КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 8

Крокодили у крвавој бари [1]

„Нема ничег страшнијег за једног револуционара него невин страдати од руке својих другова“ 

- Тито

Ништа срећнија не беше унутрашња ситуација у КПЈ. Уз ритуално позивање свих на “јединство партије” од првог дана трајали су сурови обрачуни разних фракција и клика, ликвидације, премлаћивања, мучења. Под крајње сумњивим околностима страдали су највиђенији комунисти попут Благоја Паровића, Жикице Јовановића-Шпанца, Ивана Сребрњака, Мустафе Голубића, Ива Лола Рибара, Буда Томовића, Баја Секулића, Сава Ковачевића, Ивана Милутиновића, Сава Беловића , Петра Драпшина.... [2]

У митологизованој историји КПЈ особито засенчено место је неуспело бекство велике групе заточених елитних хрватских комуниста из злогласног Керестинца на самом почетку рата. Нео-комунисти о овој афери пишу са нелагодом и уздржано. Ми презентујемо сведочење Влада Дапчевића [3], рођеног брата генерала Пеке Дапчевића, који је био вјеројатно најтврђи Титов противник у Партији. Проруски оријентиран, тврд, несаломљив, неумољив Титов критичар у затвору је провео већи дио живота, а након увођења вишепартијског сустава у Србији, одмах након изласка с робије, основао је – Комунистичку партију:

“Ма, какво неуспјело бјекство”, каже Дапчевић. “Није то било неуспјело бјекство, то је био чист злочин. И то злочин комуниста. Њих је било лако ослободити. Нарочито у оном периоду док се још није била учврстила усташка власт. Њих су чувала три-четири стражара. Чак нису били прави жандари или полицајци, него они из такозване сељачке страже. Ја сматрам да је то у сваком случају био злочин и не само злочин из нехата. Јер, немогуће је да они који су знали да су ти људи тамо и колико они вриједе за наш покрет нису ништа предузели да буду ослобођени. Када су и покушали – и то на своју руку Копинич и Роб, секретар Мјесног партијског комитета Загреба – то је урађено тако наопако као да је неко свјесно хтио све да упропасти. Сто двадесет седам највећих интелектуалаца Комунистичке партије Југославије и Хрватске је ту побијено. Рекао сам ти већ: ми нисмо имали ниједнога теорети-чара равног Огњену Прици, ниједнога човјека у култури равног Отокару Кершованију, ниједнога у области публицистике равног Божидару Аџији…” [4]

Бизарни су и "Дахаушки процеси" који су одмах после рат вођени у Словенији против старих словеначких комуниста. [5]

Каква је то партија, какви су то револуционари, кад је 95% њених најистакнутијих кадрова ликвидирано као подлачине, троцкистички шпијуни или фашистички бандити, терористи и обезгављачи партије? Па и преживели већином нису доказала невиност, већ су случајем измакли испод гиљотине. Ко их је све примао у партију, већ ако су такви? Како су учени и изграђивани, како су каљени ти челични људи, кад на крају сви постану монструми које партија мора да ампутира?  Унутрашње међусобно сумњичење, шпијунирање, проказивање, гушање и убијање, карактеристично је за све екстремистичке илегалне организације.

Родољуб Чолаковић приметио је да „понекад изгледа да фракционаш више мрзи фракционаша из друге фракције него класног непријатеља“. Личне размирице настале током фракцијске борбе двадесетих играле су битну улогу током Велике чистке, а Хорватин (Тито главни конкурент за позицију генсека КПЈ) је био само један од многих комуниста који су у то време почели да доживљавају претходно фракционаштво као доказ наводног издајништва партијских другарица и другова.

Таквих обрачуна је било и у југо-комунистима сестринском усташком покрету. Међутим, комунисти по масовности убијања, иновативним методама мучења и сламања `унутрашњих непријатеља партије`, превазилазе све што ум обичног човека може да појми. Комунистички покрет као на траци израђао је непревазиђене садисте и душечупаче.

У таквим околностима јасно је да више не постоји никаква борба за идеју, већ само борба за опстанак. Ко преживи тај је револуционар, ко страда, издајник је партије.

Намеће се и друго питање: код толиких ликвидација, којима се придодају и страдали у обрачунима са државом, и у Шпанском грађанском рату, а са тако малобројним чланством којим је располагала КПЈ, како је било могуће обнављати руководећи кадар? Није ни било могуће. Отворио се процес негативне селекције коју су пролазили најгори и најодлучнији да се дочепају власти.

Тако смо добили специфични профил комунистичког борца за власт: бескичмењака, човека без имало саосећања за друге, спремног да без трена оклевања лаже, сплеткари, спремног да убије и свог оца и добротвора, да упуца са леђа најбољег друга, да закоље, да пуца детету у главу,  и да истовремено раскалашно ужива у животу.

