УВОД-3
У гротлу Великог рата
Аустроугарска “радосна апокалипса”
Аустро-Угарска се за Балкан почиње живље занимати тек након 1866, када је била поражена у два рата: први пут од Пијемонта, када је 1861. створена Краљевина Италија, а Монархија остала без територија у северној Италији; други пут 1866, након битке код Садове, када је избачена из уједињења немачких земаља пошто се Пруска одлучила за концепт "Мале Немачке" с Хохенцолернима на челу.
Тако је процес уједињења Немачке и Италије био завршен. Европском дипломатијом доминирао је канцелар Ото фон Бизмарк (1815–1898), који је желео да очува Османско царство "пошто је ова мера најбоље одржавала равнотежу снага у Европи". Хабзбуршка перспектива свела је питање будућности Османског царства на три могућа решења: да територије на Балкану падну Русији, да их с Русијом подели, или да их међусобно поделе балканске државе. Допустити Русији монопол моћи било је неприхватљиво; даље јачање балканских држава, првенствено Србије, такође није било допустиво; подела интересних сфера с Русијом отварала је унутрашња питања и однос с угарском половином државе. Подела интересних сфера, уз одређене унутрашње отпоре, ипак је постала основни правац аустроугарске спољне политике.[†]
Монархија је пружила дипломатску помоћ Србији на Берлинском конгресу 1878, али по скупој цени — Србији је наметнут уговор којим постаје зависна од Аустро-Угарске. Монархији су требале индустријске сировине и пољопривредни производи из Србије, а Србија није смела склапати међудржавне уговоре без пристанка Беча. До 1905. Аустро-Угарска је примала скоро 90% укупног српског извоза и готово сав сточни извоз, а повремена дисциплиновања Србије спроводила је не мобилизацијом војске него ангажовањем ветеринарске службе због (некад стварних, некад само формално проглашених) сточних епидемија, политички корисних Бечу за разне притиске. Из вазалног положаја Србија се почела отимати после 1903. и обарања династије Обреновић, чиме је постала велика балканска сметња.[†]
Последњи "чисти" Хабзбурговац, Марија Терезија, била је и једини инстинктивни политички таленат у породици — прва је осетила да треба унети неки систем у хабзбуршки конгломерат. Наследници су јој већ били неуропате, филистри, душевно заостали људи; срођивање с истим родовима кроз генерације створило је од Хабзбурга "нечисту крв", познату по такозваној "хабзбуршкој чељусти" — аномалији доње вилице као последици инцеста.[1] Праунук Марије Терезије, Фрањо Јосип, био је први Хабзбург-Лотариншанин телесно и духовно нормалан, али и пример колико наопак, шаблонски одгој може бити коБан за владара — а још више за милионе људи који од њега зависе. Био је производ мајке, надвојвотkиње Софије, која га је одгајала за владара пошто се није озбиљно рачунало да ће њен муж, надвојвода Карло, наследити брата, цара Фердинанда: Фердинанд није могао имати деце, а Карло је био прилично душевно заостао. Главни одгајитељ малог принца био је гроф Corconi, Италијан из Горице, касније кратко бан у Хрватској.
Декадентна хабзбуршка династија, која у прошлости није научила историјске законитости, владала је у XX веку исто као и раније. Њена државна творевина, састављена из народа разнородних вера, осећања и тежњи, више није одговарала функционисању монархије, па је сукоб био неизбежан — Беч није имао ни воље, ни способности, ни снаге да спроведе на време сопствену реорганизацију, ако је она уопште могла излечити оронулог болесника. Пораз Аустроугарске изазвао је тешку кризу у Европи, али само зато што они који су желели да одрже њено стање нису проценили колико је опасно трошити снагу и капацитете на једну неперспективну монархију.
О бечкој декаденцији, из личног искуства, писао је Леон Билински, цивилни намесник Босне и Херцеговине у време сарајевског атентата и почетка Великог рата, описујући оца Леополда Берхтолда као великог хедонисту и неумереног гурмана чији је син — иако га је Kanner у свом делу представио као крволочног — заправо министра "рата" под присилом, човека кога су и у ратно доба више занимале трке, кравате и, по злим језицима, жене него ток самог рата.[2]
"...Таквог је то оца (великог хедонисте и неумереног гурмана) био син Leopold Berchtold (НАП: звани “државник с најтежим мозгом”), министар “рата” под присилом, а не због склоности које су биле сасвим другачије и уопће не тако крволочан, каквим га у својем дјелу представља Kanner. Доказ томе је да су га чак још у вријеме рата интересирале трке, кравате, а - као што су зли језици тврдили - и жене, скоро више него тијек рата."
