КАРАКАЗАН БиХ - 9
Идеолози Младе Босне
Владимир Гаћиновић
Први неформални идеолог Младе Босне био је Владимир Гаћиновић.[1] У „Алманаху Просвјете“ за 1910. објавио је рад „Млада Босна“, са смерницама деловања младих револуционара, чиме је стекао статус једног од идејних вођа покрета.[2] Колико је осећао гнев због окупације, толико је упозоравао да опортунизам, егоизам и ситни индивидуализам чаршије прете да упропасте националну борбу: чекање, на које је грађанство свело своју политику, више није било могуће. У текстовима посвећеним Богдану Жерајићу, недвосмислено осуђујући политику „српског реализма“, писао је о новој генерацији која долази „у разбијеним редовима“, носећи „нову идеју, још слепу, несвесну, али огромну“, и о револуционару који мора бити „уметник и конспиратор... мученик и завереник“, спреман да „изгори за друге“.
Управо је Владимир Гаћиновић дао пуно идеолошко оправдање свјесном саможртвовању и подигао култ Богдана Жерајића и "косовског тираноубиства". ("Онима који долазе", "Крик очајника", "Смрт једног хероја").
Према Доброславу Јевђевићу Владимир гаћиновић је "несумњиви и аутентични иницијатор сарајевског атентата".[3]
Испрва није био нимало сентименталан према југословенству. Године 1912. у Београду је Димитрију Митриновићу, једном од главних заговорника тог правца, рекао да га доживљава као „мешање хрватске воде у српско вино“; Тин Ујевић га памти из истог периода као „закопчаног као какав балкански државник“, још „донекле неповерљивог према нама браћи Хрватима“.[4] За разлику од тога, муслимане у Босни сматрао је делом српског народа: 1912. у Сарајеву основао је друштво „Српска омладина“, чији је лист заговарао „кооперацију омладине српске: православних и муслимана“.
Међутим, одласком на студије у Швајцарску и уласком у круг руске револуционарне емиграције започиње његова постепена идеолошка трансформација. Гаћиновић је дошао у непосредан контакт са Марком Натансоном-Бобровом, Виктором Сергеом, Марљовом и другим руским револуционарима, а затим и са Лавом Троцким.[5] Према сведочењима и каснијим историографским реконструкцијама, тај контакт није био површан: Гаћиновић је присуствовао предавањима Лава Троцког и састајао се с њим у Паризу, а Троцком је предао и сопствену грађу о омладинским револуционарним покретима у јужнословенским земљама, коју је Троцки потом објавио у руској штампи.[6] У једном Гаћиновићевом тексту из 1915, намењеном Троцком, овај процес интелектуалног приближавања руском револуционарном кругу видљив је готово програмски: Чернишевски, Херцен, Лавров и Бакуњин названи су „најбољим учитељима“, а јужнословенски револуционари „идеолошком колонијом“ Русије.[7]
Зато је оправдано говорити о дубокој промени Гаћиновићевог политичког хоризонта у Женеви и Паризу. Извори поуздано показују истовременост Гаћиновићеве ревизије националних ставова и његовог уласка у круг руског анархо-револуционарства, као и његову непосредну интелектуалну везу с Троцким и Натанcоном; много је теже доказати колики је, појединачно, био удео сваког од њих у тој промени.[8]
У том смислу посебно је значајна хронологија односа са Троцким. Гаћиновић је своју грађу предао Троцком и с њим сарађивао већ 1915. године, док Ситон-Вотсон, позивајући се на предговор Троцког уз хрватско издање Sarajevskog atentata из 1922, бележи да је Троцки Гаћиновићеве ставове сматрао „too exclusively nationalist“, односно „сувише искључиво националистичким“.[9] Дакле, расположиви извори не потврђују тезу да је Троцки најпре оценио Гаћиновића као претераног националисту, па тек потом одржавао с њим сарадњу; чвршће је утемељено обрнуто читање: њихова интелектуална сарадња и размена грађе већ постоје, а касније забележено ограђивање Троцког од Гаћиновићевог национализма показује да је тај однос био сложен, а не идеолошки једнозначан.[10]
Његова каснија писма из 1914. показују човека који је већ дубоко критички расположен према непосредним последицама сарајевског револуционаризма. У писму Роси Мерћеп од 20. октобра 1914, пишући о атентаторима који су му некада били најближи другови, Гаћиновић каже: „Њихова фатална грешка била је у томе, што су били врло, врло млади, што су много, детињски веровали... Сарајевски атентат мене је запрепастио... остаје као дан катастрофе, дан народне Голготе.“[11] При томе помиње „благородног брата... мужика“, а не цара Николаја; што је у складу са његовим све израженијим окретањем ка руском револуционарном и социјалном хоризонту, а не ка руском државном национализму.
