ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 7
Србијанци као божанска сила
Доиста, неко је вријеме Држава СХС губила је битку с славонским и загорским десперадосима. Италија је нарушавала интегритет граница, Народна стража се показала неефикасном, а диљем државе ницале су краткотрајне „сељачке републике“ ограничене на одређено мјесто, попут оних у Доњем Михољцу, Феричанцима или Петријевцима које су углавном све пале до 20. студенога 1918.
*
Случај: потпуковник Стеван Швабић [1]
...Потпуковник Стеван Швабић од српских официра и војника – бивших заробљеника формирао је српски 26. пешадијски пук, јачине око 2.000 људи. У саставу су била 2 пешадијска батаљона, 1 коњички ескадрон, 2 топовске батерије и 1 митраљеска чета. У састав своје војне јединице укључио је комплетне аустроугарске јединице које су се затекле у Љубљани: Чехословачка легија (јачине око једне пешадијске бригаде) и 4. босанско-хецеговачка регимента (јачине пешадијског пука). Тако је оформљена Команда српских трупа у Словенији.
...На западној фронти талијанска војска прелази линије разграничења одређене Лондонским уговором и примирјем у Вили Гиусти. На више праваца дошло је до сукоба између италијанских трупа, чији је ратни циљ била (и) Љубљана и истурених одреда п.пуковника Швабића у којима је заустављено италијанско напредовање. Преплашени чланови Дежелне владе Словеније су тражили да се Љубљана преда без борбе, али п.пуковик Швабић није пристајао.
Талијански заповједник изјављивао да не признаје српску војску у Словенији и избјегавао је споразум са Швабићем те је Швабић упутио талијанском заповједнику сљедећу ноту:
„Војска Краљевине Србије, у име Антанте, запосела је Област Љубљане. Имам наређење, да спречим сваки улазак савезничких Талијанских трупа у запоседнуту област. Биће ми врло непријатно, ако у цељи извршења наређења, будем морао употребити оружје, зашта имам овлашћење. Ако би морало доћи до проливања савезничке крви, Српска војска скида са себе сваку одговорност. Молим команданта за наређење, да савезничка Талијанска војска стане на вододелници Соче и Саве, док Краљевска Српска Влада ово питање не регулише са Краљевском Талијанском Владом.
Командант Српских трупа у Словеначкој,
потпуковник Стев. Швабић.
Загребачке Пучке новине бр. 3 од 19. новембра, поред осталог, написале:
„Срби
су за спас нашег јединственог југословенског народа учинили више него
што се могло очекивати. Срби су предузели одлучан корак против Италијана
упркос томе да је могло доћи до рата између Србије и Италије, а у првом
реду за спас и срећу нас Хрвата и Словенаца. Брат Србин толико воли
Хрвата и Словенца и помаже нам иако би морао поново да ратује и крв
пролива за ослобођење своје браће.”
Нормално је што су словеначке и хрватске политичке елите у Југославији виделе једино јемство заштите својих територија. Није нормално што су, чим је непосредна опасност по спољне границе прошла, Србијанце прогласили за окупаторе.
*Цијене су на цјелокупном подручју Хрватске непрестано расле, било да се радило о месу, брашну, масти, маслацу, шећеру, крумпиру и осталим живежним намирницама или о петролеју, угљену, дрву, па чак и мртвачким сандуцима.
Све беше у стрмоглавом хаосу. У ситуацији која је могла ескалирати у немире већих размјера, попут могућих међунационалних сукоба, растућих социјалних немира и пријетња револуција, тј. додатнога раста бунтовништва, анархије и пљачке те проширивања истих, власти су у Загребу већ 5. студенога одлучиле позвати у помоћ савезничке војнике. Сликовит приказ страха који је владао, оставио нам је др. Здравко Ковачевић, који је пред бојазни од народа 6. студенога изјавио сљедеће:
Осијек је послао посланике пред српску војску у Митровицу, да ју позове у Осијек. У обуздавању немира одане јединице нису биле ни изблиза толико успјешне као србијанска армија и војска Антанте, које су полако заузимале сјеверну Хрватску.
