ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 8

Контроверзе Живка Продановића
II После рата

Живко Продановић о војвођанским Србима —

„Наши ондашњи преци, научени, да живе номадским животом и да се крве са Турцима, тешко су се прилагођавали новом животу.

Ипак на крају успело се да се избеглице српске стално настане у Војводини.

Од тог доба држали су Срби Војвођани чврсто у својим рукама те богате крајеве. Бадава је Беч у XVII и XVIII веку покушавао, да пребацивањем Немаца из Немачке и из Аустрије ослаби њихову отпорну снагу, бадава су мађари својом колонизацијом и мађаризацијом хтели, да онемогуће њихов нормални живот, они су поред свега тога умели вешто, да се снађу и скоро пркосећи, даље битисали.

Једно је тачно, да су Срби у Војводини у току дугог времена први и једини били, који су пре и после Турака запарложену земљу Војводине оспособили, да доноси плод, претворивши њена поља у богату житницу.

Тако је једном за свагда ударен темељ доцнијем благостању Војводине.

Уједно су Срби у Војводини поред све тежње за старом постојбином, коначно решилили се, да заувек остану на ново стеченом земљишту.“

Овде већ на почетку треба имати у виду карактер овог извора. Продановић не пише историографску расправу о насељавању Срба и развоју Војводине. Он пише из перспективе српског националисте из Војводине, са снажним осећањем права на земљу и историјску заслугу сопственог народа.

О стању у Војводини непосредно након ослобођења

„Већ при проглашењу уједињења то се могло осетити. Ипак разум и заједничка воља на крају је победила.

Противници унутар нове државе СХС за неко време ућутали су. Али по свему било је јасно, да су се они само притајили и чекали згодан час, да се повампире.

За то време у Војводини у многом погледу прилике су погоршале.

Пошто ми пре у Мађарској нисмо имали Срба чиновника, то смо после ослобођења били приморани да и нестручњаке примамо у службу. То још није била најгора ствар. Али многи сумњиви невојвођани нагрнули су, тражећи, да им се доделе најуноснија места.

Убрзо се показало, да су то авантуристе и криминални типови били, што су на неки чудан начин до наименовања долазили. Чак се зуцкало, да се места за новац могу купити.

Како било, да било, најезда сумњивих у Војводину, била је све већа и дрскија.

Одмах после њих дошли су и неки српски официри, нижи и виши, да се жене војвођанским миражџикама.

У Војводини дотле је био обичај, да су се Срби са Српкињама међусобно женили и удавали.

Ако је по неко узео и другу веру, морала је бити хришћанска. Тако Јеврејку није Србин никада узимао за жену, а најмање се Српкиња за Јеврејина удавала. На жалост, српски официри нису на то пазили.

Скоро у исти мах неки виши чиновници из разних министарстава и неки сумњиви политичари заузели су уносна места у управама богатих предузећа. За трен ока, скоро по плану, била је Војводина поседнута од пословних људи.

То је било рђаво знамење, што је јасно показивало, да је живот у Војводини натрашке и рђаво текао.

Срби Војвођани били су забезекнути, кад су видели, шта су из Београда са Војводином урадили. Они су истина покушавали, да се против тога буне, али реч њихова код меродавних није много вредела.“

Ово је један од кључних Продановићевих пасуса.

Овде се види како се код човека који је 1918. године био национално усхићен, веома брзо ствара осећај да је ослобођена земља постала простор у који долазе Србијанци да преузму положаје, новац и утицај.

Тај став остављамо у његовој снази.

Али не треба га претварати у доказ да је таква „најезда“ заиста била организована државна политика. Продановић говори о сопственом доживљају, о гласинама које су кружиле и о појавама које је лично уочавао.

Живко Продановић запада у пречанизам

Овај део његових мемоара је нарочито занимљив јер Продановић описује први непосредни сусрет са политичким животом Србије после рата.

„Моји другови из Војводине сви су већ у Београду били. Они су се ко нека сирочад у једном кутку радикалног клуба сместили.

У клубу је бујало као у кошници. Непрестано је неко улазио, а неко опет излазио.

