ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 2

Војводина

Васа Стајић

Васа Стајић [1] је архетип пропадања српске идеје у Војводини. Његов животни пут је доказ да српство и комунистичка идеја не могу ићи заједно, већ се левичар пре или касније превери у смртног непријатеља српства.

Васа Стајић је провео Први светски рат као робијаш у казаматима Аустро-Угарске. У октобру 1918. успео је да, захваљујући фалсификованим документима које му је доставила супруга Милица, побегне у Загреб, а у новембру 1918. вратио се у Нови Сад овенчан „ореолом националног борца и мученика“. Изабран је за секретара Српског народног одбора, чланa Редакционог одбора и одговорног издавача Српског листа. Међутим, у драматичним данима распада Аустро-Угарске и уочи проглашења нове, југословенске државе, Стајићеви политички погледи значајно су одударали од тада преовладавајућих ставова српске интелектуалне и политичке елите из јужне Угарске, предвођене радикалским прваком Јашом Томићем. Крај новембра провео је у Загребу, где је учествовао у раду Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба. Одржао је и једно запажено предавање у Југославенском демократском клубу о потреби реформисања политичких и нацио-налних идеала у новој југословенској држави. По повратку у Нови Сад није учествовао у раду Народне управе за Банат, Бачку и Барању, превасходно због отвореног сукоба са Јашом Томићем. Сву енергију усмерио је у састављање детаљног плана обнове рада Матице српске, најстарије српске културне и просветне установе. Био је и један од иницијатора оснивања групе југословенских демократа у Новом Саду, по угледу на Југословенску демократску лигу у Паризу, у чијем је оснивању и раду учествовао његов пријатељ, књижевник Вељко Петровић. Ипак, није се учланио у новоосновану Демократску странку, већ је одлучио да настави да своју „просветилачку“ мисију, чувајући своју независност, самосталност и самосвојност. Изабран је 1920. за секретара Матице српске, али се већ 1922. повукао са тог положаја. Осећајући се несхваћен у Матици, одлучио је да покрене нови лист. Концепција Нове Војводине заснивала се на пароли некадашње Уједињене омладине српске: „просветом слободи“, али је Стајић у својим политичким погледима направио „оштар заокрет од национализма ка интернационалном хуманизму“ и направио лист „са јаким космополитским, екуменским и регионалистичким акцентом“. Као и Нови Србин, и Нова Војводина је требало да буде само подстицај за организовање новог омладинског покрета. Нову генерацију, која стасава после Великог рата, Стајић је настојао да окрене истовремено против шовинизма, корупције, фашизма, али и комунизма /?/, нудећи као алтернативу просвећивање друштва, образовање у најширем смислу речи. Упркос великом ентузијазму са којим је приступио оснивању и уређивању новог листа, није доживео успех какав је очекивао. Од тада се у јавности оглашавао ретко, углавном испољавајући разочараност и огорченост приликама у југословенској краљевини.

Додаћемо да је Васа Стајић умео да барата са речима, али његове књижевне критике одишу прилично медиокритетским представама.

Исидору Секулић Скерлић  је сматрао извештаченим и непотребним писцем, а исто ће поновити и Васа Стајић, још грубље и још трапавије, препун паланачке полуобразованости, у једном чланку из 1919: за њега, Исидора Секулић, Дис, Винавер и Королија „доносе нове форме које једва да могу постати народна својина и у већини случајева певају као будизам, славе декадансу и као такви не треба да постану народна својина. Формама или идејама, они дезертују не, само из редова народа, него се отуђују животу уопште..."

Књижевне новине, 15. 4. 1985.

Но, покадшто, ти медиокритетски уски погледи прерасту у право лупетање. Тако је за њега Бранко Радичевић "млади двоножац", али износи и нека ултра националисчешкаја стајалишта:

...Наша књижевност је без многих текстова који су квинтесенција мудрости, морала и културе човечанства, Васа Стајић је године 1919 написао да је наша књига већ на толиком ступњу да наш читалац, и не знајући другога језика, може постати потпуно образован човек. (sic! )

Књижевне новине, 12. 9. 1950.