Истовремено у писмима Гаћиновићевим нема више ничега што заноси. Поза постаје главна. Прејаким речима без јасног ослонца нагомилавао је толико патоса, читање постаје нелагодно.
Гаћиновић се није трудио да се ослободи антисрбијанских и босанско-регионалних комплекса. Пише " о неискреној србијанској политици према Босни и Херцеговини", »каљавости српске данашњице«, о »леденим и мрачним душама васколике биједне браће«, или кад у писмима својим друговима пише: »Главно је да се избјегне утицај наших пустих и трулих средина, које дегенеришу све боље и у којима је све застарјело и помрачило«........ Или »крајње је вријеме, да се и ми удаљимо из старих хоризоната и агонијских средина босанских«. У писму Милану Карановићу из 1908. говори о „циганији“ београдске политике, „друштвеном егоизму“ и „мртвилу“ српске престонице, изражавајући коначно уверење да српску државотворну политику требају да воде поштенији и способнији Динарци, да управо Босна и Херцеговина имају највише услова да изведу „културни и национални препорођај“ читавог друштва.[12] Тако се у његовој личности преплићу три линије које је тешко свести на једну идеолошку етикету: српски национализам, босански комплекс Србије и све јачи утицај интернационалног револуционарног покрета.
Умро је у Фрајбургу августа 1917, под околностима које су остале недовољно разјашњене.0 Каснија историографија је често помињала могућност тровања и политичке ликвидације, али за то нема чврстог доказа. Сам Гаћиновић се, судећи према сачуваним писмима, нарочито плашио свог познаника Владимира Черине, за кога је писао да је „дошао у Женеву да ме убије“.
Гаћиновића није довољно посматрати само као „идеолога Младе Босне“, нити његов развој свести свести на праволинијски прелаз од српског национализма ка југословенству или социјалном револуционарству. Пред нама је далеко сложенији процес: човек који је отпочео као страствени српски национални револуционар постепено је, у сусрету са руским револуционарним емигрантским круговима и нарочито са Троцким, померао своје тежиште од националне ка наднационалној, универзалистичкој револуционарној идеји, истовремено се суновраћујући у амбис аутошовинизма и/или антисрбијанства. Али тај прелаз у апсолутни космополитизам никада није довршен. Српски елемент у њему није нестао; он се сударао са новим, све ширим револуционарним хоризонтом, повремено му се опирао, а повремено се у њему растакао. Управо зато Гаћиновићеви искази делују противречно само ако их посматрамо као истовремене; ако их читамо као трагове једне недовршене унутрашње трансформације, та противречност постаје његова најважнија историјска особина. Гаћиновић је, стога, мање готов идеолог него документ једног преломног доба: у њему се српска национална револуционарност судара са интернационалним револуционарним универзумом, а исход тог судара остаје отворен до саме његове смрти.
