ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 9
Како је изгубљен Тамишки Банат
Мили наш Темишвару,
банатска мајко наша,
престоницо наша,
БУДИ НАМ ЗДРАВО!
Са насловне стране последњег броја листа Слога
који је изашао у Темишвару
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1.
„Од
савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни
прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар
дадоше као прћију“
- Из британске штампе
Много су Војвођани замерили Пашићу и српској влади, и много су кивни на Србијанце били, зато што је изгубљен Тамишки Банат.
Овако је међутим било...
Надања —
После Првог светског рата очекивања не само Срба него и многих других становника Баната била су да ће нове границе бити повучене према етничком распореду. За Србе је додатан разлог представљало уверење да је Банат историјски и политички повезан са српским националним покретом северно од Саве и Дунава.
Међутим, коначно решење није следило један принцип.
Румунија је имала снажан аргумент у тајном уговору са силама Антанте из 1916. године, којим јој је био обећан цео Банат као цена њеног уласка у рат на страни Савезника. Румунска влада је тај захтев на Париској мировној конференцији изричито поновила.
Краљевина СХС је, с друге стране, полагала право на Банат на основу сопствених националних, историјских, економских и стратешких аргумената, али и на основу чињенице да је српска војска у новембру 1918. стварно запосела велики део територије.
Тако су се над Банатом укрстила три права: етнички принцип, војно стање на терену и ратни договори великих сила са Румунијом.
А то је већ била лоша комбинација за Србе. Не само да се није формирала Србија у етничким границама, него су неке територије необјашњиво поклоњене другим државама. Једна од таквих територија јесте источни Банат у коме је, не рачунајући историјске околности, у том моменту постојала српска већина. Ипак, источни Банат је од стране великих сила додељен Румунији.
Напредовање српске војске —
У складу са развојем ситуације на терену, командант I српске армије војвода Петар Бојовић издао је 8. новембра 1918. наређење да се Банат заузима обазриво, јер су се јединице немачке XI армије још увек налазиле у Румунији.
Од великог значаја било је заузимање рудника угља у Решици, а уколико се пружи прилика, требало је прекинути железничку везу Темишвар–Турн Северин како би се отежала евакуација немачких јединица.
Дунавска дивизија је требало да обезбеди Бачку између Дунава и Тисе до линије Баја–Суботица–Сегедин, док је Дринска дивизија требало да развије дејства према Срему и даље.
Командантима је наређено да шаљу мање јединице — коњицу, батаљоне или чете — тек толико да се српска војска појави на терену. У запоседнутим местима требало је одмах организовати локалну власт и органе реда. Официрима је посебно наређено да избегавају политичке расправе и да се строго воде рачуна о понашању војника. Српска војска, како је наглашено у наређењима, морала је становништву бити „огледало солидности реда и дисциплине“.[1]
Српске јединице су 9. новембра ушле у Панчево, а 10. новембра у Вршац. Пред Вршцем је српску команду епископ темишварски др Георгије Летић молио да буде обазрива, страхујући од немачких одмазди над српским становништвом.
Јединице Коњичке дивизије постепено су се приближавале Темишвару. Немачки официри су, међутим, одбијали да дозволе улазак већих српских формација у град и задржавали су српске трупе на одређеним линијама све док се немачке јединице нису повукле.
Коначно, 17. новембра 1918. године, после повлачења немачке XI армије према Араду, јединице Коњичке и Моравске дивизије ушле су у Темишвар.
Српска војска није ушла у празан и непријатељски град. Становници су је поздрављали на улицама, а сличне манифестације забележене су и у Суботици. У градовима Баната и Бачке српска војска је убрзо постала носилац реда у условима распада старе државне власти.
До краја новембра српске снаге су избиле на Муреш и заузеле и Арад и Сегедин. У једном тренутку српска војна контрола простирала се знатно шире од граница које ће касније бити признате.
