КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПЕРМНИ - 6

Истрага комунистичких кадрова

Стаљиновим очима размакла се гора
И у даљини је зашкиљила развница.
Као море без бора, као сутрашњи из јучерашњег дана —
До сунца су се протегле бразде од плуга — џина.
Он се осмехује осмехом жетеоца,
Рукујући се у разговору
Који је почео и траје бескрајно
У шестозаклетвеном простору.
И свако гумно и сваки пласт
Чврсти су, стиснути, паметни — живо богатство —
Чудо народно! Да живот буде велик.
Око свог стожера обрће се срећа.

- Осип Мандељштам,  1937.
(Превод Љубица Стмичевић)

Страдање кадрова КПЈ било је сурово и без преседана, бар у нашем делу света. Тешко је пресабрати све њихове губитке. Комунисти су се тако немилосрдно убијали међу собом да изазива грозу. По доступним подацима може се слободно закључити да су најмање гинули у “антифашистичкој борби”. Као образложење за ликвидације углавном су давана застрашујуће оптужбе у гесту средњевековног лова на вештице: “...троцкистичко-зиновјевских фашистичких бандита показао те агенте фашистичке контрареволуције у свој њиховој гнусности и одвратности“... “троцкистичко-зиновјевски гадови латили су се крајњих најгнуснијих средстава борбе: терористичких аката против партијских вођа и вођа совјетске власти у циљу да партију обезглаве и да онда поново дођу на власт...” и слично... све непорециве оптужбе због којих се неумитно ишло пред стрељачки строј или у сибирске гулаге, без наде у повратак. Затим су у следећој “рунди” тужитељи и џелати постајали кривци којима суде нови тужитељи и џелати.

Најчудније од свега је да су осуђени комунисти неретко ишли на губилиште срећни и поносни: они подносе заслужену жртву да би револуција победила!

Стаљинистичке чистке су биле унутрашњи комунистички геноцид.

Чистка је нарочито погодила Југословенску партију, где су "сличне индивидуе одиграле своје недостојне улоге провокатора и допринели да се отера скоро све партијско вођство у смрт или у Сибир". Истакнути комунисти су лажно оптуживани од другова да су „троцкисти“ и „агенти полиције“. Психоза гоњења пренета је из Москве и у друге земље, па је чак допрла и на робију у Сремској Митровици. Партијски руководиоци у затвору су означавали појединце као „троцкисте“, након чега су их тукли, искључивали из „колектива“ и малтретирали у затвору. Међутим, у Југославији уопште није постојао троцкистички покрет, па су измишљана имена, измишљане акције. Борба против вештице троцкизма у Коминтерни и КПЈ заправо је била кодно име борбе стаљинистичке бирократије против континуитета револуционарних пролетерских традиција.

Од 1936. године било је ухапшено најмање 800 југословенских комуниста, а само око 40 њих преживело је пакао совјетских логора. Према до сада најкомплетнијем истраживању Убавке Вујошевић, на смрт је осуђено 288 југословенских комуниста, стрељано их је 286 (највише стрељаних било је 1938. године, чак 205), а двојица су извршила самоубиство. Још увек није утврђен тачан број оних који су умрли у совјетским логорима, непознатог датума и без ознаке гробног места.

У Москви је 1937-1939 године стријељана елита југословенског комунизма, готово целокупно дотадашње руководство Комунистичке партије - сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић, Антун Маврак и актуелни секретар КПЈ Милан Горкић. Преживио је само Триша Кацлеровић, који се на време повукао из политике. Стријељана су и два секретара СКОЈ-а- Никола Котур и Гргур Вујовић, као и велики број руководилаца КПЈ, чланова ЦК и Политбироа. Након тога је Јосип Броз преузео вођство.

Од самог почетка руководство КПЈ је снажно подржавало Стаљинове чистке, иако је касније жестоко страдало у њима. Нарочито је сликовит пример генералног секретара КПЈ Милана Горкића, који је глорификовао московске процесе и Стаљиново стрељање "шпијуна-издајника" без пардона. Године 1937. је позван у Москву где је ухапшен, осуђен као гестаповски шпијун те стријељан.