Када је крајем лета 1937. године ухапшен и стрељан генерални секретар партије Милан Горкић, Коминтерна је ставила целу КПЈ под истрагу и укинула јој финансијску помоћ.

Од 1937 до 1940 КПЈ у опште није имала ЦК па ни секретара непостојећег ЦК!

Од Горкићевог до сопственог хапшења, Камило Хорватин је био једини Југословен који је уживао поверење органа Коминтерне. Поред тога што је био главни денунцијант, испрва је фигурирао као први кандидат за генералног секретара КПЈ, много прије него што је Коминтерна почела разматрати друге комунисте, попут Јосипа Броза Тита, Лабуда Кусовца, Иве Марића или Петка Милетића.

Фракцијске борбе су за Броза и НКВД биле мамац за ликвидацију људи. Југославенски комунисти емигранти били су чланови СКП/б па нису с Брозом имали ‘’тјешњих односа’’ и он им је ‘’био посве непознат’’, али, ‘’Броз је додуше све познавао особно и о свакоме је помало формирао мишљење.’’ У вељачи 1935. Броз је први пут дошао у Москву и почео сурађивати с ГПУ/ НКВД-ом. Тајни архивски документи у Москви (РГАСПИ) откривају Титове ‘специфичне’ методе: писање негативних карактеристика за НКВД: ‘Моји односи с људима који су били откривени као штеточине и непријатељи наше партије’, ‘Штетне појаве и фракцијске тежње међу комунистима на робији’...

Броз се покушава успети навише и шаље поруке у Москву: извјешће уз искључење Петка Милетића. Јосип Броз-Валтер извјешћује из Париза у тајништво Москвина, високог часника ГПУ/НКВД у Кадровском одјелу Коминтерне. ‘Мој рад у земљи 1938. године.’ Јосип Броз износи на дање свјетло најважнију ствар ‘која му је на души’ и која је смисао цијелог писма: само је он способан за секретара ЦК КПЈ! 8. 30. просинца 1938. хладан туш из Москве: пљуска у лице. Тито је понижен. ‘Валтеру се каже изравно и отворено да ИК КИ нема у њега пуно повјерење’, ‘у водству КПЈ су сви фракционаши, и ви сте фракционаш’, ‘ваши поступци су посве безначајни, трули’. ‘Валтеру се поручује да он није главни вођа КПЈ’.

У бескрупулозном крчењу пута ка врху партије, Тито ће (поред своје две жене) анатеми изложити још двије жене, Маргиту Марић и Кристину Кусовац, супруге чланова ЦК КПЈ, далматинског трибуна Иве Марића и црногорског адвоката Лабуда Кусовца, својих ривала. Њих и њихове мужеве, који су били чланови КПЈ од њезиног оснивања 1919. године, Тито је ожујка 1939. избацио из КПЈ "због разорног антипартијског дјеловања, покушаја обнављања фракцијских борби у КПЈ, уношења забуне у редове партије у земљи и ширења лажних гласина из иноземства те због веза с троцкистичким и другим сумњивим елементима итд.". Иза ове погромашке бирократске формулације крио се један исконструирани гријех којег Тито брачном пару Марић и Кусовац није могао опростити. Они су знали оно што се није смјело знати. А није се смјело знати да Тито тијеком 1938. и почетком 1939. још није био добио никакав мандат Коминтерне за новог лидера ЦК њезине југославенске секције, нити је та секција у то вријеме уопће имала свој Централни комитет, који је послије стријељања Милана Горкића био распуштен у јесен 1937. године.

Кад им је то у Паризу потврдио и совјетски генерал Мустафа Голубић, Марићи и Кусовци су ту инфорамцију саопћили и другим југосла-венским комунистима. Тито им то никако није могао опростити, јер он се већ увелико представљао као нови генерални секретар ЦК КПЈ, а пошто његови опоненти нису попуштали, самозвани шеф КПЈ им је објавио отворени рат. Употријебљена су сва расположива оружја. Дошло је и до физичких обрачуна, а у једном тренутку Тито се, да би неутрализирао своје опоненте, користио услугама чак и француске полиције, која је Кусовце и Мариће протјерала из Париза гдје се тада налазило сједиште КПЈ. Бјежећи од судбине која им је била намијењена, неки Титови супарници су тада "сјекли вене", али чим је претендент на титулу мандатара Коминтерне добио дозволу Москве да ожујка 1939. одржи први састанак "привременог руководства КПЈ док наше питање не буде ријешено у Коминтерни" судбина Марића, Кусовца и њихових симпатизера била је запечаћена. 

Тито се почео понашати као да је генерални секретар у коловозу 1937. године, иако су његови поступци у почетку били опрезни (југославенска је хисториографија тај тренутак узимала као тренутак Титовог именовања).