Врховна команда је 28. новембра одредила линију преко које даљи продор више није требало вршити:
„Окупациона просторија за овај маx пружаће се на исток закључно са линијом Оршава–Мехадија–Карансебеш–Нови Арад. Од Новог Арада линија иде током реке Мориш до Сегедина, тако да Нови Арад и Нови Сегедин остају у нашем поседу. Од Сегедина линија иде даље на запад преко Баје, која остаје нама. Од Баје током реке Дунава до Мохача, па затим на запад преко Печуја на Драви и њеним током. Дефинитивна граница на северу почев од Баје и даље, која би обухватила Словеначку и Хрватску није још утврђена”. [2]
Овим наређењем Врховна команда српске војске је исцртала границе преко којих њене јединице више нису вршиле покрете, а даљи задаци су се односили на њихово чување, односно одржавање реда и мира на простору Војводине.
Сада се, међутим, ратна линија претворила у дипломатску линију фронта. Више није одлучивала само српска војска. Одлучивали су Париз, Лондон, Вашингтон, Букурешт и Рим.
Банатска република —
Да би осујетили победнички поход српске војске, локални Немци и Мађари прогласили су 31. октобра
у Темишвару „Банатску републику“,
тражећи да област запоседну снаге
Антанте уместо српских. Признање је
одмах стигло из Будимпеште. Идеја је
потрајала до појаве првог српског
батаљона. Оснивачи су побегли.Румуни
су формирали Централни румунски
национални савет (седиште у Араду) и
Националну гарду. Циљ је био Велика
народна скупштина у Алба Јулији која
би прогласила уједињење Баната са
Румунијом „без услова“ [3]. Уласком
српске војске у Темишвар органи Банатске
републике и Румунског савета распуштени
су, а оружане формације разоружане.
Румунима са територије под српском
контролом није било дозвољено да
учествују у Алба Јулији.
Народна управа
На српској страни развијала се Народна управа за Банат, Бачку и Барању.
Она није била исто што и редовна државна власт Краљевине Србије и њен правни положај био је специфичан. Њени органи настојали су да на терену организују локалну власт. У томе су имале подршку српске војске, иако је српска влада била опрезна према њеним претензијама.
Народна управа је у пракси преузела многе функције старих мађарских власти. Истовремено је наглашавала равноправност становништва и језика.
Њен рад није био без противника. Мађарско и немачко чиновништво било је делом лојално старом систему, а румунски национални покрет све је отвореније истицао своје територијалне захтеве.
Француска преузима улогу КФОР-а —
Румунија [4] се позивала на тајни уговор са Антантом из 1916. и тражила цео Банат. Пашић је из Париза поручио регенту да је српска страна у праву ако сузбије продирање румунске војске.
Такође, став српске Врховне команде, односно став Живојина Мишића, био је да у „ослобађању“ Баната румунске трупе нису имале никаквог удела, ни непосредног ни посредног, и да је румунска војска препустила српској да истера немачке и аустроугарске трупе и запоседне Банат. Мишић је додао и да су се румунске претензије јавиле тек онда када су Срби у Банату „завели ред и мир, коме и сами Мађари одају заслужену хвалу и признање“. Из тих разлога, југословенска страна је сматрала би она морала имати директног учешћа у решавању судбине Баната, а не само путем француске војске у спорном делу ове територије.[2]
Савезничка Врховна команда, међутим, наредила је да се француске трупе поставе између српских и румунских. Француска дивизија пребачена је у граничну зону. Србима је наређено да се повуку са спорне територије; они то нису учинили све до краја јула 1919.
Питање евакуације било је поново актуелизовано у другој половини фебруара и веома оштро се поставио захтев повлачења српске војске из централног Баната, коју би на том терену до коначне одлуке Конференције мира замениле француске трупе.
Значајно је указати и на /запрепашћујући/ став
генерала Д’Епереа који се види из једног његовог писма упућеног
француском министру рата маршалу Фошу 3. марта 1919. године о војним и
политичким супротностима Савезника на Балкану. Наиме, с обзиром на
озбиљност ситуације по француске интересе /?/, Д’Епере је забринуто извештавао да су Срби
били „опијени својом победом“ коју нису очекивали у толиком обиму и да
су се као и сви „почетници“ налазили пред великим спољно-политичким и
унутрашњим тешкоћама. Такође, Д’ Епере је сматрао да су југословенске претензије биле „безграничне“ и да су њихови команданти тешко прихватали наредбе и савете.
