КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 9

Коначна победа хрватског шовинизма у КПЈ

Четврта земаљска конференција
или 
преко лешева до власти

Почетком тридесетих година КПЈ је практично престала да постоји, осим у Словенији. остала је само упорност малобројних активиста, најчешће професионалних револуционара, који се у овом периоду огледао у пропаганди међу средњошколском и студентском омла-дином, посебно у Србији (Београду). Састанци су одржавани по приватним становима, подрумима или по парковима.

Југословенски комунисти дуги низ година које су провели у илегалности, на маргинама друштва, нису имали ауторитативно руководство. Без подршке главних друштвених слојева, проводећи живот у строгим условима илегалности, комунисти су се препустили унутрашњем мултиполарним сукобима. Разорена одлучном акцијом државних органа и потпуно зависна од одлука Коминтерне, КПЈ је унутрашњу интроспекцију претворила у фракцијске и групашке борбе које су пратиле националне поделе у Југославији.

У јулу 1932. Коминтерна даје „задатке” КПЈ која потом разрађује „тезе” о акционом поступању у националном питању чији је циљ склапање „борбених споразума” са некомунистичким националистичким организацијама и групама како би се водила „акција угњетених нација”. Преведено с бољшевичког метајезика: малобројни комунисти хоће да се инфилтрирају у те, друге групације, међу „корисне идиоте” (Лењин) и да преузму вођство.

Одмах се у Берлину формира центар „Групе хрватских националних револуционара” којем су на челу Георги Димитров, Људевит Кежман и Ђуро Цвијић. Ускоро покрећу и своје гласило, берлински „Хрватски лист”. За теренски рад у Југославији ангажују се специјални кадрови обучени  у Бечу и чланови КПЈ блиски некомунистичким хрватским националистима. „Основну снагу Групе требало је да представљају присталице Хрватске сељачке странке и усташа”, наводи Глигоријевић.

За кључну фигуру пројекта изабран је Мирослав Крлежа који би, по плану, написао две пропагандне књиге и држао предавања по Европи. Али, превејани „Фриц” се нећкао и опирао, настале су велике препирке и полемике у које се укључио и Јосип Броз и почетком 1934. ствар је замрла.

Међутим, од свега је ипак остао програмски концепт артикулисан у брошури „Пут ка ослобођењу хрватског народа”. У потрази за „марксистичким утемељењем” хрватског питања аутори концепта морали су најпре ревидирати самог Карла Маркса!!!

Јер, Маркс је 1848. објавио да Хрвати „немају ни најнеопходније историјске и политичке услове за своју самосталност” и да зато „имају неизбежну контрареволуционарну улогу”. Резоном Зуке Џумхура на чувеној карикатури објављеној у „Политици”, Камило Хорватин је испеглао тај рашомон сугеришући да је Марксово мишљење „превазиђено Стаљиновом теоријом националног питања по којој је хрватски народ национално угњетен”.

Питање стварања националних партија ЦК КПЈ је разматрао 11. јула 1934. године, а званичну одлуку донела је Четврта земаљска конференција, одржана 24. и 25. децембра исте године у Љубљани. Тада су комунисти скинули све маске са свог лица и на огољен начин изнели како мисле да освоје власт. Полазни став је непроменљив – „великосрпска Југославија“ била је једно од „најопаснијих огњишта новог империјалистичког рата у Европи“. [1] Због тога главни циљ КПЈ јесте рушење „фашистичке диктатуре“ оружаним устанком и успостављање совјетске власти: „Нема и не може бити говора о обарању великосрпске војнофашистичке диктатуре без сталног и систематског револуционарног рада у војсци и морнарици“.  У "пацифистичким" Одлукама Четврте Земаљске конференције дословце пише:

б) ако упркос револуционарне борбе против рата буржоазија зарати, пролетаријат се мора борити за пораз „своје" буржоазије и за претварање империјалистичког рата у грађански рат . . .