Димитрије Митриновић
Други незванични идеолог Младе Босне, Димитрије Митриновић,[13] био је већ рано формиран као српско-југословенски оријентисан интелектуалац — екстремно склон смелом револуционарном лупетању, које је узбуђивало пламтеће душе босанскохерцеговачких адолесцената, али је заправо водило у националну дезорјентисаност, бришући јасне границе између националног, југословенског и универзалног. Дошавши у Сарајево 1907, убрзо је стекао водећи утицај у „Босанској вили“, коју је фактички усмерио ка модернизму; Јован Скерлић га је оценио као „једног од главних идеолога и најбољих писаца“ младог нараштаја.[14] Његова рана идеологија, међутим, није била просто негација српства: модернизацију је замишљао као обнову сопствене културе, али је све снажније наглашавао српско-хрватско зближавање и југословенску интеграцију. До 1910. та линија већ добија јасан облик: Срби и Хрвати представљени су као „један двоимени народ“, позван на заједнички рад „у сврху оснаживања српско-хрватске националне душе“.[15]
Његов политички хоризонт, дакле, није настао једним наглим прескоком, већ се постепено ширио: од српске културне обнове, преко српско-хрватског јединства, ка утопистичком интегралном југословенству. Симптоматичан је и такозвани „Митриновићев револуционарни програм“ из 1912, који су сами младобосанци везивали за њега, иако ауторство није без остатка неспорно.[16] У њему се, поред југословенског усмерења, појављују врло конкретни национално-револуционарни елементи: национална пропаганда, „хрватско-српски национални фонд“, васпитање чланова за „националну жртву“ и буђење „витешког духа“. Митриновићев рани југословенски програм није био истоветан са каснијим космополитизмом: национално и наднационално код њега су извесно време постојали једно уз друго. Митриновићев утицај, поред идеја у програму „Народно уједињење“, види се и у његовом ставу да треба признати само ону ствар „која насилницима избије кнут из песнице и која потлачена крда претвори у грађане и људе“, „бори се против насиља корене му чупајући, темељ му ископавајући“ .
Почетком рата напушта јужнословенски простор: после боравка у Риму и Минхену, где је студирао историју уметности и све више улазио у европске модернистичке и филозофске кругове, одлази у Енглеску.[17] Ту се његова интелектуална метаморфоза убрзава. Југословенство више није крајњи хоризонт, него постаје један ступањ у ширем пројекту духовног и цивилизацијског преображаја. Ми се нећемо мучити дилемом да ли је (и којој мери) Димитрије Митриновић (“Мита-Динамита” - како га је звао Богдан Жерајић) озбиљан мислилац или шарлатан, гуру, преварант, езотерик, духовни близанац мистика и визионара Шри Ауробинда Гозе, масон, абонент британских обавештајних служби, видовњак окултних кружока, догмат, први месија “Уједињених европских држава”. То у осталом није ни могуће код овог егзибиционог мислиоца у коме су спојени нашироки гусларски епос Потплата Доњег и враџбине источњачких шамана са футуристичким визијама ЕУ-утопије.[18]
У британском часопису New Age од 1920. објављивао је текстове који су све више одступали од јасног политичког језика његове младобосанске младости. Његов стил — препун небодерских метафора, апокалиптичних слика и необичних неологизама — многим читаоцима остао је тежак и непрозиран.[19] Истовремено, не треба узимати сасвим озбиљно неке тврдње из тога доба да је баш он „срушио“ New Age: тираж часописа већ је годинама био у снажном паду пре његовог доласка, па су његови текстови пре могли да продубе кризу читалачке приступачности него да изазову њен почетак.[20]
Ту се и најбоље види права природа његове трансформације. Митриновић није просто заменио српство југословенством, па потом југословенство Европом; он је постепено ширио круг припадности све док политичка заједница није готово нестала у метафизичкој визији човечанства. Југословенство је у тој еволуцији било прелазна, а не крајња категорија. После рата већ се појављује и као заговорник европског наднационалног поретка, а 1921. предлаже стварање Сједињених Држава Европе.[21] Национална питања која су у Сарајеву била непосредан политички проблем сада му постају само један део много ширег пројекта духовног и цивилизацијског уједињења.
У том каснијем раздобљу његова јавна појава постаје све необичнија. Пријатељ Ђорђе Лазаревић препоручио га је краљу Александру, који га је примио на двору. Према Лазаревићевом каснијем сведочењу, Митриновић је о југословенству говорио као о „светој и великој ствари“, али је свој хоризонт ширио и на готово универзалистичко уједињење, укључујући и идеју зближавања свих религија. Александар је, по истом сведочењу, реаговао одбојно и после пријема затражио да му таквог човека више не доводе.[22] Дословни цитати из тог разговора не могу се, међутим, без резерве третирати као verbatim запис.
