КАРАКАЗАН БиХ - 8
Млада Босна
„Под црним вјешалима Гаврила Принципа и другова, тамо је уздисало и јаукало право и непатворено романтично југославенство!“
- Мирослав Крлежа, Слом Фране Супила,
Књижевник, Загреб, 1928.
Васпитани, већим делом, у Србији где су осетили, у њеној широкој демократији, сву величину слободног живота; бескућници у сопственој земљи, гладни, презрени, „слободни као богови, а гладни као пси“ [2„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“ ], како је, од прилике, говорио страсни херој босанске Крајине, Петар Кочић, они нису имали ништа више да ризикују за добро свога народа осим својих младих живота. И они су их дали, смирено, као мученици једне вечне идеје, нипошто својих сопствених страсти. Дали су их с фанатизмом, тако ватреним, тако сагоревајућим, који изгледа као нека невероватна легенда из прошлости, ужасна, али маестетична.
Боривоје Јевтић (1894–1959),
припадник Младе Босне[1]
Политика се у БиХ врло касно издвојила из оквира културних и просветних послова — до 1907. Срби нису имали политичке партије, а место њих попуњавао је ланац добротворних и просветних удружења (прво такво, јеврејска Беневоленција). Од десет удружења 1885, до 1910. број је нарастао на 710, од чега Срби 396 (просветна, побратимства, соколска, певачка и др.); прекретница у расту наступила је 1905, после чега се број до 1912. повећао седам пута. [†]
Нова, школована генерација, без чврстог упоришта за своје нове политичке и националне идеје. осим Косовског мита и стране политичке литературе, без искуства правих ослободилачких ратова или државничких узора, тражила је свој пут изражавања и одмах се сударала с будном државном репресијом — у периоду 1908–1914. вођено је 148 политичких процеса.[†] У амбијенту таквог несносног и понижавајућег народног положаја и доминацији прото-политичке елите која је све више тонула у "погодбено" политиканство, ницала је нова, школована генерација, пуна бунта и огорчења. Такође, нису могли, ма колико желели, имати шири утицај у друштву будући да народ није ни имао ни основну, некмоли ширу политичку културу. Слични покрети јављали су се широм Европе (Млада Италија, Млада Белгија), али је босански био најогорченији — јер се одвијао у последњој европској колонији.
Младу Босну нису благонаклоно дочекале политичке врхушке све три ондашње корумпиране и опортунистичке националне елите, нити грешно свештенство подчињено бечкој власти и милости.
Млада Босна није имала јединствену организацију, него је буктала у различитим у различитим отвореним и строго конспиративним видовима, или, често, као индивидуална акција. Заједничка спона у њиховим недовршеним идеологијама је била борба против Монархије свим средствима[2] " Млади национални револуционари су били хаотични, нејасних визија, али фасцинира њихова снага, полет, таленат, интелигенција и, код најодлучнијих, спремност на жртву. Ако Аустрија хоће да нас прогута ми ћемо јој прогристи стомак!" — говорили су.[3] Проглашење анексије 1908. деловало је на њих посебно поразно. Данило Илић, један од сарајевских атентатора, писао је о партијском животу свог доба речима које, примећује аутор, звуче актуелно и данас: "Међу нашим грађанским партијама нема ниједне која ради потпуно демократски... Корумпирани наши народни посланици одлазе међу бираче своје само кад треба да их као несвесну стоку изведу на биралиште.На леђа народна товаре све веће и веће намете и дације не бринећи се о томе, како ће то поднијети огољели народ."[4]
Бунт се прво јавио код сарајевских ђака, потом снажно у Херцеговини, а у трећем таласу код тузланских гимназијалаца, који су под утицајем директора Тугомира Алаупoвића из српског национализма склизнули у југословенство:
”Тај покрет (“Препород”) није дао повољних резултата услед антагонизма ђака из Краљевине /Србије/, који су сматрали да свако југословенство значи исто што и великосрпство, па нису желели да имају било какве везе с програмом југословенства на основу једнакости свих народа. Нама су били више наклоњени Срби из Босне”
- Матија Амброжич
на суђењу 22.децембра 1914. у Љубљани [5]
...а потом, доцније, у комунизам.[6]
У идејном свету младобосанаца постојала је и старија европска традиција тираноубиства — схватања да се убиство носиоца тираније може оправдати као чин политичког ослобођења. Ни Сарајевски атентат није био без преседана ни у самој Хабзбуршкој монархији: на чланове династије већ су били извођени атентати и покушаји атентата — на цара Фрању Јосифа 1853. и 1882, на царицу Јелисавету 1898, а потом на престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године. За младобосанце је нарочито занимљив могао бити пример Гиљерма (Вилхелма) Обердана, тршћанског иредентисте који је 1882. покушао атентат на Фрању Јосифа. Обердан је у италијанској националној меморији постао симбол иредентизма и мученик националне борбе: после хапшења, суђења и погубљења 20. децембра 1882, његова жртва је више од три деценије имала снажан мобилизациони значај у италијанском иредентизму.
