УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 6

Ревизија историје

"Неспојиво је наиме с наравним кршћанским осјећајем правде, који је врло будан и у нашим вјерницима, да се изриче смртна осуда зато, што је нетко другог политичког мишљења, а није иначе починио ниједног другог злодјела."

- И. Мужић, 2003.303.

Наравно да је неспојиво. Као што је неспојиво да неко не одговара за своје злочине зато што има неко мишљење.

Што се послератне "правде" тиче, нису спорне неселективне ликви-дације свештеника, али јесу спорне масовне аболиције католичног и исламског свештенства које је имало активну улогу у геноциду над Србима.

У то време Ватикан поново оживљава старе тезе о повлачењу и утврђивању јасних и тврдих граница тзв. Запада и римске Европе, позивајући најјаче европске државе а пре свега Немачку, као и САД да једном за свагда то питање реше на просторима Балкана. "Идентификација Европе као "римске Европе", са границама на западним линијама није нова. На тој идеји Ватикан је вековима градио своју политику, водио верске ратове, уз истоветне "аргументе", као што су они изнети у извештају. Византијска Европа, додаје се у извештају,"одвојена је од Запада дубоким културним и историјским разликама." ( С. Аврамов, 1998, 114.) "Најзад, зар није Славен Летица, први саветник хрватског председника, рекао 1991. да "Хрватска и Словенија представљају бедем за Европу - antemurales christianitatis - неопходан против ислама и православља." ( А Труд, 2007, 65.) "Истовремено аустријско-немачка потпора разбијању Југославије била је , пре свега, мотивисана немачко-аустријским реваншизмом за изгубљена два рата на овим просторима, с једне , и настојањем Немаца да са својим ратним савезницима из Другог светског рата (Хрватима) и будућим средњеевропским сателитима, а међу њима и Словенијом и Хрватском, ојачају своје позиције у Европи, на другој страни. 

За нео-усташе нема двојбе: Јасеновац је мит, усташе су антифашисти, "сваки камен у Боки је хрватски",  и слично. [1]

Постоји левичарска школа аболиције Хрвата од усташтва. Иво Голдштајн у својој конфабулираној  историје тврди да су "усташе и четници по многим идеолошким елементима врло блиски" (sic!). Наравно, насупрот ове његове дистракције, усташе и комунисти су сијамски близанци, који и не могу да животно опстоје раздвојени. Предуго је трајало и траје њихово отворено и/или притворно пактирање, да би га се могло нијекати, како то чини прворазредни историјски ауторитет са ових простора. Па ипак, Голдшајн грчевито настоји да амнестира хрватски народ од усташтва.

У аболицији Хрвата најжешћи су и неки номинални Срби, Попут Васа Богданова. На констатацију Већеслава Вилдера о држању Хрвата на почетку рата:

»Кад је улазила немачка војска у Загреб, она је одушевљено била дочекана. Како то? У исто време »прогласио« је С. Кватерник »Независну Хрватску Државу«. Са немачком војском, са Хитлером дакле, долази - слобода. Док је остали културни свет био запрепашћен махнитом Хитлеровом агресијом, док је сав слободни свет у томе видео ропство Европе, Загреб је од весеља клицао . . . А можда је (Загреб) био дотле у оковима српским? Можда је »стењао«, па му је и Хитлер изгледао као спас? «

.... "Историчар" Богданов је заједљиво одговорио: "»А можда је (Загреб, напомена В. Б.) био дотле у оковима српским? Можда је »стењао«, па му је и Хитлер изгледао као спас?”  Па наставља ауторитативно:

Досад објављени документи и свједочанства о стварном стању и држању Загреба према окупатору недвојбено утврђују очиту неистинитост Вилдерове наведене тврдње. (Види између осталог: Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југославенских народа. Борбе у Хрватској 1941 год. Том V, књга L, Београд 1952, и књига 2, Београд 1954. - Четрдесет година. Зборних сећања активиста југославенског револуционарног радничког покрета. Књига V и VI. Издање Културе, Београд, 1961. (У књизи V. овог Зборника је међу осталим од нарочите важности свједочење Косте Нада: »Из ратних дана«, стр. 315-316). - Иван Шибл, Из илегалног Загреба 1941. — Васо Богданов: »Поријекло и циљеви шовинистичких теза о држању Хрвата 1941«. [2]

Тако су нам комунистички историчари и народни хероји, сви моралне громаде од највећег ауторитета,  доказала да нас очи варају док гледамо документарне филмске материјале тог хисторијског моментума, и да је свенародна одушевљена хистерија Загребчана у поводу уласка нациста у њихов град, само бедна измишљотина српских шовиниста.