Поздравивши се са свима, сео сам, да се одморим. За часак, па се око мене окупило читаво друштво: Србијанаца, Босанаца, Старосрбијанаца. Сви су желели да ме виде и као новајлију упознају.

Иако сам био слаб и уморан, ипак сам могао по неку лепу реч, да кажем. Питали су ме о свему и свачему, а највише како народ у Војводини дише.

Сви они, мање-више, особито Србијанци волели су политику. Неки од њих не би могао живети, кад би случајно морао, да се политике одрекне. Политика, то им је насушни хлеб. Ње су се грчевито држали као да без ње није било другог живота.

За разлику од нас Војвођана, што смо по нужди водили политику, србијански посланици сасвим друкчије схватали су свој посланички позив.

Као мајстори, што свој занат добро разуму, тако су они били вешти мајстори у политичким стварима.

И ако је Србија била мала, она је ипак била независна и слободна држава: у њој се политички живот развијао како-кад, брже или спорије, али увек праћен великим борбама. Међусобно трвење партија, херојски отпор против самовоље владара, све је то допринело, да је дух Србијанаца постао окретан и способан, да сваки малко тежак проблем реши.“

Веома је лако написати текст о „пречанској затворености“ као да је она само интелектуална конструкција историографа. Продановић је овде сам описује: Србијанац му делује политички искуснији управо зато што је деценијама живео у сопственој држави.

То је и једна од најинтересантнијих самокритика пречанина.

А онда долази разочарање:

„Али откако се Србија утопила у СХС, осећало се, да њени и најбољи политичари у многим стварима нису били начисто. А то све због тога, што се до ослобођења дошло без потребне спреме и довољног разумевања.“

То је већ његов типичан послератни поглед: Србија је била успешна држава, али није била припремљена да управља сложеном државом створеном 1918.

Граница и изгубљене области

„Неки одлучнији војвођански посланици предлагали су, да се у Бајском трокуту и у Банатско-темишварским областима подигне народ на устанак.

Али све то је било доцкан. Судбина Војводине била је решена на нашу штету. Преко сто хиљада нашег живља, махом Срба било је услед тога предато на милост и немилост у руке туђину.

Већина посланика невојвођана никако није могла, да схвати, да су губитком Печуја, Баје и Темишвара окрњена и погажена наша многовековна права.

Тешили су нас, да ће ти крајеви доцније и онако бити наши. Како и кад нису умели, да нам објасне.

По неки су пак тврдили, да је боље, што је тако урађено, јер да су те изгубљене области, под Војводином остале, били би Срби и остали Словени према Мађарима, Немцима и Румунима у огромној мањини.“

Продановићево незадовољство границом је стварно и разумљиво у контексту његовог националног програма. Али, суштина је друга: за пречанску националну свест, губитак Банатских и Бачких крајева са бројним српским становништвом није био само међудржавно питање, него осећај да Београд није довољно чврсто бранио интерес сопственог народа северно од Дунава. То је важно за разумевање каснијег неповерења.

Аграрна реформа

„И у аграрној реформи, што се на основу уредбе о Војводини спровађала, није било између владе и Војводине хармоније. Војвођани су хтели, да се прво мештанска српска сиротиња и добровољци снабдеју са довољно земље, па тек доцније, што буде преостало, да се подели колонистима из других крајева.

Влада је међутим имала друге планове и без питања војвођанских посланика, на своју руку решавала аграрну реформу у Војводини.“

Земљишно питање после 1918. било је огромно и у Војводини и у другим крајевима нове државе. Постојала је јака потреба да се земља додели сиротињи, добровољцима и беземљашима, али је истовремено држава спроводила колонизациону политику која је имала и јасан национални и безбедносни мотив. Продановић ту политику посматра пре свега из угла локалног српског интереса.

Њему је сметало што се домаћи Војвођанин осећао заобиђеним у сопственој земљи. То је аргумент који ће касније постати веома употребљив у војвођанској аутономашкој пропаганди.

 

Политички поредак

„За час па је народносно питање било решено на велику штету Срба Војвођана. Срби Војвођани имали су да буду као пре присутни, а Мађари и Немци да узму опет кормило Војводине у своје руке.