Он у свом извештају насупрот југословенским ставља румунске претензије.
За Румунију каже да се налазила у дубокој кризи, да је такође имала
велике амбиције и да није знао да ли је она имала, како је рекао,
„довољно јак желудац да свари све што жели да поједе...“ По генералу,
обе савезничке земље имале су своје посебне циљеве и оне су, без
устезања, искориштавале ситуацију у складу са својим највишим економским
и политичким интересима. И за Краљевину СХС и за Румунију, Д’Епере каже да су у то време имале тежњу да „тешку жандарску улогу“ оставе француској армији.
„Стање у коме се француска армија налази, не дозвољава јој ни да испуни
ту своју улогу јер упркос поновљеним захтевима никакво озбиљније
појачање није стигло већ осам месеци француској војсци“, завршио је свој
извештај француски генерал.
Након евакуације Темишвара, у српској штампи се појавио чланак о једном поднареднику који је још 1916. године прешао из српске команде у француски пук због знања француског језика и ту остао и након рата. Када је упитан зашто није оставио Французе и зашто и даље носи француску капу, он је, наводно, „кисело“ одговорио – „да ако су они оставили нас ми нисмо још увек оставили њих“. Такође, додао је и да се он смејао и био радостан када су га Французи у Солуну „тапкали по раменима“ и викали „браво Сербо!“, али да се онда у Темишвару расплакао кад је морао да се повуче са војском.
Из литературе знамо и да се средином фебруара 1919. године догодио један инцидент у Темишвару након којег је српска Врховна команда тражила да се из темишварског гарнизона повуче један француски капетан, као и да је то био капетан Соне (Soné), док из извора сазнајемо да је 5. јуна 1919. године у једној кафани у Темишвару неколико француских војника „изненада и без икаквог повода“ напало револверима српске војнике из Четвртог коњичког пука који су у истој кафани седели. Том приликом рањена су тројица српских војника од којих је један подлегао ранама.
Неравноправна дипломатска битка —
На Версајској конференцији одлучујућу улогу имало је Веће четворице: Вудро Вилсон, Жорж Клемансо, Лојд Џорџ и Виторио Орландо.
Ниједна од савезница није желела потпуно разбијање Аустро-Угарске монархије, нити стварање велике Југославије.
„Четранаест тачака“ Вудроа Вилсона нису предвиђале независност југословенског народа који је био потчињен Аустро-Угарској, већ само аутономију у оквиру ње.
Највећи противник југословенског уједињења била је Италија, која је инсистирала на утврђивању граница у складу са одредбама тајног Лондонског уговора из 1915. године.
Уговором о савезу са Румунијом њене границе према Мађарској, они су били тајни и нису били обавезујући за САД, чији се програм за будуће уређење Европе разликовао од решења у овим уговорима.
Главне савезничке силе, Француска и Британија имале су неке сопствене интересе, Италија је заступала своје интересе на Јадрану, и подржавала сваку државу чији су се интереси сукобили са југословенским, док је САД настојала да при уређивању граница унесе што је више могуће начело правичности и етнографски принцип, а све у циљу гарантија будућег мира.
За разграничење је требало добити (и) подршку Британаца, Француза и САД-а. Међутим, Французи су „били пријатељи и Румуна“, а Британци су, наводно, подржавали Французе.
Крајем јануара 1919. године, "Веће десеторице" саслушало је делегате Краљевине СХС и Краљевине Румуније. Шеф румунске делегације тражио је читав Банат, онако како је било обећано тајним уговором са Антантом из 1916. године. Већ помињана Комисија у коју су ушла по два представника САД, Велике Британије, Француске и Италије, је формирана управо ради решавања питања Баната. Предлог југословенске делегације је био да се спор око граница са Италијом и Румунијом реши путем плебисцита.