Каву је тек срџbу изазвала Вилдерова тврдња да  »Усташки покољи, клање и католичење — а без истинског ожаљења, без снажног и искреног протеста — то је убележено на терет Хрватства т. ј. колектива.«...Хрвати дакле нису истински ожалили усташко клање и нису искрено и снажно протестирали против усташа и њихових злочина. - Згражава се Богданов - А шта су онда радили од 1941-е до 1945-е? Били су солидарни с усташким злочинцима? - па наставља: ...Досад објављени документи и свједочанства о стварном стању и држању Загреба према окупатору недвојбено утврђују очиту неистинитост Вилдерове наведене тврдње. И та оптужба којом се главни град Хрватске у односу на фашистичку агресију и окупацију супротставља свему осталом културном и слободном свијету само је још један примјер Вилдерова тенденциозног и неаргументираног приказивања Хрвата као профашиста. Коначно, победоносно поентира Богданов "Не заборављамо стотине тисућа Хрвата, погинулих у ослободилачкој борби и побијених у усташким затворима и логорима." (sic!)

Некомунистички хрватски знанственици (и не само они) се утркују у ингениозном стварању и упораби еуфемизама и замагљивања, па се умјесто свакоме разумљиве ријечи “злочин” каже се да је “усташки покрет увео балканске политичке методе по први пут у хрватској политици”, а геноцид над Србима је "српско болно искуство".

Највише што се од хрватских знанственика може објективнога добити о хрватском народу тога доба је теза о "тоталитаристичком суставу".

"Усташки покрет и хрватска државна влада могли су увести поштену и тријезну унутрашњу политику у границама једног ауторитативног режима. Не вјерујем да би Нијемци тада трпјели демократско уређење хрватске државе. Међутим, мјесто једног умјереног, поштеног тријезног ауторитативног режима, у Хрватској је био уведен екстремни тоталитаристички сустав"...

Је ли мого бити другачије? - Самоупитан је Јере Јареб, хрватски и амерички хисторичар, те сам нуди одговор на своје реторичко питање:

„Чини ми се, да би се цијели унутрашњи развој НДХ био другачије одвио, да је усташки покрет већ 10. травња 1941., кад је прорадила радио постаја Главног усташког стана, најавио једну поштену, праведну и реалну политику према српској мањини. Требало је нагласити:

1. да ће се са Србима поступати као и с осталим хрватским грађанима и да се никоме не ће ништа догодити, тко буде лојалан грађанин хрватске државе.
2. Србијанци који су се населили на хрватском територију послије 1918. требат ће се повратити у Србију.
3. Срби који су дјелатно прогонили Хрвате, бит ће изведени пред редовне судове.
Мишљења сам, да би велика већина остала код својих кућа и не би се дала завести на активни војнички наступ против хрватске државе, да им је био омогућен мирни живот у њиховим домовима.“

Јаребово виђење хрватског државног устроја више не би била Независна Држава Хрватска, већ њена супротност, нека бајковита фашистичка Недођија  чије замишљене стандарде није достигла ни Туђманова `хрватска млада демокрација`, која је одавно чланицом Европске уније.

Како је Јареб мислио да би једна примитивна скупина (ма колико била бројна и системски деловала као хоботница) изникла из културе зеленог кадера, пљачке и паљевине, која се двадесет година самоизграђивала искључиво на идеологији злочина и садизма, са стеченим логорашким менталитетом, интелектуално инфериорна, оскудног образовања, социјално дисфункционална, и која је управо као таква одушевљено прихваћена од хрватског пука, могла спроводити некакву "поштену и тријезну унутрашњу политику" и, што је средишње питање, да ли би Хрвати прихватили власт која води поштену и тријезну унутрашњу политику, Јареб се не труди да појасни.