Тобоже, принцип демократије, то је наређивао. Тако је политичко уређење Војводине остало по старом. А оно је, ко што је познато, било до зла Бога штетно по нас Србе. Срезови и градови били су тако у Војводини удешени, да је српски живаљ у њима увек предат на милост и немилост Мађарско-Немачкој превласти.“

Продановић овде говори из позиције човека који сматра да је 1918. требало да дође и до суштинског политичког преуређења Војводине, а не само до промене државе.

То је интересантно јер се у његовој мисли већ јавља нешто што ће касније бити једна од основа војвођанског аутономизма: осећање да је нова држава променила суверена, али није довољно променила локални политички систем.

Зато каже:

„Жалосно је али истинито било, да је Војводина постала само добра крава-музара, без икаквих права, да у својој рођеној кући господари.“

То је управо онај исти мотив који смо већ видели у Застави после 1919. године — „крава музара“ — код Продановића добија облик личног послератног искуства. Он постаје политичка формула.

 

„Шетајући београдским улицама“

У другом, недовршеном делу мемоара издвајамо Продановићеве шетње кроз разрушени Београд.

Ту се поново сусреће са својим старим друговима из разреда, лекаром Светиславом Стефановићем и инжењером Пером Путником. Са њима се подсећа заједничких младалачких дана, али и великих тренутака победе српског оружја и уједињења.

Продановић описује Београд који је затекао после рата:

„За мал те не четир године окупације Београд је био потпуно опустошен, небројени пут, што се за њега у историји знало. Станови су били опљачкани, врата и прозори разбијени или некуд одвучени. Радње су зјапиле празне без робе као нека страшила. Многе куће биле су или разрушене или мање-више оштећене. Калдрма и фластер, како-где разривени /.../. Цео Београд, па и цела Србија могла се слободно у црно увити, јер је опаки непријатељ сваку стопу њену обилно српском крвљу залио.“

Ово је врло важан тренутак за карактеризацију самог аутора.

Продановић, који је већ почео жестоко да критикује послератни Београд, не губи осећај према Србији.

Његов Београд је и даље град земље која је пострадала за ослобођење свих Срба.

А у том тренутку добијамо и лепу, локалну допуну приче.

Србобранци су, након што су сазнали у каквом се стању налази Београд, послали београдској општини 120 коња и 60 кола за превоз хране и дрва. Пред Божић је из Србобрана у Београд стигао и велики брод са храном и одећом, као божићни дар Србобранаца Београђанима. О томе бележе и локални историјски извори.

То је леп детаљ јер показује да послератна огорченост пречана према Београду није била исто што и одбацивање Србије.

 

Светислав Стефановић

У разговору са старим пријатељем Светиславом Стефановићем, Продановић бележи још једну веома занимљиву појаву — осећај пречанске културне увређености.

Стефановић каже:

„Ето, како су маћијински, са мном поступали Србијански критичари! Особито се Јов. Скерлић окомио на мене, а и други нису били много бољи од њега. Ништа, ама баш ништа, што сам ја написао или рекао, није било добро и од вредности. Не само да сам шарлатан био, него сам и туђе ствари поткрадао /.../. Нису ли они у прошлости исто тако немилосрдно нападали нашега Змаја, Лазу Костића и уопште све Војвођанске писце, а у звезде ковали своје осредње и лоше писце. Бојим се да ће се и са војвођанским политичарима исто тако поступати. Неће их пустити да се развијају, а глас њихов прогласиће за промукао. Ни у ком случају неће дозволити, да се ма где истакну. Да је велики Светозар Милетић жив, и њему би гледали, да замере.“

Овде се појављује осећај културне инфериоризације од стране Србијанаца.

Продановић затим сам даје своју оцену Стефановића:

„Био је модеран песник али без оног правог песничког надахнућа, што је само великим генијима дато. Он је више својим знањем и својим оштрим интелектом умео да засени и одушеви читаоца. У историји књижевности није могао да се обележи као нека изванредна личност /.../. Био је нема сумње даровита и паметна глава и добра душа али његов карактер није увек био беспрекоран.“

Ова комбинација је типично Продановићева.

