УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 9 - Случај Василије Шурлан
Случај Василије Шурлан
Из постојећих извора не може се докучити када се и зашто Василије Шурлан у одори православног свештеника преселио међу нацисте и усташе. Изгледа да је тако из малена васпитан.
Рођен је у Земуну 1888. године. Иако је потицао из најсиромашнијих друштвених слојева, матурирао је у земунској Реалној гимназији, да би потом образовање наставио на богословији у Сремским Карловцима. Био је изразито акрибичан, али неталентован. Објављивао је безвредну поезију, често политички обојену. [1]
Шурланова свештеничка каријера под окриљем Српске православне цркве наизглед је имала сасвим уобичајен ток. Међутим, службенички картон Василија Шурлана открива да је овај свештеник СПЦ током међуратног периода више пута кажњаван од надлежних црквених органа, углавном због недисциплине и политичких ставова који су „штетили интересима Српске православне цркве“. Једини случај када је подржао државне власти било је у време "Конкордатске кризе":
"...за сав овај немир у цркви криве су наше црквене власти, то су разбојници, нису свештеници. Ја бих владике све рашчинио. Шта би они хтели? Власти се морају слушати!"
- Василије Шурлан о Конкордатској кризи 1937.
У потоњим годинама, Шурланови испади постали су још радикалнији, па је због својих пронемачких ставова уочи Априлског рата био саслушаван и од свог непосредно претпостављеног – земунског проте Владе Милутиновића, али и од највиших црквених власти у Патријаршији. Шурлан је кажњен опоменом изреченом 11. марта 1941. због „израза симпатија за њемачку борбу“.
Из богате (у главном једносмерне) Шурланове коресподенције са високим страним званичницима сазнајемо да је још 1931. године, писао посланику САД у Београду, хвалећи иницијативу председника Херберта Хувера да се Немачкој пружи помоћ у виду увођења мораторијума на ратне дугове. Ту додаје: "Грозно ми је било то срљање београдских властодржаца у домаћи злочин и у светско злочинство против њемачког народа". Често је писао немачком посланству у Југославији, преко посланства Немачке у Београду био у контакту с послаником Виктором фон Хереном, на чији је подстицај објављивао своје политичке ставове у новосадској штампи која је излазила на немачком језику. Године 1940., писмом честитао годишњицу Словачке Републике, а у априлу претходне године послао је разгледницу и Адолфу Хитлеру.
Писмо Павелићу из јуна 1941. године завршава се изјавом која адекватно сумира његов целокупан светоназор:
„Живим за Европу којој је пришла и Хрватска и молим да живим и радим у тој Хрватској. За дом спремни – Василије Шурлан, свештеник“.
Васа Шурлан у писму Хитлеру решава крупна геополитичка питања те предлаже да „се помакне Остмарка на доњи Дунав“ и формира „Велико војводство Јосип Јурај Штросмајер“, које би обухватило Банат и Срем с деловима Славоније, Барање и Бачке до Франц-Јозефовог канала, и у коме би доминантну улогу имало бројно локално немачко становништво. Истовремено, Шурлан најоштрије осуђује (генерала и председника владе у емиграцији) Душана Симовића, Пуч од 27. марта и политику Краљевине Југославије као „највећи напор против Немачке“, истичући да „Немачка нетреба да негује – ни часа – Симовиће и краљоубице и крвне непријатеље своје“, тј. да би „што је оружје започело политика требало да доврши – пропаст бандитског гнезда“. Коначно, писмо завршава речима „Ваш сам поштовалац и непоколебљиви борац за Немачку“, потписавши се као „Василије Шурлан, српски свештеник“.
Поједини Земунци посведочили су, у послератној истрази, да је Шурлан одмах по доласку окупатора ставио свастику на своју мантију, те да је током кретања градом поздрављао искључиво са „Хајл Хитлер“ и „За Дом, Спремни“, као и да је инсистирао да и њега поздрављају на исти начин. Забележено је и његово учешће у великој усташкој мани-фестацији, која се у Земуну одиграла 13. јула 1941. године, у присуству значајног броја виђенијих усташа, који су тим поводом дошли из Загреба.
