ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 8
Босна и Херцеговина
Никола Стојановић
"Никола Стојановић је један од оних твораца Југославије који су се узидали у њене темеље а ипак за живота ушли у историју.“
Никола Стојановић (Мостар, 3. јануар 1880 — Београд, 1964) [1], српски политичар, адвокат и новинар. Рођен 1880. године у Мостару. Основну школу и гимназију завршио је у Мостару. У Бечу је студирао право и промовиран је у доктора права. Између два рата радио као адвокат у Сарајеву.
Никола Стојановић је изворни примерак српског националног банкрота. Располућеног, дезоријентисаног, из нехата штеточинског, тешко оптерећеног умишљајем сопствене највише вредности. Од апсолутног Србина пад у националну дезинтеграцију па дизање у нову, али закаснелу, самоинтеграцију, до политичке хибернације и стања слома - то је животни његов пут.
Никола Станојевић као ултра-Србин
Никола Станојевић је штампао 1902. брошуру Срби и Хрвати, у којој је изнео своје погледе о националном питању. У том чланку Стојановић Хрватима не признаје да постоје као народ, бар не довршени народ:
Један сељак из околине Загреба не само да не зна да има људи који се називљу Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и у Босни, него не зна ни за се, да припада извесној хрватској народности.
Са позиција његовог каснијег горљивог југословенства, занимљиво изгледа и тадашњи Стојановићев став да су Гајево „илирство“, Штросмајерово „југословенство“, па на крају и Старчевићево „хрватство“ у ствари само аустријско-ватикански пројекти, који су им били потребни у одређеном политичком тренутку. О томе он каже:
Интересантно је посматрати, како су настајала разна имена и разни појмови о народности код Хрвата упоредо с интересима аустријске односно ватиканске политике. Кад је Аустрији требала јака противтежа Маџарима, створено је Илирство, које би требало обухватити Србе, Хрвате и Словенце... Кад Срби нису за то ни најмање воље показали, створено је Штросмајерово Југосло-венство, у које су већ и Бугари убрајани.
„Србобран” из Загреба је преузео његов есеј, који је за тамошњу чаршију био толико стресан да је довео до великих протусрпских демонстрација у Загребу.
Интересантно је напоменути да се са наизглед екстремним шовенским ставовима Стојановићевим нехотице сасвим саглашава бискуп Јосип Штадлер, страћевићевац, праваш, исусовац, непријепорни `интеркон-фесионални` великохрватски "пастир", и да је уз то Стојановић јасно препознао подземно деловање Римске курије на српским просторима.
„Ми смо свећеници и онда дух хрватски ширили својим начином, кад други нису, да тако кажем, хрватски смјели ни мислити. И ми смо добро схватили, да најприје треба хрватски дух међу католицима раширити и утврдити, пошто многи говоре да су Бошњаци. То дакако не приечи, да се уједно привабљују и мухамеданци и браћа ришћани и предобивају за хрватство, али наравно тако да се сами католици не цјепкају…“ - Писао је тачно Штадлер.
Саво Косановић, Митрополит сарајевски, јавно је сведочио да католици, предвођени Штадлером, непрестано насрћу на православце те да Штадлер располаже великим средствима (уз помоћ Штросмајера) и да намјерава све Славене покатоличити, наравно, уз благослов Римске курије и аустријске владе. Са колико безобзирности су като-лички емисари насртали на православце показује случај да се и сам Митрополит Косановић нашао на мети Куријиних душоловаца.
Никола Стојановић је један од примаса Младе Босне. По повратку са студија у Дубровнику је уређивао српски опозициони лист „Дубров-ник”. Вратио се 1906. године у Мостар, са циљем да заједно са Урошем Круљем покрене нову српску опозицију. Један је од главних оснивача гласила српске омладине у Босни и Херцеговини „Народа”. У Босанском Сабору се „прегањао с Калајем, гувернером БиХ Маријаном Вареша-нином и бискупом Штадлером.“
Када се све прегледа, јасно је да се Стојановић у својој младалачкој националној фази налазио храбро на исправним и офанзивним српским позицијама.
Преобраћење
Аутономија Босне и Херцеговине, као прелазна етапа ка уједињењу са Србијом и Црном Гором, остала је и послије анексије БиХ главни императивни политички циљ Народове групе. Стојановић је то, “као предсједник српске народне организације”, објаснио ријечима:
”Потпуна автономија, то је једино правилно ријешење босанско-херцеговачког проблема, јер једино она Босанце и Херцеговце, везане заједничком прошлости и поријеклом, осигурава од свезе с разноврсним елементима и гарантује недјељивост Босне и Херцеговине […] С општег становишта, автономија је такођер врло корисна, јер отклања опасност будућих заплета. Стару опреку између истока и запада она своди на једно уско поље. Босна и Херцеговина, прожета љубави према заједничкој отаџбини и заједничкој народности, лакше ће без туђег уплива ову борбу искористити и постати копча између истока и запада, мјесто што је до сада била дио њихове бојне линије. … Да ли то увиђају аустро-угарски државници, да ли знају, да сад мора наступити неизоставно наш свестрани и јаки покрет за остварење нашег циља, за потпуну автономију Босне и Херцеговине, да то мора бити наш одговор на овакав “устав” […] Захтјев потпуне автономије наша је самообрана, категорички императив нашег самоодр-жања.”[2]
То је, дакле, био политички програм и национална идеологија са којом је Никола Стојановић ушао у јавни политички живот, као један од оснивача и најзначајнијих представника „Народове“ групе у Босни и Херцеговини. Међутим, његови политички погледи мутирали су од потпуног негирања постојања Хрвата као посебне народности до највећег заговорника југословенског уједињења, чак до мјере да постане огорчени противник српске владе и могућег уједињења Босне и Херцеговине са Србијом, 1918. године. На тај начин, Стојановић је до 1918. године очигледно одступио и од политичког програма „Народове групе“, чије је по гледе и политику заступао, па у доброј мјери и сам креирао, све до Првог свјетског рата. Имајући у виду да је он, као је дан од оснивача и најагилнијих чланова Југословенског одбора, заједно са др Душаном Васиљевићем и др Миланом Сршкићем представљао Босну и Херцеговину у том одбору и у не баш занемарљивој мјери одлучивао о њеној судбини послије рата, за српску историографију, посебно у Босни и Херцеговини, било би од прворазредног значаја освијетлити узроке и позадину те мутације политичких и идеолошких начела, првенствено Николе Стојановића, а за тим и Душана Васи-љевића. За разлику од њих двојице, Милан Сршкић је стао на страну српске владе и због то га на пустио Југословенски одбор.
