КАРАКАЗАН БиХ - 6

Анексија 1908.

Увертира    

Током 1907. уклоњене су последње препреке активној балканској политици Хабзбуршке монархије. Министар спољних послова Алојз Ерентал и начелник Генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф стављају анексију БиХ на дневни ред, док нови посланик у Београду Јанош Форгач шаље први од укупно 231 фалсификованог документа [1] помоћу којих ће Ерентал убеђивати политичке факторе Монархије и међународну јавност да је анексија чин самоодбране од "великосрпске револуције".

Седамнаестог децембра 1907, у разговору с Конрадом, Ерентал изјављује да му је циљ анексија БиХ и подела Србије између Аустро-Угарске и Бугарске[2] — успех Србије у Царинском рату уверио га је да контрола преко трговинског уговора и политичког савеза више није могућа, Раст југославенске идеје у Хабсбуршкој монархији указује на велику опасност коју по Монархију представља самостална српска држава и објашњава Еренталову замисао о прикључењу „небугарских“  дијелова Србије Аустро-Угарској.

Колико оваква идеја из данашње перспективе изгледа као геополитичко фантазирање, подела Србије између Аустроугарске и Бугарске је представљала страшну претњу, која је, у понешто модернизованој форми, најживља у новом добу.

Цвијић ту опасност анализира хладно: мала, економски и територијално угушена Србија не може дуго опстати као уметак између Аустро-Угарске и дупло веће Бугарске; аустроугарски војни кругови већ су утврдили да пут даљег продирања на југ не иде преко тешко проходног Новопазарског Санџака, него преко саме Србије, моравском долином.[3]

У Бечу и Пешти, узнемирени растом југословенства, одлучују да му се супротставе шовинизмом и јачањем великохрватског национализма — будућа управна јединица никако не сме почивати на равноправности Хрвата и Срба, него на ослонцу искључиво на оне хрватске странке спремне на антисрпску политику у оквирима бечких и пештанских интереса. Начелник Штаба тражи од цара уништење Србије, уз помоћ Бугарске: "Независна Србија бит ће вазда и увијек огњиште оних аспирација и макинација које иду за откинућем свих јужнословенских области Аустро-Угарске монархије, а то не би био само тежак ударац, него управо смртан по велевласни положај Монархије."[4] У протусрпској кампањи предњачи "Pester Lloyd", оптужујући српску владу и краља Петра великосрпском пропагандом на основу фалсификата — великосрпској "хидри" треба, по листу, одрезати главу заједничком акцијом Загреба, Пеште, Сарајева и Беча. 

Примењивани су различити притисци, непознати у праксама цивилизованих друштава. У уређеној правној држави аустроугарској глобили су неподобне личности високим новчаним казнама без пресуде и без признанице за узету “полицајну глобу”, само на основу усмене оптужбе, без могућности одбране и сатисфакције. [5]

Ни питање како поделити плен између Беча и Будимпеште није решено, а криза се преноси и на Хрватску, Словенију и Чешку. 

Уочи анексије Босне и Херцеговине, политичке прилике у Аустро-Угарској биле су веома нестабилне. Крваве сукобе у Љубљани Словенаца и Немаца Еренталова штампа приказује као последицу великосрпске пропаганде и панславизма! И немири у Чешкој додатно су заоштравали националне односе, док је Мађарска независна странка пролазила кроз дубоку кризу. Подржавајући антисрпску кампању, странка је настојала да скрене пажњу са сопствених проблема и придобије подршку двора. Истовремено, министар унутрашњих послова Андраши залагао се за јача овлашћења хрватског бана и припремао реакционарни изборни закон којим би се ограничило политичко учешће немађарских народа и ширих слојева становништва. Откривање тих планова изазвало је снажне протесте широм Монархије.

У таквом стању "просвећена монархија" крећe у свој Drang nach Osten — корак у амбис.

 

Анексија

 

"Бедно је наше стање. Дух је окован у окове опште воље. Све што је било велико и свето, право и истинито, све је умукло..."

