УВОД - 1

Југославизми

Наполеонов грех

Југословизам је хрватско-аустријско-ватиканска идеја XIX века која је, бар својим насловом, требала по угледу на најнапредније културне народе да обједини балканска племена у једну модерну нацију. У та доба хрватством је покушавано да се обједине разуђени ентитети, ако се може у опште говорити о ичим повезаним народним групама. Хрвати су били један "мали народић на ивици историјској, без свог језика и своје културе" (Ј. Дучић). Намере су заправо биле екстремно експанзионистичке: из загребачке централе југославизмом су покриване и оне народне групе које нису имале хрватски идентитет, али им је могао бити усађен. У ту сврху најпре је пробуђен илиризам, а за њим, као политичко унапређење, југославизам, који је еуфемизам за велико-хрватски пројекат.

Илирија је Наполеонов пропали мегаломански пројекат једног новог краљевства, али је у Словеначкој, а нарочито у Хрватској, остала у великој успомени — јер је беда онамошњег народа у прва два-три деценија XIX века била велика. Далматински Хрвати су под Млетачком влашћу (1420–1797) остали готово потпуно без школовања на народном језику; Наполеонова кратка управа, свега осам година, донела је нагли скок у броју гимназија, девојачких, занатских и дечјих школа и сјеменишта, али је Аустрија тај напредак по преузимању власти уназадила до те мере да је Далмација, по сведочењу онога доба, крајем века и даље имала огроман проценат неписмених.[†] Мађари 1825. намећу Хрватима мађарски као административни језик — а они се боре да задрже бар латински, не мислећи још на свој народни — да би 1835. Мађари ипак наметнули мађарски и као обавезан школски језик, с намером да Хрватску претворе у пуку мађарску провинцију. Пред том опасношћу Хрвати, у једном наполеонском добу национализма, почињу и сами да се буде. (Ј. Дучић)

Илирци, на челу са Људевитом Гајем, су одбацили свој хрватски-кајкавски језик и преузели српски Вуковски народни језик и прогласили га за илирски. Када је Аустрија 1843. године забранила „илирски“, хрватски лингвисти су га једноставно прогласили за – хрватски језик.

То је био почетак.

Југославизмом против југославизма

Ни српство међутим није било хомогено. И оно је тражило прихватљиву обједињујућу формулу којом би се помирили антагонизми настали културним, верским и цивилизацијским приликама у којима су се делови српског народа, често уз минималне међусобне комуникације, вековима развијали.

У литератури се среће тумачење да је код Срба у предјугословенском периоду постојала свест о српској језичко-етничкој заједници, ослоњена на светосавско-доситејевско-вуковску српску језичку парадигму из које је израсла и српска идеја јужнословенства — и да су ту идеју међу Србима најдоследније заступали прваци Матице српске Теодор Павловић (1804–1854) и Јован Суботић (1817–1886), полазећи од становишта европске славистике (Ј. Добровски, Ј. Копитар, П. Шафарик, Ф. Миклошич, Д. Обрадовић, В. Караџић, Ђ. Даничић), поготово од Вукове тезе: „Сви Срби су штокавци, и сви штокавци су Срби“, без обзира на веру — православну, римокатоличку или мухамеданску.

"Државно и хисторијско право" којим се доказивало да је Хрватска сачувала своју самосталност и државноправну посебност и у државним оквирима Угарске и Аустрије било је полазна основа у програмима свих хрватских грађанских партија. С друге стране, у Србији је политичка и публицистичка мисао више била посвећена питањима политичке демократије, а о разликама у историјском наслеђу и националним, културним и верским подвојеностима просуђивало се "помало олако, са оптимизмом младог грађанског друштва у успону, с поуздањем у виталност саме државне идеје, у обједињавајућу моћ модерне државне организације и са уверењем у свемоћ класичних демократских установа да, прожете социјалним реформама, изравнају наслеђене подвојености и превазиђу уже националне и покрајинске основе и оквире привредног и културног живота, и друштвеног и политичког организовања". Из таквог уверења, али и због чињенице да су, ван граница Србије, живели милиони Срба, српска влада је, од почетка, будућност Југословена видела у унитарној држави.

Пошто они који су се требали уједињавати ни својим размишљањима ни хабитусом нису били комплементарни, ни југословенство није могло остати јединствена идеја, него се развијала у различитим правцима, делила и кидала, коначно у крвавим политичким сукобима сударила сама са собом. Српско и хрватско југословенство су била два воза на истом колосеку који су у пуној брзини јурили у супротним правцима.

Југославизам или, у иначици, "аустрославизам" (који за разлику од панславизма заговара словенско уједињење под аустријском круном), кад се очисти од демагошких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам: "у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват". (Ј. Дучић)

У својој основи је, рекосмо, југословенство бечки и ватикански пројекат. Оно је и великохрватски политички алат. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, родоначелник југославенства, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?… И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?… Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?…

Неискреност идеје се ипак могла препознати. Зато је тај покрет слабио на путу од Загреба ка Београду, но ипак је стигао. И у Србији је било одушевљеника југославенским милозвучјем.