Али основно питање не би требало да буде зашто је Никола Стојановић постао један од апостола југословенства, већ зашто се његово југосло-венство у току Првог свјетског рата позиционирало на антисрпске основе и идеолошки везало за Загреб и оне визије јужнословенског уједињења које су искључивале било какву могућност претходног уједињења српског народа, што је у основи био не само политички програм Николе Стојановића и његових другова до рата већ и вјековна жеља српског народа у Босни и Херцеговини?
Рационалним разлозима протумачити преобраћење Николе Стојано-вића у свега неколико ратних година, током којих се могао уверити само у исправност својег дотадањег рада, немогуће је. Неки аутори узрок његовог оштрог заокрета из српства ка југословенству тумаче утицајем масона којима је Стојановић припадао. Тешко је на овај начин разумети његово преумљење, будући да се масонским утицајем не може рационализовати његов каснији, ништа мање оштар, заокрет из југословенства и враћање у српство. Како год, из општег контекста може се сматрати да му се у срцу пробудио до тада притајени осми путник (републиканско југословенство), усађен током студија у царствујушчем Бечу.
Од почетка рата, Стојановић је играо двоструку игру. Зато су његова каснија сећања варљива. Стојновић у својим аутобиографским белеш-кама тврди да су акције југословенске емиграције биле у то вријеме у потпуној сагласности са српском владом. Уистину, по избијању Првог свјетског рата, Никола Стојановић се нашао у Србији, гдје је са групом српских научника учествовао у формулисању ратних циљева Србије на бази југословенског уједињења, који су први пут нашли израза у ратној прокламацији краља Александра од 4. августа 1914, затим деветој циркуларној ноти српске владе од 4. септембра 1914, и коначно у Нишкој декларацији српске владе од 7. децембра 1914. године.
Међутим, почетком децембра 1914. године, Трумбић, Мештровић и Стојановић предали су тадашњем руском амбасадору у Риму, Крупенском, један меморандум на руском језику намијењен цару Николи, а у коме су изнесене „патриотске наде Јужних Словена“. Овај меморандум предат је мимо знања српске владе и Николе Пашића, а судећи према реакцијама руске стране у њему су изнесена супротна мишљења од оних које је заступала српска влада. То се може закљу-чити из телеграма који је Сазонов упутио Крупенском 17. маја 1915. године, гдје је подвукао да тај меморандум „не може се узети у обзир пре него што се дозна гледиште српске владе о том предмету. Треба напоменути да овај меморандум апсолутно не одговара ономе мемоару, који је предат одстране г. Љуб. Стојановића члана академије наука у Београду, и који се овде сматра да садржи територијалне претензије српске нације.“
Перо Слијепчевић, десна рука Николе Стојановића у тим ратним годи-нама, који је без сумње у потпуности стајао на политичким позицијама свог духовног и идејног покровитеља. Због тога Слијепчевић у својим текстовима, писаним послије рата, покушава да оправда своје прија-теље Стојановића и Васиљевића, тврдећи даје њихов положај био „и психолошки тежак, између двије ватре“ и да су они подршку Југосло-венском одбору, насупрот српској влади, дали „јер су мислили да то дугују својој савести“.
За време Великог рата Стојановић је, поменусмо, главни представник Срба из БиХ и заједно са Душаном Васиљевићем, Петром Слијепче-вићем и Миланом Сршкићем договорио је да заједнички раде као представници Срба из БиХ у Југословенском одбору. Сукобио се јуна 1916. на седници Југословенског одбора са Супилом око питања уједињења и након тога Супило је дао оставку. У другој половини 1917. године Никола Стојановић се (наводно) због Солунског процеса рази-шао са српском владом, и када је започело је његово отворено непријатељство према Николи Пашићу. Међу њима је раније дошло до захлађења, још средином 1916, када није успевао да се састане са Пашићем. Није учествовао на Крфској конференцији 1917, када уместо њега Душан Васиљевић је заступао БиХ.
Крфска декларација није наишла на одобравање свих чланова Југословенског одбора, па ни Николе Стојановића. По повратку са Крфа Трумбић је морао објашњавати члановима Одбора зашто је морао пристати на поједине тачке Крфске декларације и „правити концесије због опште ситуације“.
