ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 11
Душан Васиљевић
Душан Васиљевић, [1], сенатор, један од оснивача „Просвјете“ (Сарајево, 1870 - Београд, 1951), није се истицао театралним антисрбијанским ескападама, али је његово дело у коначном обрачуну штеточинско, и усмерено ка подели српског народа.
Да, у пригодним биографијама о њему нарочито се истиче да је један од оснивача Просвјете. Не помиње се да је он лично и угасио.
Његова срамна улога у Југословенском одбору није спорна.
Није спорно да је, са Николом Стојановићем, Атанасијем Шолом и другима, спречио да се Босна и Херцеговина директно присаједини Србији, насупрот већинског народног расположења. По сваку цену настојао је да се Срби из Босне и Херцеговине вежу за Загреб, не за Београд.
Коначно, приступањем КПЈ преузео је улогу агитатора за концепт федерализма у коме су Срби из БиХ пострадали тако да се више никада не опораве.
Након завршене гимназије (Сарајево, Дубровник), студирао је права у Бечу и Загребу. Послије завршетка студија Васиљевић је радио као судија у Сарајеву и Мостару, али је због сукоба са аустроугарским властима напустио државни посао и посветио се адвокатури. Да би остварио своју политичку тежњу, а у недостатку организованог политичког рада, активирао се кроз национална друштва. Душан Васиљевић је био члан многих српских културних, црквених и просвјетних друштава, као што су Српско пјевачко друштво „Слога“, Црквено-школски одбор, Епархијски и Просвјетни савјет у Сарајеву. Сарађивао је у Српској ријечи. Са осамнаест интелектуалаца, универзитетски образованих Срба, покренуо је оснивање друштва „Просвјета“ (1902),посебно радећи на изради њених правила. Кад је основана (1907) Српска народна организација, он је изабран за предсједника Извршног одбора. Оснивач је Српске банке у Мостару. У области публицистике један је од оснивача листа Народ у Мостару. Био је члан Црквено-школског савјета и Просвјетног савјета у Сарајеву. Као потпредсједник Српске народне организације у Босни и Херцеговини, Душан Васиљевић је, за вријеме анексионе кризе, боравио у Паризу, Лондону и Петрограду, гдје је путем јавних предавања вршио националну пропаганду. Једино од својих предавања о Босни и Херцеговини, одржано 12. априла 1909. године у Друштву славенске узајамности у Петрограду, објавио је исте године у Београду. Публикација је објављена у два издања, на српском и француском језику(La Bosnie et l`Herzezegovine). Поводом штампања ове публикације у Сарајеву је подигнута оптужница против Душана Васиљевића. Пред почетак Првог свјетског рата Душан Васиљевић је емигрирао у Швајцaрску, одакле је на јесен 1914. године прешао у Србију. У Србији је сарађивао са предсједником српске владе Николом Пашићем на изради упутстава за оснивање Југословенског одбора. Након тога је са Николом Стојановићем отпутовао у Италију. Циљ овог путовања био је успостављење политичких веза са јужнословенским емигрантима из Аустроугарске. Године 1915, Душан Васиљевић учествовао је у потписивању прогласа о оснивању Југословенског одбора. Као представник овог одбора, током Првог свјетског рата, радио не на обезбјеђивању међународне подршке стварању југословенске државе. Био је учесник Крфске (1917) и Женевске конференције (1918) и један од најистакнутијих чланова Југословенске демократске лиге (1918). По окончању рата и проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Душан Васиљевић је живио у Сарајеву, гдје је наставио да се бави политиком. Учествовао је у оснивању Националне демократске странке у Босни. Као представник Југословенске демократске странке био је посланик у Привременом народном представништву и члан Извршног одбора страначког посланичког клуба. Демократску странку је напустио у јуну 1921, ангажујући се од тада у политичким акцијама интелектуалаца, усмереним ка ревизији Видовданског устава. У тој улози био је учесник конференције јавних радника на Илиџи у јуну и конгреса јавних радника у Загребу септембра 1922. Као члан Југословенске радикалне заједнице именован је у марту 1938. за сенатора. После II светског рата изабран је за потпредседника Главног народноослободилачког одбора у Сарајеву, а у августу 1945. уврштен је у проширени састав АВНОЈ-а. Био је посланик Већа народа у Савезној скупштини ФНРЈ и Народној скупштини БиХ.
Богат је уистину развојни пут Душана Васиљевића - од беспоштедног националног радника брзо се преобличио у мешетара Југословенског одбора и припадника групи прворазредних српских лидера који су спречили уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Затим се политички ангажовао на оној страни политичког спектра који данас колоквијално препознајемо ка "другосрбијанство" односно "другосрп-ство", са валером аутошовинизма. Једно време је прелетео у ЈРЗ па потпуно нестао са свих видика током рата.
Онда је дошао велеобрт.
