ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 6

Хрватска у пламену

 

"Аустрија је ...тако нечујно нестала прије неколико дана из нашег малог града, да од многопоштованих наших драгих суграђана  нитко није ни примјетио , да Аустрије заправо ту и нема више међу нама."

- Мирослав Крлежа

“...у љето и јесен 1918. сељаци су бјежали са фронте и из војске не зато што су били кукавице, него “од ужаса и од грозе пред страховитим дивљачтвом, што их са собом доноси сваки рат, сваки милитаризам”, али у том бијегу “сваки је сељак мислио само на се, и зато је шака кукавне па и покварене господе могла у Загребу учинити, што је хтјела с хрватском домовином, јер хрватскога народа није још ни било у правом смислу риечи... Није било организиранога народа, није било јасно изражене воље народне, није било једин-ственога и угледнога водства ни за хрватско сељачтво, а камоли за сав народ, за сељачтво и радничтво, за грађанство и школану господу... Хрватски сељак (је) побјегавши из пакла свјетскога рата доспио у ово чистилиште, у којем је и данас.”

Стјепан Радић, 1923

“Еј комите небојте се Зите,
И Карло је о'шо у комите .. .”

Песма зеленог кадера

Безвлашће

Већ 1915. године поједини котареви Хрватског загорја су оскудије-вали храном. Суша која је захватила Хрватско загорје 1916. довела је до великог сиромаштва. Кукуруз се продавао у то вријеме по 44 круне па поједине опћине нису могле наручивати кукуруз за своје становништво због сиромаштва. Кукуруз је био толико скуп да су 1916. поједини котареви, попут клањечког, гладовали.

Србија је била освојена али, гле!, хрватска борбена еуфорија је рапидно сплашњавала и добијала сасвим супротне, невојничке облике.

У таквом државном и менталном распаду Хрвати дочекали свој ратни пораз и потпуно национално самопонижење и срамоћење.[1] Морало се спашавати шта се спасти може. Тако је наврат-нанос формирано Народно вијеће СХС [2]. 

Народно вијеће СХС, политичко тијело Словенаца, Хрвата и Срба у Аустро-Угарској Монархији, утемељено је у Загребу 5. X. 1918.. Потицај за његово стварање дале су четири странке из Банске Хрватске (Старчевићева странка права, Хрватска пучка сељачка странка, Српска народна радикална странка и Социјалдемократска странка), које су 24. IX. 1918., након двадесет дана преговора, ујединиле са другим регионалним Народним одборима. Предсједништво Народнога вијећа СХС-а, чинили су: предсједник А. Корошец, потпредсједници С. Прибићевић и А. Павелић, те тајници М. Дринковић, С. Будисављевић и И. Лорковић.

Упознат са стањем у Чешкој и Словачкој те међу Јужним Славенима, цар и краљ Карло I. (IV.) објавио је 16. X. 1918. Манифест, у којем је обећао уређење Аустро-Угарске Монархије по начелу федерализма. Но 19. X. 1918. Средишњи одбор Народнога вијећа СХС-а објавио је Декларацију, којом је одбацио Манифест Карла I. (IV.). У Декларацији је изражен захтјев за оснивањем потпуно самосталне и независне јужнославенске државе. Тиме је Народно вијеће СХС-а потпуно преузело цјелокупну власт, прогласивши се јединим чимбеником који може водити државноправну политику. Дана 25. X. 1918. двадесет заступника Хрватскога сабора, на потицај Средишњега одбора Вијећа, поднијело је у Сабору захтјев да се коначно ријеши питање раскида државних односа с Аустро-Угарском Монархијом и осамостаљења Јужних Славена у смислу споменуте Декларације. Дана 29. X. 1918. Сабор је прихватио поднесени приједлог и донио одлуку о раскиду државноправних односа и веза Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације с Монархијом.