“Умни” и “мислећи” Васа Стајић - а кад се за некога прочитате из пера војвођанских промотора завичајног шовинизма да је какав провинцијски мудријаш “уман” и “мислећи”, те похвале ваља примити са крајњим подозрењем - који беше стожер српског окупљања, особито окупљања српске омладине, због чега је издавао лист “Нови Србин”, који је рат углавном провео на робији због националних ставова, изашао је на светлост дана као “Нови Војвођанин”. После одлуке Народног вијећа о уједињењу са Краљевином Србијом, 24. новембра, сматрао да одржавање Велике народне скупштине, односно изјашњавање Војводине, није ни потребно. Он је тих дана писао да је "побегао испред Велике народне скупштине у Новом Саду", на којој му, како каже `и није било место". Упорно је заговарао војвођанску самобитност и изврсност, роварио и агитовао, да би коначно преломио и под старе дане отишао у партизане. ”Пушку па у Фрушку!”. Завршио је као бирократизовани комунистички културтрегер ниског ранга у САП Војводини и доживотни почасни председник Матице Српске, која беше епско буњиште процвата сепаратне војвођанске самобитности и изврсности.

Такво југословенство, које није подразумевало претходно решење српског  националног питања, ту снисходљивост према Аграму, покондирени политички шмиранти правдали су идеологемама о  "традицијама политичког живота Војводине", “вековним заједничким животом са Хрватима” и “заједничком борбом под туђинском влашћу”, у “сличним политичким, економским и културним условима”. То су дакле флоскуле којима нас војвођански транзициони Хрвати засипају немилице ево читав век и неколико година приде, без назнака да ће сустати, насупрот сурових историјских догађања, насупрот здраве памети, насупрот живота. Јер, само у Другом светском рату сви ти са којима су делили традиције, суживот, културу... су по Војводини немилице убијали и трпали у логоре, за разлику од некултурних Србијанаца који им никаквог зла нису наносили. Па ипак, војвођанским патриотама само Србијанци остадоше вечита и једина сметња на путу процвата.[2]