Румуни, међу којима и њихов краљевски пар, имали су своје адуте. Били су, у знак максималног компромиса на који су били спремни, да пристану само да се одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда.
Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен - бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра. И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће?
Југословенска делегација је имала велику подршку Сједињених Америчких Држава и релативну Француске. О искреној подршци Енглеске тешко да је могло бити речи. На подручју Баната, Французи су водили веома "избалансирану" политику између Румуније и Краљевине СХС.
Иако многи историчари оспоравају ту чињеницу, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина.
Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ниједан српски, али, такође, ни румунски предлог о разграничењу у Банату. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена.
ЗАШТО ЈЕ КРАЉЕВИНА СХС ПРИХВАТИЛА ДА ПРЕДА ИСТОЧНИ БАНАТ?
Присталице идеје „Велике Румуније“ (România Mare) укључивале су читав Банат до Тисе и до Дунава у ту своју визију. Нису се обазирали на бројност српског народа у тој аустроугарској покрајини. Опет се Европа понашала као да Срби не постоје. [5] Разуме се, наши „пријатељи и савезници“ Србију нису ни питали за њен пристанак. Па нам је остало само време и стрпљење. Иако је већ јавно објављена Нишка декларација (1914), која је садржавала у себи и српски Банат, као неотуђиви део!
А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. [6] Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравсковардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или ‘’уљези’’ или ‘’дошљаци’’. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је Банат. [7]
Савезничким државама је 31. марта 1918. године упућен Меморандум Србије о националним захтевима, којим је тражено да се разграничење са суседним државама врши по принципу народности, а поред тога национални територијални захтеви изнети су и на самој конференцији од стране југословенских представника.
Знали су наши представници не само колико где Срба живи, знали су за сваки поток и свако гробље чији су.
Још током рата српска влада је са Крфа послала историчара Јована Радонића да о Банату, Бачкој и Барањи прикупља податке у Лондону. Радонић је образложио зашто Банат треба да припадне Краљевини, тј. Србији, јер су Срби најстарији и најбројнији, док ова покрајина никада није имала румунски карактер, а појавили су се у XVIII веку. И Пашић је користио ову аргументацију, наводећи да су „Срби једини прави староседеоци Панонске низије“, а да је Темишвар тек „у последње време мађаризиран и германизиран с нарочитим планом како би се некадашњој престоници српског војводства одузео карактер српски“.
Нож у леђа —
Српско виђење разграничења са Румунијом нису делили чланови делегације из Хрватске /НАП: У којој беше и Срба/, што је било јасно из иступа Јосипа Смодлаке, који је оспорио српске захтеве и тако помогао Румунима. И не само то. Хрватски и словеначки територијални проблеми били су велики камен о врату при решавању не само банатског банатског питања. Хрвате и Словенце је бринуло «јадранско питање» и нису бринули за Банат.
Генерал Пешић је известио министра војске 27. јануара 1919. године: „Наша делегација не може се сложити да одреди наше границе. Југословени праве огромне тешкоће у погледу границе Бугарске, Баната, Бачке и Барање“. Исход је био да је подељена делегација усвојила решење (28. јануара) које је значајно одступало од „линије генерала Пешића“ (није текла од Дунава на Липову, него на Арад, није ни обухватала северну Бачку и северну Барању, а и на левој обали Драве захватала је мање, јер је Сигетвар остао на мађарској страни). [8]
Пресуда —
Усвојенo је решење о подели, при чему је Румунија добила већи део Баната и тако смо остали без српског Темишвара (који је историјска престоница Баната) и у коме су, између остaлог, рођени Милош Црњански и Доситеј Обрадовић
У Севру је 10. августа 1920. године закључен Уговор између главних сила савезничких и удружених и Пољске, Румуније, Државе Срба, Хрвата и Словенаца и Државе Чехо-Словачке који се односи на одређене границе ових држава, а којим су одређене и границе између Југославије и Румуније.
Више од постигнутог није се могло. Чак не интерес, већ пристрасност и сурови хир наших `савезника` исцртале су наше границе.
