ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА?- 7

Ко је био против Србије, остао је против Србије

После 1918. године у Војводини се појавио нови облик антисрбијанства. Није он био истоветан ономе који ћемо, у нешто другачијем облику, сусретати у Црној Гори. У Војводини је један његов део израстао из стварног незадовољства економским и политичким приликама у новој држави. Други део, међутим, није настао после 1918. године: његови носиоци и политичке претпоставке постојали су и пре уједињења.

Војводина је после рата заиста имала озбиљне економске проблеме. Имали су их и други, нарочито сама Србија, али су за то у војвођанским елитама слабо марили. Национални доходак био је, према подацима који се наводе у литератури, десетак година после уједињења нижи него 1913. године. Пореско оптерећење било је високо, а пољопривреда, која је представљала темељ покрајинске привреде, изгубила је део предратне конкурентности.[1]

То су биле стварне тешкоће, али питање је било шта је њихов стварни узрок.

После Другог светског рата у историографији и публицистици развијено је тумачење према којем је осиромашење Војводине било последица свесне политике „великосрпске буржоазије“, која је наводно намерно усмеравала капитал из Војводине како би је економски држала у подређеном положају. Такво тумачење постојало је и у каснијим историјским радовима, али оно није исто што и доказ о постојању такве намерне државне стратегије.

С друге стране, било би једнако погрешно занемарити чињеницу да је економско незадовољство заиста постојало. На том незадовољству почела је да се гради политичка конструкција.

У првим послератним годинама појавила се у делу војвођанске штампе представа да Србија на Војводину гледа као на територију која треба да је издржава, а да Србијанци у њу долазе да користе њена богатства.

Застава (чак и она!)  је, на пример, оштро нападала београдску власт и објављивала поруке које су свеле тадашњу економску политику на слику Војводине као „краве музаре“. У броју од 18. новембра 1919. године објављени су и стихови:

„Срем, Банат и Бачка —
Слободна је пљачка!“[2]

Тај стих није историјски безначајан.

Он показује како је, већ само годину дана после присаједињења, економско незадовољство почело да се претвара у регионалну политичку причу о експлоатацији.

Али постоји једна друга, много важнија чињеница: Исти они људи који су 1918. године Србију дочекали као ослободилачку војску сада су, само неколико година касније, могли Београд да представљају као колонијални центар.

„Преварили смо се“

Уочи пете годишњице присаједињења опозициони Панчевац објавио је текст који веома добро показује како је тај преображај расположења изгледао код једног дела јавности.

У тексту се прво подсећа да Војводина 25. новембра 1918. није постављала услове Србији:

„Војводина је 25. новембра 1918. год. на Великој Народној Скупштини изрекла оцепљење од Мађарске и уједињење са Србијом. И при том веома важном кораку није стављала никакве услове.“

А затим долази разочарање:

„Вођени су били, да ће се не само ослободити маџарског им јарма, већ ће доћи за њих доба потпуне слободе, великог благостања, потпуне једнакости. Уверени су били, да ће се врлине предратне Србије усадити у Војводину, и да ће нестати мана предратне Србије. Но у свему смо се преварили.“

И још једна важна реченица:

„Храбра српска војска се у нашим крајевима увек понашала исправно. Она је била потпуно свесна своје повесничке дужности. Али то није случај и са цивилним властима.“

Србија није још одбачена. Војска није одбачена. Одбачена је цивилна власт.

То је суштинска разлика између раног послератног незадовољства и каснијег антисрбијанства.

Један део Војвођана није у почетку говорио: „Србија је непријатељ“ већ „Србија нас је ослободила, али Београд нас после ослобођења лоше управља.“ Та разлика ће се временом изгубити код дела политичких првака.

 

Од незадовољства до политичког фронта

У међуратном периоду формирају се политичке групе које су старо регионално незадовољство постепено повезивале са ширим питањем државног уређења.

Корени тог процеса били су видљиви већ 1918. године. Једна струја међу војвођанским Србима желела је непосредно присаједињење Србији и улажење у будућу југословенску државу преко Србије. Друга је сматрала да би Војводина требало да уђе у заједничку државу преко Народног вијећа у Загребу.

После стварања Краљевине СХС та разлика није нестала него се продубљавала.