Српској војсци, побједничкој војсци након ослобођења Београда, 1. студенога 1918., није дуго требало да се одазове позиву. Већ су се 2. студенога 1918. у близини Сријемске Митровице чули топови српске војске, да би напокон 4. студенога 1918. један коњанички одред српске војске ушао у тај град. Након тога, 10. студенога 1918., прве чете српске војске стигле су у Борово. Слиједило је напредовање одреда српске војске даље кроз Хрватску, тако да је дио ишао кроз Славонију према Загребу, а дио од Дубровника дуж обале. Међутим, рема ријечима типичог хрватског хисторика Рудолфа Хорвата, српска је војска окупирала Хрватску: „Окупиравши цијелу источну Славонију, уђе српско коњаништво 13. студенога у Пожегу, а 14. студенога у Вировитицу. Истодобно су окупиране Босна, Херцеговина и јужна Далмација.“
Парадоксална је та тврдња да је Хрватска била окупирана пошто је сама позвала на “свој териториј” савезнике, односно српску војску у помоћ, али то је хрватски став, убрзо пошто је Хрватска аболирана од учешћа у рату на пораженој страни, злочина које Хрвати /и Срби из Хрватске) починише, спашена од италијанског имерјализма и унутрашње деструкције.
Упркос многобројним свједочaнствима о одушевљењу са којим је српска војска дочекивана по преласку Дрине, Саве и Дунава, некадашњи ослободиоци који су прије једног вијека називани „браћом“ и „доносиоцима правде и слободе“, готово преко ноћи, постали су окупатори, који су "уз помоћ батина и кундака уводили ред по Хрватској и Босни и Херцеговини".
Хрватски историчар Франко Мирошевић улазак српске војске у Дубровник оцјењује као „чин агресије и својеврстан вид окупације“ [2]; Мирошевићеве тврдње демантује извјештавање далматинске штампе која је у одушевљењу српску војску обасипала најразноврснијим комплиментима, o чему свједочи сплитско Ново доба из новембра 1918. године [3]. Захвалност због доласка српске војске није крио ни шибенски Глас народа који је 1919. године писао како сав народ „пјева једну исту пјесму – народну пјесму – пјесму једног народа, проткану једним јединим осјећајем: осјећајем захвалности и љубави према онима, који су све своје жртвовали, да заштите јадну рају“; [4] „Велеиздајничко дјело чини онај који би хтио сепаратистичку велику Србију, велику Хрватску или велику Словенију, јер тим би цијепали жиле, тим би опет стварали племенску борбу, која би једино користила нашим душманима, а нас би стровалила у пропаст“, писала је дубровачка штампа. [5]
Много касније, Титов каваљер Мирослав Крлежа се наивно згражавао:
Крлежина опорука: фашизам у српском грбу?
Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам (1980).
Само Народно вијеће придавало је србијанској армији готово магичну миротворну моћ. У Пожеги, на примјер, мјесне власти траже од Загреба да пошаље Србијанце како би се успоставио ред. А у Ђакову се Иван Рибар жали како му је положај отежан тиме што »неима код нас никакове друге војске а нарочито неима српске«.
Четниковање
У гушењу разбојничких анархичних побуна власт је применила један српски особит начин - четничку тактику. Крстарећи одреди су деловали ноћу и на непредвидивим местима, врло оштро и ефикасно, тако да хрватски сељачки бунт брз спласнуо. На подручју Међумурја дејствовао је поручник Душан Поповић који је са својим четујућим одредом до 30 липња 1921. „спровео из среза Прелог укупно 409 непослушника и војних бјегунаца.“ Поповић је наступао као крстарећи одред и очито се успио утјерати страх у кости становницима Прелога и околице. Поповић је мјештане присилио на послушност тиме „што су села била опколивана неопажено ноћу хватањем војних бјегунаца и непослушника доказујући им надмоћност и енергију државе и полицијских органа ради увођења реда и мира.“
-----
[1] Милан Аксентијевић ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАК – СТЕВАН Н. ШВАБИЋ
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8426/2016/0042-84261606371A.pdf /
[2] Ф. Мирошевић, Прилике у јужној Далмацији за вријеме постојања Државе Словенаца, Хрвата и Срба, Радови Завода за хрватску повијест, вол. 26, Загреб 1993, 267.
[3] Извор:
http://dalmatica.svkst.hr
[4] Глас народа, Шибеник, бр. 1, 12. вељаче 1919.
[5] Народна свијест, Дубровник, бр. 1, 4. рујан 1919.
Коментари
Постави коментар