Постојао је и и генерацијски елемент. Млада генерација је презирала своје родитеље. Не зато што су били необразовани, него зато што су били кукавице. Они су веровали да не треба радити ништа, да треба бити стрпљив и тихо прихватати сваку увреду, уз окретање другог образа, и плашили су се шта би радикализам младих могао да произведе. Родитељи су деци саветовали да буду опрезна, да сачекају, што су она с презиром одбацивали. (Све то јако подсећа на Тургењевљеве „Очеве и синове“.) [7]
Богдан Жерајић[8], по идеји најдубљи српски патриота, а ипак већ захваћен анархизмом, био је први кумир младобосанаца — покушао је атентат на гувернера Варешанина 1910. и потом извршио самоубиство; Принцип је, по сопственом сведочењу, редовно доносио цвеће на његов гроб. Под утицајем анархистичких и југословенских идеја (међу узорима и Јован Скерлић, "наш апостол" по речима Владимира Ћоровића[9]), већина младих Срба-студената прихватила је неки облик југословенства — уверење да се Срби, Хрвати и Словенци морају ујединити. Зато не чуди што су се, у каснијим животима, ти кругови поново расцепили, често на супротним ратним странама — Млада Босна ломила се, примећује аутор, по истим линијама по којима се распадао цео српски политички корпус у БиХ.
Коначно, већина босанских Срба студената је прихватила неки облик југославенства, увјерење да се Срби, Хрвати и Словенци требају ујединити и основати своју јужнославенску државу.
„Јачање националне свијести, преко којих ће се онда лако одупријети валовима германских, мађарских и италијанских насртаја – а онда пенетрација ових идеја у широке пучке масе. Моме је националистичком увјерењу најјачи мотив тај, што Срби без Хрвата и обратно не значе ништа крај оваквог брзог развоја свијетова и конкуренције међу великим народима пред којим мањи као слабији узмичу. Тек Срби и Хрвати заједно кадри су да се одрже на површини."
— (Неименовани младобосанац)
[†]
„Окупаторски
просветитељи хтели су да нас убеде да смо синови некаквог босанског
народа и да говоримо босанским језиком, а још прадедови наши столећима и
ми сада зовемо се и осећамо Србима“,
— Јездимир Дангић[10]
Тако још видимо да се и Млада Босна почела ломити по истим линијама по којима се распадао целокупни српски народни корпус у Босни и Херцеговини.