Немачкој је требао слободан пут на исток, а желела је да га обезбеди преко Аустрије, не увиђајући да пут из Европе у Азију води преко "великог моста" чији су стубови одавно климави и нестабилни. Опште је уверење било, и код пријатеља и код непријатеља, да се Аустроугарска налази пред распадом. Тридесет година владавине Франца Јозефа обележило је губљење делова територије и заостајање за осталим великим европским државама; позиције Монархије у западној и централној Европи биле су изгубљене, наступила је економска рецесија после слома берзе 1873, а у војним питањима, због трвења два дела Монархије, није праћен развој осталих европских армија.
Аустроугарска је од Нагодбе 1867. постала осебујна држава, странцима и сопственим држављанима слабо разумљива (на шта је, успут речено, необично подсећала и Југославија из осамдесетих година XX века). Нагодбом је мађарска нација добила унутрашње послове Угарске, а заузврат пристала да војска, спољни послови и, у минималној мери, финансије остану у ингеренцији заједничке државе, под контролом владара Франца Јозефа. Практично су створена два ентитета — Краљевина Угарска и царска држава званично названа "Краљевине и земље заступљене у Царевинском већу" (тек од 1915. службено названа Аустрија; неслужбено, Цислајтанија и Транслајтанија, према реци Лајти која је означавала границу). Заједничке владе формално није било; крунски савет је незванично радио као заједнички кабинет, а Монархија је уставни израз имала у две Делегације од по 60 чланова које су заседале одвојено. Угарска је имала равноправан статус у одлучивању иако је имала две петине становништва и плаћала трећину укупних пореза. Франц Јозеф је задржао кључне ресоре — војску и спољну политику — али, и даље "мислећи у категоријама царства", морао је градити широк политички консензус око кључних питања, придржавајући се компликованих правила два система.[†]
У тако скројеном царству постојао је непремостив сукоб између народности: Чеси и Словенци с Немцима, Срби, Хрвати, Румуни и Словаци с Мађарима, Италијани с Немцима, Хрвати са Словенцима. Неколико покрајинских сабора морало је обуставити рад, а Парламент је чешће одгађан због чешке опструкције; међу самим Мађарима водила се огорчена борба између владе Иштвана Тисе и опозиције. У литератури о избијању рата преносе се и оцене савременика из лета 1914: гроф Отокар Чернин писао је 22. јуна да се у Румунији и осталим европским земљама утврђује уверење да је Аустрија тело које се распада; бечки немачки посланик Чиршки писао је месец дана раније, 22. маја, у Берлин да се пита исплати ли се још увек чврсто везивати за државну творевину која пуца на све стране, помишљајући и на поделу Аустрије и припајање немачких области Немачкој; немачки посланик у Риму, Флотов, преносио је 3. августа 1914. изјаву италијанског министра спољних послова Сан Ђулијана да је Аустрија "лешина која више није способна за живот".[†]
Непријатељско расположење официрских структура, омладине и читавог народа против Аустроугарске монархије није постојало само у Србији, него и у самој Аустрији, Италији и Румунији — Сан Ђулијано је у априлу 1914. отворено говорио немачком посланику да аустријска влада не разуме да ниједна влада у државама попут Румуније и Италије не може трајно водити политику против народних расположења.[†] У свему томе радило се о друштвеном урушавању, убрзаном ширењу системског нереда карактеристичног за предреволуционарна стања, које нико није био спреман да види. Гиздава, осиона и самозаљубљена бечка "искусна мањина", генетски већ терминално загађена, намерила се да завлада Балканом док су робијашнице једва држале тај мителеуропски свет да се не распукне, а учени професори послати у Босну да Босанце претворе у Аустријанце дрхтали су пред племеном набујалих и припитих шипараца. Држава са системским "страхом од деце", уз громки поклич "Serbien muß sterbien" — германски поклич који никад не сме бити заборављен — залетела се на тако опасног непријатеља какав је била Србија.