Он преноси туђу огорченост према Србијанцима, али самог човека не штеди.

Пера Путник

Још драгоценији је разговор са инжењером Пером Путником.

Путник каже:

„Јесте, тако је, али да знаш са колико мука и понижења: Ови, Србијанци, маколико да си им одан, не верују много нама пречанима. Још и дан данас називају нас ’Швабама’. И то чине чак и људи на високим положајима. Шта ћеш, таки је њихов менталитет. Ми с наше стране, не смемо им то пребацивати. Они су, особито њихова интелигенција, љубоморна на своју прошлост, на своју земљу. Сад када је држава проширена, биће, мислим, места за све људе од вредности, па ће тај антагонизам сам од себе отпасти. Вараш се љуто. Још дуго ће трајати то њихово неповерење, јер оно је дубоко усађено у њиховим душама.“

Ово је вероватно један од највреднијих исказа у целом корпусу Продановићевих записа за тему коју обрађујемо. Зато што потврђује оно што смо већ закључили у делу о Србијанцима и Пречанима: неповерење није било једносмерно.

Пречанин је могао бити убеђен да Србијанац њега сматра „Швабом“.

А Србијанац је, са друге стране, имао историјски разлог за резерву према људима који су четири године пре тога били поданici Аустроугарске.

Продановић је, међутим, потпуно свестан да је после 1918. било потребно превазићи тај јаз.

Јован Радонић и Париз

Сусрет са Јованом Радонићем отвара још један слој Продановићевих интересовања — питање граница.

Радонић му говори о борби на мировној конференцији и о страху да Румунија не добије цео Банат до Тисе:

„Румуни су латинског порекла и латинска покрајина били. Они су макако ствар узели, били ближе западњацима. Ту је лежао кључ решења.“

Затим говори о Бајском троуглу:

„Изгледа, да су Енглези, а можда и сам Лојд Џорџ штитили Мађаре и хтели, да им спасу, што се спасти могло. Мађарска аристокрација имала је тесне везе са енглеским круговима. Ипак, Суботицу, око које се много копља ломило, нису могли спасити.“

И овде ваља учинити исто што и код осталих Продановићевих сведочења: не проверавати истинитост његовог сваког утиска као да је дипломатски записник. Његов приказ понашања Румуна, Клемансоа, Лојда Џорџа и мађарске аристократије припада његовом сећању и интерпретацији. 

Али оно што је историјски несумњиво јесте да је питање Баната на Париској мировној конференцији било веома тешко и да су се интереси Краљевине СХС, Румуније и Мађарске оштро сударали.

Где је Продановић у свему томе?

Продановић је очигледно разочаран после 1918. године. Он је незадовољан: границама;слабљењем политичког утицаја Војвођана; доласком чиновника из других крајева;односом Београда према Војводини;аграрном реформом; административним системом;односом Србијанаца према Пречанима.

Али он није због тога постао противник Србије. У његовим мемоарима нема прекида између 1918. и његовог српства. Он и даље слави Србију као ослободиоца. И даље памти српску војску као носиоца ослобођења. И даље говори о „нашој држави“. И даље је радикал. И даље учествује у политичком животу.

Његова критика је, дакле, унутарсрпска. 

Потпуно супротан пример Живку Продановићу је његов суграђанин Паја Добановачки – велики бачки жупан, председник Српског народног одбора у Србобрану 1918. и делегат на Великој народној скупштини, касније је био активан у изразито антисрбијанској и прохрватској Самосталној демократској странци. Па ипак, Мађари су га стрељали 13. априла 1941. у Србобрану.[1]

Ту се, у ствари, налази граница између Продановића и оних који ће касније прећи у отворени „Пречански фронт“.

*
Овде морамо дати неколико коментара на Продановићеве ставове, никако не хотећи да окрњимо ни делић његовог патриотизма и огромног друштвеног рада. Он није одустајао од патриотске опције када су се многи други, па и из његове најближе околине, колебали и прелазили на антисрбијанску страну. Он је постојаност свог карактера непрестано доказивао кроз дуги низ година. 