Богдан Жерајић

Под плаштом увођења уставности, Монархија је извршила једностран чин кршења међународних уговора. Енглески листови ("The Daily Graphic", "The Times") писали су о "разбојништву коме сличног нема ни у најхајдучкијим временима светске историје" и упозоравали на "масу питања... врло опасних по европски мир."[6]

Реакције у БиХ биле су опречне — код муслимана дубока утученост, код Хрвата ликовање, код Срба контрадикторност. Барон Питнер, управник Мостарског округа, бележио је да су Срби уз црногорску границу, с јаком устаничком традицијом, били потенцијално побуњенички елемент, али су углавном чекали упутства из Пеште, где су представници Српске народне организације (основане 1907, међу главним првацима Јефтановић, Шола, Сршкић [7]) одлучили да неколицина остане да прати развој догађаја, док су народу преко листа "Народ" саветовали смиреност.[8]

Тог 29. септембра/11. октобра 1908, из Будимпеште, заједнички проглас Муслиманске и Српске народне организације позивао је народ на стрпљење: "...молимо, браћо, да будете стрпљиви и мирни, а нарочито да не селите из наше лијепе и драге отаџбине, јер би то био најопасније средство у обрани права њезинијех... Као најбоља гаранција успјеха ове наше нове борбе је јединствен рад Срба православних и Муслимана, који ничији нападаји не моћи разбити... Живила Правда, Живила Слобода. Живио народ!" Потписници су укључивали Алибега Фирдуса, Глигорија Јефтановића, Махмудбега Фадилпашића, Косту Кујунџића, Војислава Шолу, др Уроша Круља, др Николу Стојановића, Атанасија Шолу, Васиља Грђића и двадесетак других — муслиманских и српских првака заједно.[9] 

Вредност овог документа лежи управо у томе: сведочи о заједничком раду две заједнице у тренутку кризе, супротно каснијим наративима о нужном сукобу.

Слично поступање — лојалност уз задржан дефетизам — потврђено је и 3. маја 1909, кад су Јефтановић, Шола и Сршкић посетили цара у Бечу, заклели се на лојалност и обећали да ће се уздржати од критика; Српска народна организација формално никад није прихватила ту фракцију, али је после аудијенције престала с јавним протестима. "Народовци" су наставили агитацију по Европи, без успеха. Опозициони листови могли су само да констатују проглашење "суверенога права владара" над отаџбином; строга цензура погодила је нарочито "Народ" и "Отаџбину" — "Народ" је 23. октобра у "Српској ријечи" објавио да му је "пошљедњи број... заплијењен од првог до пошљедњег слова", уз позиве да плати "велику своту" глоба, због чега привремено обуставља излажење.

У целини, реакција босанскохерцеговачких Срба била је претежно млака, конфузна и дефетистичка — за разлику од много живљег узбуђења у самој Србији, где је, по извештају Форгача, атмосфера била "веома озбиљна", а јавност толико узнемирена да су странци стицали утисак да Срби желе да "умру у очајничкој борби", односно да Србија "не може ни да живи, ни да умре."[10] Београдска провера бројног стања војске и позив резервистима протумачени су у Бечу као ратна припрема — неприхватљива за Ерентала.

Аустроугарска мобилизација почела је марта 1909: сарајевски корпус, 29 батаљона, 30.000 резервиста, једанаест "летећих одреда" формираних за герилски рат у БиХ и Далмацији.[11] До краја марта већи део армије био је спреман за напад на Србију — криза се смирила тек кад је Србија, после немачког "мартовског ултиматума", анексију признала.

Србија је дакле одредбама и конзеквенцијама Берлинског Уговора економски затворена као у мишоловци и предата на милост и немилост дуалистичкој монархији. Анексијом Босне и Херцеговине такав се положај Србије дефинитивно фиксира.

