УВОД - 2

Роберт Вилијам Ситон-Вотсон - дискретни злодух

Најмоћнији страни чинилац у балканским пословима била је Велика Британија.

Енглези су били (и остали) преоштро, преко границе политичког интереса, оријентисани против Срба. Јавно мњење острвске империје као и читава њена елита били су крајње негативно, такорећи компулзивно, расположени према Србији и Србима. У литератури се наводи да је сама краљица Викторија изражавала став да су православци на Балкану гори од Турака муслимана, а премијер Дизраели да Словенима не треба препустити управу над сопственим народом. За све невоље на Балкану, по том истом обрасцу мишљења, криви су били Срби — чак и за бугарско страдање од Турака и за Кримски рат. Херцеговачки устанак се у британском тумачењу приказивао као "изазван споља непотребном попустљивошћу Порте”... (Даље сазнајемо да „источни хришћани спадају у најгоре врсте у оквирима целог човечанства”... Балкански хришћани су међусобно хронично завађени и да су им недостајале лепе особине које су красиле муслимане – „трезвеност, честитост и истинољубивост”. ), а балкански хришћани уопште као међусобно хронично завађени и лишени врлина које су, по истом становишту, красиле муслимане: трезвености, честитости, истинољубивости. (Ове формулације преносим у духу онога што сам затекао у секундарној литератури о британском парламентарном и штампаном дискурсу тога доба; тачан извор и дословност навода тек треба проверити пре коначне објаве.)

Срби у британској штампи прешли пут од "неморалне расе ниткова" до "храбре и племените мале расе, надахнутог браниоца слободе у Европи" током Првог светског рата. И назад.

У литератури се спомиње и парламентарни депутат Хенбери (Robert William Hanbury), чија је визија будућности Јужних Словена као "велике јужне бране против Русије" занимљива утолико што неодољиво подсећа на поруке које нам, ево сто педесет година касније, ултимативно-претећи стижу са Запада. И тачан навод и извор овог става треба још проверити.

Заиста, због свега што је чинила и чини Србији, Британско острво је заслужило да буде одвучено на сред океана и потопљено за сва времена.

Тај британски утицај, тако мотивисан и тако суров, без обзира на одређене контроверзе, можемо свести на једну персону драматис — Роберта Вилијама Ситон-Вотсона.[1] Наиме, нема балканске каше у којој овај, номинално "слободни стрелац", "институција из сенке ка импровизовању политичких координата деловања" није био и мирођија и запршка током читаве прве половине ХХ века и нема пречанског фронтовца који није седео на његовом канабету. У литератури се наводи да га је Милан Ћурчин, познати међуратни војвођански националиста, на страницама своје Нове Европе описивао као најистинољубивијег и најнезависнијег европског публицисту, човека који је за стварање Југославије "стекао више заслуга него сви Југословени скупа". 

Џорџ Расел Клерк, начелник специјалног ратног одељења Форин офиса, духовито је приметио да је Вотсон "апостол Словена откако је почео да их проучава — велики мађарофил".[2]

Постоји и податак да је Иво Пилар, један од идеолога хрватских праваша и франковаца, био поштовалац Вотсонових политичких погледа, посебно идеје о државноправној реконструкцији Аустроугарске по тријалистичком моделу.

Ситон-Вотсон је поздравио хабзбуршку анексију Босне и Херцеговине 1908, видећи у њој доказ да Аустроугарска није декадентна него моћна и напредна држава, и прилику да Загреб, као средиште југословенског покрета око кога би се окупиле Босна и Херцеговина, Далмација и Славонија, постане треће државно средиште Монархије у тријалистичком преуређењу. У литератури се приписују Вотсону и оштрије формулације — да је "култура Аграма већ сасвим супериорна у односу на културу Београда" и позив Србима из Босне и Херцеговине да напусте "заслепљено обожавање" Београда. У одбијању сарадње србијанских политичара с Монархијом, и оних српских политичара из Монархије који су све своје наде усмерили према Београду, видео је очајну одлучност једнога трулог режима да брани свој опстанак.

Посебно се трудио да за Хрватску, која се у рату нашла на страни Аустроугарске и Немачке, обезбеди бољи положај него за Србију, која је своје савезништво са Антантом плаћала огромним људским жртвама. Већ 1. октобра 1914. упутио је Форин офису меморандум у коме је, позивајући се на начело народности, скицирао будућу југословенску државу — не на основу "освајања српске армије", него на основама нагодбе Срба и Хрвата. Меморандум је већ наредног дана примљен и заведен у Форин офису.[3] По оцени академика Милорада Екмечића, ово је био кључни документ из кога су извирали сви темељни Вотсонови погледи на будућност југословенске државе све до 1945, и полазна платформа за преговоре Југословенског одбора са српским представницима.[3] У литератури се среће и да је Вотсон у једном од својих ставова из тог периода изразио уверење да ће "цивилизованији" Хрвати и Словенци убрзо преузети вођство над "примитивнијим" српским саплeменицима.[3]  Ситон-Вотсон је при томе наглашавао да би се...