Сам Стојановић наводи да су имали приговора, али да су дали прис-танак зато што су сматрали да „у варен пилав не треба воду сипати.“ Међутим, Стојановић нас, у својим необјављеним успоменама, оставља у недоумици са којим тачкама ове декларације се нису слагали поједини чланови Одбора, па ни он сам. Имајући у виду да су у Декларацији изражена управо његова схватања јужнословенског уједињења, он никако да каже којим тачкама Крфске декларације је био незадовољан, а својим незадовољством само је остављао простор за сумњу да су његови политички противници, посебно Милан Сршкић, његов друг из Југословенског одбора, били у праву када су га нешто касније јавно оптуживали за републиканство, што се он није посебно ни трудио да демантује.
И гле!, поново су се у ставовима сагласили Никола Стојановић и вођа хрватских клерикалаца у БиХ бискуп Јосип Штадлер. Овај пут су, сваки из својих разлога, заговарали исту државотворну концепцију, против Крфске декларације.[3] Да парадокс буде већи, босански муслимани су имали позитиван став о овом документу.
Никола Стојановић се на фамозној Женевској конференцији сврстао у антисрбијански фронт.
Да би што више посијао сјеме раздора у унутрашњем политичком животу Србије, као најбољи начин да се ослаби позиција Пашића и српске владе, Стојановић шаље једно писмо вођама србијанске опозиције у коме између осталог каже:
„Цели Југословенски одбор, и цела југословенска нација, свесни су да је Србија Југословенски Пијемонт. Сви ми желимо да Србија и остане у тој улози. Али, ми разликујемо Србију од данашње српске владе, јер знамо да она не представља вољу већине народа у Србији, ни формално ни стварно... Осим владе, Србија има и других фактора. Ми сад и на њих апелујемо да садње стање промене – ако се то још да је учинити, и то да га брзо промене, јер је брзина један од главних услова успеха... Ми хоћемо првенствено да реализујемо то јединство акције једним директним путем – споразумом са представницима Краљевине Србије. Ако влада Србије то неће, и ако је остали политички фактори Србије нису у стању на то присилити, ми ћемо бити приморани да с помоћу извојеване наше самосталности индиректним путем опет настојимо остварити то јединство акције.“
Позивајући, овим пријетећим тоном, србијанску опозицију да сруши Пашићеву владу, Стојановићу изгледа није ни једног тренутка пало на памет да се потпуно неовлаштено мијеша у унутрашње ствари једне суверене државе и да позива на рушење њене владе. А тек се може поставити питање на коју и чију „извојевану самосталност“ је ми слио у овом писму?! Када је свом шефу Трумбићу прочитао ово писмо, овај га је похвалио да је одлично, али му ипак није дозволио да га шаље, јер би то значило отворено кидање односа Југословенског одбора и српске владе, што Трумбић није желио. Очигледно далековиднији од Стојано-вића, Трумбић је настојао да одржи отвореним односе са српском владом, радећи истовремено на све стране против ње. Стојановићу је, изгледа, тек знатно касније постало јасно, пошто му је то Трумбић отворено и признао, да је у то вријеме главни Трумбићев политички циљ био да окупи све Хрвате у једној држави, а да му је Југославија и југословенство био тада једини начин да то учини.
Као да је Никола Стојановић 1918. године био заборавио своје ријечи из 1910. године да „Велики људи не смију се водити ситним обзирима, неразумљивим традицијама и моментаним расположењима. Они морају имати велику памет, велико срце, морају гледати у будућност. У великим питањима мора се бити великан, никад полутан. То је једини прави пут.“ На жалост, Никола Стојановић 1918. године није одолио моменталним расположењима, а поготово не неразумљивим традици-јама. Иако је несумњиво имао велику памет и велико срце, будућност српског народа у Југославији, посебно српског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској, у коју је он био загледан 1918. године, није водила у велику срећну државу уједињеног српства и јужног словенства, као што је он очекивао, већ у незапамћена страдања. Српски народ у Босни и Херцеговини плаћао је у том рату грешке своје интелектуалне и политичке елите, осуђен на биолошки нестанак зарад стварања Велике Хрватске, која је обухватала и Босну и Херцеговину, исте оне земље које је Никола Стојановић 1918. године спасавао од Николе Пашића и Велике Србије.
Н. Стојановић је доживљавао као сопствену заслугу чињеницу да су се Срби из БиХ у Југословенском одбору супротставили Пашићевој идеји о прикључењу БиХ Србији те наводи да ‘он као Србин није могао да буде издајник великог југословенског програма’. Стојановић се ничим није трудио, ни тада а ни касније, да сакрије свој анимозитет према Николи Пашићу и српској влади. На једном мјесту он, између осталог, каже:
”Ићи за владом Пашићевом значило је стварати српски фронт и ризиковати одвајање Хрвата и Словенаца… А ми смо сви били тада, као и сада, дубоко уверени, да је таква политика, у основи антисрпска политика; иза толиких напора за Југословенство изгледало нам је издајство говорити само о Српству… ми смо пошли у борбу са Владом. Стога смо били одлучили да по сваку цену одржимо јединство Југословенског одбора, и да по могућности прибавимо Југословенском одбору што више снаге и ауторитета у тој борби против Председника и чланова Владе Краљевине Србије.”
Само што Стојановић тада очигледно није рачунао са чињеницом да Хрвати који су са њим сједили у Југословенском одбору неће послије рата бити истинске политичке вође хрватског народа и да Хрвати у Краљевини Југославији неће слиједити политику Југословенског одбора већ Стјепана Радића, која је од самог почетка ишла за разби-јањем те државе и на њу гледала као на једну прелазну фазу у стварању ”Велике Хрватске”, а која је у Радићевој пројекцији обухватала и Босну и Херцеговину.