Из данашње перспективе можда је још шокантнији његов поступак који се збио током омбардовања Београда 6. априла 1941. године. Наиме, Шурлан је, као свештеник СПЦ у Земуну, пред многобројним сведоцима благосиљао не мачке авионе који су бомбама засипали Београд и његове житеље.
Усиљен покушај да обраћање Павелићу звучи као да га је написала особа којој је хрватски матерњи језик, произвео је и комичне грешке па тако, погрдно описујући Београд и Земун као село, употребљава лексему „сјело“, која не постоји ни у хрватском језику, док већ у једној од следећих реченица говори о „делу“, упркос чињеници да се на хрватском говорном подручју ова лексема готово искључиво користи у ијекавском облику („дјело“).
Из Васе Шурлана је избијала његова чиста фасцинираност усташтвом и нацизмом, његово идолопоклонство према Хитлеру и Павелићу. [2]
Господине Поглавниче!
У великој борби, коју води Њемачка, свим својим бићем сам уз њу. За ствар Хрвата био сам увијек. Противник сам одвратним делима Београда, против свега што је честито. Овдје сам спутан у Земуну, граду зараженом масонеријом и чифутаријом. Београд-Земун је сјело покварењака бивше Југославије. Ти покварењаци се упињу свим силама, да се одрже, да се сачувају. Нјесам рад да таворим, ово нешто вјека, које ми је Бог драги још додјелио. Рад сам да послужим делу којем се посвећује Хрватска под Вашим вођством. Овдје се неможе ништа радити. Имам четворо дјеце, коју сам васпитао за љубав према Божијој правди за Хрвате, за Њемачку.
Дјеца су: кћи 23 год, син 22 год. кћи 17 год и син 11 г.
Молим додјељење свештеничког мјеста или какве и друге службе и дужности у Хрватској, гдје бих могао боље послужити новом европском поретку.
Прилажем: 1) Препис писма Њемачког посланства у Београду из 1940 год., 2) Обитељску извјесницу и 3) Рад молиоца.
Из Поглавниковог Уреда има потписани одговор датиран 5 свибња о.г.
За дом спремни!
Земун, Василије Шурлан
Српској православној црквеној општини у Земуну
Забринут за српски православни народ, предлажем претстав-ницима ове општине, да усвоје слиједећу изјаву:
„Поглавнику
Господину Др Анти Павелићу,
у Загребу
Захвални Свевишњем Богу, Премилостивом Оцу нашем Небеском, на добрима овога живота, упиремо поглед поуздања и љубави према бранитељима хришћанства.
Знамо да Велико Дјело тражи жртве и да је сватко дужан приносити их по старој врлини Dulce et decorum est pro partia mori – Слатко је и славно за Дом умријети!
Свјесни својих дужности, ми Вам Поглавниче кличемо једно снажно и истинско: За Дом спремни!
... Мудра реч и честито држање извешће наше сународнике и православце на праве путеве сарадње са онима, на које нас Бог упућује у прошлости нашој стољећима у садашњости исто тако и разуме се, да је у томе и будућност наша и њен позив и налог.
Потписани је рекао реч у одсудном часу као свештеник и чекам – молећи се Богу – и Вашу добру одлуку.
Земун Ваш одани
26 октобра 1941 свештеник Василије Шурлан парох
Усташком логору у Земуну
Шурлан је одиграо истакнуту улогу у оснивању и деловању ХПЦ. Његово име нашло се међу потписницима иницијативе упућене поглавнику Павелићу, након које је уследило и формално оснивање ХПЦ. Шурлан се у време ових догађаја налазио у Загребу, где је учествовао (саслуживао) и на верској служби поводом устоличења митрополита Гермогена (Максимова), а потом и преко листа Хрватски народ позвао свештенство СПЦ да приступи новооснованој верској организацији.
