УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 8

Срби у државном апарату НДХ

"Хрватска у овом сукобу није дужна залагати се за пробитке Србства, јер она има својих дужности према себи... Православни Хрватске, знајте, без колебања, да вам ваља за Хрватску живјети и умриети... Највећа је част бити вјеран првоборцу Хрватске, Поглавнику Анти Павелићу!"

- Васо Шурлан, Србин, православни свештеник, 12. септембра 1942. године,
у земунским новинама "Граничар", бр. 38

О народном страдању у НДХ се доста зна, и сазнаје се све више, али је остало отворено питање о Србима који су се лукративно адаптирали на нову државу НДХ или су се чак поистоветили са усташама. Но, и када је "лукративност" у питању, обавезни смо на крајњу опрезност у критици, будући да су Срби настојали да преживе у несносним и застрашујућим околностима.

Колико је Павелићев режим у својој бити био бандитски, упечатљиво илуструје историја "Српске банке" из Загреба. Сав капитал банке је власт НДХ преузела револуционарном методом, поставила своју управу и променила јој име. Банка је од 1941. године носила назив „Трговачко индустријална банка“. Како је банка "функцонисала" навађамо случај г. Саве Миљановића из Дубровника чије је присуство на скупштини завода било безувјетно потребно ради потписа биланце као члана надзорног одбора. Наведени Сава Миљановић позван је од повјереника брзојавно да одмах дође у Загреб у горњу сврху, што је исти учинио, а када је своју дужност извршио био је на повратку у Босни убијен. [1]

Намере режима НДХ, уз дивљу подршку хрватског народа, биле су транспарентне. Идеје националног "прочишћења" и погрома над Србима, Јеврејима и Циганима, пропагиране су помпезно и уз пуно популистичког патоса. Из новина се могло сазнати да је Младен Лорковић говорио у Доњем Михољцу с прољећа 1941.:

"Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у томе народу растварају здраве снаге, који су тај народ кроз стољећа и десетљећа гурали из једнога зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови!". 

Наслов Хрватског народа:

"На усташком слављу у срцу Поглавникове кршне Лике, у Горњим Кисињама подно Велебита, гдје је пукла прва устаничка пушка, говорио је доглавник Миле Будак." Уз крупни поднаслов: "Између нас и њих тамо, нажалост, нема помирења! Ми не можемо на истом комаду земље бити ни куће кућити, а поготово не можемо с њима државу створити! – рекао је доглавник Будак." [2]

Мучно питање о Србима који су пристали уз НДХ, остало највећма затамњено. Па ипак, наилазимо на Србе који су се идентификовали са таквом хрватском државом. Истина, српска колаборација у НДХ није упоредива са јеврејском, али такво поређење нам не пружа никаквог олакшања.

Лако (и превише често) може се наћи прича о дванаест или тринаест Срба, генерала НДХ. Те генерале помињемо и ми: Милан Узелац (Партизани су га ухапсили 1945, али је у затвору провео само две године. Наставио је да прима пензију од нових власти до смрти, 1954. године у Петрињи). Михајло Лукић (После рата осуђен је на десет година затвора. Одлежао је пет, а онда је помилован. Умро је у Загребу, као пензионер), Ђуро Груић (једини стрељан 1945.), Ђуро Драгичевић (Руси су га заробили, две године провео у логорима у Немачкој и још седам у СССР. Од 1954. живео је у Аустрији и ту је умро и сахрањен). Федор Драгојлов (По завршетку рата Британци су 1945. одбили да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду). Душан Палчић, усташки крилник (Умро је као пензионер у Загребу, а сахрањен у породичној гробници на Мирогоју.). Милан Десовић (На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали нашим властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Немачку и умро у Минхену 1968). Јован Искрић (умро је у Загребу 1961, као пензионер). Звонимир Стримаковић (После рата одробијао је свих 20 година казне у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у Загребу у 83. години). Лавослав Милић (Енглези су га заробили 1945. у Аустрији и вратили партизанима. Осуђен је на 20 година робије, али је издржао само пет. Умро је у Загребу). Мирослав (Fridrich) Опачић (О његовој послератној судбини ништа се не зна, осим да је прешао у католичанство). Јован Прибић (Одведен у заробљеништво 1943. године, после рата није наставио службу”. Остали подаци нису познати). Милош Ожеговић (пензионисан 1942., даља судбина непозната).