Никола Пашић се почетком новембра 1918. жалио регенту Александру како су ‘наши Срби у Југословенском одбору изгубили сваки карактер и постали више Југословени’, а Н. Стојановић наводи да...
‘…Пашић настоји наговорити Босанце да они, тражећи одвојено и једино ослобођење Босне и Херцеговине, наруше јединство ЈО, који је проповедао интегрално ослобођење и уједињење свих Југословена. […] (НП ради и на организовању плебисцита у БиХ- оп.а) […] Одбијање те иницијативе Пашићеве значило је, стога, један од најважнијих момената у нашој спољној политици за време Великог Рата’. […] ‘Не’ које смо се тад усудили изговорити ја и моји пријатељи, у одговор на предлог о посебној босанској акцији, и ‘не’ званичних посланика Краљевине Србије, било је у многом пресудно у нашој тадашњој нацијоналној политици. И ја овде морам, и по цену да изгледам нескроман, отворено рећи, да више уписујем себи у заслугу то одлучно ‘не’ него све остало што сам можда учинио позитивно за народну ствар. […] Како би сваки Србин изгледао формално издајица оног великог југословенског програма уз који је цела наша нација ушла била у светски окршај године 1914!’ ‘А ми смо сви били и тада, као и сада, дубоко уверени, да таква политика, у основи, једна антисрпска политика, иза толиких напора за Југословенство изгледало нам је издајство говорити само о Српству…’” [4]
Своју политичку наивност Стојановић није увиђао ни касније, посебно тврдећи да се ”поклич талијанских патриота” послије уједињења, а који је гласио: ”Створена је Италија, сад треба стварати Италијане!”, може дословно пренијети и на Југославију, тј. радити по принципу: створена је Југославија, сада треба стварати Југословене.
Након Првог светског рата учествовао је на мировној конференцији 1918. до 1919. као експерт за Босну и Херцеговину. Држао се стриктно начела да не припада ниједној партији и да остане веран поборник сарадње Срба, Хрвата и Словенаца. У републиканско-федералистичкој варијанти, свакако.
Невјероватно је како Никола Стојановић, поред свих ствари које је сâм наводио о југословенском осјећању огромне масе Хрвата и муслимана у току рата, а које су биле очигледан примјер да је његова идеологија била најближе утопији, ипак налази начина да за неуспјех Југословенске демократске лиге, опет оптужи своје Србе. Као да су они, по њему, једини били дужни у тој новој држави гинути за њу и југословенство и у рату и послије рата. Узалуд га је, крајем јануара 1919. године, Васиљ Грђић обавјештавао да су Срби у БиХ почели задњи да се страначки организују и да су то управо покушали да ураде на платформи југословенства.
Ја много верујем у снагу Срба и с тога верујем да ће у овом новом, већем бити врло много српског. Зар су бољи Срби од нас они који у то не верују, који српске способности подценују, и који мисле да српски учитељ и интелигенат нису кадри стићи донде, докле је српски војник стигао? Зар су увиђавнији ови који воле језеро него море? Зар су практичнији они који воле њиву него цело имање? Од многих мојих познаника сам чуо речи „Зар се треба стидити имена српског и надоместити га југославенским» Не. Ја се поносим славним именом српским, што га славнијег нема у новијој историји света, али се не стидим југославенског. Нико не тражи од кога да што, чим се поноси, затаји и угуши. Не тражи ни Југославија. као што није тражила Велика-Британија од својих Енглеза и Шкота, ни Белгија од Валона и Фламана, ни Швајцарска од своје три велике народности. Ми знамо и осећамо да је народно јединство добро и корисно и препуштамо времену да опреке углача и да одржи оно што је најспособније да се одржи.
У опорби
У великој групи српских пречанских интелектуалаца, који су на „хрватско питање“ у Краљевини СХС, гледали са својих идеалистичких федерално-југословенских позиција, Никола Стојановић заузима највише место. Он је национално питање у Краљевини СХС упорно посматрао са својих „олимпијских висина“ југословенског националисте и то републикански усмјереног, оптужујући за све проблеме постојеће странке и недостатак правих државника, који би „срећну југословенску заједницу“, коју су створили он и његови пријатељи, повели правим путем. Тако је 1921. године основни проблем југословенске заједнице Стојановић видио у “лутању” националних партија: „Ослобођењем и уједињењем решен је главни проблем. Главни део програма свих истинских нацијоналних партија тиме је остварен. Странке нису веровале у ту брзину, и нису биле спремне. Отуд лутање код свих. Општом буром по целој Европи та је сметеност појачана.“ Наравно, за Стојановића је главни камен спотицања и даље био Пашић и радикали, а у Радићу он је видио мањи проблем ...он по свему судећи није био свјестан да би изневјерио наде преко 43 % православних Срба у Босни и Херцеговини, а да и не говоримо о Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији, који би опет били принуђени, како то каже уводничар Српске ријечи, да умјесто у Парламент у Београд иду у Саборе у Сарајево или Загреб, као у вријеме аустроугарске владавине.
