КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 7

Револуционар је онај ко преживи

(биографске напомене о неколико револуционара)

Животне приче комуниста из међуратног и поратном периоду нас уче о  комунистичком моралу, који су успели да уграде у целокупно наше друштво. О, да! Искрени и борбени комунисти из уверења су страдали и остали, како напоменусмо, „издајници, фракционаши и антипар-тиски и разбијачки елементи“ ,  док су превејани  швиндлери, рођене убице и разбојници, каријеристи и властољубци без икаквих светоназора па и без идеологије, постали хероји револуције и најуваженији историјски људи. [1]

Случај Сима Марковић [2]

У периоду до Другог светског рата комунисти у Србији идеолошки су се изграђивали под хипотеком „грехова“ Симе Марковића. Да би постали прави бољшевици, морали су да прихвате идеју о „великосрпском хегемонизму“ своје нације као догму у коју се не сумња. Зато су они своју револуционарну свест развијали без икаквих обзира према националним интересима сопственог народа. То је јединствени феномен у политичкој историји европског 20. века.

Марковић је био један од најистакнутијих присталица Треће интернационале из редова бивше Српске социјалдемократске партије. Водио је расправе са министеријалцима и центрумашима у партијској штампи, бранећи доктрину бољшевизма.

Обрачун са Симом Марковићем трајао је веома дуго, пуних десет година. Он је имао много „грехова“, а први је везан за његово неодлучно понашање после доношења Обзнане. Замерано му је да, као водећи и најутицајнији комуниста, није искористио снагу КПЈ да „радне масе“ поведе у револуцију, па је партија ударац режима примила без отпора. Највише на удару били су Марковићеви ставови о националном питању, који су означени као „маска неке ублажене српске хегемоније“.

На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену у новембру 1928. године, Марковић је осуђен као фракционаш, а недуго потом и избачен из партије.

Највећи доказ „десне опасности“ у КПЈ за Тољатија су биле грешке у националном питању, за шта је најодговoрнији био Марковић јер се још 1921. противио стратегији извођења револуције уз помоћ национали-стичких покрета у Југославији: „Нема чистих револуција. Наоружане радне масе, мада националистички настројене, могле су бити полазна тачка даљег развијања револуционарног покрета“.

Током његовог боравка у затвору, КПЈ је прихватила принцип права нација на самоопредељење до отцепљења, што је подразумевало савезе са сељачким и националним организацијама зарад борбе против централне власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Марковић је постао најоштрији и најгласнији противник овог курса, јер је сматрао да ће фокус на национално питање скренути пажњу са класне борбе и ослабити положај радништва и Комунистичке партије. Он није био српски патриота, био је анти-националан, па се управо зато противио пактирању КПЈ са нацонал-фашистима. Осим тога, био је трезвенији у сагледавању опште друштвене и политичке ситуације од својих хипер-фанатизованих другова.

Марковић је у Београду држао приватне часове из математике, што је повремено био једини извор његових прихода. То је врх КПЈ оценио као „помагање војнофашистичког режима“.

Био је избачен, па је враћен у КПЈ. Пребегао у СССР. Пао је под сумњу као бивши вођа десне фракције, а референт КПЈ у Коминтерни Камило Хорватин га је чак назвао и „Троцким у КПЈ“. Марковић је ухапшен у Москви 19. јула 1938. године и стрељан тачно девет месеци касније.

У социјалистичкој Југославији прихваћена је оцена Стаљина и Мануилског о Сими Марковићу као „аустро-марксисти“ и „социјал-демократи“ чије је противљење лењинистичком принципу самоопре-дељења народа објективно помагало доминантној српској буржоазији у Краљевини. Припадници „леве“ фракције, иако такође сматрани „фракционашима“ који су наштетили партији, били су барем дожи-вљавани као искрени лењинисти. Марковић је судски рехабилитован у СССР-у и добио је улицу у родном Крагујевцу, али није заузео место у пантеону заслужних комуниста попут његових сабораца Филипа Филиповића и Ђуре Цвијића.

Годину дана после његове смрти часопис Пролетер, орган централног комитета КПЈ, поводом двадесетогодишњице оснивања партије поми-ње Симу Марковића као великосрпског централисту и опортунисту:

Много је шкодило из почетка угледу наше партије то што су неки људи, који су првих година били на челу наше партије, имали великосрпско централистичко становиште и по националном питању и тиме дискредитовали партију код угњетених народа. Али уз помоћ великог вође и учитеља међународног пролетаријата друга Стаљина, учињен је био крај таковом антилењинистичком ставу по националном питању, кога су хтели натурити нашој партији десни опортунисти на челу са Симом Марковићем.

