УВОД - 4

Бечко ратоводство

 

У Бечу почетак кризе није обећавао спектакл. Са становишта обичног грађанина ништа није указивало да убиство Фердинандово треба да буде проширено у војну акцију против Србије. Нико није схватао да би требало отпочети рат против мале земље са којом је Монархија имала само трговинске сукобе. "Шта се нас тицало то вечито ситно сукобљавање са Србијом, које је у основи, као што смо сви знали настало поводом неколико трговинских споразума због српског извоза свиња?" — писао је о тим данима Стефан Цвајг.[1]

Цвајг је, као пацифиста, био ужаснут почетком рата. Али је као хроничар свога времена остао задивљен пред моменталним преображајем пристојног малограђанина у крви жедног освајача. О атмосфери на почетку рата каже: 

"Први ужас због рата кога није желео нико, ни влада (sic!) ни народ, претворио се у одушевљење... млади регрути су одлазили у тријумфалном маршу. Њихова лица су била светла јер им се клицало, њима младим људима свакидашњице, које нико није запажао нити славио."

Александер фон Брош-Аренау, истакнути генерал и дугогодишњи начелник војног кабинета надвојводе Франца Фердинанда, одушевљено је написао 29. јула: 

"Аустрија је, више него Америка, земља неограничених могућности. Одједном је прешла из понижења, исцрпљености, лењости, лакомислености и кукавичлука у расположење гвоздене воље, динамизма и озбиљности да свакога обузима понос на своју отаџбину и њене вође! Како је одлучан био ултиматум [Србији]; како је затим глатко... изведена мобилизација, а сада, како би се спречило свако нежељено мешање упркос режању руског медведа, долази објава рата – изненађење чак и за војнике! Потези су следили један други тако да ни Бизмарк и Молтке [старији] заједно не би могли то извести самоувереније, енергичније и... вештије. Србија је потпуно затечена... а сада тетура заједно с крајње омамљеним великим силама и већ схвата да је сваки напор узалудан."[2]

Примедбе овог генерала осликавају самозадовољство с којим су аустријски заповедници, а пре свих сам Хецендорф, гледали на континенталну катастрофу. Својим расположењем заразили су и обичне и необичне грађане. У литератури се наводи и да је Сигмунд Фројд, под истим утиском, писао да се "можда први пут у последњих тридесет година" осећа као Аустријанац и да би волео "још један покушај" с царством за које готово није било наде.[†]

Дуго планирани и нестрпљиво очекивани "одбрамбени" аустроугарски рат против Србије, лилипутске државе која нема ни толико становника колико Аустро-Угарска има бајунета, био је најотворенија брутална агресија, којом је "ратна страна" у Бечу покушала да надомести унутрашње слабости монархије, надајући се да ће тако очувати статус велике силе.

Беше много знакова да Аустроугарска, раздрузгана корупцијом, хипокризијом, развратом, није ни способна да води велике ратове. Тако је пред почетак рата са Русијом избила афера Алфред Редл.[3]

Рат је покренут, али шта сад? За бечке генерале ситуација је била недокучиво компликована. Хецендорф се оглушио о упозорења да не дели војску и да је Русија приоритетни непријатељ; послао је деветнаест дивизија против српских једанаест, а осталих тридесет на педесет руских дивизија у Галицији.

Операцијама против Србије командовао је генерал Оскар Поћорек, гувернер Босне — човек који је потпуно забрљао обезбеђење Франца Фердинанда у Сарајеву, а месец дана касније позван је да руководи кључним војним операцијама. Нежења, монашки одан својој професији иако није у вези с њом знао ништа ни савремено ни важно, током каријере није ни видео борбу. Аустријска војска била је лоше обучена и опремљена; заповедници су занемаривали досадне појединости попут артиљеријске балистике, а Поћорек је лично одговоран за то што Аустрија није купила савремене брдске топове драгоцене на српском терену. Координација између пешадије и артиљерије није ни постојала. На конференцији о стратегији 1906. Поћорек је пресекао расправе штабова о невољама са снабдевањем речима: "Ратовати значи гладовати! Ако почнем операцију с двеста хиљада људи, ја знам да циљеве могу остварити са свега сто хиљада."[2]

Све илузије о Хецендорфу и његовим потчињенима као о витешким каваљерима нестале су суочене с њиховим бруталним начином вођења рата. Још пре инвазије на Србију отворили су и други фронт против сопствених националних мањина осумњичених за недовољну оданост; 26. јула у Босни и Херцеговини уведена је војна управа, стотине Срба ухапшено је, међу њима и тројица посланика аустријског парламента, педесет погубљења извршено је у Дубровнику и другде, а у Аустрији су неки Чеси испребијани — једна жртва умрла је у Линцу — зато што су наводно викали "Живела Србија!"