 „са сигурношћу могло предвидети да ће цивилизованији Хрвати и Словенци ускоро преузети вођство у политичком животу и мисли нове државе од њихових галантних, али примитивнијих српских саплеменика“.[4]

Једна од кључних тачака меморандума односила се на стварање федералне југословенске државе коју би чиниле Србија, Хрватска, Црна Гора, БиХ, Славонија, Далмација и словеначке територије, са престоницом у Сарајеву, уз задржавање локалних парламената и формирање заједничког федералног парламента који би или стално заседао у Сарајеву, или наизменично у Сарајеву, Загребу, Београду, Љубљани и Скопљу. По Вотсоновој замисли Хрватска би са Словенијом чинила једну политичку целину, а Србија са Босном, Црном Гором и Македонијом другу — суштински, двојну државу Срба и Хрвата.[3] Документ прави јасну дистинкцију између ослобођења и покоравања јужнословенских народа, дајући преимућство ослобођењу, при чему та историјска мисија припада управо Србима.[3]

Ситон-Вотсону се не може порећи манир џентлмена, милосрдност и демагошко умеће. Све у мери британског империјализма, ни педаљ преко тих интереса. Међутим, Ситон-Вотсон је био задрти хабзбурговац са неизлечивим расистичким предрасудама према Србијанцима. Отуда, пре рата се о Србијанцима изјашњавао погрдно, за време рата благонаклоно (и помагао је, не може се спорити), да би се одмах по завршетку рата вратио својој почетној зло-мисли.

Трајна наклоност према Хабзбурговцима мање је, ипак, потицала од културних афинитета, а више од стратешких потреба Велике Британије. Хабзбуршка монархија је, наиме, по његовом мишљењу, била најбоља брана против продора било које од две велике, супарничке силе, Немачке и Русије, у средњу и југоисточну Европу. На тај начин Ситон-Вотсон је постао један од родоначелника важне традиције у британској политичкој и историографској мисли — традиције из које потиче и позната опаска Алена Тејлора о Титу као "последњем хабзбурговцу". [9]

Као и у случају Аустроугарске, Ситон-Вотсонове представе о Србији биле су последица и стратешких интереса и културних предрасуда. Његови текстови о Србији били су препуни оне врсте потцењивачког, империјалног дискурса према "инфериорној цивилизацији", коју је Едвард Саид назвао "оријентализмом", а Марија Тодорова "балканизмом". У опширној расправи Јужнословенско питање (1911),  Ситон-Вотсон је наде београдских интелектуалаца да ће Срби и Хрвати бити уједињени у једној држави, са престоницом у Београду, под династијом Карађорђевића, назвао „пансрпском идејом“, која „можда и може да буде привлачна за шовинисте из краљевине Србије; али нико ко је имао прилику да упореди Београд и Аграм неће поверовати да ће било који Хрват, па и образовани Србин из Монархије, такве идеје дочекати са ентузијазмом. Тријумф пансрпске идеје значио би тријумф источне над западном културом, и био би фатални ударац за напредак  и модерни развој целог Балкана.“ Јавни живот Србије су, по мишљењу Ситон-Вотсона, красили „корупција, стагнација због сукоба партијских фракција и притиска наоружавања (које је оптеретило буџет, а да није постигло жељени циљ)“ [8]

Усудићу се да "најистинољубивијег, најблагодарнијег, најзаслужнијег, најнезависнијег" господина Ситон-Вотсона оценим као лажљивца, клеветника и шовинисту. Политичке промене које су 1903. уследиле сменом династија и доласком на власт Петра I Карађорђевића, довеле су до политичке стабилности и економског опоравка земље: право гласа имао је већи постотак становништва него у Немачкој, Италији и Енглеској, штампа је уживала значајну слободу за ондашње прилике, друштво се модернизовало, регулисало социјално законодавство, јачао задругарски покрет, а Велика школа у Београду 1905. прерасла је у Универзитет чија су достигнућа била на европском нивоу. Дакле, све супротно приказу "најистинољубивијег".