Светозар Милетић, Васа Стајић и националне мањине

Суботички „Хирлап“ донео је »занимљив разговор свог сарадника са г. Васом Стајићем, директором суботичке гимназије, који се после 1918. повукао из активне политике, због чега боље познаје великане јавног живота пре сто година него садашње политичаре. Дописник мађарског „Хирлапа" хвали г. Стајића као старог присталицу Светозара Милетића и чуди се, што није он даље развијао мисао Светозара Милетића сада, када је већа потреба да се ваде отровни шовинистички зуби него што је икада било. По мишљењу „Хирлап“-овог дописника г. Васа Стајић је најпозванији да буде вођа војвођанских Срба, али зато што није шовиниста, војвођански Мађари сматрају га својим највећим пријатељем. Због тога је штета, што је он гурнут у страну, а у Војводини нема ниједног српског политичара, који би више симпатисао са правима националних мањина, а који је претурио преко главе све тешкоће једне мањинске борбе те према томе зна, шта значи то бити мањина и борити се проти неразумевања и зле воље. Дописнику „Хирлапа" рекао је г. Стајић: Не треба заборавити, да сам после рата био против Орјуне, јер ја и моји другови нисмо трпели трвења и страначку тврдоглавост. Нисам припадао ниједној странци(?) а сада само симпатишем са појединим људима и странкама. Приликом уједињења био је најближи Светозару Прибићевићу али се после оградио од њега, када је ударио против Хрвата и хтео да их сломије. Но сада се и опат приближио Прибићевићу, јер је напустио противхрватску политику... Мало њих знају, рекао је г. Стајић да су Мађари починили велики грех, што су гонили Светозара Милетића, јер Милетић није био присталица идеје, да се Банат и Бачка прикључе југословенској држави, него је хтео да преобрази Мађарску на швајцарском узору (чини нам се, да су ове речи биле у оном чланку, који је изишао у 32. и 33. броју „Војвођанских Привредних Новина“, по чему судимо, да су писац оног чланка и г. Стајић једномишљеници?). Мађари нису добро разумели Светозара Милетића и његову идеју, вели г. Стајић, чије последице осећају војвођанске мађарске мањине, јер да је Светозар Милетић у оно време могао слободније радити, данас би он имао наследнике, и показивали много више разумевања за националне мањине... Последица мађарске политике је то, да Светозар Милетић нема праве наследнике, да није то ни његов чин, Др. Славко Милетић, бивши министар народног здравља а и многи други нису то, иако се радо позивају иа Светозара Милетића. Радикали данас славе Светозара Милетића, али он стоји далеко од њих, који данас воде радикалну странку. После ове изјаве, о којој треба и мора да се проговори најозбиљније, рекао је г. Стајић да му се пребацује, што он као некадашњи националиста није увучен у политички живот Војводине, али он је на то дао овакав одговор: У Београду су хтели Војвођани да издаду Алманах и позвали ме да напишем нешто о војвођанским приликама и шта је моје мишљење о актуелним проблемима. Мене у прошлости нису разумели, јер ја нисам никада био националиста, него човек, пацифиста и хуманиста, који се борио против шовинизма грофа Апоњиа н Тисе. То и није био изрично шовинизам Аиоњијев и Тисин, него један општи шовинизам, који је и њих опколио и то вукао. О покрету мађарске и немачке мањине не могу ништа рећи, јер ие познајем њену и полазну тачку тога покрета, а у Суботици ћу радити у корист Буњеваца, које су гурнули у националну мањину, а колико буде стојало до моје снаге, помоћи ћу и народним мањинама. При крају је г. Стајић обећао, да ће за божићни број "Харлапа“ написати чланак о покрету националних мањина у Мађарској пре светског рата. Дописиик „Хирлапа" тврди, да је г. Стајић говорио и о другим проблемима, али му није дао овлаштење, да о њима пише, али и ово што је објављено довољно је, да наша јавност заузме своје гледиште а пре свега да позове г. Стајића да изнесе доказе за своје тврдње о Светозару Милетићу и о невиности Апоњија и Тисе. Изјава г. Стајића не може остати без достојног одговора.

Застава, 19. 12. 1928.

Уочи Другог светског рата, после стварања Бановине Хрватске, већина представника Управе Матице српске, па и неки његови поштоваоци, сврстала се уз Српски културни клуб под вођством Слободана Јовановића. Стајић је почетком 1940. у Новом Саду основао одбор Југословенског културног клуба [3], верујући да је у новим историјским околностима неопходно очувати „чистоту југословенске мисли“. У његовом стану у Сремским Карловцима, међутим, на добродошлицу су наилазили и многи гимназијалци, студенти, учитељи и професори, углавном из Новог Сада и Сремских Карловаца, који су сматрали да се проблеми југословенског друштва могу решити само путем револуције. За време рата стао је на страну комуниста који су руководили југословенским aнтифашистичким и револуционарним покретом. Његов прелазак на територију под контролом југословенских партизана сматран је једним од најзапаженијих успеха у акцији придобијања представника предратне српске интелектуалне елите из Војводине, коју је КПЈ организовала у Срему крајем лета 1944. године. Убрзо је уследило и његово кооптирање у Главни народно-ослободилачки одбор Војводине.

Кад су коначно дочекали сепаратну Војводину од Србије, Рада Лунгулов [4,5], ученик и саборац Васе Стајића, човек живописне биографије (у две верзије), оличење карактера и стамености војвођанског аутономаша, опијумски зависник, писао је горко писмо  свом учитељу 3. 4. 1945. :

„Ваљда се и са правом претпоставља да некдашњи ’Нови Срби’ нису по томе што су то били квалификовани да постану достојни ’другови’ наше нове народне садашњице. Може бити! Али је сигурно да сада није више никако рискантно славити и следити Васу Стајића и његов слободоумни став по питању општих народних потреба као некада. Па ваљда је и право уклонити се из првих редова са старим схватањем јунаштва пред новим јунацима. Наша стара јунаштва нас нису никада могла избацити и препоручити за високе и уносне положаје. По томе само, ми заиста и не можемо да се меримо са новим јунацима који мало пренагло избијају на врхове,  још наглије суде о људима без којих не би ни њих било“.