У црни српски списак додајемо: бојник Владимир Граовац (заповедник 5. бомбардерске скупине "Хрватске зракопловне легије" на руском фронту)

Илија (Делко) Богданић, хрватски православни "крижар" из Оточца (кољач из рата, усташки терориста погинуо посла рата у борби са војницима ЈНА)... [3]

Поред њих, помиње се још један број Срба који су се истицали у Павелићевом државном апарату - члан председништва Хрватског државног сабора био је др Саво Бесаровић, а чланови др Светислав Шумановић, бивши вице-бан Хрватске и Славоније и председник Управног одбора Српске банке из Загреба и његов пријатељ Урош Додер. Министар без портфеља био је апотекар Љубомир Пантић из Бијељине. Личанин Петар Лазић (први председник "Православне црквене опћине" у НДХ), Душан Јакић и Теодор Вукадиновић, јеромонаси Рафаило Вуковић, Емилијан Симатовић, Севастијан Перић, Амвросије Веселиновић, Венијамин Радосављевић, Петар Стефановић, Доситеј Теодоровић, Емилијан Шиматовић..., свештеници Цвјетан Поповић, Ристо Бабуновић, Богдан Поповић, Љубомир Свртилић, Цвијетин Шовић... и други... први "правашки песник" Данило Медић (писац чувене ”Виле Велебита”), "угледни праваши" Душан Котур и Дане Станисављевић...

(Умећемо још једно знаменито име НДХ. Једини од Павелићевих министара који у изјави након потписивања заклетве није навео вјеру својих родитеља био је Андрија Артуковић, чија је мати била Ружа Расић (правим презименом Рашић). Слово ш у презимену Артуковић је замијенио са с, како га не би сумњичили да је можебитно била крштена у православној цркви).

У посебну групу спадају перумљени Срби, који су сачували  српско име, тако да нису могли заборавити свој национални идентитет, већ су га одбацили од себе као велику сметњу у животу. Наводиме име  Николаус Јоханес Херман Марија фон Прерадовић [5]

И ту, након побројавања тих неколико личности, истраживачки рад се нагло зауставља. Шта се то дешавало у НДХ ми заправо немамо чисту слику. Немамо ни фактографски довољно сигурне податке, о контексту или "озрачју" како се тамо каже, некмоли представу о психичком људском стању, о етичким ломовима, о онима који су се драматично преумили.

Примерице, податак о "93 генерала НДХ", којим се најчешће оперише, није тачан (нео-усташки извори говоре о 132 генерала), пошто смо ми у претрагама наишли рецимо на још једнога генерала, чијег имена нема међу претходно поменутим генералима НДХ. Уз то, највероватније се ради о Србину.

Рајковић (Петра) Милан (Бјеловар, Хрватска, 29.9.1885. —  Waukegan, IL, USA,, 1981?.), интендантски бригадни генерал.
До 1918.г. К.у.К. часник, мајор. Прешао  у војску НДХ (домобранство) 1941.г. Проглашен војним бјегунцем и ражалован губитком чина који му је Предсједништво Владе Краљевине Југославије одузело рјешењем В.К.Бр. 293 од 18.3.1942. г. Крајем рата у заробљеничком логору Voerde, Њемачка. [4]

Несхватљиво је како су се поменути српски генерали тако муњевито сјатили у војном стожеру НДХ? Шта их је нагнало да се нељудски окрену против рођеног народа? Даље питање је: како по тој ствари стојимо са нижим чиновима - пуковницима, мајорима и сл. О томе не знамо баш ништа. Као што се не зна сразмера оних који су приступили војсци НДХ, који су пришли комунистима и оних који су остали верни заклетви и наставили рат у редовима ЈВуО.

Понешто сазнајемо из хрватских извора...

Пригодом примања у војну и оружничку службу правила се, посве оправдано и разумљиво, разлика између Србијанаца и Срба с хрватскога државног подручја. (Обитељи србијанских часника, дочасника и војних намјештеника задржани су као таоци). Једнако се поступало и пригодом ступања у државну службу, односно задржавања у њој. Војсковођа Славко Кватерник је већ 11. травња 1941. заповиједио да се Србијанци одмах разоружају и задрже као таоци, а да се „сви часници, војници чиновници и момчад“ српске народности с хрватскога државног подручја „ставе на располагање“. Ова заповијед је у ствари значила да привремено не обављају службу и одузима им се оружје и стрељиво, „све док се не утврди исправност њихова рада и поступака у прошлости“, али су за цијело то вријеме примали плаћу.