Ситон-Вотсон је без сумње поседовао велику политичку разборитост. Шестог августа 1914. писао је својој супрузи да су решења која је годинама предлагао (за Јужне Словене и Мађаре) умрла "најнеприроднијом смрћу" прекјуче у поноћ, и да је од тог дана велика српска држава неминовна и да је "морамо створити" — Далмација, Босна, Хрватска, Истра морају бити уједињене са Србијом.[1]

Умео је Ситон-Вотсон и да похвали Србе, када се похвала слагала са британским војним напорима. У говору одржаном у Краљевском колеџу у Лондону 10. марта 1915, говорио је опширно о српској војсци: 

...како су код Срба војска и народ једно, на начин који је Британцима сасвим стран; како је сенка "страшног злочина" почињеног дванаест година раније угрозила репутацију војске, али је брзо распламсавање новог духа у њеним редовима, потврђено победама над Турцима и Бугарима у балканским ратовима, пружило јасан доказ супротног.[5]

Са задовољством је касније уочио да је бољшевичка револуција измакла Пашићу тло испод ногу и ојачала позиције Југословенског одбора.

Пашић је иначе уживао низак углед у Великој Британији. Хенри Викем Стид, алтер его Ситон-Вотсона, сматрао је да српски премијер није уживао никакво поверење код Лојд Џорџа и Артура Балфура, и да га "треба мотком отерати".[3]

У литератури се наводи и да су се Ситон-Вотсон, Стид и Еванс истовремено супротстављали "неинтелигентном српском шовинизму" и италијанским претензијама на источне обале Јадрана, сузбијајући и склоност Пашића и руских конзервативаца ка стварању чисто православне државе која би Хрвате и Словенце препустила властитој судбини. Ситон-Вотсон и Супило били су, по истом тумачењу, уверени да Пашића занимају само Босна и Херцеговина, део далматинске обале и Црна Гора, и да је спреман да се нагоди са Италијом — другим речима, грозили су се стварања Велике Србије. Тачне наводе треба још потврдити.

Ситон-Вотсон је према Николи Пашићу испољавао готово опсесиван анимозитет, упорно захтевајући његову смену током рата и после његовог завршетка. Пашић му је био стална мета — и у разговорима са српским политичарима, дипломатама и угледним представницима јавног живота, и у преписци. Јован Јовановић Пижон бележи у свом Дневнику да га је Вотсон почетком августа 1918. грубо напао, замерајући му да се "враћа на путеве своје старе балканске политике", уз претњу да ће "окренути други лист" јер "знамо ми шта он и г. Протић раде — знамо ми све шта кошта наш џеп". Није поштедео ни Пашићев приватни живот, оптужујући га да троши новац добијен од савезника на раскошну свадбу ћерке у Ници и женидбу сина.  

Исти дневник преноси и сведочење др Миливоја Јамбришека, члана Југословенског одбора, да му је Вотсон признао да ће наставити "оштру и немилосрдну кампању" против Пашића, који уместо "политике Пијемонта" води "политику Балканца, турског политичара".[3]

Након Женевског споразума почетком новембра 1918. Ситон-Вотсон је наставио нападе, све више усмерене на Пашићев приватни живот: жени Меј писао је 5. новембра 1918. о несталности Пашићевог карактера ("старац мења своје мишљење сваких неколико сати"), а у преписци с краја децембра 1918. и почетка јануара 1919. назвао га је "брадоњом" и "интригантом" који "игра стару балканску игру интрига".[3, 7]

Реакције Хрвата на Ситон-Вотсона илустративно се виде у писму Стјепана Радића из затвора пред католички Божић 1919, где на "божићном столићу" на почасно место поставља његов лик у златорезу.[6]

Ситон-Вотсон је преко загребачке Нове Европе, коју је уређивао његов пријатељ Милан Ћурчин, обрачун са српским премијером спровео у два наврата — фебруара 1926. и јануара 1927, у текстовима истог наслова Како је настала Југославија, окарактерисавши Пашићеву политику као конзервативну, великосрпску и православну.[3]

Ситон-Вотсон се и након убиства краља Александра и доласка кнеза Павла на позицију намесника залагао за очување југословенске државе, уз подршку хрватским захтевима и "компромис" са српском страном. У литератури се наводи да је у меморандуму из септембра 1936, после посете Југославији и сусрета са кнезом, оценио да је стање у земљи повољније него икада, јер је Београд коначно пристао на федерацију.