Тако је Народно вијеће СХС преузело сву власт у Хрватској, на папиру. У пракси, безвлашће је било право стање ствари. Југословенски одбор, који се цело ратно време бринуо за хрватску ствар, полако се утапао у владајућу елиту Народног вијећа.

 

Зелени кадер

...„наше село централна Азија“ обиљежено „кметовским менталитетом, тлаком, батинама и блатом“.

- Мирослав Крлежа 

Моћна аустроугарска војна сила која је 1914. кренула не у рат, већ у “казнену експедицију” на Србију, ношена језгровитом идејом водиљом “Serbien muss sterbien!”, пре завршетка рата претворила се у расуте дезертерске банде које су харале славним царством. [3]

Почетна језива крилатица вратила се у Беч као бумеранг. “Österreich-Ungarn starb!” - Аустроугарска је мртва, одјекивало је Европом. Нигде, међутим, не беше тако повољна ситуација да се дезертерске банде конституишу у најмоћнији друштвени фактор, како у Хрватској. Тако је настао “Зелени кадер”. Процене масовности зеленог кадра се крећу од неколико десетина хиљада до чак 250.000 "кадроваца".

Тај хрватски феномен који познајемо као “зелени кадар (кадер)”, је магнетна осовина у производњу општег хаоса који су новопечени хрватски државници могли само немоћно да посматрају.

До љета 1918. зелени је кадер израстао у значајну оружану скупину у многим дијеловима Хрватске-Славоније. Највише их је било на Петровој гори (8000 пребјега организираних у војне јединице руковођене зеленокадровским часницима), на Зринској гори, на брежуљцима Хрватског загорја у околици Вараждина, на Папуку, на пашњацима даљског властелинства, посједа карловачке патријаршије (2000 пребјега), те на Фрушкој Гори (6000 пребјега). Иако зелени кадер није имао средишње водство и програм, неке су веће скупине показивале најосновније облике организације. Изабирали су пркосна имена (Горски вилењаци, Зелена комуна, Горски тићи), стварали примитивне законе који су укључивали тешка физичка кажњавања и егзекуције (осим вјешања, које је било својствено властима), бирали своје вође (често називане војводама или харамбашама у древном стилу балканских одметника) дајући им симболе власти (зелена грана с коњским репом).

Чврста језгра зеленог кадра још више ојачала приљевом домаћих сељака, па је појам зелени кадер прерастао своје изворно значење и постао синоним за сваки облик сеоског “бунта”, који је подразумевао пљачку, насиље, убиства и вандализам. Власти нису успјеле зауставити растући вал сеоских немира посљедњих дана старог режима.

На удару су најпре били Жидови, затим властелинства старих феудалаца, посједи богатијих славонских сељака, трговине, поште, опћински уред и жељезничке постаје... временом “критерији” устаника су попуштали, те је на мети био сватко ко је ишта вредније посједовао. У пљачкашке походе војни дезертери су ишли праћени пауперизованим сеоским становништвом, али и сеоском интелигенцијом или „госпођама и госпођицама из најбољих кругова“ које „иду за пијаном руљом“. Све је у том шароликом метежу показивало да се постојећи сустав вриједности, конзер-вативне хијерархијске структуре, те укоријењене друштвене норме и закони урушавају пред вандалским бесом хрватских сељака и бивших војника из околних брежуљака и шума. Хрвати су у Мачви 1914. године освојене градове и села пљачкали до темеља, уз невиђену бестијалност. Тај својствени хрватски бандитизам, сада преокренут у аутовандализам, неколико деценија касније, у комунистичкој Југославији, биће проглашен “револуцијом” или “устанком обесправљених и потлачених народних маса против израбљивачких елемената”. Илузорни снови Народнога вијећа са својим банкетима и здравицама, те обећавајући говори и прогласи о слободи, једнакости и братству трију народа сукобили су се с крајње редукованим, рудиментарним „републиканским“ жељама сељака, које су почињале и завршавале се поделом земље, укидањем пореза, прогоном Јевреја и Србијанаца.