„Од
савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни
прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар
дадоше као прћију“, писала је у то време банатска штампа.
Сведочење Др Живка Продановића
...Некако у то време чуо сам да је мој стари пријатељ Др Јова Радонић стигао из Париза, где је уз нашу делегацију био стручњак за Војводину. Хтео сам дам, да дознам, како је ствар текла, кад се расправљало о Војводини. Било је још рано, кад сам стигао до његовог стана али он је већ одавно био устао и писао нешто у свом кабинету.
У около њега уз све зидове су подигнути дрвени "штелажи", пуни књига и новина. На самом столу било је такођер отворених неколико дебелих књижурина.
Како га одавно нисам видео, мислио сам, да ћу га наћи много промењеног и старијег, међутим он је још увек био свеж и млад као пре много година.
Кад сам му ја разјаснио, што сам дошао, он је радо пристао, да ми исприча, шта је он у Паризу видео и доживео.
Једног дана наредио је Пашић да га у његовом стану стручњаци за Војводину посете. У заказано време сви смо били код њега. На великом столу била је раширена мапа Војводине. Сада је требало село по село, варош по варош тачно посебице испитати, колико тамо још нашег живља живи. Пашић у почетку није био сигуран колико Војводина треба да буде велика. Али у току разговора и дискусије брзо се снашао и нас гонио да му што више историјских докумената набавимо. У нашем присуству сатима је био у стању, да погнувши се уз сто, понајвише ћутећи, са црвеном и плавом оловком обележава сваку барицу, сваки друм, свак речицу и свако село.
После неколико седница, био је он обавештен о свему, што му је требало. Слика будуће Војводине била му је сад јасна и он се онда одлучио, да је из све снаге брани.
Није ништа тражио, што је туђе било. Уздао се у правду и добру вољу савезника.
Кад је требало да се граница са Румунијом одреди, била је наша и Румунска делегација позвата да у исто време и у исти мах јави и нађе у великој сали, где је заседала мировна конференција. Прво су ушли Румуни на челу са њиховом краљицом. Сви су били обучени по најновијој моди, особито кокетна краљица, која је осим тога дубоко раздрљана била (деколтована). Цела Румунска делегација одавала је сјај и богатство, тврдо верујући, да ће нам одузети цео Банат до Тисе.
Румуни су латинског порекла и латинска покрајина били. Они су макако ствар узели, били ближе западњацима: Ту је лежао кључ решења. Бојали смо се, да ће Клемансо, око кога је краљица облетала, можда покушати, да изађе Румунима у сусрет.
Али добар је Бог био. После не пуна четврт сата ушли смо и ми унутра. Наша делегација била је много сиромашнија и много скромнија. Пашић је са својом појавом и својом седом, дугом брадом био на нашем челу и умео вешто, да нас предводи.
Вилзон лично сишао је са трибине и упутио му неколико љубазних речи, потапкавши га по рамену.
То је био добар знак по нашу ствар.
Румунима, који су иза нас доле стојали, изгледа, то се није допадало, јер су били јако узнемирени.
После извесног времена и нас и Румуне отпустили су напоље.
Кад смо доле на улици били, запитао сам Пашића, шта мисли, како је наша делегација прошла.
Одлично, узвикнуо је он. Зар ниси видео како су нас гадно гледали Румуни?
А видео сам и сам, како нас је благо-наклоно Вилзон примио.
Никада Пашића нисам тако добре воље видео, као тога пута.
Бајски трокут поред свег нашег напора, није могао бити спашен.
Изгледа, да су Енглези а можда и сам Лојд Џорџ штитили Мађаре и хтели, да им спасу, што се спасти дало.
Мађарска аристокрација имала је одвајкада тесне везе са енглеским вишим круговима.
Ипак Суботицу, око које се много копља ломило, ипак нису могли спасити.
Чак су и мртве и гробља хтели, да искористе, тврдећи, да је православно гробље незнатно према мађарско-католичком гробљу било.