У јануару 1939. године добио је неку врсту сагласности Коминтерне да формира Централни комитет КПЈ, али је она била условљена и ограничена. Извршни комитет Коминтерне је 5. јануара усвојио Резолуцију о раду КПЈ у којој је, вољом Димитрова, остало одређење да се само „сматра“ да „Валтер“ и његови сарадници представљају привремено руководство КПЈ. 

Најмање 11 људи још је било живо „горе“, а стрељани су 19. априла 1939. после стизања Титовог првог извештаја. Иронијом историје, они нису страдали од руку оних против којих су се борили, већ од руку оних којима су цео живот верно служили. Њихове трагичне судбине верно одсликавају наличје живота у „пролетерском рају“.

Тито је за формалног вођу КПЈ изабран тек 1940. на 5. земаљској конференцији), Едвард Кардељ, Франц Лескошек, Миха Маринко, Јосип Краш, Милован Ђилас и Александар Ранковић.

У мемоарској литератури о овом догађају шире сазнајемо из изјава црногорских револуционара Влада Дапчевића, Николе Лекића и Радована Луковића:

– Ни трунке демократије није било на тој Конференцији. Све је било унапријед припремљено и одређено. Сви су били изабрани према списку који је раније направљен. Нико се ни у једном случају није усудио да се супротстави. Тито је дошао на Конференцију у радничком одијелу. Он, који се онако носио! Мислим да у Југославији није било човјека који је био тако обучен као Тито. Све под изговором да се камуфлира пред класним непријатељем. Замисли, дошао је у радничком комбинезону на Конференцију! Читаво његово понашање је било понашање не првога међу једнакима – кога треба да потврди или не потврди Конференција – него једног човјека за кога смо сви ми били само обични пиони. Никад се, Владо, више нисам уплашио за ову нашу Партију као овога пута. Стекао сам утисак да ће тај човјек, због својих страшних амбиција, упропастити нашу Партију!”

Радован Луковић му на то одговори: ‘То је можда за тебе нови генерални секретар, а за нас је он стари опортунист и врло сумњив тип!’ Можеш мислити да то каже за Тита… И рече: ‘Никаквог разговора о томе међу нама не може бити. Ово је најобичнија ујдурма. Како не схваташ, Радоване, да хоће из Партије да избаци све комунисте стварних вредности. Ја не браним Петка због Петка, него зато што је Петко човјек од велике вредности!’ Како да није био пуч? Ма, какав мандат Коминтерне. Шта ви данас о свему томе знате. Тек ће се те ствари сазнати. Тада Тито још није добио никакав мандат. Висио је. Чак му се припремало суђење на основу много материјала. Био је оптужен као троцкист, и то из њемачке партије. Био је оптужен због неуспјелог слања добровољаца у Шпанију. Он је за то био задужен. Оптужен је био за баканалије и особно трошење партијског новца. А то су старији комунисти знали. Одлазио је у најскупље ресторане, куповао најскупља одијела, носио прстење и сличне ствари. То су све биле крупне ствари. Против њега је био и Мустафа Голубић. У Сарајеву је чак рекао да Тито не може остати генерални секретар, да ће бити ускоро смијењен и том приликом, и још једном другом, рекао је да га од свих југословенских комуниста које је имао прилике да сретне, разговара и ради с њима, највише импресионирао Петко Милетић. То је била највиша наша интелигенција: Милетић, Прица, Кершовани… Њих није могао било ко да заведе и од њих направи неке послушнике.

На овој седници најважнија тачка било је „искључење свих бивших руководећих фракцијских и антипартиских елемената“. Тито је о томе
одмах обавестио Москву, уз опаску да је та одлука „с весељем поздрављена“. [6]

------

[1] ГЛАВНИ СУДИОНИЦИ ФРАКЦИЈСКИХ БОРБИ У КПЈ КРАЈЕМ ТРИДЕСЕТИХ:
Милан Горкић (1904-1937) водио је КПЈ од 1932, а 1936. је и формално постао генерални секретар.
Иван Гржетић – Fleischer (1896-1937), представник КПЈ у Коминтерни и Горкићева десна рука, ухићен је с Горкићем 14. коловоза 1937.
Владимир Ћопић (1891-1939), Горкићев дугогодишњи сурадник, касније противник, заповједник ХБ. интернационалне бригаде у Шпањолској. У јесен 1938. вратио се у Москву, надајући се водећој позицији у КПЈ заједно с Титом, с којим је блиско сурађивао. Међутим, ухићен је у студеном 1938. и неколико мјесеци касније стријељан.
Камило Хорватин (1896-1938), представник КПЈ у Коминтерни и први кандидат за генералног секретара након Горкићева ухићења.
Јосип Броз Тито (1892-1980), вођа Привременог руководства КПЈ у Паризу након Горкићева ухићења. До 1939. Коминтерна га је признавала као де фацто генералног секретара. (?)
Петко Милетић (1897-1943), вођа ултра-лијеве партијске ћелије у казнионици у Сријемској Митровици, био је Титов најозбиљнији противник од липња 1939. до свога ухићења у Москви 5. сијечња 1940.
Иво Марић (1894-1968), организатор југославенских емиграната у Француској, своје је претензије на руководство покренуо почетком 1938. као вођа тзв. Паралелног центра. Идуће године, након што је маргинализиран у партији, подржавао је Петка Милетића, с којим је и раније сурађивао.
Лабуд Кусовац (1898-1967), челник Југославенског националног одбора за помоћ Републици Шпањолској, с Ивом Марићем је водио Паралелни центар. Његова широка мрежа обавјештајних контаката била је изузетно важна за Паралелни центар.