Омађијан илирским сиренама, Јован Цвијић је говорио о Србо-Хрватима, не обазирући се на језичку различитост — као што је могао говорити и о Србо-Бугарима, или ма ком другом народу. У Балканском полуострву (1918) додирнуо је и питање језика којим говоре Срби и Хрвати; по тумачењу неких аутора који су се тим делом бавили, Цвијић ту у суштини понавља Јагићеве, а не Вукове идеје — тврдећи да Срби и Хрвати говоре истим народним језиком (чакавским, кајкавским и штокавским) и позивајући се на то као на научни став, чиме Јагићеву тезу да су Хрвато-Срби један народ само преименује у "Србо-Хрвате су један народ".

Један од најзначајнијих српских интелектуалаца са почетка 20. века Јован Скерлић, књижевни критичар, универзитетски професор, социјалдемократски политичар, кључни уобличитељ југословенског пијемонтизма, тврдио је да Србија мора у потпуности да се поистовети са Западом ако мисли да опстане.

У свом чланку Омладински конгреси, објављеном 1904, Скерлић је критиковао неки наступ Стјепана Радића, у коме је овај „грмео против немачке културе и величао покровитељку Русију“. С поучно подигнутим прстом, Скерлић је рекао:

„Радић зна многе ствари, али заборавља да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци; да је словенска култура празна реч, да немачку културу, културу Гетеа, Хегела и Вирхофа, не треба мешати са културом полуфеудалне и клерикалне Аустрије; и, најзад, да нимало није привлачна перспектива губљења словенских река у руском мору, и, ако се већ бори, то није да се мења јарам, но да се задобије пуна слобода човечанска, у дефинитивној победи Демократије“.

Из такве перспективе Скерлић је говорио да је југословенство „не само најидеалнија и најбоља но и једино разумна и једино могућна народна политика“. Дакле, ствар је у томе: Запад је идеални простор ка коме су дужни да стреме сви Јужни Словени, и на првом месту Срби. Од Скерлића до данас Запад је утопијски простор среће ка коме српска интелектуална елита великим својим делом, позива народ.

Скерлић је ишао и даље. Стајао је на становишту, које су комунисти касније радо пригрлили:

„први корак ка нашем народном јединству то је верска равнодушност, једновремено и свестрано слабљење верског осећања“

и:

„може се рећи: југословенска идеја, српскохрватска народна мисао, или ће бити антиклерикална, или је неће бити“.[4]

Неки су поверовали у ову романтичарску али за српски народ суицидну идеју, али већина није. У Београду је југославизам преформулисан у оштри и бескомпромисни, ван сваке сумње анти-аустроугарски, државни пројекат. Дакле, у сушту супротност Штросмајеровог експанзионистичког великохрватства под окриљем бечког двора, само слабо покривеног смоквиним листом "југославенства".[2]

Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра… Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу. И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим и верски (унијатски).

Ово је друго лице Илирства.

Под истим називом - "Југословенство" (југословенски пан-национализам) крили су се потпуно различити концепти (по Бакићу):

    • интегрално југословенство - српски концепт 
    • југословенски национализам у ужем смислу, идеалистичка утопија 
    • реално југословенство - федеративни концепт 
    • минимално југословенство - хрватски концепт 

Пошто је "југословенство" хомоним који се може врло растегљиво и маштовито тумачити, југо-форензика је постала широко поље свакојаких умствовања и лупетања, те смо добили и "илирски национализам"[3]. (sic!)

Кључно је међутим било питање ко ће имати већину у Југославији, тј. ко ће бити моћнији. Ако би било мање од пет федералних јединица, онда би српска елита имала већину, јер би Срби, у које су се својевољно убрајали Србијанци, Црногорци, босански и херцеговачки Срби, хрватски Срби, и Македонци, односили превагу над Хрватима. У етнички заснованој трочланој федерацији, Срби би, уз помоћ Словенаца који су у Краљевини по први пут добили могућност усавршавања на љубљанском универзитету и могућност изражавања на матерњем језику, лако могли надгласати Хрвате. У четворочланој федерацији, пак, Срби и Хрвати могли би бити у лабилној равнотежи. Ако би, међутим, у Краљевини било више од четири федералне јединице, онда би хрватска национална елита могла окупити око себе друге несрбе и остварити протусрбијанску хегемонију. У литератури се као илустрација овог рачуна наводе и подаци о попису становништва Војводине из 1921. године, по којима су Срби чинили релативну већину, а Хрвати, Немци и Мађари заједно апсолутну — податак који, ако се потврди, треба навести са тачном референцом на попис, а не преузети без провере. Такође, Хрвати су се могли надати да би Црној Гори, као засебној федералној јединици, били ближи њени интереси од интереса српства, као и да би Македонија, ако би била произведена у федералну јединицу, могла ући у антисрбијански савез. Напослетку, БиХ као федерална јединица, упркос релативној већини Срба, могла би бити против Србије, јер су католици и муслимани били у већини насупрот релативне већине православаца.

