ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 8

Ђаковачке претворбе

Ђаково је изванредан парадигматичан случај који нас упућује у хрватски менталитет.

Домољубље у Ђаковштини

1914 - Сарајевски атентат, а нарочито објава рата Краљевини Србији (28. српња) узбуркали су страсти у Ђаковштини [1], а нарочито у самом Ђакову, те били повод немирима и изгредима који су били усмјерени првенствено против ђаковачких Срба и Срба опћенито, а у мањој мјери и против свих оних које се сматрало присташама Хрватско-српске коалиције и стварања југославенске државе на развалинама Монархије. У оквиру протусрпских просвједа била је наводно запаљена и једна српска застава, а понегдје у литератури може се пронаћи и податак да је и “српско гробље” у Ђакову било метом просвједника. Најжешћи изгреди збили су се у Ђакову 1. коловоза 1914. када је већи број незадовољних грађана (више од тисућу, према службеном извјешћу) оштетио куће угледнијих мјесних Срба (Крварић, Сладић, Милковић, Крајшић, Станишић, Саркањац, Видаковић, Жигић...). Малобројно редарство настојало је спријечити теже посљедице и сабљама је растјеривало окупљено мноштво. Неколицина судионика сукоба – било на страни просвједника, било на страни редарства – била је лакше озлијеђена, а теже страдалих, иако је било и пуцњева из пиштоља, није било.

Добар показатељ почетнога ратног одушевљења јесу и добровољачке чете које се у љето 1914. оснивају диљем Хрватске, па тако једна и на тлу Ђаковштине. У коловозу, након проведене мобилизације, те у тренутку док су ратни занос и вјера у скору ратну побједу били на врхунцу, мушкарци способни за борбу окупљали су се у чете које су се обраћале краљу Фрањи Јосипу и добровољно се пријављивале за борбу. “Хрватска добровољна чета котара ђаковачког” основана је средином коловоза, бројила је око 200 припадника, понајприје неожењених младића који су потјецали из Ђакова и околице, а нарочито су били бројни они из семељачке жупе. Како би се чету што боље опскрбило, била је тискана и посебна дописница насловљена “У БОЈ НА СРБИЈУ!”, те је сав утржак од продаје те дописнице био намијењен у корист чете.

1918 [2] -

Према унитаристичком гласилу Југ, у Ђаково, које је “у заставама”, “Пјесме и поклици живила Југославија, живили Хрвати, Срби и Словенци! Живило народно вијеће! Живио др. [Анте] Трумбић, др. [Антон] Корошец, др. [Анте] Павелић [старији], др. [Иван] Рибар! Живила слобода, живио [Wооdrоw] Wилсон итд. [...] У 6 сати на вечер [23. листопада 1918.] била је улица Фрање Јосипа [данашња Улица Папе Ивана Павла II] и трг пред катедралом пун опћинства. Све је било некуда свечано, дирнуто, величајно расположено. Пред опћинском вијећницом врста се поворка. Долазе ватрогасци у одорама са заповједником г. [Иваном (Ившом)] Габутом са великом хрватском тробојком, а омладина са српском и словенском. Бакље и лампиони. У поворци око 2000 грађана, омладине, дама, господична и грађанки, лијеп број руских заробљеника. [...] Уз клицање и пјевање кретала се поворка кроз све улице трга Ђакова. Све је било одушевљено. Једино је за пожалити, да није на столној цркви, том симболу и завјетној мисли владике [Јосипа Јурја] Штросмајера била застава.” Хрватска обрана наводи, да је Ђакову “све било честито замишљено и проведено под водством госп. [Ивана] Габута. Клицало се [Wоодроwу] Wилсону, [Анти] Трумбићу и Народном Вијећу [СХС]. Тек неколико неодговорних индивидуа није знало, да јавно пограђивање и разбијање прозора не спада у манифестације. Иначе је све протекло без већих упадица.” У Ђаково је 14. студенога 1918. у 9 сати прије подне стигао влаком из Брчког први одред српске војске, од 50 коњаника, под заповједништвом капетана Јевтовића. О доласку српске војске у Ђаково одмах је извјештена Средишња канцеларија Народног вијећа СХС у Загребу. Према Гласу слободе, дочекао их је на жељезничком колодвору Мјесни одбор Народног вијећа СХС Ђаково, с предсједником др. Иваном Рибаром. “Свечани дочек био је пред опћ.[инском] вијећницом, гдје их цвијећем дочекало мноштво дама и господична, поздравио предсједник др. Рибар, те госпођа Тоница [Антонија] Рибар и господична Јелка Станишић. Захвалио се капетан Јевтовић. Госпође и господичне обасуле су браћу цвијећем. Добро нам дошли браћо поносна.” Осјечки Југ, преноси ову вијест о доласку и дочеку првих постројби србијанске војске у Ђакову, те надопуњује и, да “Вечерас или сутра у јутро очекује се долазак читаве пуковније српске војске, која је одређена за котар Ђаково. Спрема се такођер свечани дочек.”  Два тједна касније, 28. студенога 1918., “у 3. сата по подне стигла је у Ђаково 4 чета, 3 батаљона , 4 пјешачког пука од дринске дивизије. На колодвору дочекана је по мјесном предсједнику и заповједнику. Пред обћином поздравио је ову поносну братску војску др. Иван Рибар заносним говором. Захвалио се командир И. Дробњак. Ова чета са стројопушчаним одјел.[јењем] од 6 митраљеза и једног брд.[ског] топа остаје у Ђакову, те ће провести у самом Ђакову темељито разоружање као и повратак опљачканих ствари...Ми ову братску нашу поносну југославенску и србску војску од срца поздрављамо. Био им боравак у Ђакову као на властитом дому, а нашем грађанству препоручамо ове борце пажњи и љубави, а једнако и свем нашем сељаштву код уредовања по селима.”