Марковићева супруга Брана вратила се из СССР у Београд 1945. године, али је у октобру 1948. године ухапшена као наводна присталица Резолуције Информбироа. У затвору и на Голом отоку је провела пет година, а по пуштању на слободу бавила се преводилачким радом. 1965. године, услед тешке болести, извршила је самоубиство. До краја живота веровала је да њеног мужа није убио НКВД, него да је умро од чира након пуштања на слободу.

*

Случај: Тито и Иван Гржетић

Иван Гржетић (псеудоним Флајшер; 1896-1937) . 4. марта 1935. године Јосип Броз је кадровском оделу Коминтерне о њему дао следећу оцену:

ХЕЛЕР (право име Гржетић). Радник - столар. Познавао сам га и раније и радио заједно са њим. У партији је од 1919. до 1920. године. У партији је раније добро радио; радио је у синдикатима, ћелијама итд. Лични живот је водио примеран, као радник развратан није био. Али је помало у партијском раду сада, а и раније био лењ (раније је то био више, сада мање). Сада ради у ЦК. [...] У личном животу он помало воли жене, али је врло опрезан. Имао је једну епизоду са једном женом у Далмацији. На далматинској ривијери упознао се с једном странкињом. Казао је да је то урадио да би од ње добио неки документ. Он је стварно добио документ, али не знам због чега му је био потребан. Због тога је добио укор. Затим се у стану фотографисао са газдом стана симпатизером. Овај је имао свој фотоапарат и снимио га је. И због тога је добио укор.

Јула 1936. године Јосип Броз је надлежним органима у Москви дао знатно оштрији суд о свом партијском шефу, представнику КПЈ у Коминтерни, Ивану Гржетићу Флајшеру. У својој изјави Тито је навео да је Флајшер "безосећајан друг и има бирократски однос према људима", да је "потпуно немаран", да се "претворио у правог пијаницу" и да "не отвара никаква политичка питања у Представништву (КПЈ у Коминтерни) и не води никакав посао међу емиграцијом". [3]

Тито је неповољан суд о свом првом претпостављеном поверио је бугарском комунисти Ивану Караиванову, НКВД-овцу који је радио као кадровик Коминтерне за балканске земље. О Титовој изјави Караиванов је 10. јула 1936. писмено обавестио надлежног „друга Черномордика“, једног од водећих кадровика Коминтерне. Напоменуо је да му је пажњу на Гржетића скренуо „друг Валтер“, како су Тита конспиративно звали у Коминтерни. Караиванов је поред Титове оцене изнео и свој суд: "С овим подацима које ми је предао Валтер потпуно се слажем, а неко време сам и посматрао Флајшера и питао о њему и друге другове... Сматрам да је сврсисходно да се ова ствар истражи."

На пријаву је убрзо реаговао и Черномордик, који је у десном горњем углу овог документа својеручно додао: „Затражити лични досије (Флајшера) из кадровског одељења Коминтерне.“

Гржетић је фебруара 1937. године, ништа не слутећи, дао о свом помоћнику Валтеру (Брозу) веома повољан суд Коминтерни, наводећи да је »друг Валтер угледан партијски радник, добар и проверен партијац«.

19. марта 1939. године на првом састанку привременог руководства КПЈ, одржаном у Бохињској Бистрици, Тито је Гржетића и остале осуђене Југословене посмртно искључио из партије, поновивши оптужбе против њих.

Петнаестак година касније, 1957. године у СССР-у после Стаљинове смрти Гржетић је проглашен невином жртвом и рехабилитован, заједно са још некима од стрељаних Југословена.

У Југославији, Извршни комитет Централног комитета СКЈ је 20. септембра 1968. закључио да „не треба ићи на рехабилитацију ових личности, јер их наша Партија није ни осуђивала, ни кажњавала“.

*

Случај Коста Новаковић

Коста Новаковић [4] се показао као вешт у конспиративним пословима. Приликом хапшења у јануару 1926. године извршен је и претрес стана у којем је био. Остајући прибран, наочиглед агената и полицијског писара бацио је са стола низ инкриминушићих хартија у пећ. Овај потез, иако је довео до батинања, обезбедио му је слободу. Иако је државно тужилаштво покушавало да тврди да су материјали који су изгорели морали бити инкриминушићи чим их је бацио у ватру, суд је оптужницу одбацио. Коста Новаковић је пуштен из затвора, али поново ухапшен неколико месеци касније. Овог пута није успео да се отараси компромитујућих докумената, те је осуђен на пет година.