Ево како је у свом извешћу председнику бугарске владе бугарски велепосланик у Загреб Мечкаров говори о првој литургији обновљеној ХПЦ одржану 5 травња 1942:
„ … медији су извијестили да ће се у православној цркви у Загребу служити поводом Ускрса. И стварно, већ на Велику суботу, православна црква у Загребу, која је до сада била закључена (отварана је само два пута – за потребе нашег велепосланства – у поводу Узнесења 3. листопада и рођендана његовог Величанства Цара, 30. сијечња), била отворена и почео је служити свећеник Васо Шурлан – из Земуна, чије се име спомиње већ дан прије у новинама поводом објављивања закона о успостави Хрватске православне цркве. На ускрсној служби присуствовао сам ја као и чланови изасланства. Црква је била пуна вјерника. Узбуђење многима досегло је такву разину да су започели плакати. Сам свећеник, узбуђен, одржао је говор у којем је направио доста алузије, као што је, на примјер, ово за „одметање” од кршћанства, прогон који је претрпјело Кристово учење, али изразио је увјерење да иде на боље. У „пријеносу” Шурлан је споменуо име Поглавника, дрхтаво, молитву за „државног вођу Анту.” [3]
Свети архијерејски синод Српске православне цркве је заузео јасан став о Павелићевој Законској одредби о формирању Хрватске православне цркве од 4. априла 1942, оценивши на свом заседању:
Он отворено пише у духу усташке антисрпске пропаганде. У земун-ским новинама каже:
"Хрватска у овом сукобу није дужна залагати се за пробитке Србства, јер она има својих дужности према себи.. Православни Хрватске, знајте без колебања, да вам ваља за Хрватску живјети и умриети... Највећа је част бити вјеран првоборцу Хрватске, Поглавнику Анти Павелићу...".
- Васо Шурлан; "Граничар", бр. 38, 12. септембра1942.
За лешеве побијених Срба који плове Савом и Дунавом, на римокатоличког Св. Антуна, поглавников рођендан, рекао је у пропо-вједи у земунској српској православној цркви свештеник Шурлан Васо:
"Ово нису жртве, него су жртве, што нас дични поглавник подноси".
Тако Василије Шурлан, Србин и православни свештеник, док су усташе у његовом крају (Деветак код Босанског Новог) чинили геноцид над његовим родом.
Уочи треће годишњице НДХ, поглавник Анте Павелић одликовао је Васу Шурлана, „наджупника у Земуну“, Редом за заслуге другог степена, на предлог Министарства правосуђа и богоштовља, „за предано деловање код оснивања и устројавања Хрватске православне цркве“.
Из Земуна је нестао незнаног дана, а у историјским изворима поново се јавља у новембру 1944. године, када је, с функције саветника у Министарству правосуђа и богоштовља, именован за жупника загребачке жупе ХПЦ, да би потом од митрополита Гермогена добио и црквени чин протојереја-ставрофора.
Поуздани траг Василија Шурлана губи се крајем 1944. године. Према једном броју аутора, међу којима је и Слободан Продић, пут га је водио чак и до логора у Јасеновцу, где је наводно преузео улогу „душебрижника“ православних логораша. Више аутора наводи да се, користећи се идеолошком блискошћу и средствима опљачканим од земунске црквене општине, са усташама пребацио у Јужну Америку, где је и провео остатак живота, док га савремени поборници обнављања ХПЦ убрајају у „жртве комунистичког терора“, иако се нигде не наводи податак како је заправо скончао.