Тако су све полемике око потања ко је изазвао братоубилачки рат у Југославији депласиране и лицемерне. На велеиздаји, поразу и распаду државе, окупацији, подршци шовинистичким антисрпским покретима и братоубилачком покољу, комунисти су градили своје освајање власти, не на каквим моћним идејама којима би се наметнули народу.

На снази је остала концепција о две етапе револуције, односно о разбијaњу Југославије и стварању независних националних држава. Није напуштена ни идеја о стварању илегалних „национално-револуционарних“, тј. терористичких група. Идеја о антифашистичком фронту била је више него магловита фраза јер, како је могуће стварати "антифашистички фронт" а истовремено сарађивати и јачати најзлочиначкије фашистичке организације, попут усташа?

На препоруку Коминтерне, одлучено је да се КПЈ реорганизује стварањем комунистичких партија Словеније и Хрватске јер су оне биле „најугроженије нације“ у Југославији.

Хрватски делегати на овој конференцији (осим Ђуке Цвијића [2]) предложили су да се проблем конституисања хрватске националне државе и њеног отцепљења од Југославије реши „премештањем“ српског становништва из Хрватске, по узору, како су истицали, на сеобу Грка из Мале Азије или једноставном одлуком да пречански Срби не припадају српској нацији. Овај став је на „мала врата“ уграђен у први Устав социјалистичке Хрватске 1946. године.

Ново руководство одмах је комунистима у Хрватској упутило директиве о склапању савеза са „хрватским националним револу-ционарима“. Основа тог споразума требало је да буде борба за самоопредељење хрватског народа, „све до отцепљења и протеривања великосрпских окупатора из хрватских земаља“. На склапању споразума требало је инсистирати по сваку цену, чак и ако то хрватски националисти одбију. (?!) Одобрена је и иницијатива загребачких комуниста о „борбеном споразуму са вођством ХСС-а“. Сарадња је прихваћена, а договорено је и да једна заједничка делегација отпутује у Москву, иако је већинско расположење у ХСС-у било да од Совјетског Савеза не треба много очекивати "јер ће он увек бити на страни Србије". (sic!)

Сама реорганизација је мотивисана наводном тежњом да се ојача борба против националистичког утицаја, да Партија постане привлачнија за радне масе потлачених народа и да се олакша интернационалистичко васпитање пролетаријата угњетених народа. Одлука је, међутим, била дискриминаторска, јер не спомиње формирање КП Србије, а одлаже стварање КП Македоније ( која је формирана тек марта 1943). [3]

Руководство је непрестано истицало да се оснивањем националних партија не нарушава целовитост КПЈ, да се не мења њен бољшевички систем организације, нити се ствара нека федерација партија. Али, већ од саме одлуке о оснивању КП Хрватске појавили су се захтеви за територијама на којима ће партија деловати. Хрватски делегати на 4. земаљској конференцији одмах су поставили питање разграничења, сматрајући да не само Хрватска и Далмација већ и поједини делови Босне треба да уђу у територију будуће КП Хрватске. Одлуку о томе ЦК је донео већ 5. фебруара 1935. на тај начин што је прописао да у састав пројектоване хрватске комунистичке партије уђу све организације из  Хрватске и Славоније, укључујући Вуковар и Винковце, све организације из Далмације (са Дубровником), западна Босна са Бањалуком, Ливном и Дувном, као и Херцеговина са Мостаром.

Дакле: КПЈ је недвосмислено определила за Велику Хрватску у својој организационој структури.

Објашњење је дато на следећи начин:

„Реорганизацијом Партије, ми пред најширим масама угњетених нација на јарки начин потцртавамо наш став у националном питању, нашу борбу против угњетавања несрпских народа, на право њиховог самоопредељења све до отцјепљења. Ми тиме истовремено олакшавамо борбу против националног реформизма и националног фашизма и парирамо демагогију национал-реформиста и национал-фашиста који клевећу нашу Партију, нарочито у хрватским и словенским крајевима, воде харангу против наше Партије како она није хрватска, није словенска, већ југославенска, тобоже великосрпска“.

Годинама заокупљени борбом против „десног скретања“ у својим редовима, комунисти су систематски утирали пут фашизму.