                                                               Јован Цвијић[12]

После анексије — народ у лимбу

Ни промена међународноправног положаја БиХ није донела стварну промену — земља је остала corpus separatum, под управом Земаљске владе потчињене Заједничком министру финансија, без права да буде заступљена у Делегацијама или да формира сопствену унутрашњу управу. Посланик Јозо Сунарић то је сажео горко: "Ми, господо, читав народ у Босни и Херцеговини немамо никакова држављанства, ми смо деградирани испод најнижег индивидуа азијатских пространих пољана... ми имадемо quasi сурогат држављанства, босанско-херцеговачко земаљско припадништво."[13] Против тог положаја бунили су се и привилеговани Хрвати — вођа Никола Мандић (потоњи председник владе НДХ) тврдио је у Сабору да Царинским законом од 1879. "обје половине Монархије" учинилe БиХ својом колонијом, трошећи "заслужно зарађени новац" на бирократију и "стерилну рекламу" уместо на "народни, привредни и културни препород." Законом о царинском савезу 20. децембра 1879. „обје половине Монархије“ учинилe су Босну и Херцеговину својом колонијом... „Двије централне владе Монархије“ су се, по Мандићевим речима, у БиХ „укрштале и прале несносним посљедицама дуализма".[14]

-----

[1] Мирјана Грос, „Хрватска уочи анексије Босне и Херцеговине“, у: Historijski zbornik, [према дигиталној верзији], уз упућивање на: Österreichisches Staatsarchiv, Haus-, Hof- und Staatsarchiv, Ministerium des Äußern, Politisches Archiv, Serbien XII–6, sv. 84, „Popis dokumenata koji se odnose na Vasićevu aferu“. 

[2] Mirjana Gross, „Hrvatska uoči aneksije Bosne i Hercegovine“, у: Istorija XX veka: zbornik radova, књ. 3, Београд, 1962, стр. 153, према: F. Conrad, Aus meiner Dienstzeit, I, стр. 528. 

[3] 

Поред економске постоји и политичка опасност за Србију. Њена мала територија остаје само за неко време да врши улогу уметка између Аустро-Угарске и ојачале независне краљевине Бугарске, која је двапут већа од Србије. Таква економски угушена политичка територија не може се дуго као самостална одржати. Дефинитивно уведена на Балканско Полуострво, Аустро-Угарска ће наставити завојевачку политику према Југу. Она не може трпети на својој јужној граници малу Србију, која јој је већ својом егзистенцијом противна, која мора изазивати наде српско-хрватскога народа за националном самосталношћу и, хтела или не хтела, чинити стално несигурним положај Аустро -Угарске у Босни и Херцеговини. О томе су начисто империјалистички расположени династично-војнички кругови Аустро-Угарске; у аустријским војничким часописима вођене су пре неколико година дискусије о правцу продирања даље према Југу и утврђено је да пут не води кроз узан, између Србије и Црне Горе уметнут Новопазарски Санџак који је и због терена за веће војне експедиције једва проходан, већ преко Србије, у првом реду моравском долином.

Није мања опасност за Србију ни од Бугарске, нарочито ако непријатељску акцију према Србији започне у споразуму с Аустро-Угарском. Обавештеним круговима је познато да се Бугарска последње 2—3 године стално непријатељски понашала према Србији, да је у два маха тражила ма каквих повода за објаву рата Србији и да је у томе била спречена само интервен-цијом неких великих сила.

Јован Цвијић

[4] Изјава начелника Штаба цару, наведено према: Ferdo Šišić, Kako je došlo do okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine (1878–1908), Zagreb, 1938, стр. 82.

[5] Божидар Никашиновић, "Аустријска политика осиромашења народа у Босни и Херцеговини" (1903).

[6] Aleksandar Rastović, „Britanska štampa o aneksiji Bosne i Hercegovine 1908. godine“, Istorija 71–72, Beograd, [година издања], стр. [страна], уз позивање на: The Daily Graphic, 7. и 8. октобар 1908; The Times, октобар 1908.

[7] Владе Симовић, "Народ, партије и демократија у Босни и Херцеговини" (за оснивање и прваке Српске народне организације, 1907).