Срби, непријатељ на кога су нагрнули разјапљене чељусти, нису били само ватрени националисти него су добро познавали и војнички занат, стечен у недавним балканским ратовима. Иако је Србија имала мање од четири милиона становника, мобилисала је запањујућих пола милиона војника, од чега четири петине распоређене дуж западне границе, а око четрдесет пет хиљада војника савезничке Црне Горе заузело је положаје даље на југу.

Кад су се аустроугарски војници приближили Дрини, војнике су збуњивале "велике муве зунзаре" — тек касније су схватили да су то заправо први пут чули зујање метака. Десетог августа Поћорекове јединице почеле су операције форсирања реке на три тачке; једна јединица код Батара прешла је новопостављени понтонски мост уз оркестар који је свирао марш, а српска граната пала је усред оркестра и побила неколико музичара. Врло самозадовољно је 12. августа Поћорек у дневник записао: "Данас је мој рат почео." Аустријанци су се тек 15. августа чврсто сместили на источној обали и пужевском брзином кренули напред. Алекс Палавичини је написао: "Читав хоризонт је ишаран стубовима дима који означавају наше напредовање... Читав призор личи на врхунску војну вежбу." Насупрот томе, прича каплара Киша приповест је о мукама — непрестани маршеви, мокра одећа, трње, глад, ноћни мраз; како се Киш изразио, војнике су приближавању Дрини "збуњивале велике муве зунзаре", док нису схватили да чују зујање метака.[2]

"[Наши људи] разбежали су се као преплашена живина", написао је Егон Киш, "пуцајући на све стране иако нису ни видели непријатеља... Каплар до мене непрестано је дувао у пиштаљку покушавајући да заустави паљбу. Одједном сам чуо звук тела како пада... Ово је био наш први окршај."[2]

Судбина Вараждинске 16. пјешачке пуковније (Срби су чинили 14% састава) у Церској бици, по сведочењу аустроугарског официра, показује слично: у ноћи 18. на 19. августа снаге 2. српске војске неопажено су се приближиле кроз кукурузна поља, а стражари нису реаговали јер су напредујући најавили да су Хрвати из оближње дивизије. Срби су отворили ватру с блиске удаљености, покосили десетине војника, а у хаосу су читаве сатније нестале.[4]

Нема званичних извештаја да је у хаосу пораза долазило до међусобних сукоба аустроугарских јединица. Остало је, ипак, песничко остварење једног хрватског гуслара — додушe слабог познавања географије и речних токова — који је с одговарајућом дозом класичног епског патоса описао један такав сукоб.[5]

Иако слабо успешан на бојном пољу, аустроугарски рат против Србије имао је свој дубоки смисао — смисао од којег савремена западна историографија хладно окреће главу, радије се бавећи кривицом Србије зато што је група огорчених босанских омладинаца извршила тираноубиство.

Аустроугарска је против мале Србије водила прави истребљивачки рат. Ово потврђује сведочанство Арчибалда Рајса, који је доказе прикупљао на терену, кроз саслушања аустријских ратних заробљеника и на основу материјалних доказа.[6]

Записи Алекса Палавичинија о сличним догађајима богато су описани, али би било непромишљено безрезервно прихватити његове оптужбе против српских жртава. Описао је како је 17. августа на његову јединицу отворена ватра из кукурузног поља, након чега су аустријске патроле довеле шездесет три заробљеника, наводно укључујући жене и децу ухваћене с оружјем: "Сат касније видела се само масовна гробница... По подне сам се одвезао у Лозницу, где се четрнаест [Срба] њихало на вешалима, по наређењу потпуковника Кокотовића... Не боримо се против војске од триста хиљада људи, него против читавог народа."[2]

У литератури се наводи и да су многа погубљења цивила на Источном фронту, а нарочито она у Србији, фотографисана и касније објављивана, будући да их је Беч, без нелагоде, сматрао важном страном своје политике; наводи се и запис једног аустријског официра од 24. августа о стрељању тридесетак наводно наоружаних цивила и о понашању кнеза Одескалкија на том губилишту, као и епизода о генералу Казимиру Литгендорфу који је 17. августа наредио да се стреља сто двадесет Шапчана, а исте вечери и тројица сопствених војника због пијанства и пуцњаве.[†] 

"Наишао сам на поворку од тридесетак [наводно наоружаних цивила] окупљених за погубљење. Пратила их је маса људи, међу њима кнез Одескалки и поручник Вајс, који нису могли да се уздрже, него су шамарали те јаднике онако везане. Губилиште је било на ивици шуме иза манастира. [Осуђени Срби] морали су сами да ископају себи гробове. Онда су сели на ивицу јаме, а тројица пешадинаца изболи су их бајонетима, петорицу по петорицу. Огаван призор. Одескалки се понашао као дивља звер и желео је да учествује. Било је страшно гледати како земља пада на жртве, неки су још били живи, покушавали су да се извуку из раке, а неки су и устали. Нисам могао то више да гледам па сам отишао."