Маса је отишла у цркву где је одржано бладодарење. Црква је била лрепуна народа. Свештеници су први пут помињали у србобранској цркви име Краља Петра Ослободиоца. Сав народ пао је на колена и дубоко се клањао, а из очију свију текле су сузе радоснице у знак дубоке захвалности на ослобођењу. После цркве маса света је застала пред кућом Бекића у којој се родио стари Бард — Каћански.. Са балкона је говорио др. Живко Продановић и својим говором распалио родољубиву масу. Тај говор је био реалан и прожет најсрпскијим осећањима.

Тоша Искруљев "Србобран и Србобранци", Дан, 18. 2. 1938.

РАДИКАЛСКА КОНФЕРЕНЦИЈА У СРБОБРАНУ Србобран, 5 марта. — Синоћ је одржана конференција радикала групе г. др. Лазара Марковића. Конференцију је отворио г. др. Живко Продановић, лекар из Србобрана, претседник акционог одбора за Војводину.

Време, 6. 3. 1940.

Одмах на  почетку види се да Продановић губи пуну објективност: "Србијанци воле политику, док се Војвођани баве политиком из нужде".  Још указује на "велике борбе и трвења" као србијанску специфичност. Како смо већ видели, Срби из Војводине имају једнако дугу традицију острашћених партијски борби. Осим тога у Војводини беше, како напоменусмо, превише Срба који су се, или из нужде односно лукративних разлога или из чисто политичких инстиката и идеала преумљеника (отуда особито подлих и бруталних у извршењу), радили за корист Беча и Пеште, а против Србије. Не само да је уједињење извршено што се "са једне стране просипала крв а са друге мастило", већ је било и горе - да се крв просипа против Србије, а мастило баца у лице Србијанацима. Са тим мучним феноменом Србијанци су били одлично упознати као, у осталом, и сам Живко Продановић. Зато нас чуди његова резигнација неповерљивошћу Србијанаца. Тај јаз је могао бити превладан само великим одрицањем и апсолутном посвећеношћу пречанских Срба националној идеји. Та посвећеност и одрицање међутим изостали су. Бар га није био колико су неповољне политичке и господарске прилике искале. Уместо тога, испало је да сви траже само корист и заштиту и очекују велику награду од Србијанаца, и то сви, све и одмах.

Кад се саберу захтеви који су громогласно и агресивно стизали из свих нових крајева излази да су Србијанци требали да испуне очекивања других од нове државе тако да свима обезбеде све територије на које су рефлектују; и да заштите све нове границе; и да, све слављени као ослободиоци, од државе направе републику конфедералног облика, да свима омогуће да створе своје државе и/или аутономије у оквиру такве државе, па чак кад се ти захтеви међусобно преклапају или искључују; и да огромне ратне дугове сами врате без преношења дела обавеза на друге, економски јаче и мање пострадале покрајине; и да нико не осети велику економску кризу 1928.; и да исплате аустоугарске ратне зајмове; и да не оптерећују порезама паоре; и да нахране гладне не узимајући храну ни од кога; и да поделе земљу бесплатно свима који је искају а да је ником не одузму и никог не оштете; и да смире разбојнике и унутрашње државне непријатеље, а да никог не повреде. И сви да задовоље своје личне неумерене амбиције, таман били сасвим скромних способности и талента ( као у случају Продановићевог друга Др. Светислава Стефановића).

Сви пречанским политичари, па тако и Живко Продановић, били су ускраћени за државотворно искуство. Сви они су били политичком борбом ограничени на своју ужу покрајину и често нису били кадри да сагледају читаву широку и врло сложену политичку динамику, већ се у њима, чим се појаве тешкоће по ужи завичај, будио кампанилистички рефлекс.

Нем сумње да су Војвођани 1918. испољили већу политичку зрелост од других Пречана, али се код многих, тада еуфоричних србенди, опште-национални мотив и полет брзо урушио, будући да заправо није имао чврстог темеља, или су, у још чешћем случају, само се кетмаски ковертовали из "Мађара преведених на српски" у "Србенде преведене са мађарског".