Историчар Јован Томић указује на феномен Стојановићевог наглог скретања у левичарство и у републиканство:
„У тој групи Срба изван Краљевине налази се на пр. изразити ранији националист из Босне, непосредни узрочник погрома Срба у Загребу 1902. год. чије се интимно расположење према хрватском племену ни данас није изменило, али га је, ево, практичност његове политике сљубила са сасвим супротним елементима хрватским. Сад су се нашли, како обично веле, на истој политичкој платформи. Код њега ова промена није проистекла из уверења, него на једној страни из везе са Србијанцима, с којима је сада, а на другој због солунске афере. Има и још један разлог. То је корист, која је готово сталан мотив његовом раду. Мени се чини да је ово његово скретање у лево диктовано рачуном, да лакше постигне сврху...“
Изгледа да је ипак био у праву Јован Цвијић, који је скоро па био присиљен од својих пријатеља да дође на ту конференцију, када је у одговору Николи Стојановићу на његове упорне позиве да присуствује конференцији, констатовао:
„Шта вреди сва та литература без праве снаге, једине која вреди у парламентарној земљи: народ, посланици, што већа група у Скупштини. Ко то има, а мисли како ви мислите, он зовне Хрвате и споразуме се. А овако! (...) Молим Вас да ово писмо прочитате г. Р. Јеремићу и Грђићу да бар знају прецизно моје мнење и можда ће те се разговором сложити и канути се тих састанака и литературе – место агитације у народу или улажења у групу, која има политичку снагу.“
Нико, чини се, није прецизније дао дијагнозу све јаловости покушаја српске интелектуалне елите, југословенског опредјељења, којој је припадао и Никола Стојановић, да без праве подлоге у народу и утицаја на њега, ријеши „хрватско питање“.
Свој антицентрализам Никола Стојановић ће доказати још једном, коју годину послије доношења устава, када је био главни иницијатор за сазивање такозване Илиџанске конференције српских и хрватских јавних радника 1922. године, уз подршку Пера Слијепчевића и Риста Јеремића, а која се изјаснила за ревизију Видовданског устава у правцу покрајинских самоуправа.На тој конференцији хрватски претставници су здушно говорили о „српској хегемонији“ у Краљевини СХС, тражећи да се пониште сва акта која су донесена од 29. октобра 1918. године, то јест, од када је Хрватски сабор прекинуо све државно- правне односе са Хабзбуршком монархијом. То је практично значило поништење прводецембарског акта о стварању Краљевине СХС и започињање нових преговора о уједињењу, у којима је Хрватска, својом агресивном политиком, сада могла да лицитира са појмом „хрватских земаља". За разлику од њих, српски представници на овој конференцији изражавали су ставове о могућности заједничког договора, који је подразумијевао осуду владиног централизма и Радићевог сепаратизма, што је очигледно сматрано као једино могуће рјешење „хрватског питања“ у Краљевини СХС. Став хрватских представника (ултимативно националистички) на Илиџанској конференцији у ствари само показује истовјетност жеља и мисли хрватске елите у Краљевини СХС и с друге стране, нејединственост српске елите и кобну страначку подијељеност и политичку острашћеност, која им није дозвољавала да у Краљевини СХС формулишу српске националне циљеве и супротставе их хрватским, јер позивање на јединство троименог народа и заједничку југословенску перспективу, хрватске политичаре у великој већини очигледно није ни занимала. Ипак је на крају преовладало ово компромисно рјешење, изражено у заједничком саопштењу, које је, према извјештају Полицијске дирекције у Сарајеву Покрајинској управи, од 1. јула 1922. године, садржавало управо те ставове, то јест, да „садашњем општем незадовољству и тешком стању у држави, поред лоше администрације главни узрок у скрајностима које преовлађује у режиму и већем дијелу хрватске опозиције".
Да његове политичке визије зачудо нису нашле плодно тло у народу, Стојановића је обавијестио и Љ. Мијатовић, у име Атанасија Шоле, почетком марта 1919. године: „Неки наши радикали (Душан то вели и за Сршкића) хотимично су протурали гласове, да сте ви сви републиканци, федералисте и слично, а да нас је то овдје, код свих оних ко је сте рачунали у наше људе, недопустив гријех. Да нас је Србија у очима свих новоослобођених Срба и једног дијела Хрвата и Словенаца идол. Исто тако династија, а у доброј мјери и Пашићева личност.“
Колико је херцеговачка српска елита, са својим "фронтменом" Николом Стојановићем застранила у националном погледу снажно илуструје пример муслиманске организације "Гајрет". У разговору са генералним секретаром „Гајрета“ Хамидом Кукићем Ситон-Вотсон је чуо потпуно дисонантне тонове у односу на муслиманске вође Спаха, Чаушевића и Бичакчића, али и свог главног информатора Николе Стојановића. Наиме, упитан шта мисли о подјели Босне, Кукић је одговорио Ситон-Вотсону да о подјели Босне не може бити говора, јер је „Босна историјом, традицијом, расно и етнички српска покрајина и да при-пада свом главном стаблу – Србији. У осталом, зашто су толике жртве дате у току минулих ратова од стране Срба и Србије, него да се Босна припоји и да буде нераздвојни дио Србије.“ Очигледно изненађен оваквим одговором једног муслимана из Босне Ситон-Вотсон је поновио питање наглашавајући да је мислио на подјелу Босне по новим обласним границама и да ли је он за аутономију Босне. Кукић му је одговорио да би „у циљу што бржег националног амалгамисања и пуног духовног уједињења нашег народа да се та подјела изврши што прије на нове области, јер би на тај начин нестало историјских покрајинских индивидуалитета и тиме би били брисани сепаратизми, вјерски и племенски, који у велико коче пуно духовно уједињење нашег народа, а с тиме у вези и прогрес Државе као цјелине.“
Српски динарски уберменш и провинција
Стојановић је 1921. поново покренуо лист „Народ”, али због финан-сијских проблема био јe присиљен да га 1925. угаси. Са страница `новог` Народа знао је да дифамира Београд и радикале горе од бечких предратних пропагандиста.