Рат је у истом стилу настављен после Церске битке. Леон Билински о слому друге аустроугарске инвазије на Србију (Колубарска битка) забележио је, по сопственом сведочењу, да је Поћорек, тражећи апсолутну победу упркос вестима да војска нема ни ципела ни муниције, наредио даљи марш и напад, што је резултирало страшним поразом два корпуса — податак који преносим по сећању на разговор с далматинским послаником Куковићем.[†]

Познати француски књижевник и новинар Анри Барби сведочи о аустроугарским злочинима: „Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по српским болницама, негују их исто као и Србе.”[†]

Коначно, удруженим војним подухватом Немачке, Аустроугарске и Бугарске, издана од савезника, Србија је поражена. Остале су лицемерне "дилеме" оних који у нас издали а не знају тачно зашто су то учинили:

...„Зашто Антанта није благовремено одговорила на очајнички апел тако лојалних савезника? И овде је коалиција била спутана недостатком јединства и чврстине у вођству. Није јој недостајало предвиђања или великодушности; (sic!) али није знала како да се одлучи ни да поступи. (sic!) Њену уобичајену колективну неразрешивост погоршала је чак и чињеница да је споразум који је требало да се постигне укључивао не само Француску и Енглеску као у Србији и Солуну, већ и Италију. – Италија је имала интересе, успомене и захтеве на Јадрану који су превазилазили садашњост…” [7]

У окупираној Србији 1915, уз све страхоте које окрутна окупација доноси, почело је интензивно расрбљавање, односно хрваћење, мађаризација и бугаризација становништва. У том етничком инжењерингу значајан допринос пружили су и Пречани, посебно Срби међу Пречанима — на пример, да је један од десетине аустроугарских православних војних свештеника који су стигли у Србију с аустроугарском војском био Јован Липовац, родом из Задра, касније митрополит црногорско-приморски, који је дошао у Јагодину.[†] 

На србијанском бојишту постојала је и јужна страна пакла, где су Бугари чинили своје злочине. О томе остављамо само забелешку Арчибаалда Рајса: „насиље је толико застрашујуће да је зачуђујуће то што је чувена Карнегијева комисија о свему томе ћутала“.[†] 

До краја 1916. Монархија је већ мобилисала 7.500.000 људи (700.000 погинулих, 600.000 рањених, око 1.500.000 заробљених), а земљу је притисла привредна беда и несташица, попримајући у сиромашним крајевима облик глади. У народу су почеле да се певуше сатиричне попевке: "Царе Карло и царице Зита, / не ратујте кад немате жита." Питање исхране показало је и унутрашњу нетрпељивост Аустрије и Мађарске — Мађарска је производила више хране, али није имала воље да испомаже аустријски део државе.[†]

На Србију Беч је кренуо у балској атмосфери. Док је "штрафекспедиција" у плавим униформама спуштала код Батара носећи хиљаду унапред спремљених вешала за Србе, блех-музика је грмела Марш Радецког. У Србији је војска најцивилизованије европске државе, моћне у тиранији и слабе у боју, починила страшне злочине и два пута је срамотно изјурена назад преко Дрине, да би три године касније дочекала свој неминовни крај.

У војсци, у читавој држави владала је глад. Моћна царевина није била кадра да обезбеди ни гаће за своју славну солдатеску. [8]

Угарска се одвојила 24. октобра, Чешка 28. октобра, а 29. октобра 1918. хрватски Сабор прекинуо је све везе с Монархијом. Распад моћне Монархије постао је све извеснији, посебно након што је истог дана избила велика побуна морнара у аустроугарској морнарици — тако да је 30. октобра дошло до распада Монархије.