У митологизованом приказу (посебно код Владимира Дедијера) младобосанци се представљају као беспорочни аскете, без обзира на то што су били младићи у бурном добу. Ретки су писали поштеније — међу њима Доброслав Јевђевић, због чега је остао омрзнут међу "принциповцима". Јевђевић Принципа описује као конфликтну, унутарње раздирану личност — исмевао је "чифте из чаршије" исто жестоко као и окупатора, а иза хладног револуционарног дискурса крила се, по Јевђевићевом опису, дубока унутрашња борба између аскетског идеала и сопствене чулности, коју је покушавао да помири измишљеном теоријом о "продуховљеној љубавној емоцији."[11]
Школски извештаји сведоче о свакодневном бунту. О стању у школама један извештај говори овако:
...ометање веронаука лармањем и лупањем ногу, изостајање од цркве, непричешћивање, хулење вере, изостајање по ноћи изван куће, похађање ресторација и кафана и по дану и по ноћи, и коначно посећивање јавних кућа.
Када се, пише министарство, оваквим ђацима ca оваквим пороцима и са овако мало воље и пособности за школовање још допусти да међу собом образују удружења у којима ћe протратити и време одређено за рад; када се непажњом позваних фактора омогући овим ђацима да судјелују као чланови у соколским друштвима или да им се држе предавања од непознатих ђака ca великих школа, кад им се све то дозволи онда се одиста не треба чудити, да таки ђаци не налазе времена да одговарају својим ђачким дужностима. А пошто ипак хоће да пролазе, долази до свађе између њих и њихових наставника, или пишу анонимна писма претећи професорима за случај, да их не пусте да пређу у већу класу и коначно кад се нађу у својој нади преварени, прелазе шамарању професора, како би пред јавношћу окривили професоре за свој неуспех...[†]
Тако је дошло до судских прогона омладине, па чак и деце.
Судски прогони почели су раним процесом Пјанић–Љубибратић (1912): откривена је тајна Српско-хрватска напредна омладина у Сарајеву (основана 1911, руковођена програмом Омладинског клуба "Народно уједињење", чији је председник био Иво Андрић), саслушано преко 150 ђака — међу њима 1. фебруара 1912. и Гаврило Принцип; у групи ухапшених нашао се и Цвјетко Поповић, будући учесник атентата. Суђено је 22–23. априла 1913, Пјанић осуђен на три месеца затвора; владин комесар барон Колас упозорио је власти на јачање омладинског покрета, а за одговор добио тек усмени укор "да се боји чак и деце".[12][13]
Централни програм "Народног уједињења" почивао је на идеји да су Срби и Хрвати "један двоимени народ", да је национална култура немогућа без националне државе, и да борбу треба водити ван парламента — "радом, трпљењем, жртвовањем" — уз радикалан антиклерикализам и "дегерманизацију, демађаризацију, деталијанизацију" културе.[14]
Треба нагласити и оно што митологија обично прећуткује: чисто српских ђачких друштава било је по целој земљи, а на српском националном програму радила је и муслиманска омладина — у Травнику 1913. Сафетбег Миралем основао је Српско-муслиманску ђачку организацију (инспирисану Мехмедом Чишићем из Мостара), у Мостару 1914. Исмет Сарић и Обрад Мастиловић основали су Српску ђачку омладину. У писму из 1911, пронађеном код мостарског гимназисте Алије Драче (диктирано, по признању, Хасану Ребцу), стоји: "Муслимана има у Босни и Херцеговини 600.000, па кад би од њих била пола или ⅓ Хрвата, колико би онда био наш губитак!... зашто (да) то пустимо да се муслимански народ, огранак српског народа, који је само национално онесвјешћен, претвара у Хрвате."[†]
Принцип није био српски национал-револуционар, него југословенски — сам је истицао да је "Србо-Хрват" и да следи управо тај програм. О сукобу с "радикалима" (националним Србима) писао је 17. априла 1912. Марку Маглову: "Ми имамо двије групе: национални Срби (који се такођер називају радикалима) и напредњаци... Они су нас отпочели одмах да нападају свим могућим изразима и нарочито су нам предбацивали да нисмо Срби. Настао је међу нама дубок јаз и мржња."[15] Цветко Поповић је исти раскол описивао из супротног угла: „За мене сасвим нова нација за коју сам сазнао тек у Сарајеву, били су тзв. Србо-Хрвати или напредњаци... Њих смо сви сложно, и Срби и Хрвати, нападали као издајице свога народа. Имали су и посебну своју значку комбиновану од српске и хрватске тробојнице... ради чега смо их звали камелеони. У тој групи био је и Гаврило Принцип.“ [16]
Трифко Грабеж је на суђењу говорио о плановима уједињења свих Југословена, укључујући Бугаре, под било којим именом, додајући:
"Мене није руководила Србија, него једино Босна."[17]
Ничега, ама баш ничега нема од великосрпског национализма у личној идеологији Гаврила Принципа, и то се мора апсолвирати за свагда. [18]
Сâм Принцип:
"Када бих Сарајево могао сабити у кутију шибица, ја бих га запалио."[†]
"Ја сам националиста Југословен и тежим за уједињењем свих Југословена у било коју државну форму, и да се ослободе Аустрије."[†]
О сифилису и клерикализму говорио је као о...