Идентитетско и политичко опредељење Василија Шурлана следило бар двоје његове деце. У Картотеци житеља града Београда и Земуна сачувани су лични картони Јагоде и Стојана Шурлана. У оба случаја, у колони предвиђеној за упис националности, прецртана је првобитно написана реч „српска“ и дописана „Хрват“, док им се као вероисповест наводи „хрватска православна“. Штавише, у напомени се наводи да је Стојан Шурлан крштен по хрватском православном обреду, у Горњим Средицама, 8. марта 1943. године, те да се под бројем 1 води у евиденцији крштених.
Случај Милош Обркнежевић
Милош Обркнежевић [4] родио се у Београду 1910. године. По народности је Србин, подријетлом из Неузина у Банату, камо су му предци избјегли у 18. стољећу за вријеме посљедњих аустро-турских ратова. Након завршетка правних студија био је, између два свјетска рата, службеник и правни савјетник Српске православне цркве у Сријемским Карловцима. Други свјетски рат и травањ 1941. затјече га у југославенској војсци у чину судског капетана I класе. Након Слома Краљевине Југославије успијева избјећи заробљеништво но затварају га хрватске власти, када су ове преузеле грађанску власт од Нијемаца у Сријему, у листопаду 1941. године. Из затвора је пуштен уз посриједовање хрватских пријатеља.
Почетком
1942. године Обркнежевић је преузео функцију официра за везу ХПЦ.
Активно је судјеловао код успоставе Хрватске православне цркве као аутор текста црквеног Устава, као преговарач с хрватским властима
те као тајник Преосв. Гермогена, митрополита Хрватске православне
цркве. У функцији преговарача три пута га је примио Анте Павелић. Обркнежевић тврди да му Павелић на тим предугим састанцима није диктирао садржину Устава ХПЦ, већ му је био само асистент-лектор. Но, као резултат имамо промену имена цркве, њену отцепљење од СПЦ, укидање ћирилице, прелазак на католички верски календар, Штедимлију као глодура њиховог Православног календара који постаје усташко пропагандно политичко гласило. Тако, у свему, правдања Обркнежевића јесу жалостан пример поносне велеиздаје.
Средином 1944. године "после сукоба са неком православцима у Загребу" (неки тврде због коцкарских дугова) бежи у Нови Сад, који је тада под мађарском влашћу. У Новом Саду дочекује крај Другога свјетског рата и бива затворен од нових југославенских власти али је заузимањем пријатеља пуштен. Ову чудну околност објашњава помало мисично Обркнежевић:
"Крај рата затекао ме је у Новом Саду, где сам прво био ухапшен, а касније пуштен, када сам објаснио верске и хуманитарне мотиве који су ме навели да учествујем у оснивању Хрватске православне цркве... Неки истакнути војвођански комунисти, који су касније постали високи функционери, и министар који је био затворен 1941/42. године, који су сви задужили своје животе формирању Хрватске православне цркве, интервенисали су у моје име када сам ухапшен 1945. године".
Миолош Обркнежевић нас је ускратио за, држимо значајне, информације који су га то "хрватски пријатељи" спашавали 1941., а који "војвођански комунисти, касније високи функционери" су "животе задужили формирању Хрватске православне цркве", а њему (опет) спасли живот. За "министра који је 41-42 био затворен" биће да је у питању Андрија Хебранг. Обркнежевићево објашњење да је пуштен "када је објаснио своје верске и хуманитарне мотиве", звучи невероватно с обзиром на околност да су скоро сви свештеници ХПЦ који су "само радили свој верски и хуманитарни посао", моментално ликвидирани чим су пали шака новим ослободиоцима. Комунистима објаснити хуманитарне и верске мотиве је равно каквом божјем чуду. Најближе природном разуму је да су га оба пута спашавали људи из истог круга, истих светоназора, чак и физички исти појединци који су само на време променили знак на капи.
Након пуштања из затвора напушта Југославију те затим и Еуропу и одлази у Венезуелу гдје се бавио угоститељством и трговином.