Аустро-Угарска рат није изгубила нити је пропала због војне неприправности, дефетизма или фаталног војног пораза, него због неизлечивих интерних болести. Сарајевски "злочин" и рат само су убрзали exitus. Аустро-Угарска заправо није била спремна ни за какав, а посебно не за светски рат, јер њени владајући кругови, почев од цара и краља, нису имали никаквих позитивних спољнополитичких циљева, него само конзервирање постојећег неодрживог стања. У спенсеровско-дарвинистичком, империјалистичком, а данас можемо рећи и неолибералистичком свету, доминантно је начело:

Du mußt steigen oder sinken, — Успињат се мораш, ил' падат, 
Du mußt herrschen und gewinnen, — владат мораш и придобиват, 
Oder dienen und verlieren, — или служит и изгубит, 
Amboss oder Hammer sein. — наковањ ил' чекић бити. 
(Goethe)

---

[1] Др Младенка Ивановић, "Сећање једног савременика на Први светски рат", https://jevrejskadigitalnabiblioteka.rs/bitstream/id/5533/CvajgIvankovicSrpskiFinalOCR.pdf

[2] Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа креће у рат 1914, одломак "Слом на Дрини", превод: Vreme.com, https://vreme.com/mozaik/slom-na-drini/ — потврђено дословно: белешка "Данас је мој рат почео", оба цитата Палавичинија, обе Кишове изјаве (комарци/муве и "разбежали су се као преплашена живина"), Поћорекова изјава са конференције 1906, Брошово писмо од 29. јула. Фуснота проширена да покрије цео овај блок — у оригиналу је стајала само уз Брошов цитат.

[3] Афера Алфреда Редла — општепознат историјски случај, детаљ о пиштољу с једним метком широко документован.

[4] Изнето по сведочењу Schindlera, наведеном у изворном тексту — тачну библиографску референцу треба додати (вероватно Филип Катанић, рад о Бјеловарчанима у 16. пуковнији, наведен у списку литературе).

[5] Ирена Михолић, Рената Јамбрешић Кирин, "Први свјетски рат у хрватским традицијским пјесмама", https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/01/I_sv_rat_u_hr_tradicijskim_pjesmama.pdf

[6] Извод:

Аустроугарска је против мале Србије водила прави истребљивачки рат. Доказ за то је све што сам овде видео: наређења за убиства цивила, за паљење села, експлозивна зрна, бомбардовање отворених градова као што су Београд и Шабац, гађање цивилног становништва шрапнелима итд. Доказе о свему овоме прикупио сам у току спровођења анкете на самом терену, приликом саслушања аустријских ратних заробљеника, као и на основу материјалних доказа и докумената које сам код њих пронашао...

....Ипак бомбардовање је било само један део пустошног рата свих фамозних војника „Културе“. Они су још и опљачкали целу варош. Можете ући у коју било кућу, богату или сиромашну, свуда је исти призор- све је опустошено и опљачкано. Оно што се није могло однети, поцепано је, поломљено или на неки други начин учињено неупотребљивим. Тако су душеци распорени, огледала разбијена, столице, столови, ормани разлупани сикирама. По радњама роба је разбацана по земљи, чак загађена људским изметом, чечири су пробијани, слике и фотеље разбуцане. Обијено је више од хиљаду каса.

....У школи је било затворено 17 старих особа и оне су биле живе спаљене. Влада Праисавић има кућу поред цркве где је Црквена Мала. Он је примио у кућу једног тешко рањеног српског коњаника. Кад су дошле Швабе, Праисовић је побегао мислећи да ће они поштедети његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је овог сиромашка везаног и карбонизованог у кревету, испод кога су дивљаци наложили ватру. У кући Мирка Жикића било је 8 рањеника. Од њих су зверови спалили четворицу, а остале побили. Старци, жене и деца, њих око 100 били су изведени пред кућу Милана Милутиновића, побијени најпре на разне начине и онда бачени у кућу у пламену...

Горан Волф, "Први извештаји др Рајса из Србије", https://www.politika.rs/scc/clanak/306949/Prvi-izvestaji-dr-Rajsa-iz-Srbije

[7] Commandant M. Larchar, La grande guerre dans les Balkans, Direction de la guerre, Préface du Maréchal Franchet d'Espérey, Paris, 1919, 90–91, 114–115.

[8]У првој половини 1918. захтијевано је за фронт 3.850.000 блуза, 4.730.000 хлача и 1.988.000 мантила. У војним складиштима се 20. јуна 1918. налазило укупно 451.000 блуза, 98.000 хлача и 101.000 мантила. Исту слику је давало и снабдијевање вешом. До 1. аугуста 1918. све залихе су биле исцрпљене, иако је мјесечна потреба износила 700.000 гарнитура.

[†] Извори за ставке означене овим знаком налазе се у референтној литератури.