"једином несретном наслеђу Средњег века, које цивилизација не зна лечити."[†]
Према сведочењу Васе Чубриловића, говорио је и:
"Ја да могу, уништио бих ту курву Аустрију једним ударцем!"
(Прекинута сједница, Закључак суда, Послије прекинућа,
Предсједник: По закључку се суда подјељује Гаврила Принципу укор с опоменом, да ако буде још на оваки начин сметао ток расправе, да ће бити искључен са расправе, која ће се даље водити без његова присућа) [†]
Са Србијом политичких странака, Србијом Пашића и осталих страначких људи, “који би жртвовали Босну за мали коридор на Море, Омладина нема ни разумевања ни везе”.[19]
И би шта би.
-----
[1]Боривоје Јевтић, „После десет година“, Политика, 28. јуна 1924, стр. 1, према: Слободан Г. Марковић (ур.), Hereticus, XIII, 1–2 (2015), стр. 19.
[2] Данашњи браниоци аустроугарске окупаторске и колонијалне политике у БиХ и критичари "Младе Босне" имају непремостив проблем да докажу да је страна окупација боља и легитимнија од ослобођења властите земље и народа. Крајње је чудно да они који се позивају на "стару Босну" не прихватају да је она једном била "Млада". Опширније видети:
Небојша Грујичић - Књига Времена Стогодишњи рат
[3] Успут — младобосанцима нису недостајали европски узори: 1895–1914. атентатима су погинули два руска министра, руски председник владе, француски председник, грчки краљ, италијански краљ, португалски краљ и престолонаследник, српски краљ, амерички председник и други, али и читав низ представника хабзбуршке власти на Балкану — од покушаја Богдана Жерајића да 1910. убије цара Фрању Јосифа, а потом и његовог атентата на поглавара Босне и Херцеговине генерала Маријана Варешанина, до два атентата на хрватског бана и краљевског комесара Славка Цуваја, које су 1912. извели Лука Јукић и Иван Планиншчак, и атентата Стјепана Дојчића на његовог наследника, хрватског бана Ивана Шкерлеца, 1913. године; исте 1912. године угарски посланик Ђула Ковач пуцао је у парламенту и на председника угарског Представничког дома Иштвана Тису.
[4] Данило Илић, „Демократија код нас“, у: Споменица Данила Илића, стр. 69./
[5]Наведени цитат потиче из сведочења Матије Амброжича (1889–1966), словеначког лекара и студента медицине, датог током великог издајничког процеса против чланова покрета „Препород“ (Preporod), који је вођен у Љубљани у децембру 1914. године.
[6] Из тузланске гимназије погинуло је на партизанској страни 162 ученика (Стојановић, Зекић, Мијатовић, Вујасиновић и др.); удео Срба у Тузли пао је, наводи аутор, на 3,3% становништва.
[7] Бранко Милановић, „Млада Босна и сан о правди“, Нови Стандард, 31. децембар 2024. — публицистички текст,
[8] Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја (брошура о Жерајићу, извор култа међу младобосанцима); биографски подаци о Жерајићу.