Велико-хрватски концепт је имао снажне погонске моторе у великим силама, у Великој Британији, Немачкој и СССР. Уз то, партикуларни, локал-патриотски рефлекси и карактеристични пречански комплекс више културне вредности, узроковали су да се пречанска варијанта реалног југословенства приближавала убрзано, одвећ неразумно и одвећ погибељно, хрватском минималном, науштрб српског југословенства.

Опште стање духова

Српски народ резоновао је трезвеније од своје елите, до душе различито од покрајине до покрајине, али српска пречанска елита је своју мањкаву народну подршку надомештала упорношћу и невероватним заплотњаштвом.

Политичка дистинкција и опортунизам условили су значајне тешкоће страначког политичког израза код Срба Монархије уочи „Великог рата”. Ситуација у вези са националним идентитетом Срба у Аустро-Угарској била је врло лабилна, недоречена, на моменте безидејна и безизгледна. Све више, политичка елита Срба, постајала је компрадорски сатрап власти. Процеп између националне солидарности са сународницима у Краљевини Србији и ригидног притиска на лојалност према држави у којој живе, а који је злоупотребљавао осећај одговорности грађанина српске националности утицао је на осећај безизгледности који је прерастао у националну летаргију која се осећала и током наступајућих ратних година, или је излаз тражила у омамљујућем југословенству.

Извесна нетрпељивост између Пречана и Србијанаца је постојала и пре Великог рата. Др Милован Грба (Плашки, 1881 – око 1941) је указивао на ову појаву. Према његовим сазнањима, извесно незадовољство "пречанима" јавило се у Србији у доба краља Милана Обреновића, када су ову малену, слободну и независну државу почели да насељавају и "пречани" који су, иако често сасвим просечних способности, претендовали на највише положаје сматрајући да на њих имају сва права самим тим што долазе из једне неупоредиво развијеније и образованије средине. У исто време Србија је, захваљујући већ разуђеној мрежи школа, од најнижих до највиших, имала знатан број младих школованих људи; управо у њиховим редовима јавила се извесна огорченост тиме што су "пречанским" интелектуалцима-медиокритетима била отворена сва врата, те су они лакше и брже правили каријере и заузимали угледне позиције у друштву и држави. Догађаји у Великом рату и окупације Србије, током које су Пречани, неретко Срби, били ангажовани у окрутном окупационом апарату, још су погоршали опште међу-српске односе. Коначно, развој послератне ситуације, уместо сједињавању српског народног бића, више је водио његовом распаду.

Због оваквих тенденција, које су биле присутне још у току стварања велике државе Југославије и само су јачале после рата, загребачки Радикалски гласник (под уредништвом др Душана Пелеша) страховао да би се "пречански фронт" брзо "изродио у 'фронт против Србије': "Како год ми нећемо фронт србијански тако још мање хоћемо фронт 'пречански', што је у ствари протусрбијански. Ми нећемо у држави таборе по покрајинама, са ову и са ону страну Дрине" – писао је анонимни аутор уводника објављеног 15. априла 1927. године.

Ако је реч о бризи за Југославију из Беча, Берлина, Рима, или мањих центара са јаком бригом као што су Пешта и Софија, ствари су јасне и не треба их наново преметати.

Посебно је интересантан став комуниста, који су се, уместо радничком класом и капитал-односима, бавили за њих врховним питањем - "како растурити Југославију?". У реализацији тог свог врховног задатка радо су се удруживали са најгорим фашистичким екстремистима. Коминтерна је на свом V конгресу 1924. заузела став о потреби разбијања Краљевине СХС и стварања независних република од Хрватске, Словеније и Македоније.

Најдужу традицију антисрбијанства ипак имају, како и доликује највећим традиционалистима, Енглези.

Са јачањем минималног југословенства паралелно је јачало антисрбијанство. Аутошовинизам је појава старија и дубља него што је представљају патриотски орјентисани интелектуалци савременог доба.

-----

[†] Ј. Дучић, Југословенска идеологија: Истина о "југославизму", Чикаго, 1942 (репринт: Слободна књига, Београд, 1999) — податак о броју школа за време Наполеонове управе и о проценту неписмених у Далмацији 1870. Дучић наводи као секундарни извор: Франо Иванишевић, Народни препород у Далмацији, Сплит, 1932.

[2] "Хрватска идеја југословенства и по пореклу и по природи је другачија од српске..." (П. Милосављевић, 2007, 15.) "Да би доказао да су Хрвати језик преузели од Срба и да није обрнуто, Руварац је сабрао бројне податке..." (Д. Руварац, 1997, XIV). Потврђено и код М. Екмечића, 2002, 111.

[3] Бранимир Марковић: ИЛИРСКИ НАЦИОНАЛИЗМИ – ХОМОНИМИ И ИНАЧИЦЕ, https://prevrat.wordpress.com/2017/11/16/ — полемички/неевалуирани текст (Ранг 3); навести као такав или потврдити код академског историчара пре објаве.

[4] Ненада В. Николића у раду „Скерлић и антиклерикализам“ у часопису Књижевност и језик (2018), се позива на: Јован Скерлић, „Слободна мисао у Србији“, у: Фељтони, скице и говори, Сабрана дела Јована Скерлића, књ. 7, Београд: Просвета, 1964, стр. 264–267.