Титова улога у ликвидацијама тих људима колико прецртавана црним тушем у подрумима УДБА, је несумњива и указује на неутаживу жељу будућег вође КПЈ да гвозденом метлом почисти све оне који су се супротстављали његовом концепту стварања „праве бољшевичке“ партије, или који му стоје на путу. Познато је да је у Совјетском Савезу за стране комунисте важила посебна процедура. Сагласност за хапшење по правилу су давали генерални секретар или представници комунистичких партија дотичних земаља у Коминтерни. Самом чину хапшења у највећем броју случајева претходило је већ планирано искључење из матичне партије.

Тито је 23. септембрa 1938. написао још један опширан извештај под насловом „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше Партије“. У њему је дао негативне карактеристике за девет истакнутих функционера КПЈ, седморица од њих су већ били стрељани. О њима је писао да су „саботери и непријатељи партије“. У питању су били Камило Хорватин, браћа Јурај (Ђука) и Штефек (Стјепан) Цвијић, Иван Гржетић, Милан Горкић, Сима Марковић, Филип Филиповић, Симо Миљуш и Антун Маврак.

У „московским разговорима“ Тито се дистанцирао од својих пријатеља и од обе бивше супруге, Пелагије Белоусове и Луције Бауер. Од Пелагије се развео у јесен 1935. године, а за њу је 27. септембра 1938. рекао да „нема материнска осећања“ и да „мрзи и квари“ њиховог сина Жарка. Пелагија је иначе у то време већ била ухапшена. 

Велика чистка у КПЈ је највећим делом прећутана у југословенској хисториографији, а за њу су коришћени еуфемизми као "ликвидација фракционаштва", "реорганизација руководства", "оздрављење партије” и слично.

Југословенски комунисти рехабилитовани су у Совјетском Савезу после 1956. године, али у Југославији нису никада. На 7. конгресу КПЈ, на најважнијем политичком скупу у њеној дотадашњој историји када се требало суочити са Стаљином, Александар Ранковић је од речи до речи поновио предратну службену оцену да су стотине недужних жртава стаљинизма искључени из КПЈ „као елементи који су нашој партији и радничкој класи нанели големе штете у току низа година својим фракцијским и групашким борбама и везама с класним непријатељем, који су варали Коминтерну, својим деструктивним радом кочили развитак партије и на тај начин обезглављивали покрет радничке класе у Југославији“. Сви искључени комунисти били су „издајници, фракционаши и антипартиски и разбијачки елементи“ (Ранковић се посебно осврнуо на Симу Марковића и Петка Милетића), а мере које је предузео ЦК КПЈ биле су „правилне и омогућиле су брз развој партиске организације“.

Међутим, приликом обележавања 40 година од стварања КПЈ, Тито је “оштро осуђује” стаљинистичке чистке, чији је врло учинковити дјеланик био. Тада је рекао да је Стаљин преко Коминтерне водио политику која је уништавала „револуционарни лик комуниста“ и створила тип „комунисте бескичмењака“. Због такве политике „наша Партија је изгубила велики дио својих кадрова, било због политичке деморализације, било због физичког истребљења за вријеме великих Стаљинових чистки у којима је страдало преко стотину прекаљених комуниста које је годинама васпитавала наша партија и међународна револуционарна борба“. Тито је изричито навео: Филипа Филиповића, браћу Цвијић, три брата Вујовић, Камила Хорватина и Владимира Ћопића који су „нaшли смрт у Стаљиновим затворима и логорима“. Тито је тада рекао:

„...Данас кад прослављамо 40 година наше Партије, послије сазнања о ужасним догађајима из тих времена, наша је обавеза да се сјетимо тих другова и да им се одужимо, и поред свих гријешака и слабости које су неки од њих испољили у партијском раду, јер су доживјели тешку судбину, најтежу која може задесити једног револуционара, а то је да невин погине од куршума својих људи као издајник идеје за коју се борио и којој је свој живот посветио“.