Он је први лучоноша српства ХХ века. Епски јунак депресивног српског патриотизма. Истина, и његово српство, као и свих других Срба-Пречана, беше начето републиканством и идеалима анархизма Кропоткиновог сажетог у крилатици “Где има власти, нема слободе”, али те идеје нису деформисале његов живи, жестоко пламтећи и болни народни осећај. Можда његови нерви нису програмирани за задатак који је себи поставио, но он је свој живот жртвовао да би пробудио душу српску. У чину личног отпора 15. јуна 1910. године Жерајић је покушао атентат на гувернера Босне и Херцеговине генерала Маријана Варешанина и потом починио самоубиство. Ђаци су нешто касније скидали капе док су пролазили преко Цареве ћуприје, где се Жерајић убио. Полиција је скривала где је сахрањен, али младобосанци су открили његов гроб и украсили га цвећем. Гаврило Принцип је причао својој мајци како је стално стављао цвеће на Жерајићев гроб, а полиција би следеће јутро уклањала цвеће. Уочи Сарајевског атентата Гаврило Принцип је последњи пут посетио Жерајићев гроб. Владимир Гаћиновић је о Жерајићу написао брошуру Смрт једног хероја и на тај начин створио је култ Богдана Жерајића међу члановима Младе Босне. [†]
Биографски подаци:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[9] О утицају Јована Скерлића сведочи Владимир Ћоровић, његов зет.
[10] Јездимир Дангић, Глад и тамница, Београд, 1940, страна 158.
[11] Јевђевић описује Принципа као изузетно конфликтну личност пуну комплекса. Злурадо је исмејавао дугогодишњу борбу оних који су се определили за класну каријеру. Сматрао их је "ћифтама из чаршије" и једнако омраженим непријатељима као што је окупатор. Његова предавања о литератури, сећао се Јевђевић, била су бледа "као што су млако звониле и лирске му песме посвећене најпре лепој Јелени, једној скромној и пуначкој ученици, која је намрштеном младићу преферирала налицкане господичиће. Али је зато о акцији говорио суверено и заповеднички. У тим часовима будила се у њему звер. Крик расе оних што се одржаше под столетним игом Латина и Турчина, све особине оних што су клали непријатеље на спавању и говорили вулгарне речи на колац натакнути огледале су се у његовим очима, у увитом на скок спремном телу, у страшној тежини бруталних израза, које је налазио са нарочитом инспирацијом". Не, нису они били савршени анђели апсолутне пожртвованости, беспрекорних и сложних идеала. Истина је да су инспектори приликом претреса станарских соба маладобосанаца поред анархистичке и различите друге политичке литературе, налазили гомиле порнографије, романе Валтера Скота и доживљаје Шерлока Холмса, чијим су се авантурама напајали једнако као и конспиративним револуционарим брошурама.
Доброслав Јевђевић, Сарајевски атентатори, Загреб: Накладни завод "Биноза", 1934.
[12] Боривоје Милошевић, "Ђачке демонстрације у Сарајеву 1912. године и судски процес Пјанић–Љубибратић".
[13] Ова двојица мадалачких револуционара међутим у опште нису били ваљани Срби. То губљење националног идентитета приметно је било рано јер је Милош Пјанић своја писма завршавао "југословенским револуционарним поздравом". Међутим, с пролећа 1917., уместо да се на фронту боре за своје идеале, налазимо их у Женеви, као студенте-емигранте. Тада је забележено и ово: “Просвјета” је у Швајцарској 1917. године одржала низ трибина. Једна приредба, посвећеној српским народним песмама, почела је интонирањем српске химне; сви, па и Швајцарци су устали, осим Босанца Милоша Пјанића и Херцеговца Драгослава Љубибратића. Да парадокс буде већи, Љубибратић је био стипендиста Краља Николе, па се донекле није ни чудити, али Милош Пјанић је био стипендиста владе Србије, па је ипак јавно демонстрирао антисрбијанство ?! Касније их налазимо као класичне титоисте. Драгослав Љубибратић је био преки револуционарни судија који је одмах после Другог светског рата пресуђивао народним непријатељима (и правим и криво набеђенима); написао је књигу "Млада Босна и Сарајевски атентат" која је проглашена за "први покушај да се Сарајевски атентат тумачи са марксистичко-лењинистичких позиција".