Од 1922. године део Демократске странке напушта строги унитаризам, а 1924. Светозар Прибићевић оснива Самосталну демократску странку. Она се потом све тесније повезује са Хрватском сељачком странком Стјепана Радића. Од 1927. сарадња СДС-а и ХСС-а добија облик Сељачко-демократске коалиције, а федералистичко питање постаје једна од њених централних политичких тема.

У Војводини се са овим политичким струјањима повезује део демократског покрета око Васе Стајића, Душана Бошковића и других политичара који су били у сукобу са централизмом Београда. То је група која је стару нетрпељивост према Београду постепено претварала у политичко супротстављање Србијанцима као таквима.

Политичари и интелектуалци који су још пре 1918. били против непосредног ослањања на Србију нису по ослобођењу променили свој основни политички став само зато што је Угарска нестала.

Сада су добили новог противника.

Некадашњи спор са Будимпештом заменио је спор са Београдом.

Некадашњи отпор мађарском централизму сада је могао да се представи као отпор „београдском централизму“.

А део старих политичких веза добио је нову употребу.

Уместо Будимпеште појавио се Загреб.

Уместо мађарске државне политике — хрватски федерализам.

Уместо борбе за опстанак у Угарској — борба за преуређење Југославије.

У том прелазу настаје једна од најнепријатнијих појава пречанске политике.

Стара политичка навика да се сопствени интерес брани ослонцем на спољни центар није нестала. Само се центар променио.

-----

[1] Након завршетка Првог светског рата и уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Војводина се суочила са озбиљним економским проблемима:

Пољопривредна криза: Недостатак радне снаге и вучне стоке довео је до тога да су многе њиве остале необрађене, што је отежало прехрану становништва.wikipedia+1

Монетарни хаос: У промету су биле различите валуте (српски динар, аустроугарске круне, немачке, француске и бугарске новчанице), а девалвација аустроугарских круна додатно је погодила становништво.

Пореско оптерећење: Војводина је била изузетно оптерећена порезима. Према наводима историчара, сваки становник Војводине био је више од два пута више порески оптерећен него у Србији, Босни, Хрватској или Словенији.

 Тржишни дисбаланс: Мање развијено југословенско тржиште није могло да апсорбује вишкове војвођанске пољопривредне производње, док су цене индустријских производа биле вештачки високе због протекционистичке политике. 

Др Милош Савин „У сусрет стогодишњици присаједињења – економски поглед" (објављено на сајту Културног центра Новог Сада – KCNS, 25. август 2017)

„Опште осиромашење Војводине довело је до тога да је национални доходак десетак година после ослобођења био мањи него 1913. године, мада је добро познато како је у време Аустроугарске свесно занемариван привредни развој ових крајева."

Милош Савин: „Аутономистички покрет у Војводини" (KCNS, 29. децембар 2023):

„Сваки квадратни километар Војводине био је четири пута, а сваки становник више од два пута порески оптерећен него у Србији, Босни, па и у Хрватској и Словенији."

За детаљнију анализу економских прилика у Војводини после 1918. године, препоручујем:

1. Зборник Матице српске за друштвене науке – чланак „Неки проблеми привреде Војводине после уједињења 1918" (доступан преко HeinOnline базе)

2. PhD теза: „New Economic History of Yugoslavia, 1919–1939" – Stefan Nikolic, University of Sheffield, 2017 (садржи квантитативне податке о БДП-у по регијама)

3. László Bíró – „Yugoslav Integration and Macedonia (1918–1941)" (садржи табеле о пореском оптерећењу по регијама)

[2] О политичкој реакцији Заставе после 1918. и стиху „Срем, Банат и Бачка — слободна је пљачка!“ видети Борба, 1. август 2001, као и приказ послератне Заставе. 

 

Референтна литература

Василије Казимировић, текстови о антисрбијанству у Војводини, Борба, 2001–2002.

Милош Савин, радови о концептима аутономије Војводине у првој југословенској држави.

Душан Ковачев, „Пречански фронт у Краљевини Југославији“.

Дејан Микавица, радови о политичком животу Војводине у Краљевини СХС/Југославији.

Петар В. Крестић, радови о Србима у Хабзбуршкој монархији и односима Пречана и Србијанаца.

Застава, послератни бројеви, нарочито 1919–1925.

Панчевац, политички текстови из првих послератних година.

Србија, Сремска Митровица, 1924.

Зборници и студије о Самосталној демократској странци, Сељачко-демократској коалицији и Војвођанском фронту.