Црвени тићи

Божидар Матијевић звани Црвени Божо, био је десна рука Др Рибара у спасавању Ђакова од зеленокадерашке похаре. Црвени Божо био је вођа такође зеленокадерашке банде зване Коло горских тића. Матијевић се пре заснивања ове дружине активирао као одборник Народног вијећа СХС, био је изразито левичарски и демократски оријентисан. Онда се окренуо револуционарним методама борбе. Мало након оснивања ове бољшевичке дружине, њој се придружио легендарни Јован Станисављевић - Јово Чаруга, ветропир којем су времена ратног и поратног хаоса и безвлашћа савршено одговарала. Одбачен од породице, без сталног занимања, попут људи свог кова, у метежу Првог светског рата угледао је шансу која се није смела пропустити. Њих су двојица, Црвени Божо и Јово Чаруга, једини писмени у банди, заједно написали, у духу бољшевизма, Статут о правилима понашања ове разбојничке дружине.

Црвени Божо и његови момци, махом дезертери с фронта, “вођени идејом комунизма”, те под изликом борбе против економске неправде и стварања јединствене државе Јужних Славена, пљачкали су богате Славонце, остављајући иза себе крвави траг. Све осорније разбојничко друштво својим честим крвавим пљачкашким походима натјерало је власти да 1920. године прогласе изванредно стање у Славонији. То је резултирало погибијом Црвеног Боже у једној од жандарских засједа. Након тога харамбаша дружине постао је Чаруга. Банда је под његовим водством починила 28 недјела. Судским рјечником тадашњег времена: два грабежна и потајна уморства, четири грабежна уморства, четири обична уморства, 15 разбојстава, једно силовање, једно јавно насиље и прекршај лажнога представљања. С друге стране биографи пишу да је био неустрашив, домишљат и склон властитој промоцији те хедонизму. Волио је елегантну одјећу, добру храну , лијепе жене.

За нас је кључна једна од спектакуларних акција црвених Горских тиће: Обучена у жандаре и наоружана банда крајем свибња напада кочију пакрачке твртке Пакрац, којом се пријевозе плаће за раднике. Одметници у том пљачкашком походу убијају Бертолда Биндера и Павла Секељија те бјеже на Папук с плијеном од 32.000 динара.

Тако видимо да је идеолошка премиса код разбојника тек колоритни елемент. Они ће себе прогласити за комунисте, написаће чак и статут који нико не зна да прочита, али ће увек остати разбојници који немилосрдно пљчкају своје жртве, нехајни за њихов класни положај.