Милошу Обркнежевићу се с правом приписују многи велики грехови и карактерне деформације, али се никако не може рећи да је у питању глуп и неук човек. Иако је после рата био само скромни венецуелански кафеџија, политички активизам и хрватско-православштвијуће надахнуће су остали живи у њему. У Хрватској ревији 1979. године објављује есеј Развој православља у Хрватској и Хрватска православна Црква. Исте године је тискано као самостално дјело. Такођер тискано је и 2000. године у Ријеци. У овом свом раду разјашњава, онако као он види, дуги развој православља и хрватско-српских односа и феномен Хрватске православне цркве. Историјске прилике интерпретира из ортодоксног правашког/усташког дискурса, али у антиципацији будућег развоја готово пророчански предочава модерни, данас свевладајући, западњачко-либерашки модел решавања црквеног питања на Балкану. У вези ове ствари - Др Слободан Продић јасно указује не на појаву него на процес који је, сасвим умесно и прецизно, дефинисао као ретрофутуризам (Хрватске православне цркве). Иако писано пре скоро педесет година, све изгледа као да је преузето из политичког бедекера "Хелсиншког одбора за људска права" или какве сличне београдске ултра-аутошовинистичке "невладине" органи-зације. Коначно, не бисмо одбацили могућност да су савремени анти-српскоправославни људскоправаши надахнуће и концепте свог уређења СПЦ пронашли и код Обркнежевића.
За Обркнежевића нема дилема ко је крив за међунационалне сукобе на подручју Велике Хрватске. У томе се ништа не разликује од било ког другог загриженог усташе или комунисте:
Нема сумње да су занемаривање и прогони несрпских народа у предратној Југославији, пре свега Хрвата, Македонаца и Албанаца, изазвали лоше осећање и према Српској православној цркви, као најомиљенијој и привилегованој. Колонизација чисто хрватских и католичких крајева од стране српских добровољаца, прогон муслимана након Првог светског рата, изградња српских православних цркава и покушаји продора на чисто католичке територије попут јадранске обале (острво Вис на пример) изазвали су, на етнички анимозитет, још више зле воље према Српској православној цркви.
Затим долази рат, и сад су ту сви подједанко криви:
Оснивањем Независне Државе Хрватске 1941. почиње сукоб екстремних националистичких организација, усташа и четника, на мешовитим подручјима. У овом сукобу неодговорни елементи под четничким или усташким барјацима почели су да прогоне мањинске групе и у том процесу су страдале све три конфесије – католицизам, православље и ислам.
Затим стижу спасиоци у обличју његовом, проте Шурлана и другова, уз дозу уздржане ламентације:
Проблем је решен 1942. оснивањем Хрватске православне цркве. (sic!) На основу наведене анализе и нашег личног учешћа у догађајима закључујемо, узимајући у обзир све потешкоће, да је постојање Хрватске православне цркве, од 1942-45. године, било позитивно за све православне Србе, Хрвате и др. народности на тлу НДХ, са верског и са хуманитарног становишта. Такође у помирењу и смањењу хрватско-српског сукоба изазваног грешкама из прошлости и усташко-четничким сукобом. На овај начин, после 1941. године, сукоб међу њима је смањен, а у неким областима постигнут је споразум. За православне Србе Хрватска православна црква је понудила сигурност и привремено верско решење под ауторитарним режимом који није толерисао СПЦ, национална црква православних Хрвата Црква је била дуго жељено, али до сада спречено решење за њихову дилему: њихова хрватска национална осећања и оданост својој хрватској домовини с једне стране, и једина православна црква у Хрватској, која је била искључиво српске националности, с друге стране. За жаљење је што због кратковидог става појединих великосрпских шовиниста у Хрватској није спречено укидање Хрватске православне цркве и остављено је цркви да настави са ревидираним уставом (наравно за оне православце који су желели остати), на првом месту за Хрвате православне вере, без обзира на њихов број.