Друге проблеме које (и) Продановић помиње шире ћемо навести у следећим одељцима, сада још опомињемо у вези аграрне реформе (која је била деценијама најтежи и најсложенији проблем, те би по себи тражила посебан и преширок одељак): У Херцеговини и другим добровољачким крајевима, владала је после рата велика глад од које су и деца доста патила па и умирала.  То се ултимативно морало решавати. Са друге стране, мора се имати у виду да је Војводина пре два века била чисто српска, па да су онда Пешта и Беч, насилном колонизацијом не-српског живља, потпуно променили етничку слику. Тај велики несклад који је стална претња држави и народу, морао се мењати.  Зато је управо радикална странка водила оштру политичку борбу, па и против Српске православне цркве, да се ослободе велики делови обрадиве земље за насељавање пре свега добровољаца, али и Срба који су прешли из Мађарске у Југославију.

Најгорљивији скептици према централизму и владиној политици почетком доба прве Југославије су били Јован Лалошевић, Душан Бошковић и Александар Моч. Сви су били велепоседници. Моч је био адвокат бачког велепоседника и војвођанског локал-дационалисте Дунђерског. Да би се у новим околностима представили као борци против велепоседа, радикали су нападали демократе због изузимања једног велепоседа од мера аграрне реформе, Стеве Дунђерског у Сомбору, употребивши паролу /ГЛЕ!"/„Срем, Банат и Бачка, слободна је пљачка” !

Јован Лалошевић је, у корист интереса српског велепоседника Богдана Дунђерског, 1923. године у Београду иступио против аграрне реформе. Аграрни интересенти су у Сомбору 1924. године приредили демонстрације против Лалошевића (Политика 1924). Радикалска штампа се тада отворено супротставила угледном колеги који је покушао спречавање национализације велепоседа (Народни глас 1924, 1).

Управо србобрански радикали су у тој тешкој кампањи допринели да се Срби из БиХ спасу глади. Тешко је разумети да Живко Продановић није до детаља био упућен у целу ствар.

Помози Боже!

Чујемо, да је Управни Савет бивше Карловачке Митрополије решавао и питање Сирига. Као шта је познато из „Заставе“ ми смо толико пута узимали тај предмет у расправу. Доказивали смо, да је право, да се Сириг, као остатак још оног режима Хабсбурговића од толико и толико деценија, даде у првом реду сиротињи. Да од те земље види хасну радећи земљу у првом реду за себе. Ми смо то тражили на основу принципа, да земља припада оном, ко је обрађује, а не оном, ко хоће с њом да шпекулира и тргује. Сириг истина, није земља, с којом наше владике тргују, али је ипак предмет шпекулације док се даје другом да је обрађује, а даје се оном, ко да већу аренду.

У данашњем добу, кад је код нас наступила велика јагма за земљом, није лако било бранити право, које је остатак старог, затеклог се, режима. Није било лако тим пре, што је и државни интерес, да бескућник дође до прага и до залогаја. Ко да му да? Разуме се држава, нов режим у држави. А где да му даде? И опет се разуме, да ће му се дати тамо, где има. А где у првом реду има? Има код оног, ко земљу необрађује сам и коме је земља дата ради тог, да шпекулира, или ради тог, да боље - живи.

Ми смо на основици тиx принципа тражили, да наш схвати прилике и потребе нашег народа, па да земљу уступи наспем сиромашном свету. То Је међутим тако тешко ишло. Врло тешко.

Али дође та ствар и пред највиши форум у управи над имовинам бивше карловачке патријаршије. Кад патријарх чу, о чему се ради, он рече: Па и право је, да се даде народу.

Откуд да се нама даје? Ми смо зато ту, да се Богу молимо, а не да стичемо земаљска блага. Треба дати народу!

Ове речи су дошле као глас Божји. Оне су тим већу моћ и утицај имале, што се није радило на томе, да се узме све. Цео Сириг. Него се хтело, да се задовоље погребе оних породица, које су овде око Сирига почев са југа, па и запада и севера до на исток према Надаљу. То је од толико хиљада јутара тек 1600. Остало ocтаje да се сваком владици даде по један максимум.

