КАРАКАЗАН БиХ - 7
Парламентаризам у БиХ на српски начин
Друго саборско заседање отпочело је 2. октобра 1911; отворио га је нови земаљски поглавар Оскар Поћорек "кратким натегнутим говором, који је изговорен тако, као да хоће да се спрда и са Сабором и са језиком, којим је свој говор држао."[1]
Од анексије, оправдаване управо потребом устава и демократизације, до проглашења Земаљског устава (Штатута) 20. фебруара 1910. прошло је више од петнаест месеци — а сâм Сабор остао је без права да самостално предлаже законе, о неким питањима није смео ни расправљати, а Земаљска влада за свој рад није му одговарала.
Колико је туторство било строго показују два случаја: три дана по смрти Толстоја, 23. новембра 1910, Сабор је једногласно усвојио изјаву саучешћа руској Думи — иако члан 35. Статута забрањује Сабору да "опћи с другим представништвима". Пропуст је Земаљској влади промакао, а Буријан је два дана касније упозорио на кршење устава; случај је у Бечу постао опомена, и до краја рада Сабора се више није поновио. После победе у Првом балканском рату, кад је опште српско одушевљење захватило и БиХ, све три српске посланичке групе честитале су престолонаследнику улазак у Скопље — телеграм је враћен пошиљаоцима, а Поћорек га је, у писму Билинском, прогласио издајом, најављујући обрачун с "нелојалном српском интелигенцијом" кад дође време.
У том бесмисленом земаљском "Сабору", у том парламентарном симулакруму који није значио ништа и није могао ништа, Срби су се политички и племенски распали.
У анексионој кризи 1908–1909. Српска и Муслиманска народна организација заједно су се залагале за аутономију БиХ, док је Хрватска народна заједница (чији програм тврди да су БиХ хрватске земље) била против. Тај заједнички фронт разбијен је на аграрном питању: 31. марта 1911. створена је хрватско-муслиманска коалиција, у којој су Муслимани аутономну БиХ видели у оквиру хрватских државноправних тежњи — иако су их Хрвати иза леђа цинично звали "нашим тромим сарадницима". Уз подршку и владе и муслиманског клуба, Хрвати су доминирали Сабором, што је председнику Хрватске народне заједнице др Јози Сунарићу дало повод да изјави: "Скршили смо Србе!"[2] Тај тријумф омогућио је Хрватима да се "попишмане" по питању српско-хрватског јединства, а Хрватска католичка удруга отишла је корак даље, тврдећи да је аутономија БиХ "у противуречности с хрватским државним правом", уз дрски позив Србима: "ако смо браћа... да заједнички порадимо око уједињења хрватских земаља."
Не треба, ипак, идеализовати ни хрватску слогу — Беч их је на окупу држао из сопственог интереса, исто као што је Хрвате и муслимане готово присиљавао на сарадњу против Срба, спреман да их, по потреби, окрене једне против других. Поћорек је отворено говорио да Хрвати "у стварности никада и нигдје не могу да буду јединствени"[†] — на почетку парламентарног рада били су подељени на "Удругу" (Штадлер, конзервативни лаици) и "Заједницу" (фрањевци, либерали), тек годину дана раније уједињене у један клуб.
Суочени с хрватско-муслиманским блоком, Срби су се распали на четири струје. Утицајни део српских посланика су покушавали да воде „реалну“ политику и да пронађу минимум могућности за сарадњу са владом. Због шуровања Војислава Шоле с владом, у јесен 1911. група око Петра Кочића формирала је клуб "Отаџбина"; средином 1912. распао се и остатак Српског клуба, на "Српску реч" и "Народ", кад је Милан Сршкић изјавио да је већина клуба за владину радну већину. Уз то, четвртој, малој групи "нагодбењака" око Данила Димовића[3] и листа "Истина" (који је финансирао сам Билински) указала се прилика да преузме готово све српске мандате — уз декларативну идеју да Србе и Југословене "треба ојачати ако ничим, оно бар идејом тријализма", а стварно кроз подилажење антисрпској политици Беча, Пеште и Загреба.