Београд је уистину најригидније био критикован од „народоваца“, посебно Николе Стојановића, понекад губећи сваку мјеру у осуди Београда и радикалске власти у њему; пречесто, са својих „олим-пијских висина“, дајући себи право да држи лекције, не само радикалима већ и читавом српском народу и упорно игноришући чињеницу да су радикали на власти управо због тога што их упорно бира српски народ. Он је тако, на примјер, 1924. године писао:
„Улога Срба била је историјски одређена са prime inter pares. Али се нашло Срба који су хтели нешто јаче – да од Србије направе Пруску, место Пијемонта. Само, за Пруску, требају Пруси, узори реда и дисциплине. Док се међу Србима не пречисте погледи на ово главно питање, узалуд је сваки труд око акомодовања других племена држави. Ван сумње је да је већина српског народа на страни оних који су желели да Србија остане Пијемонт; али су наши „Пруси“ јединственији, окретнији и себичнији. Вешто су везали свој циљ с привидним и привременим интересима београдске чаршије: Београд сад води Србе, а у Београду је још јача чаршија од школе. Отуда њихови досадањи успеси.“
Занимљиво би било да је Стојановић овдје објаснио и позадину свог доброг познавања српског народа у цјелини из чега произилази та самоувјерена тврдња да је „ван сумње“ то да је „већина српског народа“ на страни оних који су жељели да Србија буде Пијемонт, а не Пруска. Ти који су жељели да направе од Србије Пруску су, по Стојановићу, радикали, али он пренебрегава чињеницу да је Радикална странка на свим изборима имала највећи број посланика у Парламенту, а њих нису бирали ни „београдска чаршија“ ни „Цинцари“, већ српски сељак из Шумадије, Јужне Србије, Војводине, Босне и Херцеговине и других области.
Посебно мјесто Стојановић је још једном дао централним областима које су, по његовом мишљењу биле запуштене, посебно Босни и Херцеговини, а он им је намјењивао велику историјску улогу у југословенској интеграцији, сматрајући да...
„...динарска раса, која настава те крајеве и која је показала велику државотворност и могла бити копча између моравско-тимочке Србије и подравске Хрватске – као периферијских крајева – на тај је начин економски, а с тим у вези и културно постала мање способна за велику мисију коју су јој историја и географски положај наменили. Место да буде, као центар, вођа, она је била вођена од периферије.“
Остаје нејасно на чему је Стојановић темељио оволику вјеру у „динарску расу“ и ентузијазам да је Босна и Херцеговина, или боље рећи онај њихов дио који је, заједно са Црном Гором и Далмацијом, припадао динарском систему, могао и требао бити „копча“ између Срба и Хрвата и поготово „одабрани“ дио народа коме је „историја намијенила“ велику улогу главног југословенског интеграционог фактора. И на крају, осим лијепих слогана и емотивних флоскула, шта је суштински значила та „расна снага динарског човјека“ у коју је Стојановић, као несумњиви југословенски идеалиста, иако већ у зрелим годинама, безусловно, али и несумњиво нереално, вјеровао.
Да у овим текстовима несумњиво има и пуно личног, свједочи и чињеница да се на једном мјесту помиње и неки новац за који је Лазар Марковић, као министар правде, ојадио Николу Стојановића, што се свакако не уклапа у велику народну и националну причу коју су „народовци“ жељели да испричају овом серијом текстова против „цинцарског“ Београда. Већ смо рекли да се Стојановић на једном мјесту у својим сјећањима жалио на тешке материјалне прилике у којима је живио и радио у том периоду, оптужујући за то управо најприземнија подметања својих политичких непријатеља, који, по њему, никако нису хтјели да схвате да он „не жели да се бави политиком.“
И у време када је Мачеково `умцигловање` Србије дошло у критичну фазу, загрижени Југословен Стојановић је игнорисао чињеницу да је хрватску политику у тој држави креирао човјек који је уопште био против стварања те државе и од првог дана њеног настанка тражио начине како да је разбије, онда оволика површност, па и наивност Николе Стојановића, послије седамнаест година од стварања Краље-вине СХС, не изгледа нимало реална, већ из неког, само њему знаног разлога, прилично намјештена и исконструисана. Супротно, Стоја-новић није пропуштао прилику да истакне своју огорченост односом Београда према „Динарцима“, то јест, дијелу Срба западно од Дрине, а посебно у Босни и Херцеговини, или боље рећи према њему и групи његових предратних сабораца. У том смислу он, на једном мјесту, на примјер, каже: „Најнационалнији крајеви су занемаривани. Национални морал стављен је иза најобичнијих партиских рачуна. Издајице народа су награђиване, а патриоти проглашавани за издајице, јер нису били покорни вођама.“ Али, на кључно питање Стојановић не даје одговор, а то је питање: шта за њега суштински представља појам „национални морал“, на који се позива? Или, боље рећи, да ли је ту у питању српски или југословенски национални морал? Који је од та два морала био стављен иза „најобичнијих партијских рачуна“ и од кога? И, у крајњој линији, Стојановић је у овим својим анализама морао разријешити и дилему у каквом је међусобном односу стајао хрватски и југословенски национални морал код Стјепана Радића и његових сљедбеника.
