ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 6

Др Никола Милутиновић

 

Рад Николе Милутиновића [1] је везан за "Матицу српску", па је отуда његово сепаратистичко и локал-шовинистичко делање болније јер је спровођено кроз најстарију нашу националну институцију.

Да ли је г. др. Никола Милутиновић, секретар Матице српске, сепаратиста?

Г. др. Никола Милутиновић, секретар Матице српске, у 203 броју „Дана“ дао је изјаву, на извештај о раду Књижевног и Управног одбора Матице српске, који је изишао у 202 броју „Дана“, а у којој, између осталог, изјављује следеће: „Изјављујем најодлучниЈе да нисам „сепаратиста“ и да стојим упорно на терену недељиве Југославије“. Пустићемо г. др. Николу Милутиновића да он сам одговори на у наслову стављено питање. У 48 броју „Гласа Матице српске‘ од ове године, у уводном чланку, под насловом „Потпуна равноправност покрајина“ из пера г. др. Николе Милутиновића од речи до речи пише и ово: „Али Војводина као посебна покрајина имаће да покаже и своје државотворне способности и око решавања мањинског проблема. И да Војводина у својој историској прошлости никад није тражила своју посебну политичку територију требало би јој ту покрајинску посебност обезбедити данас у Југославији". Па даље: „Свака покрајина израдиће своје просветне, привредне, управне и саобраћајне центре“. (Војне центре не тражи засада г. др. Никола Милутиновић за посебне политичке покрајине). У броју 19 (1935 г.) пише г. др. Милутиновић: „И поред данашње административне поделе на бановине српска Војводина, као посебан део садашње Дунавске бановине постоји као стварност“. — „Та српска Војводина, одвојена од осталог шумадиског дела Дунавске бановине, чини онај део ове јединствене административне јединице!"... Без икаквог коментара.

- Јов. 3. Медурић, Дан, 22. 9. 1936.

Милутиновић је полазио од премисе да је држави неопходно ново уставно уређење. Он пише да у земљи, осим хрватског и словеначког, постоји и "српско питање", будући да постоје и "српске покрајине", међу којима је и Војводина. Сва ова питања, сматра Милутиновић, решиће се "потпуним задовољењем покрајинских потреба", односно таквом пореском политиком која би омогућила да покрајине располажу приходима од директних пореза, што би, опет, проши-рило њихове надлежности. Он, посебно, инсистира на захтеву да Војводине. Искључиво "домороци", сматра Милутиновић, "имаће срце и душу, очи и ухо за сложене проблеме Војводине" па "Војводину треба припустити Војвођанима." Он интерпретира  "војвођанство" као "политичку појаву југословенског карактера", а посебну  пажњу заслужује, свакако, Милутиновићево залагање за "покрајинску  војвођанску свест". Војводина има "мисију" да "удружена са другима истих начела и уверења", унесе "европске погледе", "културне методе", "широке видике", "модернија схватања" у јавни живот. За остварење те мисије, потребно је афирмисати "војвођанску свест", а у ту сврху Милутиновић предлаже оснивање "војвођанских академских клубова". Војводину "у народном представништву треба да представљају искључиво само Војвођани", те да чиновници у покрајини треба да буду "у првом реду" из  Војводине.

Разорно деловање „Гласа" Матице српске

Г. др. Никола Милутиновић, чиновник Матице српске, нагнан одлучним ставом свесних родољуба — чланова књижевног одбора Матице Српске даје сада изјаве да није „сепаратиста“ и да стоји упорно на тереин недељиве Југославије. Г. Јв. 3. Медурић у „Дану“ је изнео цитате чланака одштампаних у „Гласу М. С.“ у којима се г. Милутиновић отворено залаже за покрајински сепаратизам. Нас никада није у бригу бацало политичко мишљење г. др. Николе Милутиновића, као поседника из Панчева, али најенергичније смо устали противу г. Николе Милутиновића као чиновника Матице српске који је од „Гласа М. С.“ хтео да направи филијалу политичке партије т. зв. „пречанског фронта“. „Матица српска“, за нас Србе с ону стране Саве и Дунава, била је одувек светионик свеопште српске културе и жариште братске љубави. Стога је нашим братским осећајима причињавао огромни бол чиновник Матице г. Милутиновић који је без икакве контроле и надзора а под плаштом и са новцем Матице српске сејао путем „Гласа“ раздор међу једнокрвном браћом. У ј заносу „фронташких“ крилатица г. Милутиновић, жељан да му се име путем „Гласа“ и о трошку и угледу Матице српске прослави, честита сам себи и чуди се, да у Војводини нема ни једног листића, који би се усудио да тако оштро партизански пише као што то чини „Глас М. С.“. Да би утисак био јачи а скривалица што загонетнија. г. Милутиновић уредник ."Гласа М. С.“ пише да је добио од ~војвођанских омладинских кругова: „чланак у коме омладинци најенергичније устају противу извесних одредаба Устава Краљевине Југославије. „Омладинци“, како каже у „Гласу М., С.“ г. Милутиновић говорећи о Војводини и Шумадији, протествују што су „на силу бога“ придодате покрајине једна другој, које „између себе, ничега заједничког немају“. Ми утврдимо, да се ни један „фронташки“ листић није толико дрзнуо да светиње нашег вековног братства толико скрнави, као што је то учинио „Глас Матице српске“, или тачније „Глас г. Николе Милутиновића“. Познавајући одлично националну свест родољубиве војвођанске омладине ми смо тврдили, да нема ни једнога омладинца у Војводини који би те редове који се у име његово у „Гласу М. С.“ штампају признао за своје. Нико нас у томе није демантовао. Онда је сасвим јасно: ко и за чији рачун место братства и љубави кроз „Глас М. С.“ сеје раздор и мржњу?

