ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 6

Ослобођење

На основу информација да ће примирје између Антанте и Аустроугарске монархије бити потписано, председник владе Никола Пашић је из Париза обавестио војводу Живојина Мишића да српска војска мора бити спремна да што пре пређе границе Монархије. У изворима се његов телеграм везује за 3. новембар 1918. године:

„Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и у друге области Аустроугарске.“[1]

Већ 4. новембра, у тренутку када је било извесно да ће српска војска ускоро прећи границу, Врховна команда српске војске упутила је мајору Маринковићу, шефу секције за везу при штабу Савезничке војске, депешу коју су потписали престолонаследник Александар Карађорђевић и Врховна команда. У њој је тражено да се приликом одређивања услова примирја обезбеди што шири простор за српске трупе у југословенским земљама, а нарочито у Банату и Бачкој.[2]

У депеши је, између осталог, стајало:

„1. При постављању услова за примирије Аустроугарској треба захтевати потпуну евакуацију Југословенске територије, пошто је она већ прокламована и призната од наших Савезника као слободна земља, као и прекинута свака веза са Аусторугарском монархијом.

2. Питање о Југословенским земљама расправиће се између Српске владе и Југословена са једне стране и наших Савезника са друге стране.

3. Ми нарочито молимо ђенерала д Епере-а, да захтева, да српске трупе поседну цео Банат и Бачку до линије Мориш-Баја-Суботица-Фишкиркен, јер се је Србија увек и највише интересовала за судбину Баната, чије је становништво чисто српско, православно. А наше право на Бачку признато је од наших Савезника у 1915. години.

4. У случају потребе да се окупирају извесне непријатељске територије ми нарочито инсистирамо, да се не прави никакве разлике између нас и наших Савезника, већ напротив да наше трупе буду заступљене у најширем обиму, а нарочито у томе крају. Али се морамо што више интересовати за земље у којима живи наш елеменат, јер је то наше историјско право, а и дужност према становништву дотичних земаља.

5. Ђенералу д Епере-у познато је, да приликом преговора са Бугарском ми нисмо стављали захтев за окупирање бугарске територије, а овде чинимо обрнуто зато, што је то питање нашега народа, који живи у тим крајевима, а који нас специјално интересује, пошто су то чисто православни Срби, као и зато што је њихова тежња да се уједине са Србијом.

6. Умолите Ђенерала д Епере-а, да вас обавести има ли он пуномоћје истога карактера за ове преговоре, какве је имао приликом преговора са Бугарском.“

Ова депеша је важна јер показује да српска војна и политичка врхушка није чекала да се питање бивших аустроугарских области реши после рата, већ је већ пре уласка војске настојала да створи што повољнији војно-политички положај на терену. У њој се истовремено виде и тадашње схватање националног права и територијалне претензије Србије.

Команде српских јединица на граници убрзо су добијале вести да су српски војни заробљеници пуштени из логора, да у Мађарској влада анархија и да дуж Саве више нема озбиљнијих непријатељских снага. У Срему су се појавиле српске заставе, истицане су слике краља Петра, а становништво је узвикивало: „Живео краљ Петар“.

Једно одељење комита је 3. новембра 1918. године прешло Дунав, и на банатској страни код села Девић напало две чете немачке војске, које су се након краће борбе повукле ка Белој Цркви. [3]

На сремском правцу део 5. пешадијског пука (Дринска дивизија), тачније 2.  „гардијског” батаљона на лелу са поручником Станиславом Краковим прешао Саву код Јарка у Срему и кренуо ка Руми. Станислав Краков је први српски официр који је ступио на тло Војводине.

На терену је српско становништво у појединим местима разоружавало заостале мађарске и немачке војнике. Истовремено су се појављивале и локалне наоружане формације.

Српске јединице почеле су прелазак границе 3/4. новембра. Врховна команда је наредила да се у Банату заузме правац Бела Црква–Вршац–Темишвар, са извесном дубином, док је у Бачкој циљ била линија Суботица–Баја. На запад је требало проширити дејства кроз Срем и даље.[4] 

Поступајући по тим наредбама, српске јединице су 5. новембра ушле у Земун, а у наредним данима прошириле контролу над Сремом и Банатом. Бела Црква ослобођена је 8. новембра, Вршац убрзо потом, а српске трупе су 9. новембра ушле у Нови Сад.[5]

Нови Сад

У Новом Саду је још пре доласка српске војске организован Српски народни одбор. Основана је и Народна стража која је требало да одржава ред и мир у граду.

У наредним данима стражи се придружило око 1.500 ослобођених српских ратних заробљеника, а одбор је настојао да одржи ред у условима потпуног распада старе државне власти. Српска војска је у Нови Сад ушла 9. новембра.

И сама чињеница да је власт у граду пре њеног доласка преузимала локална организација значајна је за разумевање догађаја који ће уследити. Освајање територије није било само војна операција. Истовремено је настајао и нови систем политичке власти.

Гроф Михаљ Карољи је 6. новембра 1918. у Земун стигао на челу мађарске делегације, која је потом наставила ка Београду.

Касније је у својим мемоарима оставио и необично сведочење о дочеку у Београду:

„Дубоко ме је потресла изражена великодушност овога народа, с којим смо тако срамно поступили.“ [6]

Тај цитат је вредан управо због своје неочекиваности. Мађарски државник који долази у Београд непосредно после рата у својим мемоарима бележи не само политички пораз, него и лични утисак о понашању народа који је још до јуче био непријатељ.