Најинтересантније је што нео-усташка интерпретација има подршку са многих страна. Делује заиста бизарно да једна Јеврејка жучљиво стаје у обрану усташтва након болног искуства које су Јевреји и у НДХ доживели током другог светског рата, али и такви наративи су у широком промету.

Нама је увијек исти циљ: тражење истине и бити што ближи њој. Не можемо подржати тезе да је НДХ била савршена држава, да су усташе без гријеха, да се Жидове није прогањало и да се Србе није убијало у НДХ. Но исто тако треба рећи:

- да је самим чином проглашења НДХ остварена повијесна тежња хрватског народа и да је водство НДХ касније изневјерило хрватска очекивања,

-да су Жидови имали веће шансе преживјети у НДХ него у другим земљама гдје су расни закони такођер били на снази и

- да нису Срби започели масовне ликвидације хрватских цивила, усташких одмазда не би било, с тим да се усташки злочини не могу мјерити с бројношћу и количином четничких звијерства

За такве храбре ставове тражи се упориште и литератури попут  'Убојице мира' коју је написао Kurt Koppel 1942. (под псеудонимом Konrad Hans Klaser) рођени Бечлија, иначе аустријски дужносник Асоцијације младих Аустријске комунистичке партије. [3] Тако смо у могућности да прочитамо и овакве ствари:

Према оном што данас знамо, четници су далеко прије проглашења НДХ 1941. били спремни супротставити се свакој идеји о хрватској самосталности, тако да су 'балван револуције' биле познате можда стољеће прије 1990. Важно је споменути да су након сваке 'балван револуције', без обзира у којем се временском периоду догодиле, слиједили организирани злочини четника над хрватским цивилима, а тијеком НДХ усташе четницима нису могле парирати у злодјелима, тако да је данас тај однос злочина, сликовито речено, можда 9 према 1 у корист четника. Увијек треба нагласити да је усташка реакција била само одговор на четничку акцију.

Или:

Наиме, већ при самом проглашењу Хрватске државе, 8. травња 1941. у Бјеловару, иницирали су милитантни Срби, односно четници, нове злочине: 10. травња у Доњим Мостима, 12. травња у Грачацу итд. Послије те нове спирале српских злочина слиједе онда и они усташки.

...И зар  није више него смијешно да у једној Јадовну и Шарановој јами не постоји ни једна кошцица, ни један скелет тих великих бројки жртава србенда а да су у до сада три ископа у ЈАСЕНОВЦУ пронађу само хрватске жртве, што цивила избјеглица, што војника домобрана и усташа, а ни трага србенда, још мање Жидова али и Рома, док је Јазовка, Максимир, данашњи аутобуски колодвор, Врапче, Худа јама, Кочевски рог, Бјеловар/Луг и друга стратишта хрватских жртава препун иних костију, скелета и лубања?

- Карло Кутниак [4]

Тако Хрвати.

-----

[1] Као пример наводимо:  Јосип Печарић - О СУЧЕЉАВАЊУ БУЛАЈИЋ вс. ПЕЧАРИЋ
http://www.dragovoljac.com/images/minifp/suceljavanje_hazu.pdf

[2]  Зборник Хисторијског института Југославенске академије. Волумен 4, Загреб 1961, стр. 5-92. - О улози Загреба види и реферате, одржане на Симпозију Института за хисторију радничког покрета у Загребу, Путови револуције,, број 3-4, Загреб 1964.

[3]  И. Тијардовић: Осврт на књигу 'Убојице мира – Агонија балканске анархије'
https://www.hkv.hr/izdvojeno/vai-prilozi/s/tijardovic-ivica/39204-i-tijardovic-osvrt-na-knjigu-ubojice-mira-agonija-balkanske-anarhije.html

[4] Карло Кутниак- Писмо предсједници и премијеру из дијаспоре: Прибичевић је рекао да никако Срби не смију примјенити силу гледе Хрвата ако се ови одлуче чак и не живјети у истој држави
https://www.hop.com.hr/2017/10/06/pismo-predsjednici-i-premijeru-iz-dijaspore-pribicevic-je-rekao-da-nikako-srbi-ne-smiju-primjeniti-silu-glede-hrvata-ako-se-ovi-odluce-cak-i-ne-zivjeti-u-istoj-drzavi/