Треба истакнути да је у Оружништву НДХ и међу високим часницима било оружника чија имена и презимена недвојбено указују на српско подријетло, примјерице оружнички пуковник Јован Ољача. Неки аутори наводе да су оружници српског подријетла чији је рад био исправан, остајали у служби.

Један од јунака обране Озља од партизана био је сатник Пантелија Ратковић, који је био, што би сада рекли, специјалац, алпинац, један од врхунски обучених војника. Сатник Дане Ратковић, Хрват православне вјере неколико пута је био рањен у борбама у обрани Озља и околице. Посада Озља састојала се од једне домобранске бојне сврстане у шест сатнија - свега 600 слабо наоружаних домобрана с једним застарјелим лаким и три нешто новија протуоклопна топа.

Од 183 људи које је послератна комунистичка комисија прогласила одговорним за злочине у Јасеновацу налазе се 169 католика, 7 муслимана и 7 православаца. [6]

Свакако треба споменути Марка Шарца (стрељан 1946.). Он је до Другог свјетског рата био Србин са дна каце, а од настанка Независне Државе Хрватске Усташа са још дубљег дна каце. Он је био усташки таборник у Торњу и Пакрацу, а касније логорник у Пакрацу. Био је човијек од особног повјерења пуковника Макса Лубурића, у ствари његова десна рука за подручје Пакраца, Липика, односно Западне Славоније.

Не би било коректно не споменути усташицу Милку /НАП: или Божицу?/ Обрадовић, која се ваљда „доказивала“ пред колегицама усташицама у логору Стара Градишка, вршећи грозне злочине, а посебно с великим уживањем над српском дјецом и Српкињама.

Био је и познат и Миле Васић, Србин, који је био у радничким логору Јасеновац запосљен и који је у том логору смрти са посебним задовољством клао и убијао маљем баш своје Србе.

Да усташки режим није с почетка спроводио оштру дискриминацију, питање је колико би се још Срба поставило под усташки стег. Нпр., преузимањем свих оружничких постаја од Талијана на подручју Далмације оружници су, како је раније наведено, удаљени из војарни. Према извјештају заповједништва 2. оружничке пуковније, било је оружника православне вјере „који су нашем народу наклоњени, а који су од оружничких старјешина и усташких организација препоручени па би их требало и даље задржати у служби јер би врло добро послужили“.

Милош Обркнежевић је свакако врло непоуздан сведок, но овде ипак наводимо његову тврдњу у вези "врло корисног хуманитарног рада ХПЦ": "...Уследиле су разне интервенције у име православаца, попут оне око 600 православних резервних официра који су били послати на прве ватрене линије, али су поштеђени, а некима је дозвољено да се врате кућама на апел министру Артуковићу."

Такође, поједини непотврђени извори  наводе податак да је у усташама било 14% православних. То нису покатоличени, већ православни Срби. Учествовали су у мноштву злочина над својим народом.

О феномену Хрватске православне цркве

Дне 3. травња 1942. донесена је законска одлука о оснивању самосталне Хрватске православне цркве. На чело оснивачке комисије постављен је Милош Обркнежевић, бивши правни савјетник Патријархије Аутокефалне уједињене СПЦ Краљевства СХС, а након тога тајник Митро-полита Гермогена.

Питање Хрватске православне цркве је деликатно јер, бар код неких свештеника, мотив може бити гола борба за народни опстанак.

У бројним сачуваним писмима Срба из НДХ државним и усташким властима није било неуобичајено да тон обраћања буде понизан и снисходљив, а садржај молби повремено и „накићен“ критикама на рачун „Београда“, „бивше Југославије“, „бивших власти“ или „наших попова“, што не значи да су заиста тако мислили, или нису сви тако мислили, већ је такав начин обраћања происходио из крајње неповољног положаја српског народа у тој држави и чињеници да се властима обраћало најчешће у циљу очувања голог живота и најелементарнијих људских права.

