ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 1

ДЕО VII

ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА

Српска политичка и интелектуална елита из Прека на таласу антисрбијанства

У Првом светском рату Јужни Словени из Хабзбуршке монархије (с простора ове државе који ће потом ући у састав Краљевине СХС, регрутовано је 500.000 бораца) војевали у аустроугарској армији – и при том починили многе  злочине у Србији.

Окупација у Србији била је ужасна. Србијанцима је требало затрети људско достојанство, културу историју, обичаје... све. У том сатирању Срби-пречани су дали велики допринос. Поменућемо само Милана Огризовића [1], књижевника и и високопозиционираног члана хрватске Чисте странке права (=усташе), уредника окупационих "Београдских новина", првог листа штампаног латиницом у Србији, иако у биографијама и биографским белешкама о овој "епизоди" у животу поменутог књижевника и најупорнији читалац тешко може пронаћи. [2]

У Великом рату су западна браћа нису учинили довољно за заједничку слободу, или су  чинили преко воље (познати солунски “силовољци”).

Све су ово мучне чињенице из заједничке српске историје које су све власти забашуривале, неумерено истичући позитивне примере, негујући српско братство и јединство. 

Након првог светског рата се широко испољила та  чудна и жалосна појава, још чуднија и још жалоснија због своје масовности међу српском пречанском политичком и културном елитом: многи дични и одушевљени интелектуалци, чувари и обновитељи српства у Угарској, Босни, Херцеговини, Славонији, Хрватској и Далмацији, премда током рата беху изложени прогонима, затворима, свакојаким понижењима, премда беху сведоцима аустроугарских ратних злочина и српског страдања, из тог рата дакле који је Србима донео коначно ослобођење и уједињење уз огромне жртве, изашли су преумљени, просветљени но-вим идејама и туђим догмама, постав левичари, федералисти, локал-патриоти, запаљиви локал-шовинист и, коначно, антисрбијанци.

Чак и пре државног удара краља Александра Карађорђевића, односно до завођења диктатуре (6. јануара 1929. године), којом је суспендован парламентарни живот у Краљевини СХС, део Срба из Хрватске упорно је, попут Срђана Будисављевића, у јавности пласирао циничну формулу: да “’Велика Србија’ не значи ништа друго него ‘велика пљачка’” или, попут Стојана Прибићевића: да је немали број “србијанских” политичара и интелектуалаца захватила – “великосрбијанска психоза”. [4] Уместо жељеног српског братства и јединства, добили смо да се србијанци, због свих тешких и болиних искустава која су прошли [3], а у чему западни Срби нису много заостајали за "браћом" Хрватима и другима, великих ратних страдања, милионских жртава и огромних економских губитака, квалификују као "резервисани и тесногруди", да испољавају “грандомански презир према ‘ослобођеном робљу”, и слично. Уместо да акцентује све оне елементе који су есенцијално повезивали два дела српског националног бића, велика, заправо преовладавајућа група српских  интелектуалаца и политичара из Прека упорно је, под плаштом борбе против великосрпске хегемоније, наглашавала све оно што их је раздвајало, и то на један подмукао, скандалозан начин, најчешће у простачком гесту. Такав однос пречанске елите који се преносио, неједнако од покрајине до покрајине, али се штеточински преносио је, in ultima linea, додатно  угрожавало ионако озбиљно пољуљане темеље неприродно склепане државе и, у коначном билансу, биолошки опстанак самих Пречана на њиховом животном простору.

Тако је Хрватима у њиховом великодржавном предузећу, а ништа мање муслиманима у БиХ, много помогла тамошња српска интелектуална елита. Ми дајемо један скроман пресек тог доприноса ради приказа озрачја у коме је требало стварати јединствену српску државу. 

Био је то, по свему судећи, немогућ задатак, не само због шовинизма других народа већ, бар у једнакој мери, и антисрбијанства пречанских Срба. 

Неки од тих пречанских лидера, после лутања по пустарама антисрбијанства су се вратили здравом национализму, али многи никада, остајући доследно корисним идиотима српских непријатеља. [5]

-----

[1] Милан Огризовић, биографски подаци
https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/ogrizovic-milan

[2]  НПР: Бацање детета из трамваја: суровост окупације Београда 1915-1918)
https://kaldrma.rs/bacanje-deteta-iz-tramvaja-surovost-okupacije-beograda-1915-1918/

[3]  Његовог сина Богдана, члана КПЈ, обесиле су усташе 1943. Дакле, сина су му убили борци за идеологију којој је припадао и сам Милан Огризовић.

[4]  Чињенице, као што су оне на које је указивала београдска Политика, на пример да је Краљевина за првих десет година имала 123 министра, од којих је 60 било из Србије а 63 (дакле већина) из “прека”, да је Хрватска дала 20 а Далмација осам министара итд., дакле чињенице које су аргументовано обарале стереотипе – нису уважаване. 

[5] Не претендујемо да обухватимо комплетан ростер  пречанских антисрбијанаца. Коначно, то није ни могуће. Такође, нисмо се освртали на комунисте (сем у неким случајевима када су виђени припадници антисрбијанских династија), јер су срби-комунисти по свом хабитусу најекстремнији антисрбијанци.