Мораћемо начас да прекинемо презентацију ставова Милоша Обркнежевића, опаском о "смањењу хрватско-српског сукоба" након устројбе ХПЦ: Перманентни погром над Србима и другим не-Хрватима је настављен и даље несметаном жестином. Неко ко је имао "личног учешћа у догађајима" није смео нити је могао да "не види" трагедију таквих размера која се догодила Србима на Козари, оснивање дечјег логора у Јастребарском... Хрватски злочини су током 1942. били свакодневни и масовни што је Хрватски план у највећој мери остварен.
Обркнежевић истина признаје проблем са "стручним кадровима", што образлаже на следећи начин: "...висока свештена лица Срби још су требали да преболе трауму нове државе и новог стања, док они млађи који су се брзо прилагођавали новим приликама нису могли да дођу у обзир из очигледних разлога њихове младости и помањкања искуства“.
Требало је, по овом српском верском експерту у НДХ, дакле само нешто времена и упорности, док старији помру а специјализоване школе изнедре нове, политички коректне кадрове, па да се православна црква у Хрвата доведе у ред.
И, коначно, визија:
Историја и развој православља у Хрватској, недавна мучна и трагична искуства, судбина Хрватске православне цркве и још увек нерешен проблем слободе исповедања православне вере у Хрватској, осујећен искључивим територијалним правима Српске православне цркве у Хрватској, треба да буде разлог за забринутост свих оних који имају одговорност, да се у критичним тренуцима у будућности не понове исте грешке... Постоји велика потреба да се у Хрватској оснује православна црква општег несрпског карактера. Та Црква не мора бити ново издање Хрватске православне цркве, основане у тешким ратним околностима под ауторитарним режимом, што се донекле одразило и на устрој Цркве. Могла би се основати или по узору на Македонску православну цркву тј. е. кроз територијално одвајање од Српске православне цркве; или као нова црквена јединица поред Српске православне цркве у Хрватској, настала једноставно на основу и на примеру раздвајања цркве од државе и државног устава који гарантује слободу вероисповести. Први кораци које треба предузети су а) образовање нове генерације свештеника у Македонској, или било којој другој православној цркви, пошто је предсветска генерација хрватских православних свештеника грчко-источне деснице већ мртва, а три године деловања Хрватске православне цркве није успела да подигне велики број свештеника; б) формирање одбора за оснивање нове Цркве; в) проналажење катедрале за оснивање загребачке надбискупије; г) организовање црквеног народног савета за избор архиепископа и израду устава који би, између осталог, одредио име нове Цркве. Таква црква, као и свака друга православна црква, не би била монополистичка и не би представљала никакву опасност ни за кога, јер би власт увек имала последњу реч у погледу оних активности које нису верске природе, или су у нескладу са уставом.
Наше савремено искуство нас међутим учи да све овакве сладуњаве идеје неминовно воде ка конфискацији српске имовине, српске историје, језика и културе; воде ка преумљењу Срба и производњу новог анти-српског шовинизма.
-----
[1] Пример који свакако поткрепљује горњу оцену су и две сачуване Шурланове
песме: „Ријеч свијету“ (април 1940) и „Њемачка, Њемачка дика је
Европе“, настала у фебруару 1941. године.
[2] - Александар
СТОЈАНОВИЋ - Писма православног свештеника Василија Шурлана поглавнику
Павелићу 1941. године. Прилог истраживању идеолошке колаборације са
усташким режимом НДХ.
https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202023/TOKOVI%20ISTORIJE%201%202023%20STOJANOVIC_1.pdf
[3] ХРВАТСКИ АРХИЕПИСКОП †АЛЕКСАНДАР Говор с комеморације за СВ. ГЕРМОГЕНА
https://otporas.com/govor-s-komemoracije-za-sv-germogena-1-srpnja-2022/
[4] Милош Обркнежевић, биографски подаци
https://hr.wikipedia.org/wiki/Milo%C5%A1_Obrkne%C5%BEevi%C4%87/
Коментари
Постави коментар