Никола Стојановић, очигледно је сматрао да је децентрализам пут којим се ти питање може лако ријешити, па је 1935. године, сумирајући првих десет година живота у заједничкој држави, сматрао да је залагање за централизам првих година била велика грешка, јер су проблеми били нагомилани у толикој мјери да је народ за све невоље оптуживао централну власт, умјесто да је она „мудро“ препустила те проблеме покрајинским самоуправама, чија би неспособност да ријеши те проблеме револтирала народ до те мјере да би сам тражио централизацију државе.(sic!)
Мучно враћање национализму
Никола Стојановић ће се досјетити српских националних интереса и националног питања у Краљевини Југославији, тек коју годину пред Други свјетски рат, када му је постало јасно куда води хрватски национални покрет и стварање Бановине Хрватске, па ће са осталим водећим српским интелектуалцима у оквиру Српског културног клуба, покушати да накнадно поправи властите грешке и заблуде и формулише српску националну доктрину у Краљевини Југославији.
Већ у првом броју Српског гласа, незваничног гласила СКК, које је покренуто новембра 1939. године, наглашени су основни принципи на којима је он дјеловао и то још у заглављу листа гдје је писало „Јако српство – јака Југославија“. [5]Констатујући на почетку, да је дошло време „да се чује чист српски глас“, лист је најавио да „тек сада долазе прави Срби“ те да је „Српски народни препород на помолу, а с тим и препород Југославије“. У том првом броју Српског гласа, огласили су се и Никола Стојановић и Владимир Ћоровић. Овај први, у ствари је дао свој текст који је објављен у Календару „Просвјета“ за 1939. годину, под насловом „Људи су главно“ и у коме заступа тезу да је Југославији потребан вођа или боље рећи вође, то јест, да „што прије истакне праве људе на права места,“ јер „доста су се мали људи играли великих државника.“ Ако ништа друго Стојановић је био у праву када је констатовао: „Ми смо Срби постали тако збуњени да је сад можда најпотребније истаћи ту обичну истину као основно правило за оцену свог положаја“.
Када је Српски културни клуб, улазећи у политику, највећу критику државе коју је српска интелигенција жељела да сачува, дао је Никола Стојановић, потпредсједник Клуба и један од најзначајнијих политичких и интелектуалних представника српског народа у БиХ у првој половини ХХ вијека. „Подсјећајући да су Срби стварајући Југославију прецијенили своје могућности, говорио је да су они због тога 'падали из једне контрадикције у другу'“.
Биће пре да је Стојановић у овој изјави пројектовао себе на целокупно српство.
Часна улога у рату
Да су учествовали у догађајима око 27. марта, може се рећи за Николу Стојановића и Владимира Ћоровића, мада не и да ли су и, ако јесу, какву улогу имали у пучу, али је сасвим јасно да су знали за њега, као и предсједник Српског културног клуба Слободан Јовановић, који је постао потпредсједник Симовићеве владе. О томе свједочи и чињеница да је у 32. броју Српског гласа, који се, послије више од девет мјесеци забране, поново појавио управо 27. марта 1941. године, објављен проглас Савјета патриотских, српских културних и привредних организација и установа, који су, између осталих, потписали Ћоровић и Стојановић. У том прогласу изражава се задовољство што је „из мучне ситуације, која је створена преко воље [и] расположења народа, нађен најбољи излаз и што је проговорила снага и свест нашега народа“ Савјет позива све своје чланове да „са свим пожртвовањем и крајњом преданошћу ставе све своје снаге на расположење младом храбром Краљу и Отаџбини.“ Овај проглас никако се није могао одштампати нити појавити истог дана када је извршен пуч, а да његови потписници нису знали шта се спрема. Од Срба из Босне и Херцеговине у Симовићеву концентра-циону владу је ушао опет др Бранко Чубриловић. Парадоксално изгледа чињеница да је тек под Симовићевом пучистичком владом др Никола Стојановић доживио политичку афирмацију, јер је 1. априла 1941. године, по указу југословенског краља Петра II, именован за бана Врбаске бановине, али је само неколико дана успио да обавља ту функцију.
За време Априлског рата налазио се у Београду са осталим припадни-цима клуба. Већ у лето почео је да ради у београдској организацији ЈВуО, а званично је ушао у састав Централног националног комитета августа 1943.
Радио је на уређивању листа „За слободу и демократију“, а био је такође и уредник једног броја листова које је у илегали штампала омладина Равногорског покрета (ЈУРАО). За време окупације два пута је хапшен и затваран у логору на Бањици.
У мају 1943. га интернирају у Француску, где је дочекао крај рата.
Слуга и роб...
После рата се враћа у земљу и пријављује новим властима које су га одмах затвориле и судиле на затворску казну због политичког деловања, да би ту казну после једне године робије, заменили за ослобађајућу, али су му одузели грађанска права у трајању од 10 година, тако да више није могао политички да делује.
У Београду је проводио своје постзатворске дане, живећи код својих рођака, јер му је кућа била конфискована. Тада је покушао да заврши своју пре рата започету књигу „Младост једног покољења“ али није успео.
Умро је у Београду 1964. године, а књига му није објављена.