За крај, остављамо један осврт на завршетак хајдучког живота Јове Чаруге [3] који је “отимао од богатих и делио сиротињи”: Прошли тједан завршила се једна гадарија која баца врло гадно свијетло на данашње људско друштво. Објешен је наиме у Осијеку многоструки убојица Чаруг.

Што се с њиме справљало више је него срамота. Свијет га је саљетавао као некаква јунака, новине неке па и наш „нин“ посветиле му и по 300 редака у некролог. Слали му у тамницу свемогуће посластице, неке су њежне „дјевојке“ пролиле неколико суза, а уредник осијечке „Страже“ имао је дапаче част да му је Чаруг два три пута пружио руку. Ону скроз крваву руку која је толико људских живота уништила. То је срамота! 

-Вировитичанин, 8. 3. 1925.

Касније га је народ митологизирао и о њему теме спевао. Узор легендарног Јова Чаруге и “Горски тићи” препознају се у каснијем деловању бољшевичких револуционара и афинитетима њихових вођа.

Претворбе "бршљан политичара"

Др Иван Рибар [4], прва је личност Народног одбора Ђакова у хаотичним последњим данима Првог светског рата. У вези  политичког карактера Др Иван Рибара кључно је оно што се не наводи у официјелним биографијама. Драгољуб Јовановић је Рибара окарактерисао као “бршљан политичара”: Поређење са бршљаном, биљком пузавицом која се пење у висину ослањајући се на јача и виша стабла добро одсликава политичку каријеру Ивана Рибара. 

Као млади правник, Рибар бива изабран за посланика Хрватско-угарског парламента. Пошто је одавно показао своју лојалност Аустроугарској, па је као резервни поручник 78. пуковније 13. пешачке бригаде, у оквиру Шесте аустроугарске армије, под командом Оскара Поћорека, радо јуришао на српску војску на Церу и Дрини.

Крајем Првог светског рата ревидира свој патриотизам и  приступа покрету за уједињење Јужних Словена. У новоствореној држави Рибар постаје ватрени "Србин" међу Хрватима, прелази у Београд и учествује у оснивању Демократске странке у којој је био потпредседник. Као Хрват југословенске оријентације неколико година председава скупштини.

У Београду је био упамћен по свом чувеном похвалном говору из 1921. године у Скупштини након смрти Краља Петра I Карађорђевића.

Већу хвалу ниједан српски краљ није добио од оне коју је др Иван Рибар спевао. Тражио је да се уз име краља Петра I званично дода епитет "Велики Ослободилац".

"...Његов идеалан живот, Његова ретка чедност, устрајност и пожртвованост, Његова бесмртна дела у служби народа и отаџбини, Његова велика љубав спрам народа, мучеништво кроз цели живот, траже такав један историјски приказа који је данас макар приближно немогуће дати, а да се подједнако не извргнемо опасности да се нећемо огрешити о поштовање и благодарност, које ће и позније генерације, догод буде нашег народа, гајити спрам Великог Краља Петра, Краља Ослободитеља и Ујединитеља.

Тај чувени говор завршио је са: "Нека живи његово величанство Краљ Александар Карађорђевић!"

Под његовим председништвом усвојени су Видовдански устав, Закон о заштити државе, Обзнана и други акти који су касније сматрани реакционарним и штетним. Непрекинути ланац Рибаревих председавања скупштинама наставља се током рата и у Титовој држави. Заједничко у том ланцу јесте то што Рибар никада није имао одлучујућу власт, већ се његов главни адут састојао у господственом ауторитету и говорничком дару.[5]

Говорнички дар Иван Рибар је показао у пуној снази на комеморативној седници Народне скупштине у Београду 30. јула 1921. године поводом убиства Милорада Драшковића. 

Ево тог говора:

„Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља…

Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…

Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терорис-тичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ [6].