Поред политичких, постојале су и генерацијске поделе: старе вође (Јефтановић, Шола, чаршија — "босански пандан војвођанских владиноваца") окупљене око "Српске речи", родољубиве али опортунистичке; насупрот њима, "Народовска" (мостарско-херцеговачка) група — Душан Васиљевић, др Никола Стојановић, др Урош Круљ, уредници Васиљ Грђић и Ристо Радуловић Ринда, уз књижевнике Шантића, Ћоровића и А. Шолу — опозициона, борбена, национална до сржи. Стојановић је херцеговачку доминацију у Сабору објашњавао тиме што су Херцеговци имали "релативно већи број борбене народне интелигенције" и вредели као "непомирљиви националисти."[4] Група "Отаџбина" П. Кочића истицала је, уз национално, и социјално-аграрно питање, енергичније него преостале две струје, које су се плашиле да не покваре сарадњу с муслиманима. У сличном, "аграрном" правцу деловао је и лист "Дан", чији је уредник Лазо Димитријевић убрзо укаљан сарадњом с Ђорђем Настићем, плаћеним шпијуном генералштаба умешаним у цетињску бомбашку аферу.[5]
Српска народна организација основана је 1907. управо као покушај да се те несугласице превазиђу — конференција 11. маја 1907. изабрала је Привремени одбор (Стојановић, Кујунџић, Груберовић, Круљ, Малић, Сршкић), а главни иницијатор био је др Никола Стојановић.[6] Митровданска скупштина, уз одобрење Стефана Буријана, окупила је 71 представника у Сарајеву 10–14. новембра 1907;[†] на изборима за Сабор 1910. СНО је освојила свих 31 православних мандата и постала највећа странка. По свему судећи, главни иницијатор стварања Српске народне организације био је др Никола Стојановић, а одмах затим Коста Кујунџић. Њих двојица одлазе у Швајцарску да од министра Буријана тражи одобрење за спровођење избора за Српску народну организацију. Већ тада су се, међутим, јавили и први приговори Крајишника — зашто нико из "Отаџбине" није позван да иде са Стојановићем и Кујунџићем код Буријана — клице каснијег раздора.
Пред рат, поготово доласком др Ђорђа Лазаревића на чело "Отаџбине" (пошто се Кочић већ разболео), приметно је опште скретање српске политичке елите ка југословенству — Лазаревић је сматрао да су Срби и Хрвати "један народ са два равноправна имена", у чему га је подржао хрватски дисидент Ђуро Џамоња.Истини за вољу, нова програмска оријентација групе око „Отаџбине“ није била по вољи свих њених чланова, а поготово не др Живка Њежића потпредсједника њиховог клуба, који је у Сабору Хрвате називао католичким Србима, не признајући им на тај начин ни националну посебност. Чак је и група око "Српске реч", преко Милана Сршкића, крајем лета 1913. саставила програм радне већине који су прихватили и хрватски и муслимански клуб — заступајући исту тезу о "једном народу с два равноправна имена" и заједничком "српско-хрватском језику". Једино је интелектуална и политичка елита око "Народа", захваљујући идеолошком вођи Ристи Радуловићу Ринди — "апостолу модерног национализма" — до краја задржала недвосмислен национални курс; после Риндине смрти и та је група нагло скренула ка ексклузивном југословенству, с антисрбијанским призвуком.
Мржњу млађе генерације према "вечито нагодбењачкој и шићарџијској сарајевској чаршији" [7] најбоље је изразио Гаврило Принцип уочи 28. јуна 1914: "Кад би Сарајево могао сабити у кутију шибица ја бих га запалио." Недељко Чабриновић је на саслушању признао да је размишљао да уђе "у саборницу, па да бацим с галерије бомбу међу посланике", уверен да су посланици "хуље и кукавице, те ништа не раде, или док штогод раде ништа не вреди" — а он и његови другови смишљали су да убију не само Франца Фердинанда и Поћорека, него и митрополита Летицу и српске прваке Јефтановића, Димовића и Јојкића.[†]
-----
[1] Сања Савић, "Рад Босанско-херцеговачког сабора 1910–1914. године", Српска правна мисао, 2020, стр. 77 (изворни цитат: "Отаџбина", бр. 99, 4. октобар 1911).
