Интелектуалци из Србије, као представници концепције о јединственој монархији Срба, Хрвата и Словенаца, држали су да се иза "Југославије" крије Велика Хрватска, која би у плановима Беча била дужна да повуче и остатке Србије. Југословени из Аустроугарске нудили су очито демагошки противстав: "Најглавније је да би се тако извршило уједињење свих југословенских племена, па ако се не добије довољно гаранција за опстанак у федерализованој Аустроугарској, народ уједињен сачекаће њен распад и доћи ће до своје пуне независности."

Са тако "искристалисаним" ставовима (о Србима је реч, за друге се није ни чудити) ушло се у период преговарања о будућој држави под патронатом савезника.

Post festum критика српске политике

Српска државотворна политика и данас је главна мета критика и демонизације са свих страна. Са стране поражених народа у Првом светском рату, као и отворених нео-комуниста, то и не чуди. Међутим, и наводно патриотски ауторитети такође се обрушавају на стварање Југославије, наводно из супротних мотива, што ништа не помаже, већ само доприноси штети коју српски народ трпи већ читав век.

Као пример таквог "компетентног" мишљења, наводимо ставове Марка Пејковића[4] и Радослава Гаћиновића.[5]

Тврдња да ниједна друга опција 1918. (сем Југославије) није била могућа — не стоји. То би било тачно само у случају да су, и поред другачије одлуке српске елите од оне која је заиста усвојена, велике силе имале мотив или материјални потенцијал да принуде Србију на Југославију. Али то није било тако: ако су слабије наоружани и малобројнији Ирци успели да остваре свој циљ у односу на далеко моћнију Британију, није јасно како то не би могла да уради Србија у односу на Француску, Британију и САД, све и да је на неки начин заиста била уцењена да се одрекне себе у корист Југославије. Британци, а за њима ни Французи, 1918/1919. сигурно не би слали трупе да Србију принуде на Југославију, јер нису били спремни да шаљу трупе тада ни у Средњу Европу како би војно гарантовали — за себе много битније питање — независну Аустрију у склопу тзв. Дунавске (кон)федерације.

Одласком далеко на северозапад, Југославија је стекла знатно већу територију и добила границу са озбиљним противником Италијом, уместо да је између себе и Италије оставила простор за самосталну хрватско-словеначку државу и тако њих претворила у италијанске противнике, а себе у условног италијанског савезника. Самостална, али проширена Србија (мања од Југославије), на западу би добила "привременог" непријатеља — слабу државу која би се држала у српској орбити путем страха или ситних уступака за много веће услуге, а српски ресурси не би се трошили на обуздавање моћније Италије.[4]

Гаћиновић наставља у истом правцу: треба рећи да су и многи српски политички прваци, па и сам Никола Пашић, говорили да су Срби, Хрвати и Словенци "један народ са три имена", погрешивши веровањем да такво мишљење влада и у њиховим срединама. Срби су поднели највеће жртве у Првом светском рату, али су пропустили прилику — у тренутку када им је читав свет одавао признање и био спреман да им помогне — да својој држави прикључе све територије које је њен народ у континуитету насељавао и на које је имао историјска права.[5]

Можемо констатовати да је накнадно погрешно размишљање неизмерно штетније од накнадне памети. На страну што су се енглеске, француске, а богами и италијанске трупе већ налазиле на Балкану и кретале се, час иза леђа час са бока, малобројној и премореној српској војсци — сам рачун "ако су слабије наоружани и малобројнији Ирци успели да остваре свој циљ у односу на далеко моћнију Британију, није нам јасно како то не би могла да уради Србија у односу на Француску, Британију и САД" суманут је ipso facto. Ништа у аргументацији и резону двојице патриотски узбуђених историчара нема здравог темеља, ни разума.

---

[1] Судећи према написима у лозанској газети, Рајс је већ крајем 1915. веровао у победу сила Антанте и "васкрс Србије". Ипак, питао се: "Колико ће Срба остати после рата у краљевству?... Да ли ће их бити само два милиона када се потпише мир?" Попут већине српских политичара, обновљену државу видео је у границама заједнице Срба, Хрвата и Словенаца коју је често називао "Велика Србија", али је сумњао да ће "стара Србија моћи да заузме место које јој припада у новој Југославији"... Рајс је предлагао увођење швајцарског система кантоналног федерализма.

[2] Богумил Храбак, "Југословени у Швајцарској 1915–1918", Историјски записи, 3–4 (1988).

[3] "Сви" би се тачно односило ипак скоро у целини на пречанске Србе — напомена аутора.

[4] Марко Пејковић, "Стварање Краљевине СХС (Југославије) у троуглу реалполитике, геополитике и идентитета", https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2019/04/Nacionalni-interes-33-3-2018-unutrasnje-FINAL.pdf

[5] Радослав Гаћиновић, "Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца — држава без правног темеља", http://repozitorijumips.rs/781/1/NI-33-5.pdf

[6] Примарни извор цитата је књига Ивана Мештровића: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Загреб: Матица хрватска, 1969, стр. 78.
Секундарни траг Никола Бабић,„Босна и Херцеговина у концепцијама грађанских политичких снага и Комунистичке партије Југославије до 1941. године“, објављен у часопису Прилози, бр. 3, Сарајево, 1967, стр. 7–45. 

[7] „Сикстова афера“, извори
- Prince Sixtus of Bourbon-Parma, My Memoirs, London, 1920.
Сикстов непосредни мемоарски извор;
- Wolfgang Steglich, Die Friedenspolitik der Mittelmächte 1917/1918, Bd. 1, Wiesbaden, 1964.
Овај рад је експлицитно наведен као извор за четири француска услова
- 1914–1918-online, „Sixtus Affair“.

[†] Извори се налазе у референтној литератури.