Тако видимо најпре његову мêну од Југословена успизмљеног према Београду у борбеног Србина на челу СКК, затим се одједном политички активира у хаотичним данима пред Други светски рат, када је само неколико дана био бан Врбаске бановине, затим окупацијски дани београдски, храбро и пожртвовано активирање у покрету ЈВуО, интернација у Француску, одлука да се врати у Југославију, у чељуст комунистима, дани робовања и затим дуге године унутрашње емиграције...
Ми немамо сазнања како је у та времена размишљао и како је преживљавао све ломове и поразе кроз које је пролазио делећи судбину свог народа. Не верујемо да је имао прилике после рата да још понекипут размени мишљења са Робертом Ситон-Вотсоном према коме је гајио бесконачно поверење; са којим се толико пута саветовао и од кога се тако обилато напајао идејама о идеалној југословенској федералној републици.
Стојановић је подупирао Сутон-Вотсона; Ситон-Вотсон је подупирао Тита; Тито је утамничио Стојановића; Ситон-Вотсон је ћутао.
Не знамо како се Никола Стојановић суочавао са својим првим поли-тичким савезником из Далмације, Антом Трумбићем, коме је верно служио у Југословенском одбору, када се овај “аутовао” као велико-хрватски шовиниста. Како се осећао док је у штампи читао изјаве Анта Трумбића који се плашио да западни новинари “неће упоређивати `чисте западњаке` Хрвате и Словенце са Србима”, које је још називао “полуцивилизованим балканским хибридима Словена и Турака”. Срби су још били варвари, а “западњаштво српских вођа не иде даље од фразеологије и кроја одеће”. Зато је Трумбић захтевао “санитарни кордон на Дрини”. По тој подели Стојановић би остао на цивилизованој обали Дрине у друштву добро скројених одела Трумбића и Павелића, али срећан због тога сигурно није био.
Коначно, не знамо како се осећао ако се случајем сретао у Београду - извесно је да су се сретали јер Београд није велики град, а свакако имадоше заједничке познанике - са својим нераздвојним другом и политичким саборцем од педесет година раније, Душаном Васиље-вићем, који је вршио важне политичке функције у Београду? Непри-јатност, господска хладноћа, презир пораженог према победнику, или обрнуто? Одвећ су јако два српска лидера били везани, да стеге њихове нису дубоке ожиљке оставиле. Страшан у својој симболици је био њихов разлаз на супротне стране.
Оно што као коначну сцену видимо су два престижна представника “динарске расе” у освојеном Београду, очишћеним од великосрбијанских цинцара и шпекуланата - једног као роба, другог као слугу Титовог.
-----
[1] Никола Стојановић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[2] - Никола Стојановић, Аутономија Босне и Херцеговине. Један неодржан говор, Штампа Српске штампарије у Загребу, с.а., (1909), 13, 15.
[3] Крфска декларација – како су хрватски и српски политичари сами креирали план о формирању заједничке југославенске државе
https://bosnae.info/index.php/krfska-kako-su-srpski-politicari-sami-kreirali-plan-o-formiranju-zajednicke-jugoslavenske-drzave-2
[4] Н. Стојановић, Југославенски одбор, Загреб, 1927, 57-58, 64.
[5] Шире:
А, као пут којим у будућности треба да иде српска и југословенска интелигенција, Стојановић је навео сљедеће: „Уздићи се, гледати високо и широко, постати просвећени патриота, то је основни захтев за целу југословенску интелигенцију. Српска интелигенција има још један посебан задатак, јер је њој судбина наменила водећу улогу – пошто она треба да води Српство, а јако Српство је највећа гаранција и предуслов за јаку Југославију која треба да има водећу улогу у Балканском споразуму, као заједничкој балканској одбрамбеној заједници.“ Ако ништа друго, Стојановић нам је у овим редовима открио ко је у ствари аутор слогана „Јако Српство – Јака Југославија“, који се налазио у заглављу Српског гласа. Иако, по својој већ устаљеној пракси, није нудио много практичних одговора ни предлога за будућност, очигледно је да Стојановић у овом предавању доста еволуирао у односу на своје раније ставове, посебно по питању југословенства и улоге српске интелектуалне елите у њему. Али, као што је неодређен у многим другим стварима, Стојановић је прилично неодређен и по питању српско-хрватског споразума, чију потребу наглашава, али сматра да ово „привремено уређење државе треба да се доцније дискутује на основи која осигурава културну индивидуалност сва три дела народа на целој југословенској територији, и истовремено омогућава привредни напредак појединих крајева према њиховим потребама.“ Из овога би се дало закључити да Стојановић не даје подршку споразуму Цветковић – Мачек, а поготово не подјели земље на начин како је то овај споразум предвидио. Као главни задатак и стални програм српске интелигенције у том времену, Стојановић је апострофирао српску културу која треба да буде „схваћена у широком смислу речи, као духовна и материјална култура и схваћена као саставни део опште југословенске културе.“ Пажљивији читалац може схватити у ком смјеру се кретала тадашња мисао Николе Стојановића, али се није могуће отети утиску да је и у овом његовом предавању превише теорије, а премало конкретног што се тиче српског националног програма и улоге српске интелигенције у њему. Пуно конкретнији Стојановић је био у наредном броју Српског гласа, када је у тексту под насловом „Глас народа“, позвао српске политичаре да безусловно послушају глас свог народа, забораве све раније неспоразуме и зађевице и уједине се у један јединствени политички покрет. Занимљиво изгледа чињеница да је Стојановића на писање овог текста подстакао један други текст у загребачкој штампи у коме је наведено да Срби у том тренутку имају чак 18 политичких партија и група.
Коментари
Постави коментар