[2] Џевад Јузбашић, Национално-политички односи у Босни и Херцеговини и југословенско питање, Сарајево, 1973.
[3] Данило Димовић (прогресивно склоног коруптивним махинацијама, вечити политички "консиљере", кога задовољни Билински назива "енергичним и категоричким вођом" и "славни шеф партије")
https://hbl.lzmk.hr/clanak/dimovic-danilo
[4] Под „Херцеговцима“ Стојановић овдје очигледно сматра „Народовце“, а овај став Николе Стојановића вриједно је подвући због његове потоње улоге у јужнословенском уједињењу, као и већине представника „Народове“ групе.
[5] `Петоколонашка` пропаганда међу Србима је користила типичне громопуцателне моралистичке тираде, патриотски патос и по које зрно истине. Но питање је како су Срби могли формирати јединствени национални фронт, тако избушени шпицловима из сопственог, ионако танког слоја нотабилитета?
Цитирамо китицу из једног редакцијског чланка Дана, у коме они, плаћени од окупатора, обнародију своју моралну мисију међ` Србљима.
...Једна од првих брига наших биће, да на наборана чела тих разноврсних шићарџија и лажних родољуба ударимо врео жиг вјечите срамоте, вјечитог и неизгладљивог презирања и гнушања. Уз грохотан смијех сарказма и цинизма, какав се не памти у овој земљи, испраћаћемо на политичко гробље све те лажне патриоте и одвратне гробаре моралне снаге народне, јер у оваквом времену и под оваквим приликама најпотребније нам је чило и свјеже морално здравље. Ми смо за најширу слогу и за најсвестранији рад, али са индивидуама, које на прво мјесто истичу своју личну корист, не ћемо се никад моћи сложити...
Дан, Бр. 5., 22. јануар 1906.
[6] Владе Симовић, "Народ, партије и демократија у Босни и Херцеговини" (оснивање и главни прваци СНО, 1907).
[7] Једним писмом илустроваћемо политички живот међу Србима у предвечерје првог светског рата. Писмо је тужан докуменат партијске борбе унутар т. зв. српске опозиције, између трупе око »Народа« (Шћепан Грђић) и трупе око »Отаџбине« (Максим Ђурковић). Занимљиво је, да ова борба добија најакутније форме у исто оно време, кад је омладина из Босне већ била спремна за револуционарне подвиге!
Бр. V. Писмо што га шиље неки Максим из срб. Трнова Вељку Чубриловићу.
Срп. Трново 30. априла 1914.
Здраво
Вељко! Ја сам у неђељу био у гор. Жабару. Био је Шћепан Грђић и њихов
кандидат Милићевић, у школи је Милићевић развијао свој програм, а ли су
га бирачи прекидали и нијесу му дали довршити говор. Шћепан није смио ни
да уђе у школу. Ја сам послије Милићевића укратко разјаснио бирачима
чистоћу једне и друге групе, који су ме пажљиво слушали и одобравали и
на посљетку се сви изјавили, да ће једногласно за нашег Стојчевића, те,
према томе, тамо врло добро стојимо. Само те молим да у четвртак или у
недељу отидеш у Марковац и ону околицу, пошто је тамо после нас био
Грђић, па не знам да није шта покварио са попом Миком. Ја не могу сад
тамо доћи, пошто идем данас у 3ворник ради грунтовнице, а оданле са
депутацијом у Сарајево. Па ћу се можда и ја отуда брзо вратити због
агитације, јер изгледа ми да ћу морати отићи у Милошевац. Зато Те молим,
да Ти учуваш тај крај, да га они не покваре.
- Прими братски поздрав од Твог Максима.
(Максим Ђурковић, посленик у бившем босанском Сабору.)
[†] Референтна литература
— основни синтетички извор за политичко организовање Срба, Сарајевску резолуцију и настанак СНО.
— класична историјска синтеза; корисна за шири политички контекст и Буријанову политику.
— примарна архивска грађа за Потиорекове оцене политичке ситуације и односа власти према Србима.
Коментари
Постави коментар