- ДР. СЛОБОДАН МАТИЋ лекар; 
Дан, 24. 9. 1936.

Глас Матице српске инсистира и на „државотворним способностима Војводине” која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина као војвођанске „покрајинске посебности”, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина, као противтежа србијанском и хрватском хегемонизму, те гарант очувања државне заједнице. Нови Сад би требао да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар војвођанског Хрватства. Сви народи у Војводини би били равноправни. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију Војводина је требало да узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…

острашћени сукоби око аутономности Војводине довели су  тадање аутономаше до међусобних сукоба, којима је тешко пронаћи рационалне поводе. Тако су се посвађали и Васа Стајић и Никола Милутиновић, мада није разумљив стварни узрок сукоба.[2]

Током Априлског рата 1941. године, Милутиновић је заробљен. Ослобођен је 1943. године и наставио да води Матицу, али је већ 1945. године, смењен са функције. Нова комунистичка власт му није била превише наклоњена, али је ипак боље прошао од својих истомиш-љеника, Жарка Јакшића [3]  и Душана Бошковића. Након Другог светског рата наставио је да ради као архивиста у Музеју Војводине.

-----

[1] Никола милутиновић
- Милош Савин - Политички портрет Николе Милутиновића
https://www.kcns.org.rs/agora/politicki-portret-nikole-milutinovica/

[2]

 

Секретар г. др. Милутиновић оптужује

8. Случајно, наравно, сасвим случајно, у исто време кад је књиговођа поднео Управном одбору „жалбу“, пријаву или "извештај“, поднео је секретар Матице српске „поднесак“ о многим немилим и штетним појавама у Матици које је изазвао ово; годишњи претседник Матице. Поднео га је Извршном одбору 5 априла 1936. Дакле, књиговођа се жали и пријављује претседника 30 марта, а секретар подноси акт против њега 5 априла. Поднесак др. Милутиновића је много опширнији од жалбе и пријаве књиговође. И није само један. У жељи да „успостави атмосферу хармонију“ у Матици, др. Милутиновић је и 23 априла упутио један поднесак Управном одбору, и 22 августа 1936 Књижевном одбору. Нећу се дуго задржавати код поднесака Матичина секретара. Надам се да ћу свом другу с универзитета дати само ову, само једну, прилику за њему тако драге полемике са целим светом. Јесте, др. Никола Милутиновић је мој друг са универзитета. Не заборављам ја да смо пре 36 година ј један другом саопштавали своја маштања о животу за народ, за „децу понижену нашу сироту“. Ми нисмо имали исте снове; нисмо били нити на истом факултету. Док сам ја лутао од Пакраца до Пљеваља, од Сомбора до Новог Сада, да милим ученицима предајем српску књижевност као израз културних, национално и социјално политичких прегнућа човечанства и нашег народа, дотле су други таленти одвели мог друга на друго поље, у други крај, који се данас налази у Румунији. Не спада пред јавност, зашто је др. Милутиновић напустио поље рада коме је посветио најбоље године живота. Али морам, са жалошћу рећи свој утисак да је он у Матицу ушао са знатно оштећеним нервима. Само тиме могу ја да протумачим његову потребу да стално тужи Управи Матице неке непоћудне му чланове, да стално даје изјаве, да полемише. Па ипак, ја сам узео на знање да Је секретар Матице добио сталност, и да је Управа Матице тиме осуђена да још једно десет година води борбу са својим секретарем. У мом је програму било само једно: одузети др. Милутиновићу могућност да у Матичину листу, о трошку Матице, води неинтересантне своје полемике; одузети му уређивање Матичиних издања. Јер, њему би и тада остало довољно поља за полемику без које он не може; сваки његов записник је стална полемика; али, таква би полемика била закопана у архив Матице, па би мање шкодила.

- Васа Стајић; Дан, 25. 9. 1936.

 

[4] НАП: синовац Ђуре Јакшића. Члан СДС, „Војвођанског фронта“ и Матице српске, избегао из Војводине у Београд. По ослобођењу се супротставио уласку чланова СДС у „Народно-ослободилачки фронт“, па је пао у немилост ОЗНА која је касније онемогућила његов рад у Матици српској, чим се у њој поново ангажовао. Убрзо потом је умро.