Аустроугарска дипломатија успела је на Берлинском конгресу 1878. да оствари нешто што војска није постигла за читаву генерацију — територијално проширење. Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и Херцеговине "територијално засићена", радило се само о првој етапи продирања ка Солуну — отворен пут преко Санџака био је манијакална фиксна идеја, али за Беч сасвим логична ради опкољавања Србије. У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија, или подела између Аустрије, Бугарске и Румуније. У литератури о плановима аустроугарског генералштаба преноси се да је начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф писао да ће, ако буду "господарили" у Нишу, аустроугарски утицај бити обезбеђен на југозападу Балкана; гроф Голуховски да је Србија "quantité négligeable" коју ће "просто придавити" ако дође до нечег озбиљног на Балкану; а Потиорек је 28. маја 1913. писао Билинском да је главни задатак систематска припрема за "неминовни велики рат", јер би било "кобна заблуда" веровати да Србија може постати "поуздан пријатељ".[†]
Да није било повода за рат, они би га свакако измислили. На заједничкој седници савета министара 7. јула 1914. министар финансија Билински, тада гувернер Босне и Херцеговине, забележио је да генерал Потиорек већ две године сматра да морају одмерити снаге са Србијом да би задржали Босну и Херцеговину.[†] Кад је Фрањо Јосип сазнао за садржај ноте упућене Србији, рекао је Билинском да Русија не може ово примити — "ово ће донети један велики рат"; чак се и немачки државни подсекретар Цимерман изненадио оштрином ноте.[†] Италија је одмах заузела одлучно држање: Сан Ђулијано је изјавио да, пошто Аустрија није сматрала потребним да се претходно споразуме са савезником пре демарша таквог значаја, Италија себе не сматра везаном последицама тог демарша — Тројни савез се практично распао, што је, спољнополитички гледано, био почетак распада саме Аустроугарске.
Србија је формално прихватила готово све захтеве Аустроугарске. Чим је примио одговор, аустријски посланик Гизл затражио је путне исправе и одвезао се на железничку станицу, а да за то време није ни стигао да прочита документ — добио је инструкцију да, без обзира на садржину одговора, одмах прекине дипломатске односе. Ово је добро документован детаљ из историографије јулске кризе, потврђен и код страних аутора.[3] Виљем II је, читајући одговор српске владе, забележио да је то "сјајан успех за рок од само 48 сати" и да отпада сваки повод за рат — да је Гизл могао мирне душе остати у Београду, јер за такву ситницу он никад не би наредио мобилизацију; додао је чак да је Аустроугарска постигла "велики морални успех". И ова епизода спада у стандардни, добро документован репертоар историографије о јулској кризи.[3] Аустро-Угарска је, ипак, чим је Гизл напустио Београд, објавила делимичну мобилизацију за "случај Б" (Балкан).
Аустроугарски посланик у Лондону, гроф Менсдорф, у разговорима је великодушно "цепао" делове српске територије, дајући их Бугарској и Албанији, настављајући ланац аустроугарских дипломатских дволичности који је онемогућавао последњи корак у спасавању мира. Чак је и немачки посланик у Бечу, Чиршки, који је у први мах бодрио Берхтолда да наступи што одлучније, морао признати да у Бечу није могуће савладати бахатост удружену с лакоумношћу.
[1] "Инцест кроз историју: Хабзбуршка вилица открила односе у најмоћнијој европској династији", https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/incest-kroz-istoriju-habzburska-vilica-otkrila-odnose-u-najmocnijoj-evropskoj-dinastiji/
[2] Леона Билињског (Leon Ritter von Biliński / Leon Biliński): Wspomnienia i dokumenty (Успомене и документи), том I (1846–1914), Варшава: F. Hoesick, 1924.
[3] Виљемова маргиналија на српски одговор и Гизлов излазак из Београда без читања ноте спадају у стандардну, вишеструко потврђену историографију јулске кризе 1914 (нпр. Luigi Albertini, The Origins of the War of 1914; слично и код домаћих аутора).
[†] Ово поглавље у целини прати: Јосип Хорват, Први светски рат: панорама збивања 1914–1918, Загреб, 1967; допунски и Ловро Галић, "Спремност Аустро-Угарске за рат европских размјера" (Матица хрватска).
Коментари
Постави коментар