[14] "Прва редакција општег програма за омладински клуб 'Народно уједињење'", у: Сабрана дела, књ. 2, прир. Предраг Палавестра, Свјетлост, Сарајево, 1991, стр. 182–185.
Прва редакција општег програма за омладински клуб »Народно Уједињење«
Б) Политичка схватања клуба
1. Идеја српско-хрватског народнога јединства у смислу етнопсихичког факта, да су Хрвати и Срби један двоимени народ јесте полазна тачка за идеју српско-хрватског уједињења у смислу идентификације националних организама српско хрватских.
2. Идеју југословенски клуб интерпретира у смислу потпуног духовног изједначења и уједињења српско-хрватског и словеначког и у смислу да треба стварати нову и велику, модерну и националну културу југословенску; народно јединство Србо-Хрвата са Словенцима факт је недовољно опажен и наглашен, и клуб ће радити на потпуној свјесности тога факта.
3. Централна националистичка догма клуба јесте идеја да је једна национална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво немогуће је без националне државе. Клуб је увјерења, да је у данашњем стању југословенске, српско-хрватске и српске децентрализације и анационалности (државног, друштвеног и духовног живота националног) немогуће створити један моћан национални организам српско-хрватско-словеначки.
4. Клуб стоји на неопозивом захтјеву, да се законом санктификују и оживотворе политичке доктрине радикално-демократске, а пропагираће идеју суверенитета српско-хрватског народа у једној држави основаној на слободоумним принципима.
5. Клуб сматра бесплодном једну парламентарну борбу у непарламентарној држави, а тражи покоравање извршне власти вољи народног суверенитета и могућност да народна воља у демократском парламенту дође до потпуног изражаја. Тежиште националне борбе српско-хрватске-словеначке треба и мора да буде изван парламента у јачању националне свијести, националне снаге и воље, да се извршује национална самоодбрана: радом, трпљењем, жртвовањем.
Ц) Конкретни програм клуба
I. Сузбијање свега анационалног и антинационалног у материјалном и духовном животу нашега народа:
1. Радикалним антиклерикализмом.
2. Радикалним убијањем деструктивних туђинских утјецаја и славизацијом наше културе: дегерманизацијом, демађаризацијом, деталијанизацијом.
3. Сузбијањем штреберства, мекуштва и сервилности дизањем националнога поноса и части.
4. Експропријацијом црквених и властеоских добара укинућем свих прерогатива племићских и свих привилегија социјалних: демократизациЈом политичке свиЈести и политичким освјешћивањем народа.
II. Национална дефанзива од духовних и материјалних насртаја туђиначких, национална офанзива на наше заробљене и полуизгубљене дијелове народне; средствима духовним и материјалним.
-
/НАП: Овај програм преузели су и користили Далматинци Оскар Тартаља и Владимир Черина. /
[15] Гаврило Принцип, "Писмо Марку Маглову, 17. април 1912", у: Војислав Богићевић (ур.), Млада Босна: писма и прилози, Сарајево: Свјетлост, 1954, стр. 130–133.
[16] Цветко Поповић, "Сећања", Политика, бр. 7.157, 31. март 1928.
[17] дословно се наводи као његова изјава пред судијом 4. јула 1914. (током истраге), а касније је понављана/потврђена на суђењу.
[18] Са гледишта српског националног интереса, Гаврило Принцип тешко да се може оценити позитивно. У време које је било кључно за српско уједињење он се са истомишљеницима утапао међу Хрватима. Тако као он нису размишљали ни многи муслимански омладинци, и њихов `резон` јесте био здравији и логичнији.
