ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 7

 Миховил Томандл

Миховил Томандл [1] је био босански Хрват који се у Панчеву приказивао, бар у неким периодима, као Србин [2]. Био је он један хировити Хрват "преведен на српски". Kao средњошколаца и студента налазимо га као борбеног активисту у хрватском омладинском националном покрету. Хапшен је 1912. године у Загребу и 1914. у Бечу, када је и протеран у Панчево. За време Првог светског рата био је једно време интерниран у Араду, где је "србовао" са Васом Стајићем.[3]

 „Тешко је било србовати у Араду” 
- Миховил Томдал

Но, младалачка занесеност га је кратко држала и он се одмах после рата окренуо проти Србијанаца. 

Миховил Томандл је у Панчевцу објавио манифест свих предрасуда
војвођанског аутономаштва о угрожености од „Србијанаца”: 

 Србијански хегемонизам

„Српски елеменат у Војводини има да ћути јер је непоуздан и јер не зна како се држава ствара. Војвођане треба најјаче опорезовати, виче србијански министар финансија, они имају и за нас да плаћају; Војвођанима не требају ни путеви ни вагони, ни жељезнице, виче србијански министар саобраћаја, јер их само ми требамо; Војвођанима не требају сезонски кредити ни за трговце, ни за економе и житаре, њима не требају ни пољопривредне справе нити им треба исушити ритове, вичу србијански министар трговине, и онај пољопривреде и вода, то само нама треба и то како од репарација тако и од државе; Војвођанима не треба аграрна реформа, виче србијански министар аграрне реформе, јер у Војводини нема сиротиње, само у Србији и Јужној Србији и Македонији: Војвођани Срби не смеју бити официри, виче србијански министар војни и морнарице, јер су непоуздани; Војвођани не требају домаће чиновништво у управи, виче србијански министар унутрашњих дела, већ наше неписмено, корупционашко и неспособно чиновништво... Сви се они издиру на нас и сви нас они стежу по својој вољи. Ми не смемо да се супротставимо јер смо пречани, ’ослобођени’, ’неповерљиви’, ’црно-жути’ итд... Војводина је елдорадо за масне положаје, добру зараду и пљачку... Хоћемо само још да нагласимо да смо се ми, Војвођани, у многом разочарали и да смо – ради заштите својих културних, социјалних, економских и политичких интереса – приморани да свој став према Београду променимо.”

- Миховил Томандл ; Панчевац 1923. [4]

Томандл је као СДС-овац све министре, официре и чиновнике прве Југославије називао „Србијанцима”. При дијалектици „ми Војвођани” – „они Србијанци” умесно је напоменути да је Томандл  у стилу на српски преведеног Хрвата „пропустио” да помене ниподаштавања и неистине о Војводини које је изрицао Стјепан Радић пре коалиције СДС са ХСС. Чланови СДС из Војводине су били мала гласна група полити-чких сецесиониста чији чланови су 1924. године учествовали у најави опасности од бркања појма децентрализације регионализмом у виду завичајног „покрајинства” бранећи се да се ради о "светском тренду".

Када се разишао са Бошковићем, Томандл је окупио присталице Љубе Давидовића који су му финансијски помогли око покретања Народне слоге у Панчеву. Овај демократски лист је покренуо др Славко Шећеров у Великом Бечкереку, у време када био једини демократски првак из Војводине који је остао уз Давидовића. Када је 8. јуна 1924. изашао први број панчевачке Народне слоге под уредништвом Миховила Томандла, Душан Бошковић се дуго уздржавао од сукоба са дојучерашњим пријатељем и саборцем. Међутим, како је Народна слога стално нападала радикале и самосталце, а пре свега Бошковића, окршај је био неизбежан. Панчевац је почео да одговара истом мером, а међусобни напади ова два листа били су често испод сваког нивоа, што доказује колико је танка граница између политичких и личних сукоба.

Ипак, политички се нису раздвајали. У свези са Сомборском резолуцијом, одржана је конференција у Новом Саду на којој је донесена 28. просинца 1932. Томандл је назочио тој конференцији. Представници војвођанских ХСС-оваца инзистирали су да Загребачка резолуција буде основа при изради резолуције с овог састанка, др Жарко Јакшић предложио је организирање Војвођанске странке која би се бавила правим војвођанским политичким интересима, а приједлогу су се придружили су се и др Д. Поповић, др В. Станковић и др М. Томандл.