Један од лидера босанских Срба који је политичку каријеру успио да и у социјалистичкој Југославији оствари и др Душан Васиљевић, који је послије рата прво изабран за потпредсједника Главног народноослобо-дилачког одбора у Сарајеву, затим је ушао у проширени састав АВНОЈ-а, био посланик Народне скупштине Босне и Херцеговине и посланик Вијећа народа Савезне скупштине.
Са првим данима комунистичке власти који неки
још увек храбро називају "ослобођење", у својој седамдесетпетој години, бивши краљевски сенатор
изронио је као ватрени комуниста и писац агитационих памфлета. Како је
колико је комунистичка "демократија" спојива за ону демократију за коју
се бар начелно залагао пре рата није објашњавао. Очигледно је да се у
послератном галиматијасу идеолошког и националног терора и економског
хаоса, осећао удобно. Судећи по политичком понашању Душана Васиљевића,
све говори да његови политички видици нису били омеђени демократијом већ
границом на Дрини и босанским ћепенком.
Живјела I градска конференција НОФ-а у Сарајеву
Сазивају
се и одржавају састанци, конференције, пленарне сједнице по реонима,
предузећима и другим установама, дискутује се и критикује, бирају се
делегати једном ријечју слобода збора и договора, једна од највећих
тековина народно-ослободилачког покрета и борбе, зајамчена у одлукама
АВНОЈ -а и ЗАВНОБИХ -а , долази до пуно г изражаја и врши своје
благотворно дејство у цијелој земљи, на и у Сарајеву. Понављамо и у
Сарајеву , јер је Сарајево ослобођено тек прије три и по мјесеца, а до
тог времена било је једно од главних упоришха њемачких бјесомучних
хорди, стјециште усташа и четничких јатака и легло реакције. Данас је
наше Сарајево Центар политичког жнвота у федералној Босни и Херцеговини и
сједиште највиших народних власти. Данас ми имамо истински демократску,
широко народну власт која омогућује свим добронамјерним грађанима наше
земље пуно учешће у рјешавању свих проблема нашег државног живота, и
здраву критику њених недостатака и пропуста. Данас наша власт тражи
такву критику од народа, слободну и отворену, док се прије ослобођења
нису смјели на улици поздравити ни два човјека, да их не би неки Лубурић
, објесио на прво дрво. У тој разлици лежи смисао, значај и вриједност
демократске федеративне Југославије и у њој федералне Босне и
Херцеговине, народне власти и Народно-ослободилачког фронта.
- Душан Васиљевић. Сарајевски дневник, 20.7.1945.
Како је Сарајево 1946. прославило 1. мај: Поворке, свечаности и народно весеље.
Потпретсједник ГНО-а Душан Васиљевић захвалио се у име ГНО-а и грађанства трамвајцима на пожртвовном добровољном раду и честитао им на успјеху, истакнувши да су трамвајци у овај посао дали 7000 добровољних радних часова.
Карактер Душана Васиљевића најбоље осликава историчар Јован М. Томић, који је одлично (пре)познавао југословенску емиграцију у Женеви:
„Па зар у тој групи није и ефендија, који боље познаје диспозициони фонд српске владе него свој џеп, који годинама обилази Јевропу о трошку његову, из којега га ништа не може ишћушкати. Сада шетка између разних престоница и још чешће навраћа у Женеву. Знам га годинама и како је стално мислио све док се није десио преокрет у држању србијанско-југословенске групе. И сад ми је у свјежој успомени његова љутња, када је гњеван због држања хрватских трупа и због писања хрватске јавности у новембру 1914. год. у доба Поћорекове велике осветничке офан-зиве, узвикнуо у српском посланству у Риму: Њима треба набити шајкачу и преко ушију и преко очију, па ни да чују нити да виде, и тући озго.У таквом сам га расположењу оставио у Риму. Али, чим се морално сродио с његовим представницима, кад је дошао у Југословенски одбор, изједначио се с осталима и нашао на истој платформи у тражењу нових оријентација, похитао је да се одрекне ауторства те изреке и да је припише другоме. С пупком прираслим за диспозициони фонд, у који ће једнога дана заглапсти све четири и у њему наћи моралне смрти, тај нема ама баш ништа заједничкога у идејама нити са хрватским нити са српским републиканцима.“
Јован М. Томић, Југославија у емиграцији,
писма и белешке, Београд 1921
-----
[1] Душан Васиљевић, биографски подаци
https://matbibli.rs.ba/sr/desavanja/ljetopis/357-dusan-vasiljevic
[2] Како је Сарајево 1946. прославило 1. мај: Поворке, свечаности и народно весеље
https://www.fokus.ba/info-biro/kako-je-sarajevo-1946-proslavilo-1-maj-povorke-svecanosti-i-narodno-veselje/2598261/
Коментари
Постави коментар