Авантуристички расположени револуционар ипак је успео да побегне почетком 1927. године из болнице у коју је пребачен ради лечења. Преобучен у жену мирно је ишетао из зграде и потом тајним комунистичким каналима напустио земљу. Партија је остала без одличног агитатора, а за самог Косту Новаковића ово виспрено бекство имало је фаталне последице.

...У Москви је Косту Новаковића срео Родољуб Чолаковић [5] , који описује страшну промену коју му се догодила:

...Био је то Коста Новаковић, један од познатих руководилаца наше Партије, кога сам први пут видио 1919. године у Сарајеву, камо су често навраћали истакнути људи нашег револуционарног покрета и одржавали зборове или конференције. Али каква разлика између тадашњег Косте и овог човјека који је стајао између Раде и мене у суморно октобарско московско вече, под шкиљавом свјетлошћу уличне расвјете. Тада је био млад, витак, наочит; на изразито бијелом лицу опуштени црни бркови, високо чело и бујна, још сасвим црна и немирно забачена коса. Ишао је лако, усправан, с нечим пркосним у ходу и држању. Сарајевски пролетери вољели су да га слушају и памтили његове духовите ријечи и јетке примједбе на рачун властодржаца. А сад је то био сасвим оронуо човјек, иако и није имао још ни педесет година, погурен, тиха гласа, несигурна хода. Срце ми се стегло од жалости; Косту сам поштовао и волио, чак сам, кад су га 1926. године, осудили на робију, написао пјесму и посветио је њему. Шта се с њим догодило? Шта га је тако срушило? [...] Лице потамнело, коса проријеђена и просједа, боре на челу, око очију и уста. Остављао је утисак човјека кога подгриза нека опака бољка ... Дуго сам разговарао с Костом те ноћи у његовом собичку. Сада је он говорио, а ја сам слушао причу човјека који је доживио политички и лични бродолом. Не сјећам се више њених појединости — многе ствари нисам ни разумијевао — али остао је жив утисак о сломљеном човјеку и дубоко осјећање неправде која му је учињена. Почињао би полагано, тихим гласом, као да предаје, о настанку фракција, али би брзо, чим би почео да говори о Сими Марковићу или неком другом десничару, падао у ватру, сипао псовке и личне увреде, нападао све од ’пигмеја у Партији’ до најодговорнијих функционера Коминтерне. Дубоке, тамне очи сјактиле су болесним сјајем, руке су му подрхтавале, није могао да се скраси на столици, устајао је и вртио се у тијесном собичку, као узнемирена звијер у кавезу. Смирио би се, опет сјео на столицу и, питајући ме гдје је стао, наставио ту чемерну причу. Доживио сам у животу, посебно у емиграцији, доста горких часова, али ријетко кад ми је било тако тешко као те ноћи слушајући Косту.

*

Случај Триша Кацлеровић

Триша Кацлеровић (1879–1964) био је један од српских комуниста који је најдоследније критиковао „великосрпски хегемонизам“. Он је у периоду до Првог светског рата био жестоки критичар руске империјалне политике према Балкану, критиковао је русофилију у српској политици, тврдио је да руска политика није „словенофилска“ већ само „русофилска“, што је за њега значило деспотизам и терор. Кацлеровић је прве две ратне године провео и интернацији, а 1916. вратио се у Србију и живео је у Крагујевцу, са дозволом аустријске окупационе управе. Према подацима из каснијег периода, „од стране окупаторске власти био је лепо примљен“, што је био повод за оптужбе да је постао сарадник аустријске полиције. Априла 1916. на међународној социјалистичкој конференцији у Кинталу (на њу је из окупиране Србије отпутовао легално) говорио да је „Србија заслужила своју судбину“ због злочина према Албанцима. Кацлеровић је изабран у Председништво конференције како би се одало „признање“ ССДП за њено „правилно држање према рату“. Говорећи о Првом балканском рату, Кацлеровић је потенцирао „освајачке тежње“ Србије, истицао је да је српска војска спалила 35 албанских села „не дајући прилике становницима да се благовремено спасу, а 120.000 албанских глава уништила је српска војска по налогу владе“. Што се тиче избијања Првог светског рата, Кацлеровић је изјавио:

„Ми смо доказали да је српска буржоазија хтела створити велику Србију и да тиме води завојевачки рат. Ми социјалисти одбацујемо рат јер он помаже завојевачке циљеве буржоазије. Ни у Србији он није рат одбране, јер је Србија приступила једној групи завојевачких сила. На тај начин она потпомаже завојевачку политику ових сила“. [6]