Велики немири, „дани револуције“ и „хиљаде и хиљаде хитаца“ предвођени масама „сељаштва, зеленог кадра, фукаре, цигана, итд.“, започели су 28. и 29. листопада 1918. у Осијеку. Осијечко гласило Југ извијестило је 1. студенога 1918.: “Из околице Осијека, Даља, Нашица, Ораховице, Петријеваца, Валпова, Слатине, Ђакова, Винковаца, Нове Градишке и многих других мјеста долазе управо страшне вијести. Чланови т.зв. зеленог кадера, војници, који се враћају кућама, цигани, разбојници, сељаци и штокакве женетине држе да су зато постали слободни, да могу клати, убијати, палити, робити, уништавати животе и иметке”. “Сељаци изјављују да они могу сада радити што хоће, јер да је сада (стигла) слобода”.

Хаотична побуна се ширила по читавој Славонији и Загорју. Готово свако мјесто у Хрватској било захваћено немирима, пљачкама, бунама, убојствима па чак и оснивањем „сељачких република“. Нереди су доживјели своју кулминацију у првоме тједну студенога, да би се потом сасвим стишали негдје око 21. просинца 1918. задњом вијешћу из Пожеге. Посебице од 2. до 5. студеног 1918., „чинило се као да сватко судјелује у пљачки“. Пуна два мјесеца сукоба показала су, у сваком погледу, потпун слом власти. За то вријеме Обласни чиновници говоре о застрашујућим сликама пљачке и уништавања. У Нашицама, 27. листопада увечер, »започела је страшна пуцњава у свим улицама мјеста, на што је почело разбијање дућана. [ ... ] За цијело вријеме харања по дућанима владао је по улицама управо судњи дан виком, трком и пуцањем са хиљаде и хиљаде хитаца«.

У Осијеку су опљачкани трговци, »напосе Жидови и имућнији грађани«... У Пожеги »робе највише жидовске дућане и станове. Ну и три дућана католичка опљачкаше«. А у Дугом Селу »руски зликовци [ратни заробљеници] опљачкали [су] и попалили кућу трговца Боровчака, домаћег човјека кршћанина«.

Жидовски трговци били су најочигледнија мета антисемитске агитације. У Стубици су 3. студеног 1918. порушени жидовски надгробни споменици, а у Дарувару је 7. студеног 1918., 56 припадника војске Народног вијећа СХС затражило да се из њихових редова удаље сви Жидови, тј. „једна паклена маса људи.“ У Жупањи је, на повратку с фронте, заједно са зеленим кадром, „чета Далматинаца оробила жидовске дућане.“ Том их је приликом троје убијено. Жидови су били оптуживани за „свјетску завјеру“ и подупирање царске власти у Бечу, избјегавање ратне обвезе, зеленаштво, каматарење и високе цијена за вријеме рата.

О антисемитизму након завршетка свједоче и антисемитски искази затвореника у Новој Веси у Загребу који су били оптужени за судјеловање у пљачкама у листопаду и студеноме 1918.:

“Ми који смо ради пљачке оптужени има нас доста досада некажњаваних и нисмо зато жидове пљачкали, да што стечемо, него ради освете и гњева. Јер тко је више желио побједу аустријског и њемачког оружја него жидови. Ако н. пр. један Росензвеиг кукастим носом може бити Југославен, ми Југославени исто тако можемо бити Јапанци.”

После Жидова, племство је највише трпјело. Попаљена су била читава властелинства. Народно вијеће примило је 2 . студенога телефонски позив из Винковаца, у којем се јавља: »небо је наоколо црвено од палежа«." Гроф Јосип Бомбелес, један од највећих велепосједника у Хрватској, зове телефоном Народно вијеће из дворца Опеке код Вараждина и упозорава да ће, не пошаље ли се помоћ, пропасти велике залихе хране. Пљачкање посједа постала је толико уобичајено да је тешко навести иједан посјед који је избјегао опћем палежу. Најмање једна племкиња, Бела пл. Адамовић, погинула је од руке побуњеника.