Да ал католичко гробље, то је уједно и буњевачко гробље било, а Буњевци су словени и наша браћа били. Тако је тај чудан трик мађара жалосно пропао.
Шта се за то време у Војводини догађало? Српски свет од одушевљења и од среће није могао да дође к себи. Стално се певало и веселило се.
Било је случајева, да је цело село недељама светковало. Ишло се у цркву, у коло, у народно веће и тражило се весело друштво.
Повлачење —
Посредовањем шефа војне мисије порука пуковника Калафатовића Николи Пашићу је уручена 31. јула 1919. године. У штампи се више од три месеца касније након изласка српске војске из Темишвара појавио чланак у којем су изнете неке информације да дан раније, 30. јула 1919. године, Банаћани који су боравили у Паризу при југословенској делегацији нису ништа знали о евакуацији Темишвара док нису у новинама прочитали да су 28. јула 1919. године српске трупе напустиле град. „Са болом у души и сузама у очима читаху ту скору невероватну вест“, писао је Новак Грујић који је поменути чланак потписао. Као свој извор навео је Младена Пилића, инжењера, који је у Паризу „боравио и за нашу ствар радио“.
Збогом остај...
Памтимо многе наше сеобе и прогоне, али овај, тако болан, тако мучан због немоћи да се ишта промени да срце кида, гурнут је у заборав...
Французи и Румуни, наши пријатељи,... ех...
„Империјум у Тамишвару примиле су румунске власти“, писаo је лист Нова зора. На основу Уговора у Севру потписаног 2. августа 1919. године румунске јединице су ушле у Тамишвар. Дана 2. августа, из Лугожа је у Темишвар доведен само један одред жандарма, а друге јединице румунске војске, су наредног дана, под вођством поручника Економа ушле у престоницу Баната и у име румунске владе преузеле управу над округом Тимиш-Торонтал. Официр за везу из Темишвара јавио је телефоном 3. августа 1919. године да је тог дана „свечано“ у Темишвар ушао један батаљон румунске војске и да је цела варош била „принуђена“ да се окити са румунским заставама, а да су у дочеку учествовале само званичне корпорације и огромна маса Румуна сељака из околине.
„Становништво Темишвара није узело учешћа. Карактеристично да француски генерал и Французи у опште нису узели учешћа у овом дочеку“, писао је М. В. Михаиловић. „На силу“, како је писао лист Слога, истицане су румунске заставе и газило се по теписима. И вршачки лист Нова зора је писао да је нови велики жупан Аурел Козма „наредио“ да се све улице којима ће пролазити румунска војска свечано оките и да се истакну румунске заставе. „Покренута су сва румунска села да становништво у масама дође у Темишвар на дочек румунске војске. Гостионице спремне су за 100.000 странаца“, писала је Нова зора. „А јуначка и свагда победоносна војска румунска, гордо сећајући се ловорика својих побраних у Ердељу 1916. год свечано је и тријумфално ушла у град Темишвар, као што су римске војсковође свечано, са тријумфом улазили у град Рим после победнички завршених ратова, да приме од своје Отаџбине заслужени ловоров венац славе и признања. Или као што је, ваљда, гордо улазио у Темишвар-град принц Јевђеније Савојски, кад је Темишвар од Турака отет“, изнео је лист Српски гласник. У име темишварских Срба, румунску војску је поздравио прота Новаковић. На овај поздрав, пуковник Економ је /великодушно/ изјавио да Румуни никада неће заборавити да су Срби њихови савезници.
Истом приликом зрењанински лист је писао:
„Много је већи и горчији бол од свог рођеног, него од туђег зла... да нам је жао учињено од противника не би нас болело, ал’ нас дупло боли ова рана јер нас уједе брат по оружју и слави... Поред наших толиких заслуга и мука спали смо на то, да нам се суди пристрасно према потреби будуће политичке ситуације и према вишим интересима великих народа... нећемо више само лепе празне речи и обећања, тражићемо у будуће и ми писмене уговоре и супергаранције, као они, који се данас башкаре на нашој тековини и зноју“.