Према каснијим наводима југословенске полиције, али и оптужбама својих партијских другова, Кацлеровић се обогатио за време Првог светског рата тако што је „многе виђеније људе денунцирао, па после уцењивао“. Наводно је на крају рата побегао у Швајцарску, а у земљу се вратио наводно тек када је добио гаранције да неће бити ухапшен. На Дугој земаљској конференцији (одржаној маја 1923. док је Марковић још увек био у затвору) победила је „лева“ фракција, па је за секретара партије изабран Триша Кацлеровић. Био је делегат КПЈ на 5. конгресу Коминтерне (1924). Средином 1926. поднео је оставку када је Сима Марковић враћен у руководство КПЈ, што је схватио као свој лични пораз. После тога, “деморалисан”, напустио је идеју револуције, постао је угледни намештеник у банци и бавио се адвокатуром. Од својих некадашњих партијских другова годинама је сумњичен да је са собом понео и сав партијски новац. Свакојако, деморалисаност га је спасла од свих комунистичких чистки.

После Другог светског рата вртио се старим својим идеалима и  био је судија Врховног суда ФНРЈ.

*

Случај Родољуб-Роћко Чолаковић [7]

...Мета њиховог напада био је српски национализам и клерикализам, српска монархија, а циљеви – разарање државе великосрпске буржоазије и ослобађање од њене окупације. Нису се помињале хрватска и словеначка буржоазија, као да нису ни постојале. Та антисрпска линија код хрватских и словеначких комуниста, како је показао Дејан Јовић (у књизи “Југославија, држава која је одумрла”), трајаће све до деведесетих и биће трајни заједнички именитељ са њиховим националистима. И сам Чолаковић истиче велико пријатељство и симпатије франковаца у затвору. Оно што је он називао “великосрпском хегемонијом” била је црвена марама за њега, а нарочито су га нервирали “Великосрби” који су истицали “српску државотворност”.

Родољуб Чолаковић није имао ни дана радног стажа, школу је презирао, како је на суђењу надобудно говорио – положио би он све испите само да је хтео да седне и учи, да троши своје драгоцено време на буржоаске тричарије. Његов живот, међутим, није могао да чека, његови универзитети су били целодневна седења у сарајевској Европи и у загребачкој Казалишној кавани. Ту је постао доктор за сва знања овог света. А цела та запенушана и нарцисоидна реторика о експлоатацији се одвијала у једној заосталој, бедној, сељачкој земљи у којој је и буржоазија била европска сиротиња, а краљ једва састављао крај с крајем. Халуцинантно и хипнотички су се понављале пароле немачких и руских комуниста. Истовремено су из њих исијавали завист и презир према свему што је успешно и вредно у грађанској цивилизацији. За Чолаковића је отац његове девојке обичан ћифта, јер брине о својој ћерки. Исидора Секулић је у својим записима пред Други светски рат запазила да су студенти из Босне показивали велику и отворену завист према својим бољестојећим београдским друговима и да их је то осећање терало у комунистичку партију која је била против оних који имају.

Супротно, Роћко је гајио снажни локал-национализам, тако да је штитио "земљаке" из краја, под условом да нису патриотски оријентисани. После рата Роћко је узео под заштиту министра у НДХ, свог земљака Љубомира Пантића [8], који не само што је избегао законску казну, већ је добио пензију и удомио се у Београду. Такође, узео ие у заштиту "ибеовца" Славка Мићановића [9].

Његова политичка активност је често била разорна. Никада се није смирио, нити превазишао страст за радикалном акцијом. И у годинама када је требало да буде мудрији, није се либио простачких наступа. На Брионском пленуму када се Тито обрачунавао са Ранковићем и правио заокрет у југословенској политици, Родољуб је урлао по сали хотела Истре на Александра и Ћећу, на људе које су већ сви били прегазили. Вређао их је, омаловажавао и исмејавао. Тада су на том месту босански Срби, највише од свих присутних, показали суптилну перфидност и свирепост у конструисању оптужби за отписане, али и дубоку, лакејску, сервилност према вођи.

Родољуб Чолаковић је сахрањен у Београду уз највеће државне и партијске почасти са југословенском заставом преко ковчега.