Оно што је следило још више је удаљило Митриновића од младобосанског политичког реализма. У Лондону је градио круг следбеника, развијао сопствене пројекте духовне и друштвене обнове и универзалне синтезе. Поједини истраживачи указују и на постојање његових затворенијих група чија су организација била врло налична масонским структурама.[23]
Тако се Митриновићева биографија може разумети као радикално проширивање првобитне младобосанске идеје. Почео је у сфери српске културе, прешао у српско-хрватски и југословенски оквир, а затим га напустио у корист европског и, најзад, готово планетарног универзализма. Док је за Гаћиновића национална револуционарна идеја у контакту са руским револуционарним круговима била постепено поткопавана изнутра, код Митриновића се тај процес одвијао другим путем: кроз модернизам, филозофију, естетику, европејство и на крају езотеричну визију духовног јединства. Митриновић није био тек „југословенског идеолога Младе Босне“: он је био једна од најнеобичнијих, лунатичких, фигура тог покрета управо зато што је југословенство за њега било тек пролазна станица на путу ка свеобухватној, готово месијанској визији преуређења човека, Европе и света.
-----
[1]–[3] О почетном Гаћиновићевом национализму, „Младој Босни“ и текстовима о Жерајићу треба : Алманах Просвјете 1910; Гаћиновићеви текстови „Крик очајника“ и „Богдан Жерајић“ / „Смрт једног хероја“. Доброслав Јевђевић, Сарајевски атентат, Рим, 1954.
У
својим текстовима из тог времена, посебно оним посвећеним Богдану
Жерајићу, он недвосмислено осуђује политику „српског реализма“ у Босни и
Херцеговини али сматра да долазе нове генерације Срба...
„који ће се јавити после великих грехова својих оцева, свршених у моментима личне и социјалне исцрпености, изгубљености сваког критерија и погашених свих идеала... Младо српско поколење корача са обореним заставама... Генерација младих Срба долази у разбијеним редовима, разваљена... У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна као звона, сфинге, стихија. Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести...“
„Српски револуционарац, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира а хајдук, који ће заурлати и повести бој за несретне и погажене...Велика подготовка треба да је стварање морала који је основа целога посла који даје дела, жртвује свој живот без накнаде, гори и пада за уверење које се стврдне у његовој савести...Стварање новог типа који ће припремити директну акцију и заљуљати српском садашњицом, извлачење његово из наше традиције која је богата патњама, конспирацијама и бунама, треба да је велики и брзи циљ садње српске тишине... Заборавити на себе, изгорети за друге, живети патњу и глад и као крстоносац пронети своју веру и победити клецајући и умирући. Ослобођен малих прљавих вера које блате чисти ваздух, обносити својим народом револуционарне струје, стварати велику, будилачку а превратну пропаганду, која ће сићи у душе мајка и обавити колевке деце што прогледавају“ (Гаћиновић).
Владимир Гаћиновић, „Крик очајника“, у: Владимир Гаћиновић, Огледи и писма, прир. Тодор Крушевац (Сарајево: Свјетлост, 1956), 75–76.
и:
Владимир Гаћиновић, „Богдан Жерајић“ [првобитно објављено као „Смрт једног хероја“], у: Владимир Гаћиновић, Огледи и писма, прир. Тодор Крушевац (Сарајево: Свјетлост, 1956), 121–127.
[4] Драга Мастиловић, „Младобосанци између српства и југословенства“, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, 7 (2014), 98, уз упућивање на Владимир Дедијер, Сарајево 1914, 348. Исту епизоду са „хрватском водом“ потврђује и научна литература која се позива на Дедијера.
[5] О Гаћиновићевом уласку у круг руске револуционарне емиграције и везама са Натанcоном, Троцким, Мартовом и другима видети Дедијер, The Road to Sarajevo; користан је и прегледни рад о анархистичкој традицији на југословенском простору.
[6] Секундарна литература изричито наводи да се Гаћиновић састајао са Троцким у хотелу „Одеса“ у Паризу и да му је дао грађу о омладинским револуционарним покретима у јужнословенским земљама, коју је Троцки потом објавио у Киевской мысли.
[7] Гаћиновићев текст намењен Троцком, из 1915, садржи познату формулацију о Чернишевском, Херцену, Лаврову и Бакуњину као „најбољим учитељима“ и јужнословенским револуционарима као „идеолошкој колонији“ Русије.