Већ у поодмаклим годинама, Ситон-Вотсон се у новом светском рату поново ставио у службу своје земље, као шеф секције за Југоисточну Европу у новинарској и истраживачкој служби Форин офиса, члан Политичког обавештајног одсека и Главног одбора за политички рат. У посебној радио-поруци поздравио је преврат у Београду 27. марта 1941; његов син Хју се у том тренутку, као припадник британске тајне службе SOE, налазио у Београду. У литератури се наводи да је Слободан Јовановић сведочио о Вотсоновој подршци Хрватима у сукобима унутар југословенских влада у Лондону; коначно, када се лондонско Југословенско друштво поделило на прочетнички и пропартизански део, Ситон-Вотсон је постао председник дела који је подржавао партизане.

Британска влада је од марта 1943. водила политику "једнаког одстојања", што је практично значило признавање партизанског покрета — формално и слањем британског војног изасланика Фицроја Меклејна у Титов Врховни штаб у септембру исте године. У децембру 1943. Ентони Идн је у британском парламенту прихватио одлуке АВНОЈ-а, у складу с политиком "компромиса" усаглашеном са ставовима СССР-а. Резултат те политике био је Споразум Тито-Шубашић од 1. новембра 1944.

Енглезима је изгледало природно да Хрвати траже аутономију, али су се чудили да Срби траже то исто. И приликом Споразума Мачек-Цветковић и приликом Споразума Тито-Шубашић, понашали су се као да их одзиви Срба на те споразуме не брину много. Ни хрватски геноцид над Србима, чини се, није узбуђивао ни Енглезе ни самог Ситон-Вотсона.

Ситон-Вотсон је писао да је Титово решење националног питања обезбедило „пуну равноправност не само за Србе, Хрвате и Словенце, него и за Босну, Црну Гору и Македонију“. Национални програм КПЈ се, наиме, поклапао са предратним  захтевима Хрвата, али и са, како је сам Ситон-Вотсон примећивао, погледима његовог блиског сарадника и пријатеља Артура Еванса. Слободан Јовановић забележио је да је Ситон-Вотсон „од свих енглеских публициста остао најдуже веран Титу, кога је на силу Бога хтео од комуниста  начинити Југословенином a la Супило“. . Титови односи са Британијом су се, међутим, брзо покварили, што је, по сведочењу његових синова, био један од разлога који су га навели да се повуче на Универзитет у Оксфорду, а затим и у свој дом у Шкотској, где је и умро у мају 1951.

Такав је био Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, југословенска помајка и идол српске пречанске елите. Такав сој џентлмена, попут Вилијама Ситон-Вотсона, градио је политичке прилике у којима је ваљало створити функционалну државу у којој би коначно били окупљени сви Срби.

-----

[1] Хју Ситон-Вотсон, "Robert William Seton-Watson i jugoslavensko pitanje", Časopis za suvremenu povijest, год. II, бр. 2, Загреб, 1970 (https://hrcak.srce.hr/file/245714). Потврђено дословно: писмо супрузи од 6. августа 1914.

[2] Наведено и код Х. Ситон-Вотсона (1970) и код А. Растовића (2018) — видети [3].

[3] Александар Растовић, "Ситон Вотсон о српској политичкој елити", у: Глас CDXXVIII САНУ, Одељење историјских наука, књ. 18, Београд, 2018, стр. 375–395 (http://rih.iib.ac.rs/91/1/2018%20Siton%20Votson.pdf). 

[4]  Р. В. Ситон-Вотсон, писмо британском Foreign Office-у, 1. октобар 1914, у: R. W. Seton-Watson and the Yugoslavs, стр. 185.
Важна напомена: формулација „цивилизованији Хрвати и Словенци“ није накнадна интерпретација историчара — она је у самом Ситон-Вотсоновом тексту.

[5] Говор у King's College London, 10. март 1915; превод пренет према: Kurir.rs, "Srpski seljak i oficir su jednaki i zovu se braćom...", 19. 5. 2022 
(https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3923903/rekli-su-o-srbima-robert-siton-votson); исти говор и код nspm.rs.

[6] Мира Колар-Димитријевић, Elizabeta Wagner, "О затворским сусретима Стјепана Радића с бухама и мишевима или о једној прешутној екохисторијској теми",
 https://hrcak.srce.hr/file/76878.

[7]R. W. Seton-Watson, писмо Меј Вотсон, 5. новембар 1918, у: Hugh Seton-Watson et al. (eds.), R. W. Seton-Watson and the Yugoslavs: Correspondence 1906–1941, London–Zagreb, 1976.,

[8] .R. W. Seton-Watson, The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy, London, Constable & Co., 1911. (Делимино парафразирано).

[9] Todor Kuljić, Tito: Sociološko-istorijska studija, Beograd, Institut za političke studije, 1998, стр. [страна], где се упућује на: A. J. P. Taylor, Habsburška Monarhija 1809–1918, Zagreb, Znanje, 1990, стр. 324.