Године 1938, заједно са Драгославом Смиљанићем, био је искључен из Демократске странке. Замерено му је што је за време шестојануарске диктатуре бранио комунисте пред Државним судом за заштиту државе у Београду и што су му синови - Иво и Јурица били комунисти. И поред тога јер је био искључен из странке, наставио је политички да делује. Своју политичку групу „Демократска левица“, чији је био председник повезао је са Народним фронтом, који је још 1937. године био основан на иницијативу тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Упознаје генералног секретара КПЈ Тита и од тада му стоји у потпуности на располагању, до краја погазивши верност Демо-кратској странци коју је основао и хвалоспеве Карађорђевићима. Ипак је приврженост Хрватима, комунизму и колеги аустро-угарском каплару била пресудна!

Након војног пуча и свргавања Владе Цветковић-Мачек, марта 1941. Иван Рибар је мобилисан као резервни капетан Југословенске војске (ЈВ). Убрзо потом почиње Априлски рат, а капитулација га затиче у Рогатици, одакле вратио у окупирани Београд. Како је породична кућа у Француској улици била оштећена у шестоаприлском бомбардовању, породица Рибар је изнајмила стан на Дедињу, на углу Улице генерала Штурма и Булевара кнеза Александра Карађорђевића (у близини стадиона Партизана). Након "контраверзног" преласка Јосипа Броза Тита из Загреба у Београд, у току маја 1941, Иван Рибар успоставио је контакте са њим и почиње да ради на успостављању веза са истакнутим представницима политичких странака и група, а нарочито са групом лево оријентисаних демократа и на њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП), да би 1942. прешао на "слободну територију" и постао партизан. [7]

Новембру 1942. године у Босанском Петровцу, на предлог Јосипа Броза Тита, партијска ћелија Врховног штаба, чији је секретар био поп Влада Зечевић примила је Ивана Рибара у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

У рату председава злочиначким комунистичким заседањима АВНОЈ-а у Бихаћу и Јајцу. Као председавајући Другог заседања био је регистрован као Србин, иако је на Првом заседању у Бихаћу био регистрован као Хрват, само како би прикрио чињеницу да српски народ нема заступнике!

Др. Иван Рибар је, уз Родољуба Чолаковића се потпсао на документу проглашења комунистичке Југославије у Јајцу 29. новембра 1943..

На крају, др Иван Рибар је био тај који је 8. марта 1947. потписао нелегални "Указ о одузимању држављанства и имовине породици Карађорђевић", чиме су Карађорђевићи званично постали непријатељи број 1 комунистичког диктаторског режима

Тај указ је издао лично некадашњи највећи хвалитељ Карађор-ђевића, а тадашњи председник Председништва ФНР Југославије и лични пријатељ Јосипа Броза Тита, др Иван Рибар, а њено спровођење је поверено тадашњој Влади ФНРЈ чији је председник био сам Тито. [8]

Но, да видимо како сећање држи поштованог Др Ивана Рибара.

Сећање пре Другог светског рата:

...сљедећи дан с Божом Матијевићем и Народном стражом сам обишао “све улице, завирисмо у дворишта газда гдје смо наишли на пуна кола џакова брашна напљачканог у магазинима млинова, а на периферијама затекосмо стотине и стотине клатежи, [9] која се увлачила у куће и радње отимајући све до чега су дошли. Све их је стража Боже Матијевића застрашила и растјерала пуцањем увис из пушака. На подручним путевима и цестама застала рогата стока, свиње, коњи истјерани из стаја властелинства. Разумљиво, међу војницима који су се обрачунавали са силницима налазили су се и сумњиви типови, а који су, користећи опћи метеж и нереде, пљачкали, отимали, крали, брзо превозили опљачкано и украдено на сигурна мјеста у оближњим шумама. Др. И. Рибар, у својим сјећањима објављеним у Ђаковачком листу опис ових догађаја проширује на сљедећи начин: “Другог дана растјерао је одред [Б. Матијевића] гомиле Цигана и разних сумњивих људи из цијелога котара, који су дошли с колима и коњима, да би крали по кућама и дућанима и товарили украдене ствари.