Нео-усташе увелико злорабе ову појаву у НДХ за свој рачун. Тако налазимо у њиховим медијима на списак свештеника ХПЦ који су побијени у Загребу одмах по уласку партизана. Међутим, бар једног са списка стрељаних, Емилијана Шиматовића, срећемо две године касније у сукобу са "новим властима":

Одјел унутрашњих послова при Которском извршном одбору у Пакрацу, 13. јуна 1947. године, јеромонаха Емилијана Шиматовића, привременог пароха у Рогоњима, казнио је на 15 дана лишењем слободе, с принудним радом, зато што је у априлу те године „сазвао тј. оформио црквени одбор без знања месних народних власти и на састанку им дао задатак да скупљају добровољни прилог у сврху поправке цркве“, чиме је, како је оквалификовано, „учинио прекршај против опће сигурности људи и имовине“. 

Хрвати су упорни у устврди да је ХПЦ регуларна творевина:

„У травњу 1942. донесена је одлука о обнови Хрватске православне цркве, уз претходно прибављену сугласност и признање од Цариградске патријархије и Аутокефалне уједињене српске православне цркве у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Накнадно, признају је и Румуњска православне црква и Бугарска православна црква“.

Такве устврде су типичан фалсификат. Цариград није признао ХПЦ. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је заузео јасан став о Павелићевој Законској одредби о формирању Хрватске православне цркве од4. априла 1942, оценивши на свом заседању:

"Ова је законска одредба донесена на захтев православног свештеника и клирика Архиепископије београдско-карловачке јереја Василија Шурлана, пароха у Земуну, који је својим настраним држањем још пре рата, а нарочито после рата, показао се самовољним и потпуно застраним. Пошто ова законска одредба дубоко засеца у канонско јединство Српске православне цркве и пошто је сврха исте да хрватизира наш српски елемент на територији речене државе и да хрватизира постојећу још организацију Српске православне цркве..."

Коначно, поставља се реторичко питање: да ли би успоставом ХПЦ одмах на почетку рат били избјегнути масовни прогони, злочини, вјерски пријелази? О томе је беспредметно размишљати јер би таково поступање промијенило саму бит усташке идеологије која је одувијек сматрала Србе и Жидове својим највећим непријатељима. Тада бисмо вјеројатно писали о повијести неке друге државне утопијске творевине. У онаквим околностима није могло бити другачије.

-----

[1] Напомињемо: Јосип Броз је 1945. само наставио праксу Анте Павелића.
- Михаило Шашкијевић - Српска банка, дионичко друштво, Загреб (2) Брозовци су деоничаре осудили или побили, па отели имовину
https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=476&cl=23

 [2] Будак - Бјежте псине преко Дрине
https://plusportal.hr/kultura/povijest/budak__bjezte_psine_preko_drine_1934-36439

 [3] Драгослов Бокан - СА ДЕМОНСКОМ СТРАШЋУ ИЗДАЛИ И СВОЈ НАРОД И СВОЈУ ВЕРУ
https://pouke.org/forums/topic/45992-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-

 [4] Милан Терзић – Jугословенска краљевска влада иодузимање чинова официрима 1941-1944
https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/vig_1_2_2007_1554878246.pdf

[5]  Николаус Јоханес Херман Марија фон Прерадовић, ближи подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

Николаус Прерадовић је потекао из једне разгранате породице. Његов прадеда је био песник, словенофил и генерал-мајор аустроугарске војске српског порекла. Рођен је 1917. као син поручник линијског брода Иве Прерадовића (1890-1944) и његове супруге Херте, ћерке царско-краљевског вицеадмирала Карла Ланјуса фон Веленбург,

У Другом светском рату служио је у првој половини 1941. у хрватској војсци

О историји породице Прерадовић из Горње Крајине (Грубишно Поље итд.) и њеном сродству са руском граном (генерал Никола Прерадовић) види књигу објављену у Загребу, Хрватска 1903. Знаменити Срби 19. века, коју је уредио Андра Гавриловић(1903, стр. 13). Такође види књигу објављену у Београду 1888. Поменик знаменитих људих у српског народа новијег доба од Милана Ђ. Милићевића (стр. 572). О Прерадовићима (Србима) страдалим у Јасеновачком логору Независне државе Хрватске током Другог светском рата, укључујући Прерадовиће из Грубишног поља, где је рођен и отац Петра Прерадовића, види списак жртава Спомен подручја Јасеновац. На том списку се налази неколико особа под именом и презименом Јован Прерадовић, како се звао отац песника Петра Прерадовића. Види и 100 Прерадовића који се јављају на списку жртава Јасеновца Истраживачког института, Њујорк.

[6] Одговорни за злочине у Јасеновцу
https://www.bosanskehistorije.com/forum/viewtopic.php?t=1054