Непосредно после сплитског пленума [4], Благоје Паровић је објаснио зашто се стварају КП Хрватске и Словеније:

„Стварамо их прије свега зато што радне масе Хрватске и Словеније траже да њихова партија носи назив њихове народности, стварамо их зато да и тим својим актом подвучемо нашу борбу за слободу хрватског и словенског народа, да и тиме кажемо угњетеним народима да њихов национални осјећај и њихова приврженост родној груди, своме завичају није туђа пролетаријату и њиховој партији“.

Објашњење зашто се не ствара комунистичка партија Србије дато је на следећи начин:

„Први и главни разлог: не стварамо је зато јер радне масе Србије не траже стварање КП Србије. То је и разумљиво. Српски народ није национално угњетаван. Срби су владајућа нација и не осјећају национално угњетавање са стране друге народности. Према томе ни класна борба не заузима облике борбе за национално ослобођење“. 

Пре ће бити да радне масе у Србији нису тражиле никакву комунистичку партију. Што се комунистичке асиметричне логике тиче, Србијанци ни у Уставу из 1974. нису изгледа ништа тражили, а ако се неко и јавио за реч, попут проф. Михаила Ђурића, био је спремљен у затвор.

Разлику између српских и хрватских комуниста врх КПЈ веома јасно је саопштио на почетку 1937. године:

„Интернационализам за комунисте не значи да ради тога што су они интернационалци престају припадати своме народу. Хрватски комуниста није неки интернационалиста који виси у зраку, него је он комуниста-Хрват, тј. комуниста који се свим снагама залаже за побједу хрватског народа. За српског комунисту интернационализам значи у првом реду досљедну борбу против велико-српске политике србијанских владајућих класа“.

Комунисти БиХ су били посве јасни. Урезолицији Пете покрајинске конференције КРЈ за Босну и Хергцеговину, одрзану крајем јула 1940. године. "... Под владавином хегемоније србијанске буржоазије - стоји у овој резолуцији - БиХ третирана је као и за време Аустрије, као полуколонија из које је требало извлачити профите. Последица тога јесте страховита заосталост и сиромаштво радног народа у БиХ. "

Подређену улогу српских комуниста најбоље одсликава одговор на питање:

„Зашто нам је уопште потребна једна југословенска партија? Управо зато да би српски комунисти у њој пружили своју пуну помоћ национално-ослободилачкој мисији комуниста угњетених нација“.

ТИТО - FLEISCHERU
[Ивану Гржетићу, представнику КПЈ при Коминтерни]
5. новембар 1936.

У читању комунисте и партизанског генерала Фрање Туђмана, “оца” хрватске нације,  је у то време подцртавала следеће главне заблуде:

а) ‘Заблуде, да се ослобођење Хрватске може постићи федерали-стичким и каквим било преуређењем империјалистичке Велике Србије, прозване Југославијом, путем новог ‘споразума’ било са садањим властодршцима, било с којим другим представницима великосрпске владајуће класе, а под покровитељством француског или енглеског империјализма’;

б) ‘Заблуде, да се ослобођење Хрватске може постићи у савезу с освајачким талијанским, мађарским, бугарским и другим фашизмом’;

ц) ‘Пацифистичка мирољубивост према тлачитељима и пасивно чекање да се великосрпски јарам сруши сам од себе’;

д) Заблуде, да се упорна револуционарна борба најширих слојева… може надомјестити атентатима… те упадима усташких чета, зависних од страних освајача. Али усташку борбу, која ниче из незадовољства и отпорности широких слојева народних, треба свим силама организирати и предводити‘ (подцртано у извору, Ф. Т.).

На основи тога као програмски циљ постављено је сузбијање свију заблуда водства различитих странака и струја, а истодобно ‘свестрано помагање борбе присташа тих странака и скупина и заједничка борба с њима (подцртано у извору, Ф. Т.) против разних облика и начина угњетавања хрватског народа’, и стварање савеза с национално–ослободилачким покретима у осталим земљама Југославије који се боре против ‘војно-фашистичке диктатуре и великосрпске монархије’ и признају хрватском народу право на самоодређење.