Исто сећање после Другог светског рата:

У својим сјећањима насловљеним Из моје политичке сурадње (1901-1963), др. И. Рибар  наводи да је био присутан на сједници Сабора Хрватске, Славоније и Далмације 29. листопада 1918. у Загребу, када је проглашено развргнуће свих државноправних веза с Аустријом и Угарском, те проглашена Државу Словенаца, Хрвата и Срба. “У пратњи раздрагане омладине журио сам до жељезничке станице да бих ухватио послијеподневни брзи воз до Брода да стигнем што прије у Ђаково, гдје су по добивеним вијестима, као и у другим славонским мјестима, избили пожари, разарања, убиства, покренута од стране угњетаваних, обесправљених и осиромашених за вријеме рата, нарочито од војника који су се враћали са фронта, а зеленокадровци из шума својим кућама, у знак револта против насиља, корупције, безакоња и богаћења вршених на штету чланова њихових породица од стране опћинских и котарских чиновника и слубеника и оних који су се са овима заједно богатили користећи ратно стање. [...]” Због нереда и обуставе даљњег промета, од Брода је сељачким колима продужио путовање у Ђаково. Др. И. Рибар тврди, да је Ђаково било “обасјано пожаром када сам му се приближавао, а неколико трговачких радњи заједно са кућом је сагоријевало... тражио сам споменутог већ Божу Матијевића зеленокадровца и с њим сам покушао да алармирам ватрогасце да би погасили још увијек пламтећу ватру; и кад нам је успјело, под пријетњом стријељања, сакупити их, констатирало се да немају воде. Срећом почела је киша падати.

Треће сећање Др Ивана Рибара - нити је стигао у Загреб, нити је пала киша:

Како сам као народни заступник морао 28. листопада [1918.] отпутовати у Загреб, да би могао присуствовати сједници од 29. листопада [1918.], било ми је тешко када сам у Врпољу на жељезничкој станици дознао, да је једини посљедњи воз отишао дан прије и да је саобраћај до Брода прекинут, пошто су се машинисте, ложачи и кондуктери са возова сви разбјегли; једни јер су били Мађари, други из страха, што су војници враћајући се са фронта, пуцали на возове. Тако ја нисам присуствовао тој посљедњој сједници Хрватског сабора 29. листопада 1918. године, а можда је тако и добро било, јербо је моје присуство и познанство са Божом Матијевићем и његовим одредом спасило Ђаково од једне велике несреће, да цијело Ђаково постане жртва великога пожара.

Тако су се сећања великог човека, Ђаковчанина Др Ивана Рибара, мењала сходно трострукој промени његовог национално-идеолошког идентитета.

-----

[1]Група аутора - Ђаково и Ђаковштина у Првом свјетском рату 1914.–1918.
https://muzej-djakovstine.hr/wp-content/uploads/2016/11/prvisvjetskirat.pdf

[2] Владимир Геигер - Скица за повијест Ђакова и Ђаковштине у вријеме Драве Словенаца, Хрвата и Срба, 29. листопада - 1. просинца 1918.
https://core.ac.uk/download/pdf/212467703.pdf

[3] ... - Јован Станисављевић - Чаруга - лик и недјело најгорег разбојника у повјести Славоније
https://povpravaistina.wordpress.com/2022/02/15/jovan-stanisavljevic-caruga-lik-i-nedjelo-najgoreg-razbojnika-u-povijesti-slavonije/

[4] Др Иван Рибар, биографски подаци
https://istorija-jugoslavije.bosnianforum.com/t29-biografija

[5]  Драган Станковић - Бршљан политика др Ивана Рибара
https://www.politika.rs/scc/clanak/401222/Br-sljan-po-li-ti-ka-dr-Iva-na-Ri-ba-ra

[6]  Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921

[7] У комунистичкој историографији се чак тврди да је Иван Рибар илегално (sic!) боравио у Београду. Тешко је поверовати да је једна тако истакнута политичка личност може, поред Немаца и Усташа, сасвим слободно да шета и политички делује на тако великом простору, без неког договора са окупатором.

[8] Душан Буковић -  СЛУЧАЈ ИВАНА РИБАРА И РОДОЉУБА ЧОЛАКОВИЋА РОЋКА
https://vidovdan.org/autori/dusan-bukovic-slucaj-ivana-ribara-i-rodoljuba-colakovica-rocka/

[9]  О размерама насиља и пљачке у Ђаковштини:
Зденка Шимончић-Бобетко - Аграрне промјене у Ђаковштини 1918.- 1941. године
https://hrcak.srce.hr/file/343749