Ни посједи Католичке и Православне цркве нису остали поштеђени. Посјед Православне цркве у Даљу опљачкали су и српски и хрватски сељаци. Имања Католичке цркве, попут бискупског добра око Ђакова, те вугровачких фома у власништву загребачке надби-скупије, доживјела су сличну судбину. Озбиљан изгред догодио се у Цепину, гдје је »опљачкан [ ... ] посвема и римоктл. жупник и то тако његов стан кано и жупни уред. Нису остала поштеђена ни црквена руха ни књиге ну матице су срећом спашене. Сам Жупник сваљен је по бунтовницима у блато те тек да је изнио живу главу«. 3. студеног 1918. поштанска централа из Бриња јавља да су припадници зеленога кадра напали жупника Малиновића те да је „рањен и лежи полумртав.“ У Петријевцима крај Осијека „жупник Charvat  опљачкан је дјеломично док онај у Брођанцима г. Гомбаревић опљачкан је посвема.“ Мало више среће имао је жупник Erdely из Доњега Михољца, којему је ипак већина одузетих предмета опет враћена, „осим рубља и ципела.“ Занимљив је и случај Бошњака у којима су „зликовци (...) покрали цркву и онередили се у њој.“

Сукоб у градовима био је добрим дијелом уперен против службених власти. Пљачкане су јавне установе, испражњене њихове благајне. У Брлогу (Лика), војни побуњеници опљачкали су опћинску благајну 4. студенога, потом “нахрупили у град [Оточац] и опљачкали складиште робе, хране и оруђа: До сада 6 мртвих”. Складишта намирница била су главна, а у неким подручјима, као у сусједној Босни, која је такођер била поприште нереда, и најомиљенија мета: »Травник [9. студенога]. У Варцар Вакуфу опљачкана је апрови-зација. Исто тако у Кламочу [sic!] и Јајцу. Не стоји вијест да је Травник погорио, него је само опљачкана апровизација.« Нападају се складишта и вагони на жељезничким постајама - на прузи Огулин-Плашки," у Делницама (“У ноћи од 30. на 1. навалио је зелени кадер сложно с једним дијелом пучанства на колодвор гдје су 2 вагона војничке хране и то 88 сандука двопека, 28 бачве маслаца, 4 бачве масти и 6 сандука чоколаде потпуно оробили«) и у Окучанима. На неким мјестима порушени су насипи, покидане електричне жице, уништене поштанске инсталације. Што је најзанимљивије, жандарске су постаје опетовано на удару. Припадници зеленог кадра држали су понекад жандаре у заробљеништву. “У већини случајева, међутим, жандари би на вријеме побјегли, а њихове постаје биле би опљачкане и спаљене”.

Иако је Народно вијеће настојало укључити државне чиновнике (по хрватским сељацима: “пол господина, пол мужека! читав човјек никада!”)  у нове органе власти, припадници управног сталежа доживљавали су у листопаду и студеном тешке тренутке. Сељаци су их посвуда нападали. Нитко није био поштеђен, ни они који су били одговорни за ратне реквизиције, ни полицајци који су прогла-шавали пријеке судове, ни котарски начелници, ни службене зграде.

Зелени кадер у Врбањи пјевао је веселу пјесмицу: “Еј комите небојте се Зите,/ И Карло је о'шо у комите .. .”

А у Загребу, криминалци које је свјетна ослободила из градског затвора судјеловали у пљачкама. На челу пљачкашких похода почесто су стајали повратници с руског бојишта. Сви су они, међутим, били тек мањина пљачкаша: језгру су увијек чинили домаћи сељаци, обично потпомогнути четама зеленог кадра, које су и саме биле претежно сељачког састава.