За собом је оставио раскошан легат препун скупоцених уметнина и стилског намештаја, које је мукотрпно стицао  не радећи ништа и пишући књиге које нико не чита. [10]

-----

[1] Да би Броз постао вођа КПЈ већина његових ривала морала је умирати два, неки и три, па и четири пута. Први пут када су их агенти Стаљинове тајне полиције потпуно невине стријељали, други пут када је шефовима те полиције давао крајње негативне изјаве о њима. Тим строго поверљивим документима, писаним агентурним ријечником, он је у бити овјеравао смртне пресуде оних Југославена које су Стаљинови пријеки судови већ били осудили и призивао трагични крај оних својих земљака којима ће монтирани судски процеси бити тек организирани. Трећи пут су умрли ожујка 1939. године, када их је Тито, што пред њихову смрт, што посмртно, избацио из КПЈ, а четврти пут то им се догодило 15-20 година касније, када ни послије Стаљинове смрти и њихове амнестије у СССР није ништа озбиљно учинио да их и он рехабилитира и ослободи од својих исконструираних оптужби.

- Јосип Хечимовић Никшић - Крвави трагови Броза Ф. Јосипа (1/4)
http://www.hkv.hr/izdvojeno/vai-prilozi/c-h/heimovi-niki-josip/2808-krvavi-tragovi-broza-f-josipa-14.html

[2] Стефан Гужвица: Коста Новаковић: "Македонија Македонцима, земља сељацима"
https://www.noviplamen.net/glavna/kosta-novakovic-makedonija-makedoncima-zemlja-zemljoradnicima/

[3] Коста Новаковић
https://sh.wikipedia.org/wiki/Kosta_Novakovi%C4%87

[4] Милош Стојсављевић - Које био Родољуб Чолаковић Роћко
https://www.bijeljina.org/novosti/49868/64/Ko-je-bio-Rodoljub-colakovic-Rocko.html

[5] Триша Кацлеровић, биографски подаци
(https://sh.wikipedia.org/wiki/Tri%C5%A1a_Kaclerovi%C4%87

[6] Наведено према: Тома Миленковић, „Српски социјалисти 1916“. Зборник радова Историјског института, књига 5/1987, 347

[7] Момчило Ђорговић - Родољуб Чолаковић: Рентијер револуције
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/rodoljub-colakovic-rentijer-revolucije/

[8] - Сауд Грабчановић - Мр. Љубомир Пантић (1891-1961)
https://preporodbn.com/srbi-u-ndh-u-vlasti-vojsci-i-hpc-iv-dio/

Између осталог, Љубомир Пантић је био министар у влади Милана Стојадиновић. Затим је, уз подршку Миле Будака, постао министар у влади НДХ. После рата се предао партизанима, али му је све опроштено јер је био под заштитом свог рођака Роћка Чолаковића, па је добио и државну пензију и мирно живео у Београду.

[9]  Након што је августа 1948. године проглашен једним од тројице најодговорнијих комуниста за информбировски расцјеп у Босни и Херцеговини и искључен из Партије, Славко  Мићановић није хапшен нити суочаван са затворском тортуром кроз коју су обично пролазили информбировци. За разлику од примјењиваних радикалних репресивних метода, био је подвргнут будном праћењу и ограничавању дјеловања. Писмо које је шест мјесеци након искључења из Партије послао ЦК КП БиХ говори о природи ограничења и „надзору“ са којим је био суочен. Мићановић се бавио књижевношћу, па је од ЦК КП БиХ тражио да му се одобри због „непријатељског држања“ забрањено публиковање књижевног рада. У писму је у вези тога, између осталог, написао: „Бавим се књижевним радом и жеља ми је да ми то буде главно занимање. Неопходно ми је потребно да своје радове објављујем, како због критике која је за књижевни рад неопходна, тако и због могућности учествовања у начелним дискусијама које се воде у вези с умјетничким стварањем.“ Поновио је кајање и промјену става, истакао своје правилно држање у „протеклих шест мјесеци“ и затражио од ЦК КП БиХ да му омогући да се на одговарајући начин укључи у борбу за „изградњу социјализма у нашој земљи“.

Родољуб Чолаковић је својим ауторитетом пресудно утицао на судбину пријатеља и земљака из Бијељине Славка Мићановића. На њихове присне односе упућује изјава официра УДБ-е Мила Перковића: „(...) Оштар став Славка Мићановића доводио ме је на помисао да Роћко нема одређен став, јер је Славко с њим врло добар.“ Осим што није хапшен, Мићановић је враћен у културно-просвјетни живот Босне и Херцеговине и укључен у „изградњу социјализма“. Запослен је као гимназијски професор у Сарајеву, а његов есеј Преко Саве је објављен 1950. године у Зборнику савремене босанско-херцеговачке прозе.1029 Убрзо је поново примљен у КПЈ, а његова каријера је поново имала одређени узлазни карактер. Већ средином педесетих година именован је на мјесто директора Завода за унапређење школства у Сарајеву.

[10] Легат Родољуба Роћка Чолаковића
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/