Шта је борац Васа Стајић одговорио Ради Лунгурову не зна се. Али је наставио да се стара о њему. У јесен 1945. године Рада је референт секције за социјално старање и народно здравље у Новом Бечеју. Поверено му је и састављање недељног билтена за „обавештавање народа о свему актуелном“.  

-----

[1] Васа Стајић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D

[2] Тај подмукли и злобни “наратив” се преноси с колена на колено. Данас нам стижу исти злонамерни памфлети из истих кругова. Читамо Др. Милоша Савина војвођанерског хисторика нове генерације:

... У првих неколико послератних година извршен је слом војвођанске пољопривреде, која је изгубила конкурентност са страним тржиштима. Уместо да искористи компаративне предности Војводине и омогући њен бржи привредни развој /НАП: тзв. “локомотиве развоја” - титоистичка флоскула којом је правдана словеначко-хрватска експлоатација осталих делова ФНРЈ/СФРЈ/, држава је имала такав однос према њој који би могао да се упреди са колонизаторском експлоатацијом. Сваки квадратни километар Војводине био је четири пута, а сваки становник више од два пута порески оптерећен него у Србији, Босни, па и у Хрватској и Словенији. Пореско оптерећење Војводине, далеко је превазилазило њену економску моћ, а то раубовање представљало је најнерационалнији начин вођења државне економије. Опште осиромашење Војводине довело је до тога да је национални доходак десетак година после ослобођења био мањи него 1913. године, мада је добро познато како је у време Аустроугарске свесно занемариван привредни развој ових крајева. Поред наведеног, једино је Војводина, од свих југословенских покрајина, плаћала и посебан ратни порез. Деловало је да циљ оваквог односа према Војводини, није био обнова разорене и у рату страдале Србије, већ задовољавање интереса београдских ратнопрофитерских лобија, који су Војводину видели као ничију земљу, идеалну за експлоатацију.

[3]

У Новом Саду основан је ЈУГОСЛОВЕНСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ
Нови САД, 4. априла. — У Новом Саду одржана јв оснивачка скупштина Југословенсиог културног клуба, на којој су усвојена правила и изабрана привремена управа. Ових дана правила ће бити поднесена надлежним властима ради одобрења, а чим се она одобре, привремена управа аутоматски постаје стална. У привремену управу Клуба ушли су: претседник г. Васа Стајић, књижевник и директор гимназије у пензији, потпретседник г. др. Павле Богдановић, сликар, секретар г. Младен Лесковац, књижевник и професор гимназије, благајник г. др. Димитрије Јовановић, професор гимназије, чланови Управног одбора г. г. др Мирко Савић, адвокат, др. Васа Крстић, лекар, др. Никола Вучковић, лекар, др Крешимир Глигоријевић, књижевник и професор гимназије, др. Антун Гргинчевић, судија Касационог суда, Теодор Грбић, кројач, прота Стеван Поповић и др. Стеван Симеоновић-Чокић, адвокат из Сремских Карловаца. У Надзорни одбор изабрани су г. г- др. Тома Јовановић, лекар, Стојан Радовић, судија, и Влада Вишославић (? нечитко), школски надзорник.

Време, 5. 4. 1940.

[4] - Рада Лунгуров -  Радивој (Рада) Лунгулов, цртице хронологије
https://historysubotica.wordpress.com/radivoj-rade-lungulov-crtice-i-hronologija/ 

[5] - Рада Лунгуров -  Биљана Шимуновић Бешлин О „НАЈДОСЛЕДНИЈОЈ ДОСЛЕДНОСТИ“ ЈЕДНОГ „НОВОГ СРБИНА“ (О РАДИ ЛУНГУЛОВУ И ВАСИ СТАЈИЋУ)Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/books/978-86-6065-128-2.pdf