[2] Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по “задатку партије”, због наводних грешака или промашаја у борби.

[3] - Славко Ћурувија - ИБЕОВАЦ Ја, Владо Дапчевић
https://savezrada.wordpress.com/wp-content/uploads/2020/10/ibeovac-vlado-dapcevic.pdf
(Иако је у питању једна лична херојска псеудологија, држимо да даје неуобичајену и ближу реалности слику једног комунистичког поколења)

[4] - Борис Рашета - ‘Тито и ови горе спавају сваку вечер са женом или љубавницом’
https://poskok.info/tito-i-ovi-gore-spavaju-svaku-vecer-sa-zenom-ili-ljubavnicom/

[5] Дахауски процеси су били изразити по литички процеси у којима се у основи није тежило да се установи да ли су дела за која су појединци оптужени уопште кривична дела, да ли су оптужени доиста починили то за шта су оптужени и да ли су кривично одговорни, него су ти процеси послужили другим, политичким циљевима без икакве везе са кривичним правом и правосуђем.

У немилосрдној борби за власт, Партија „У име народа!“ осудила је на смрт и стрељала 11, а још 26 на дуготрајне тешке затворске казне, од преживелих затвореника логора Дахау, Маутхаузен и Бухенвалд. Тројица оптужених су „погинула” током истраге, а један је страдао на Голом отоку. Сви оптужени у одреду били су предратни словеначки припадници КПЈ, многи од њих шпански добровољци. Оптужени су као „агенти Гестапоа и западних империјалистичких сила“ јер су једино тако могли да преживе нацистичке логоре (наиме: нико не би могао да преживи логоре ако није сарађивао са Гестапоом). Рођаци до данас не знају где су сахрањени.

Др. Теодор Томиншек (1902-1996), судија у представи Дахау суђења: 

„Адвокати су вероватно збуњени чињеницом да ниједна наша пресуда не наводи ниједан законски пропис на основу којег је наш суд изрекао своју пресуду. Закључили смо да таква формалност није неопходна. Јер се радило о оваквим подлим делима за која је јасно да оптужени заслужује најстрожу казну. У томе је посебна величина наше НОБ, народне револуције и овог процеса. Његови резултати нису значајни само за нашу ослободилачку борбу, већ и за целокупну међународну јавност, за читаво човечанство.“ А 1977. чак се усудио да напише о моралу: „Прави вођа је онај који има високо развијено осећање за морална одговорност (част)“.

Комунисти се никада нису одрекли свог начина борбе и својих етичких скрупула. О Дахауским процесима изјаснили су се и двадесет година касније:

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА ПРЕДСЕДНИШТВА ЦК СК СЛОВЕНИЈЕ И РеПУБЛИЧКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ССРН ИЗ 1977. ГОДИНЕ, ПОВОД

НЕМА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЗА ИЗДАЈНИКЕ

Правилне су одлуке суда и тужилаштва којима су стављене ван снаге јер нема довољно доказа или се у светлу нових сазнања неки докази другачије вреднују, али се не прихватају нити ће се прихватати било какви захтеви за рехабилитацију оних који су омли сарадници окупатора, белогардизма, домобранства и Инфонбироа.

Борба, 12. 07. 1984.

[6] У питању су били: Сима Марковић, Филип Филиповић, Петко Милетић, Владимир Ћопић, Вилим Хорвај, Адолф Вајс, Роберт Валдгони, Антун Маврак, Коста Новаковић, Иван Гржетић, Јован Малишић, Акиф Шермет, брачни пар Хорватин (Камило и Јованка), брачни пар Кусовац (Лабуд и Кристина), браћа Гргур и Радомир Вујовић, браћа Јурај и Стјепан Цвијић, Адолф Мук, Карло Худомаљ, Милан Горкић, брачни пар Миљуш (Симо и Зора), брачни пар Марић (Иван и Маргита), Гојко Самарџић и Јанко Јовановић.