У другоме свјетском рату био је у логору "Свилара" у Панчеву. Након рата свједочио о нацистичким злочинима над споменицима културе у Панчеву.

Послије другога свјетског рата радио је у Управи народних добара. Онамо су од свакамо стизали бројни предмети. Његовом заслугом спријечио је да вриједни предмети не заврше на погрешним мјестима, него их је прослиједио камо треба, у музеј Панчева.  Тако  хрватски  Wikiwand [5]

Тако је Томандл ушао у групу међуратних умних људи који су каријеру завршили у социјализму и војвођанској аутономији за којим су тежили  као мемљиви библиотекари и архиватори.

Међутим, пажљивијим истраживањем радова о животу Тихомила Томандла, долазимо до података које се у опште не уклапају  у уобичајену клишеирану идеализацију историјских личности.

Наиме, у априлу 1948 године ГБ Панчево коначно престаје да буде „сабиралиште књига“, отписана је „извесна количина књига које нису за библиотечку употребу“ и предата предузећу „Отпад“, за правичну накнаду. Можемо само наслућивати да ли су у питању искључиво књиге "које нису за библиотечку употребу", или је у тој одбаченој хрпи за нову власт безвредне хартије било и важних али идеолошки неподобних делâ. Сам Томандл нам даје одговор на ово тешко питање. Наиме, када је библиотекарка Милка Алексов, маја 1978, посетила сестру Миховила Томандла, она ју је обавестила о судбини његових рукописа и додала да „по изричитој жељи покојника Библиотека не може ни шта добити“. Једино разумно објашњење овако ултимативне опоруке уваженог градског библиотекара је да, добро познајући организационе и друге прилике, једноставно није имао поверења да ће оно што завешта ГБП бити и сачувано. [6]

Те године је и Томандл прећутао у својим мемоарима. Он извесно није био ни срећан ни задовољан својим новим положајем. О томе сведочи опис из службеничког листа:

„Склон алкохолу, с много општег знања које у последње време мало користи,  не ради у организацијама него самостално, познаје литературу, начитан је и воли свој посао, па задовољава као библиотекар и према људима је нетактичан јер је често нервозан“.

Тако добијамо слику једног остарелог депресивног алкохоличара и невротика, дубоко усамљеног човека и интелектуалца изгубљеног у послератном социјалистичком друштву које је славило колективитет, подстицало еуфорију народних маса и градило култ личности.

Миховил Томандл умро је у Панчеву. Покопан је на панчевском католичком гробљу. Удруга банатских Хрвата из Зрењанина уврстила га је на листу годишњица хрватских великана у 2018. години коју је припремио Завод за културу војвођанских Хрвата. Приредбе којим се обиљежава та обљетница реализирају се уз помоћ Средишњег државног уреда за Хрвате изван Републике Хрватске.

-----

[1]   - Г. Влајић - Знаменити Панчевци: Mihovil Tomandl (1894 – 1963), историчар, публициста и адвокат
https://pancevomojkraj.rs/kultura/30/12/2022/znameniti-pancevci-mihovil-tomandl-1894-1963-istoricar-publicista-i-advokat/

[2]  био је и чланом православног Црквеног четворогласног хора у Панчеву и сл.

[3] - Олга Јанковић - Хрват који је србовао у Араду
https://www.politika.rs/scc/clanak/352311/Hrvat-koji-je-srbovao-u-Aradu

„Сви ’друкамо’ за Србију.  Овде се увелико прича да ће Руси за месец дана бити у Араду. Поступак у тврђавама је пооштрен. Потпуковник, ка то чу ликујући прича г-ђи Фемки, која је ту са нама, да ће Аустрија задржати Србију двадесет година. Госпођа му је одговора да то Аустрија не сме урадити, а он јој је добацио да је велеиздајница! Сва је у пени и шоку. Кад сам јој донео канту воде питам, шта је на ствари, а она ми рече да нема да ћути и да ће за Србију да погине. То је жена!” - Миховил Томдал, белешке из Арада.

[4] Према: Милош Савин - Концепти о аутономији Војводине у првој југословенској држави

[5]  Mihovil Tomandl
https://www.wikiwand.com/hr/articles/Mihovil_Tomandl

[6] - Горан Траиловић - ГРАДСКИ БИБЛИОТЕКАР ДР МИХОВИЛ ТОМАНДЛ (1944-1953).
https://zenodo.org/records/6419851