Након те "обнове" рада КПЈ на Четвртој земаљској конференцији КПЈ, после које је Покрет добио "нови замах" и дошло је до "омасовљења партије", само у једној полицијској акцији похапшено је хиљаду комуниста, а оно што је претекло било је паралисано међусобним свађама и обрачунима. [5] Стање у КПЈ није тих година било ништа друкчије од стања усташког покрета. Оно што их је једино одржавало да постоје је снажно и брутално старање Комитерне и њен новац.

Како видимо је међутим да комунисти, насупрот својој лицемерној и халабучној пропаганди о лепотама живота у СФРЈ, о "југословенству као нацији" и "братству јединству" никада нису, па ни данас, иза ма ког другог имена се крили,  одустали од своје мржње према Србима, односно посебно према Србијанцима, и свог фундаменталног става о разбијању Југославије. Упорно, ево сто година,  су радили и раде на том грандиозном коначном циљу, који подразумева и на друмовима бесконачне колоне прогнаних Срба  у Србију, да би на крају и њу разорили.

-----

[1]

ЧЕТВРТА ЗЕМАЉСКА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЗАДАЋАМА ПАРТИЈЕ У БОРБИ ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКОГ РАТА

I

Великосрпска Југославија претставља у Европи једно од најопаснијих огњишта новог империјалистичког рата. 

О дефетизму и саботирању одбране, између осталог:

5. Безодвлачно приступити организовању масовних акција против припрема империјалистичког рата и напада на СССР путем демонстрација против свих врста војних маневара, пуковских слава, ратних помендана, спријечавања ваздушних и плинских вјежби, изведби поруџбина за зараћене државе, спријечавања транспорта ратног материјала итд. У том циљу, на основу тактике јединственог фронта, организирати антиратне комитете, особито у подузећима која израђују ратне материјале и на транспорту ... 

7. Организирати широки масовни антиратни покрет под свим могућим полулегалним и легалним облицима, у којем ће поред комуниста учествовати не само социјал-демократски и беспартијски радници, не само сељаци и присталице национално-револуционарних организација, већ и сељаци и елементи ситнобуржоаске интелигенције (адвокати, умјетници, лијечници итд.) без oбзира на партијску припадност, само ако заиста желе да се боре против империјалистичког рата. Обратити нарочиту пажњу на придобијање за активно судјеловање у том широком антиратном покрету радница, сељанки и жена из ситнобуржоаских и интелектуалних кругова, без обзира на њихове назоре, само ако су заиста спремне да се боре против рата.

[2] Ђука Цвејић, као ортодоксни Босанац-Крајишник, залагао се за "Републику Крајину".

- Милан Четник - Крајишка српска држава по Ђури Цвијићу
https://www.politika.rs/scc/clanak/508452/Krajiska-srpska-drzava-po-Duri-Cvijicu

[3]  Поводом идеје да се створи КП Словеније у току 1932. и 1933. у „Пролетеру", органу ЦК КПЈ, 9. јула 1934. објављена је заједничка Декларација КПЈ, Италије и Аустрије о националном питању, положају и правима Словенаца у Италији и Аустрији, у којој се све три партије изјашњавају за безусловно самоопредељење словеначког народа до отцепљења од „империјалистичких држава Југославије, Италије и Аустрије, које данас угњетавају словеначки народ". Карактеристично је, међутим, да Коминтерна није тражила од бугарске партије да прихвати „отцепљење" Пиринске Македоније.

[4] Сплитски пленум ЦК КПЈ одржан је 9-10 јуна 1935.
До самосталне  државе свака југословенска нација доћи ће тако што ће прво добити своју републику, коју ће, на основу права на самоопредељење, када за то међународне прилике буду повољне, прогласити самосталном. Партија се томе неће противити. То је суштина одлуке Сплитског пленума.

[5] Види: Априлски пленум ЦК КПЈ 1936.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Aprilski_plenum_CK_KPJ_(1936)