(Банатски гласник, бр. 156, Велики Бечкерек, 1. август 1919, стр. 1.)
Застава, бр. 52, Нови Сад, 18. март 1919, стр. 2.
Седам година касније од уласка српске војске у Темишвар, Милан Л. Поповић писао је за лист Време да је „нечија јача воља“ решила судбину некадашње престонице Српске Војводине.
„Као силуета привиђења угашених снова немирних кратких ноћи остао је Темишвар дозначен својој судбини. Вековима су зидине његове ослушкивале долазак ослободилаца и читава вечност пратила је корак уз корак огромне кораке храбрих осветника који су неизмерним ходом пошли напред, да спасу и ослободе један народ у столетном ропству, а ни тристотине дана, ни читава једна година није прошла у слави националног ослобођења. Пред громким звуком победних фанфара, пред проливеном крви ослободилачке војске, пред непробојним редовима храбрих батаљона устукнили су велики непријатељи наши. А ми? Опијени славом својих победа, зажарени од неизмерних напора били смо натерани на слушање ‘старијих’ и на повлачење са срцем што тако силно бије и месом што тако много подноси... Пред крај оронулог лета, у августу 1919. напуштала је војска Темишвар. Излазила је ведро, с поносом и осмехом на уснама.
Српски је живаљ претходно иселио се. Највећи део одселио се у Бечкерек или у Вршац.
Разнело се све што је нашој држави требало на име репарација и што је она имала несумњиво права да потражује од бивше Аустроугарске. Данима и ноћима вукло се све то за Србију, али на жалост ни једна трећина тог евакуисаног материјала није доспела у Београд. Исклизнули су многи и многи вагони уз пут из шина у туђе скретнице. У Темишвару остале су само наше цркве, наш владичански двор, црквене зграде и градске зидине као катакомбе порушене престонице нашег некадашњег сјаја, да у дубини прошлости и даље чувају сан да не измакне и да се не изгуби тамо у даљини која се јавља сваког јутра и ишчезне сваке вечери. Хоће ли се бар једна ласта из отаџбине винути данас тамо, тамо, у ту нашу даљину?“
Епиграм у листу Слога:
„Кад се бориш сви ти вичу: Лакше море и не буни! Када ћутиш сви ти кличу: Што пустите да Румуни Темишваром српским ничу?! Ипак ми је јасна мета: Борићу се до послетка! - Сирано“
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1;
Слога, бр. 179, Велики Бечкерек, 2. август 1919, стр. 1.)
Срби у Темишвару, као и сви они Срби из бивше Аустроугарске монархије који су након разграничења припали румунској или мађарској држави, преко ноћи су поново постали национална мањина. Темишварски Срби су једне вечери заспали у држави Срба, Хрвата и Словенаца, а сутрадан су се пробудили у Краљевини Румунији.
-----
[1] За напредовање српске војске у Банату, заповести Врховне команде и запоседање Темишвара видети Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921, Београд, 1988
У часопису „Војно дело” (ISSN 0042-8426), који издаје Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране у Београду, Министарство одбране Републике Србије.бр из 2018. Тема: ослобођење и запоседање Баната, Бачке, Барање и Срема 1918. године од стране Прве српске армије под командом војводе Петра Бојовића.
[2] Предраг М. Вајагић - УЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ВОЈВОДИНУ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ
https://www.researchgate.net/publication/330975299_Ulazak_srpske_vojske_u_Vojvodinu_novembra_1918_godi
Јована Касаш - Tемишварски Срби и прва југословенска држава 1918-1921.
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/75991/Disertacija_11435.pdf
Архив Војводине – Збирка докумената о присаједињењу Војводине Србији 1918. године (фонд: Врховна команда српске војске, 1918).
Зборник докумената „Војска Краљевине Србије у Првом светском рату 1914–1918”, књига о операцијама 1918. године, Војноисторијски институт, Београд.