[8] Ivona Šego-Marić, Ivana Marušić, „Aneksija i njezini odjeci u idejama političkih stranaka u Bosni i Hercegovini s posebnim osvrtom na pisanje lista Narod 1908. godine“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Tuzli, god. IX, br. 1, 2023, стр. 84–85.

[9] Проглас: "Народ", Будимпешта, 29. септембар/11. октобар 1908У послу уставног поретка ми смо се кренули у Будимпешту. На путу 7. октобра 1908. нас је изненадила вијест о анексији, која је дошла без питања и против воље ваше и наше.

… Народ мора сада чекати резултат рада свих заинтересованих фактора. С тога вас молимо, браћо, да будете стрпљиви и мирни, а нарочито да не селите из наше лијепе и драге отаџбине, јер би то био најопасније средство у обрани права њезинијех. Поштовање правног поретка, које је увијек била основица нашем раду, не допушта нам, да се служимо неискреним и незаконитим средствима. Ми смо с тога одлучили, да и даље продуљимо рад у правцу законитости. Пренаглити се не смијемо, да не би довели у опасност народни напредак, јер морамо тражити начина, како ћемо према приликама удесити нашу даљњу акцију. Мисао, која ће нас у сваком раду руководити, биће идеална тежња нашег народа за слободом, да сами о својој судбини одлучујемо, јер је та мисао освештана народном борбом и историјом. Као најбоља гаранција успјеха ове наше нове борбе је јединствен рад Срба православних и Муслимана, који ничији нападаји не моћи разбити.

Сада, у овим одлучним часовима, падају за увијек све преграде из прошлости. С тога чврсто вјерујемо у побједу Права и кличемо:

Живила Правда, Живила Слобода. Живио народ!

У Будимпешти, 29. септембра /11. октобра 1908.

За Муслиманску и Српску Народну Организацију:

Алибег Фирдус, Глигорије М. Јефтановић, Махмудбег Фадилпашић, Коста Р. Кујунџић, Хаџи Махмудбег Џинић, Војислав Шола, Дервиш-бег Миралем, Душан Васиљевић, Бакир-бег Тузлић, Перо Дрљача, Бећир-бег Капетановић, Раса Видовић, Рифад-бег Сулејманпашић, Коста Божић, Ахмед-ага Хенда, др Урош Круљ, Мухамед-ефендија Карабег, Васо Р. Црногорчевић, Хусеин-бег Церић, др Никола Стојановић, Васил-бег Бишчевић, Осман-бег Пашић, Мухарем-ага Пашалић, Никола Цикота, Алибег Х. Алибеговић, Александар Весаревић, Коста С. Крстановић, Заим-бег Филиповић, Атанасије Шола, Шемси-бег Заи́мовић, Васиљ Грђић и Шериф Арнаутовић. 

[10]Sonja Dujmović, „Bosna i Hercegovina ne može ni da živi ni da umre – situiranje identiteta Bosne i Hercegovine kod bosanskohercegovačkih Srba (do 1941. godine)“, у: Husnija Kamberović (ур.), Identitet Bosne i Hercegovine kroz historiju, knj. 1, Sarajevo: Institut za istoriju, 2011, стр. 19–52; за извештај Јаноша Форгача о расположењу у Србији вид. Österreichisches Staatsarchiv, Haus-, Hof- und Staatsarchiv, Politisches Archiv, Serbien, дипломатска преписка из 1908.

[11] Đorđe Mikić, Bosna i Hercegovina između Austro-Ugarske i Turskog carstva u aneksionoj krizi 1908/1909, стр. 207.

[12] Јован Цвијић, "Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем" (исти извор за оба цитирана одломка у овом делу).

[13] Сања Савић, „Рад Босанско-херцеговачког сабора 1910–1914. године“, Српска правна мисао, год. 26, бр. 53, Бања Лука, 2020, стр. 74–75, уз упућивање на: АБХ, Стенографски извјештај, год. 1910, засједање I, свезак I, сједница V, стр. 42, 49.

[14] Nikola Mandić, Politički vođa Hrvata u Bosni i Hercegovini i Privilegovana agrarna banka u Sarajevu, Mostar, 1909.