Нама је мило, да се о овом питању повела на меродавном месту реч, и то реч озбиљна, те се надамо, да ће тако и народ добити, а и наши првосвештеници показати, да су као народни синови и они спремни, да с народом поделе добро и зло.

Помози Боже у том праву напред!

Застава, 27. децембар, 1925.

 Сириг се дели...

- Напори наших посланика су крунисани успехом-

Најзад је, после многих, тешких и пожртвованих напора и рада остварена једна велика наша социјална потреба и испуњен давнашњи сан наше српске сиротиње, јер се приступило делењу сиришке земље. Велика је то и неоспорна заслуга наше Народне Странке, што је до тога најзад дошло, која ће остати вечито записана у срцима наше српске радакалске сиротиње. Посебна заслуга за ово припада нашим радикалским посланицима гг. Павлу Поповицком и дру Јанку Шијачићу /НАП: Србобранцу!/ који су се од почетка до краја искрено и пожртвовно заложили, обавешћуЈући о проблему радикалски клуб, готово све министре, нарочито министра аграра - а г. Поповицки и самог председника владе - те тако форсирајући дневно ово питање, савладали све техничке тешкоће како у Београду тако и личном утицајем у Карловцима код Патријаршије, те довели ствар до решења...

Сириг се дакле дели.

Застава, 16. новембра, 1926.

-----

[1] О Паји Добановачком -

Паја Добановачки је био велепоседник, школовани официр и велики бачки жупан у Суботици од 13. новембра 1921. до 1. јануара 1923. Имао је огромне заслуге у критичним данима 1918. када је одлучујуће допринео да Србобран буде ослобођен без жртава. Био је председник Српског народног одбора у Србобрану 1918. године и један од десет делегата овог јуначког места на Великој народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918. године. Приписује му се и да је успео, личном способношћу, да постави државну границу код Келебије.

Био је међутим касније активан у антисрбијанској Самосталној демократској странци и верни следбеник Светозара Прибићевића, али је ипак стрељан у Србобрану, првих дана рата, 13. априла 1941. године. Очито да су му се Мађари осветили због држања на крају Првог рата. Њему и још петнаесторици стрељаних подигнут је споменик на србобранском гробљу.

 „1941. Србобрану су ома вратили име Сентомаш и побили много људи. Ишао додуше Паја Добановачки рођен 1887. бивши аустроугарски официр пред њих у Ловћенац, дочекао их је белом заставом и гарантовао да у Србобрану ниједна наша пушка неће опалити, али није вредело. И њега су стрељали са другим Србобранцима 13. априла.”

Ержебет Марјанов - Трагична судбина великог бачког жупана и његове супруге Јулијане
https://www.dnevnik.rs/politika/tragicna-sudbina-velikog-backog-zupana-i-negove-supruge-julijane-01-10-2018

Уз ову напомену додаћемо да је Тоша Искруљев, србобрански хроничар, у серијалу "Србобран и Србобранци" у "Дану", у вези кртитичних дана пред ослобођење забележио и ово:

"Већ у самом почетку превирања на прагу ослобођења и хаоса који је завладао за време бекства аустроугарске војске код Срба су се већ појавиле две политичке струје. То је одмах довело и до међусобног трвења, а умало није дошло и до сукоба."

https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:BMS_00003_19380213|page:6|query:паја%20добановачки

Лазар Трифуновић : монографија Паје Јовановића, (јер се „Добановачки” односило на његово порекло из Добанаваца). Галерија слика „Паја Јовановић” у Вршцу (његовом родном граду); 1969 година.

Референтна литература

Живко Продановић, Мемоари.

Живко Продановић, Из ратне торбице, 1927.

Застава, 1925–1926, текстови о Сиригу и аграрном питању.

Тоjа Искруљев, Србобран и Србобранци, 1937.

Дан, текстови Тоше Искруљева о Србобрану.

Време, 6. март 1940, политичка конференција радикала у Србобрану.

Ко је ко у Југославији, биографска одредница Живка Продановића.

Радови о аграрној реформи у Војводини после 1918.