Букурештански споразум из 1916. године назив је за споразум потписан између Руминије и силе Антанте 4. августа 1916. године у Букурешту. Споразум је дефинисао услове под којима се Румунија придружује рату на страни Антанте као и територијалне уступке од Аустроугарске. Ти "уступци су подразумевали припајања целог Баната Румунији. Обе стране су се обавезале да ће садржај споразум држати у тајности све до закључења општег мира.
[4] Румунија је створена уједињавањем две државе Влашке и Молдавије 1856. године, после пораза Русије у Кримском рату, са јасним геополитичким задатком да раздвоји Србе од Руса. Новоформирана држава Румунија је започела најбруталнију асмилацију становника Влашке и Молдавије како би створила Румуне (при чему се увек крило ко је у ствари живео на тим територијама). Када се погледа у прошлост, јасно је да је већина становника Влашке и Молдавије припадала Српској православној цркви, користила црквенословенски језик и писала ћирилицом. Током асимилације прво им је измењена народна ношња, затим имена и презимена, па језик и на крају и писмо. После свега формирана је нова, на неканонски начин, Румунска православна црква које није било у историји до 19. века, куповином «Томоса» од Фанара. (Види: Зоран Милошевић, Извори румунске политике, у зборнику: Анатомија румунске политике, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 13-27.)
[5] Колико Врховни савет мировне конференције није бринуо о српским интересима, иако је Србија била на страни победника, говори дунавско острво Ада Кале (потопљено изградњом хидроцентрале на Дунаву 1970.). Онај ко је био његов господар владао је доњим током Дунава, Ада Кале је била капија за пловидбу кроз Ђердап. Према аргументима и месту на коме се налазило било је оправдано да припадне Србији, тј. Краљевини СХС. Међутим комисија је острво предала Румунији, уз оправдање да је Берлински конгрес 1878. омогућио Аустро-Угарској да га окупира, а затим и анектира 1908. Како острво лежи код Оршаве, а било је аустроугарско, природно је да сада припадне Румунији. Другим речима, признавала се окупација као чињеница да острво не припадне Србији, односно Краљевини СХС.
[6] Сања Гавриловић Мемоари др Живка Продановића – између истине и контроверзе
https://arhivvojvodine.org.rs/memoari-dr-zivka-prodanovica-izmedju-istine-i-kontroverze/
[7] Груба је неистина тврдња комунистичких и нео-комунистичких хисторика да „...Као и у случају граница према свим осталим суседима, делегација Краљевине СХС није у јануару 1919. имала тачних представа у односу и на Румунију и на Мађарску шта хоће и којим средствима треба да се служи, које земље има намеру да тражи и како треба да образложи захтеве, тј. није имала изграђену политику“ (Андреј Митровић).
[8] Демографски, према Србима је без сумње нанета неправда.
Према
попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао
9.776 km² и 582.571 становника, од којих је било Срба око 240.000 а
Румуна 72.305.
Према
Пешићевој линији, југословенском Банату би припало око 685.000
становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би у
оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000
Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су у
знак максималног компромиса на који су били спремни пристану само да се
одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и
Београда, неопходног за војну одбрану
Београда.
Референтна литература
Александар Стојанчевић, „Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918. године“, у: „Војвођански годишњак”, бр. 4/2018, Нови Сад.
Љубодраг Димић, „Србија и стварање Краљевине СХС 1918“, у: „Историјски часопис”, бр. 67/2018, Београд.
Владимир В. Трпеновски, „Ослобођење и запоседање Баната, Бачке, Барање и Срема 1918. године“, у: „Војно дело”, бр. 6/2018, Београд.
Портал velikirat.rs – одељак „Присаједињење Војводине 1918”, где се наводи оригинални текст наредбе.
Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921, Београд, 1988.
Андреј Митровић, Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом, Нови Сад, 1975.
Богдан Кризман, Питање граница Војводине на мировној конференцији 1919. године.
Јован Радонић, радови и грађа о Банату, Бачкој и Барањи у припремама за мировну конференцију.
Михály Károlyi, Vjera bez iluzija: memoari „Crvenoga grofa“, Zagreb, 1982.
Коментари
Постави коментар