Крлежа је зелени кадар проматрао као пропуштену револуционарну прилику. Притом су, према његову мишљењу, кључну улогу у неуспјеху одиграли изостанак чврсте предводничке организације лењинистичкога типа, али и отворено насиље војске и полицијских снага нове државе почињено над побуњеничким друштвеним елементима уз подршку хрватске елите, што је постао још један од разлога Крлежине антипатије спрам режима династије Карађорђевића.

 

Народно вијеће против народа

Народном Вијећу ништа друго није преостало него пактирати са елементима Народне страже који су преузели водство, до зуба наоружани пријетили терором ако се не удовољи њиховим захтјевима. То је била респектабилна снага од чак 10 000 људи који су били плаћени, али је то било недовољно. Често је »у већини мјеста успјело [... ] тим 'Народним стражама' далње пљачкање спрјечити, али било је случајева, гдје су управо те страже своју задаћу криво схватиле, те само своје мјесто штитиле од вањских, страних пљачкаша, а у властитом мјесту и околици су саме те страже пљачкање и тероризирање бољих елемената наставиле и тим ситуацију још погоршале. [4]

Народне страже које су измакле контроли чак би проглашавале или стварале нова мјесна руководства: “сваки дан сазнајемо, како 'народне страже' на преторијански неки начин у већини села руше сваких осам дана мјесне одборе, па самовољно, без реда, диктирају, те се у великом броју налазе данас многи пљачкаши као народни представници«."

Матија Штефанић, предсједник Мјеснога одбора Народног вијећа у Сухопољу, 18. студеног 1918. јавља властима у Загребу да су се у бројним нападима побуњених сељака народне страже прикључиле пљачкашима, док је у Дубрави оружништво и редарство било сасвим немоћно, јер „свјетина вели да не позна никакве власти осим себе и повлађује пљачкашима.“ Занимљив је и примјер Вировитице, гдје је Народна стража растјерала мјесни одбор Народног вијећа.

Мање бриге задавала је пријетња да се немири претворе у сукоб између главних нација. Срби нису желели реванш због погрома који су доживели од Хрвата 1914 године. Долази и до мањих изгреда између Срба и Хрвата диљем државе, али поглавито у Славонији гдје: „У Кутини су српски и хрватски унитаристи-интелектуалци 29. листопада изазвали изгреде, који су отпочели скидањем хрватских застава и натписа на мађарском језику. Хрвати из Удбине затражили су 5. студенога помоћ од Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, јер „политички злочинци Срби без икакових разлога (…)(износе) грожње на Хрвате“. Хрватски инжењер из Осијека тврди како се сељаци из даљског подручја, познати као главни извор невоља у источној Славонији, понашају као да објава нове државе „укључује у себи уништење и разграбљење свих припадника других народности и њихове имовине.“ Слично је хрватска „банда“ у Новој Градишки напала искључиво жидовске и српске трговине…“.

У тијеку листопада и студенога Народно је вијеће узвратило репресивним мјерама и пријеким судовима. Према уводничару једног прорежимског листа, устаници у Осијеку су »животиње, а не људи [ ... ] Народна војска их је више поубијала, а јучер их је око педесет уловљено и стрпано у тамнице. [ ... ] Уловљеним злочинцима судит ће пријеки суд па ће већина бити кажњена смрћу. У провинцији ће стићи јаке чете са пушчаним ·стројевима и уништит ће све, који су робили, палили и убијали. [ ... ] Укратко речено: без милосрђа ће се поступати против свакога, тко је починио и подупирао злочинство буне, уморства, разбојства, палежа и јавног насиља отетом туђега власништва«. По врло конзервативним прорачунима, оружане снаге и Народна стража убиле су у отвореним сукобима барем педесет до сто особа, а многи су други погубљени. У немалом броју случајева погубљења су обављали вигиланти, који су дјеловали на своју руку. Нитко у Народном вијећу није знао за смакнућа што их је неки поручник Иван Новаковић обавио по кратком поступку у Поповачи и Лудини. Један је други поручник, Густав Донер, установио свој пријеки суд у Дубрави. »Морам истакнути«, пише Славко Јежић предсједништву Народног вијећа, »да г. поручник Донер код тога врло хумано поступа, тек је дао једног од главних коловођа пљачкаша, Тому Хусјака, устријелити - којим правом, не знам.«