Чисто српских омладинских друштава било је у многим градовима и већим местима Босне и Херцеговине. У јесен 1913. у Травнику група муслиманских омладинаца који су се национално осећали као Срби основала је Српско-муслиманску ђачку организацију. Аустроугарска оптужница као оснивача наводи Сафетбега Миралема, ученика Трговачке школе из Травника, а као инспиратора Мехмеда Чишића, ђака из Мостара. У Мостару су 1914. Исмет Сарић, Обрад Мастиловић, Радмило Грђић и други омладинци основали Српску ђачку омладину. Муслиманска омладина у Мостару посебно је радила на српском националном програму. Мехмед Чишић је пред Први светски рат путовао Босном и организовао тајна српска друштва међу муслиманима ради јачања и ширења српске националне свести, како наводи аустроугарска оптужница из 1916. против групе српских омладинаца-муслимана из Травника. Део муслиманске средњошколске омладине био је прилично радикалан у истицању српске националности и позивао истовернике да се определе у српском смислу, нарочито против покушаја да се муслимани вежу за хрватску националну одредницу. Тако је, на пример, у писму из 1911. пронађеном код ђака мостарске гимназије Алије Драче (које му је по његовом признању диктирао Хасан Ребац, такође ђак те гимназије) писало и ово:
„Нас Србе чека нешто много да створимо и да учинимо, а то је да створимо златне путеве Српству и такове, гдје нам неће нико од непријатеља моћи стати на пут... Муслимана има у Босни и Херцеговини 600.000, па кад би од њих била пола или ⅓ Хрвата, колико би онда био наш губитак! Дакле, зашто (да) то пустимо да се муслимански народ, огранак српског народа, који је само национално онесвјешћен да се претвара у Хрвате или још боље у Германе... Ти исти Хрвати хтјели су лањске године да доселе у српску Босну око 200.000 проћераних ради вјере Шпањолаца... кад буде муслиман Хрват, изгубио је српски народ једног члана народа, а друго, добио је једног најбезобразнијег непријатеља с којим ће морати и мора да се стави у крваву борбу.“[†]
[19] Оцену да Омладина "нема ни разумевања ни везе" са "Србијом Пашића и осталих страначких људи, који би жртвовали Босну за мали коридор на Море" даје, тврди се Божо Черовић у свом делу о атентату, а не непосредно сведочанство неког од атентатора.
Божо Черовић, Сарајевски атентат, стр. 28.
[†] Референтна литература:
Ш. Пејановић, „Културно-просветно-социјална друштва у Босни и Херцеговини за време аустро-угарске владавине“, Преглед, 1929, бр. 72.
Група аутора, Историја српског народа, VI књига, први том, 2. издање, Српска књижевна задруга, 1994.
Ђорђе Микић, „Велеиздајнички процеси“, Српска енциклопедија, САНУ.
Владимир Ћоровић, Црна књига — Патње Срба Босне и Херцеговине 1914–1918, 1920.
Владимир Ћоровић, Историја српског народа, књига 2, Београд: БИГЗ, 1997.
Војислав Богићевић, Сарајевски атентат, Сарајево, 1954.
Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Београд, 1966.
Нихад Халилбеговић, Бошњаци жртве заборава, Сарајево, 2000.
Душан Биланджић, Богдан Жерајић: Живот и дело, Сарајево: Свјетлост, 1960.
Славко Гавриловић, Млада Босна 1903–1914, Београд: Просвета, 1954.
Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја, Женева, 1914.
Алберт Плазац, Гаврило Принцип и његови другови, Београд: Геца Кон, 1936.
Милорад Екмечић, радови о Младој Босни (у оквиру општих историја Првог светског рата).
Душан Т. Батаковић, студије о југословенском покрету.
Боривоје Милошевић, радови о велеиздајничким процесима и ђачким демонстрацијама у БиХ (нпр. „Ђачке демонстрације у Сарајеву 1912. године“).
Сарајевски атентат 1914 — Зборник радова, Историјски институт, Београд.
Коментари
Постави коментар