[8] Извори подржавају тезу о снажном утицају руског емигрантског круга, али не омогућавају прецизно мерење Троцкијевог индивидуалног утицаја. Један новији историографски преглед управо Гаћиновићеву интелектуалну биографију описује као прелаз од националних ка универзалистичким револуционарним идејама.
[9] R. W. Seton-Watson, Sarajevo: A Study in the Origins of the Great War (London, 1926), где, у напомени уз Гаћиновића, стоји да је хрватско издање Sarajevskog atentata из 1922. садржало предговор „L. T.“ и да је „Trotsky, however, disapproved of Gacinović's views as too exclusively nationalist.“
[10] Не треба хронолошки спајати оцену Троцкога са самим чином предаје докумената. Документована сарадња је из 1915, док се код Ситон-Вотсона изричита формулација о „too exclusively nationalist“ јавља уз Троцки предговор из 1922. С друге стране, Тин Ујевићево касније сведочење и друга литература показују да је међу њима постојала и идеолошка дистанца.
[11] Владимир Гаћиновић, писмо Роси Мерћеп, 20. 10. 1914, у: Огледи и писма, 210–211; писмо је независно архивски евидентирано и цитира га Paul Miller, позивајући се и на В. Богићевића, „Три писма Владимира Гаћиновића из 1914. године“, Pregled, V/6 (1953), 469–472.
[12]
„Драги Милане! Извини да ти прије не одговорих. Вјеруј се није могуће, знаш какво је село! – О разочарењима нисам никоме до сада говорио. Али ја сам их доживио, и то таквих, која пеку као отрови прже као xxxxx. Ја сам видио и тамне стране Србијине! Онај друштвени егоизам, неморал, нескладност друштвених чланова. Ону циганију у политици, која може бити по Српство фаталана. Видио сам мртвило и одсуство националности у српској престоници. И као што си читао у „Малом есеју― о Дучићу о цинизму, ја сам при томе мислио на београдско друштво.
То је дубоко увјерење, које тешко пада на душу младог идеалисте. То је увјерење које обара читаву једну вјеру у способност једне расе! Збиља, ја сам увјерен да од свих српских покрајина још Босна и Херцеговина имају највише услова да неустрашиво изврше културни и национални препорођај нашега друштва.―
Владимир Гаћиновић у писму Милану Карановићу, богослову,
IV год; Бос. Нови, Босна, 1908;
НАПОМЕНА АУТОРА:
Ми се само хипотетички питамо где би он у тој својој скали од циганије
до херцеговачких моралних висова, од Цинцара и егоиста до
босанскохерцеговачких културних и националних препородитеља сврстао свог рођеног брата Војислава, лажног попа и подмуклог Титовог шпијуна?
https://srpskaenciklopedija.rs/books/slovo-g/page/gacinovic-vojislav
Био током грађанског рата у Шпанији и подржавао комунисте. Био је посланик до 1938, а након тога опет одлази у САД и службује као свештеник у Њујорку (1938--1941) и Питсбургу (1941--1948). У међувремену је постао близак љевичарским организацијама и отворено се залагао за сарадњу са комунистима. Роварио по исељеништву као комунистички шпијун. За те заслуге одликован је Орденом братства и јединства. Због прокомунистичког дјеловања владика америчко-канадски Дионисије га је рашчинио, а након што се вратио у земљу 1948. патријарх Гаврило је поништио ово рашчињење.
[13] О основном биографском оквиру: Dimitrije Mitrinović (Доњи Поплат, 21. октобар 1887 – Ричмонд, 28. август 1953). За биографију видети:
Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age: A Biography, University of York, 2006, дигитално издање. Digitalno izdanje biografije
[14] О Митриновићевој улози у Босанској вили и оцени Јована Скерлића видети:
Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Београд: Просвета, 1966, нарочито део о Митриновићу; уп. такође Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age: A Biography.