Народно вијеће стављено је пред дилему у вези учинковитости ове методе. Тому свједочи и исказ предсједника Мјеснога одбора Народног вијећа у Окучанима, Светозара Поповића, од 4. студенога 1918., који јавља да: „Не може провести пријеки суд, јер би онда морао да повјеша читаво село...“

Помним истрагама установљено је да су изгубљени милијуни круна у имутку. Велики жупан вировитичке Жупаније иронично извје-штава из Осијека 14. студенога: »Моментално се јавна сигурност у Осјечком котару донекле побољшава ну жалибоже у главном из разлога јер је већ све опљачкано«. Што се његове жупаније тиче, најгоре је стање у Трнави: »Буна овдје траје и даље, роби се код свакога, ко што има, боље рекућ један од другога краде, а мртвих имаде сваки дан.« Чинило се као да сватко судјелује у пљачки."

-----

[1] Послератни комунистички "хисторици" "тумачили су тај хрватски национални колапс на један бурлескан начин, невероватном смешом цинизма, психотичности и тоталног (ауто)шовинизма према Србијанцима. Тако Васо (Вахид) Богданов даје следеће виђење о хрватима на крају Првог светског рата:

Када је у току I свјетског рата дошло до дефинитивног обрачуна с Аустријом, хрватски народ је био и културно и национално-политички припремљен да се коначно ослободи од Аустро-Угарске. У рушењу Аустрије изнутра, у саботирању њенога рата против Србије и Црне Горе, у масовном дезертирању, у предавању на руској и србијанској фронти и ступању у југославенске добровољачке одреде, у покрету зеленога кадра и бројним сељачко радничким и војничким побунама за пуно национално и социјално ослобођење у годинама 1917-1918 - поново је незаустављиво провалила она трајна, деценијима гомилана мржња против Аустрије.

Па када је Хрватски сабор на сједници од 29 X 1918 донио свој једногласни закључак о укидању свих веза с Аустријом и са Угарском — уХрвнфQ'-"и није било. ни у сабору ни изван сабора ни једне једине странке ни политичара, који би се био усудио супротставити тој опћој жељи и вољи хрватскога народа. Под притиском једнодушног расположења народних маса за тај закључак морали су гласати и представници оне шаке франковаца, који су све дотада били у служби Аустрије..

[2] Народно вијеће СХС
https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=43004

[3]

Војна статистика у Угарском дијелу Монархије регистрирала је 1917. године 452 417 војних дезертера што је више од двоструко спрам прошле године... Б. Храбак доноси податке из рујна 1918. године о броју дезертера неким хрватским пуковнијама: 53. пјешачка пук. (Загреб) – 2039 дезертера; 78. пјешачка пук. (Осијек) – 4828 дезертера; 79. пјешачка пук. (Оточац) – 3453 дезертера те 96. пјешачка пук. (Карловац) – 2346 дезертера. Видимо да се овдје ради о огромном бројкама, поготово када се узме у обзир да је пуковнија у ратном стању требала имати ефективу од око 4000 војника.

- Филип Рук - Оружане снаге Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба уархивској грађи
http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/10781/1/FILIP%20RUK%20-%20Oru%C5%BEane%

[4] Народне страже основане су као паравојне јединице с мисијом одржавања јавног реда и мира те проводити политику Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба на терену. Оне су у литератури често зване и Соколска стража јер су велики допринос њиховом чланству дале соколске организације диљем државе. Чланство Народне страже сачињавали су већином припадници радничког, сељачког и обртничког сталежа те су у већим градовима попут Осијека, Винковаца и Пожеге радници основали посебне „црвене гарде“ у склопу народних стража, док су у свеучилишним градовима и студенти основали посебне академске гарде.