[15] За развој Митриновићевог схватања српско-хрватског и југословенског јединства:
Predrag Palavestra, Književnost Mlade Bosne, Sarajevo: Svjetlost, 1965;
уп. и студију о његовој раној интелектуалној делатности која прати прелаз од српске културне модернизације ка југословенству. Young Bosnia: Literary Action 1908–1914
[16] О „Митриновићевом револуционарном програму“ из 1912. и резерви у погледу ауторства:
Предраг Палавестра, Књижевност Младе Босне;
уп. и приређене/дигитализоване текстове о Митриновићевом раном програму. Материјал о „Митриновићевом револуционарном програму“
[17] О римском, минхенском и лондонском периоду:
Dimitrije Mitrinović, biography by Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age;
уп. и:
Dragan Marković, „Dimitrije Mitrinović in the Quest for Gnosis: From National to Cosmopolitan Identity“, који Митриновићеву трансформацију смешта почев од Рима и Минхена, а њено довршавање у Лондону. Студија „From National to Cosmopolitan Identity“
[18] О каснијем Митриновићевом мистицизму, гностицизму и визији уједињене Европе:
Dragan Marković, наведена студија;
уп. и Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age.
О Митриновићу као префигуратору европског уједињења видети и:
N. Gedeon, Great Theorists of European Integration, нарочито одељак посвећен Митриновићу. Студија о великим теоретичарима европске интеграције
[19] О Митриновићевом писању у The New Age, његовом стилу и рецепцији:
Nikola Avramov, „Program planetarne utopije“;
уп. Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age.
Митрановић је и раније, док је писао на српском језику, радо комбиновао подигнути пророчки начин обраћања, крцат нејасним симболима и елиптичко-метафоричним уопшта-вањима, са прецизним и јасним логичким дефиницијама, до којих су се читаоци каткад с муком пробијали, пролазећи кроз праву прашуму речи и шумне водопаде пенушаве реторике. Чак је и његовим најближим пријатељима и следбеницима било страно то необично двојство Митриновићевог начина изражавања, с једне стране обичном усменом разговору и са друге у писаним текстовима, поготову када је говорио о светским збивањима. “У овој тематици он се изражавао небодерским метафорама, метефизичким алузијама и изванредним неологизмима - стилом који би, у најбољем случају, могао представљати неку врсту чудовишне лепоте, сличне крилатом слону, или нешто сасвим друкчије од свега што се дотад читало”. (Ричард Оранж ) - Према Никола Аврамов
[20] За историју тиража The New Age и опрез у вези са тврдњом да га је Митриновић „срушио“:
Andrew Rigby, Dimitrije Mitrinović and the New Age, који наводи пад тиража са око 22.000 (1909) на око 4.500 (1913), пре Митриновићевог доласка; уп. и анализе Митриновићевих текстова у часопису. Дигитална биографија Andrew Rigby
[21] О Митриновићевој идеји европског уједињења и предлогу Сједињених Држава Европе:
Dragan Marković, „Dimitrije Mitrinović in the Quest for Gnosis: From National to Cosmopolitan Identity“;
N. Gedeon, Great Theorists of European Integration. Great Theorists of European Integration
[22] О сусрету са краљем Александром:
Ненад Петровић, Димитрије Митриновић, Windsor: Avala, 1967, стр. 31–32; уп. Немања Радуловић, „Београдски круг Митриновићевих следбеника“, који преноси и критички контекст Петровићевог сведочења. Овде је намерно задржана индиректна формулација, јер дословни разговор није независно потврђен као verbatim извор.
“Митриновић се распричао, страсно убеђујући краља да је југословенство света и велика ствар, али је тек први корак ка будућем неизбежном уједињењу Европе и света. Краљ ујединитељ има јединствену прилику…да одлучно и храбро искорачи из уског политичког прагматизма и да у својој држави уједини све цркве и све религије”. Краљ Александар брзо је напустио и госта и ручак те позвао Лазаревића “рекавши му да ту будалу више не доводи”.
[23] О каснијим Митриновићевим групама, гностичким и езотеричним структурама:
Немања Радуловић, „Београдски круг Митриновићевих следбеника“;
уп. и Dragan Marković, студије о Митриновићевим космополитским пројектима и његовом односу према езотерији. Посебно је важно да се не изводи категоричан закључак о његовом личном масонском чланству без непосредног примарног доказа. Студија о београдском кругу Митриновићевих следбеника
Коментари
Постави коментар