У међувремену су у штабове српских дивизија стизале делегације из војвођанских места са вестима о распаду аустроугарске управе и о очекивању становништва да српска војска успостави ред.

У Руми је 6. новембра један батаљон српске војске под командом мајора Љубомира Максимовића преузео власт, а у граду је остала чета као стална посада.[7]

Ови догађаји имали су један непосредан резултат: до средине новембра највећи део територија на које су претендовали Срби већ се налазио под војном контролом српских или савезничких трупа.

Али војна контрола још није значила и коначно политичко решење.

Срем и Загреб

Срем је у овом тренутку постао посебно занимљив случај.

За њега су се истовремено интересовали локални српски национални прваци, Народно вијеће у Загребу и Србија.

Мањи део српских политичара у Срему био је спреман да прихвати југословенско уједињење преко Загреба. Већина је инсистирала на непосредном присаједињењу Србији.

У политици Народног вијећа у Загребу постојала је јака тежња да оно задржи иницијативу у формирању нове државе. У његовим расправама 23. и 24. новембра водила се жестока полемика о облику будуће државе: монархији или републици, федерацији или другом уређењу, као и о месту престонице.[8]

У расправама које су уследиле појавила су се и питања која су директно погађала Срем.

Жарко Миладиновић је, према извештају из тог времена, претио да ће се Срем непосредно прикључити Србији ако се у Загребу настави са захтевима који би онемогућили брзо уједињење.

Велики народни збор у Руми

Дана 24. новембра 1918. године у Руми је одржан Велики народни збор изасланика народних већа из Срема, у организацији Жарка Миладиновића.

У резолуцији донетој на овом Збору тражено је да се оствари јединствена, демократски уређена држава Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића, а од Народног вијећа у Загребу очекивало се да што пре оствари заједничку владу са седиштем у Београду. У случају племенског или политичког цепања, посланици су изјавили да ће се одлучити за непосредно присаједињење Краљевини Србији, која би у том случају на конференцији мира заступала њихове интересе. [9]

Изасланици Срема су, како је записано:

„...рекли своју. Срем није данас за револуцију, он је за народно уједињење. И ако сплетка са републиком отме маха, Срем је тада за сједињење са матицом народног уједињења са Србијом. А ко хоће револуцију, нека му буде, то је наша опомена.“

—„Гласник Одбора Народног Већа“, 
Сремски Карловци, 14/27. новембар 1918. 

На овом збору нису били представљени сви делови Срема. Присуствовали су углавном представници српских подручја, док из југозападног, већински хрватског дела Срема није било одговарајућег представништва. Зато је његов значај пре свега у томе што је исказао политичку вољу једног дела становништва Срема, а не што је представљао целокупни Срем без остатка.

Сутрадан је делегација Румског збора упутила своју резолуцију у Нови Сад.

Велика народна скупштина

Дан касније, 25. новембра 1918, одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање у Новом Саду.

Срем није био део територије коју је ова скупштина представљала; његова политичка одлука донета је претходног дана у Руми.

Великој скупштини присуствовало је 757 посланика, изабраних из 211 општина. Међу њима било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и један Мађар. Међу посланицима било је и седам жена. [16]

На Скупштини су се сукобиле две радикално супротне државне концепције.

“На дневном реду ове конференције била је свега једна тачка и то да се реши куда се прикључити након отцепљења. Прву реч је добио Петар Коњовић [10] као изасланик из  Загреба. Он је предложио да се Војводина прикључи Загребу, односно Хрватској, у складу са политиком прохрватске струје у Срба,  а не Београду односно Краљевини Србији. Овај предлог је пропраћен бурним негодовањем. Настаје жучна дебата у којој су најактивнији били Јаша Томић, који се заложио за директно присаједињење, шт је била интенција и српске владе. Др. Жарко Миладиновић и такорећи сви остали били су такође мишљења да се Војводини прикључи Србији. Дебата је достигла врхунац када је др. Стјепан Матијевић делегат из Суботице /заступник Буњеваца/ подржао предлог из Загреба односно Петра Коњовића… Настаје жучна дебата. По многима ова дебата беше први знак сукоба ‘великосрпске‘ и ‘југословенске’ идеје која се протеже кроз свих 23 године постојања Југославије“. [11]

Тријумф националних идеја  остварен је на ‘’Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године “Најзад дође велики историјски дан 25/12/ новембра 1918. На Великој Народној скупштини коначно и сјајно је победила теза Јаше Томића. Тој победи много је допринео и г. Блашко Рајић [12] топлим  патриотским говором пледирајући за предлог Јаше Томића. И тако је уз неописано одушевљење донешена резолуција“. 

"Изјављујем да ја, овај начин решавања нашег питања, како је малочас извршен, са свим срцем поздрављам и уз њега пристајем!...Југословенство само за себе не вреди ништа. Оно би било само беланце у јајету, а садржај је јајета овога српски народ у Србији! Нећу овде разлагати шта је Србија урадила. Та о том говори данас сав велики свет. Него ћу, у име мојега, до сада потлаченога, притиснутог, до сада на смрт осуђеног народа, јавно пред Скупштином да захвалим Србији! Што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти!"

Блашко Рајић

Одлуке су биле јасне:

1. „Молимо владу братске Србије да на Конференцији о миру заступа наше интересе.

2. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежњу свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада, удружена са Народним вијећем у Загребу учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије.

4. И зато да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стајати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и бира два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад).“¹⁵

Овде се налази и један од најзанимљивијих парадокса новосадске одлуке.

Скупштина се истовремено прикључила Србији и изјаснила за јединствену државу Јужних Словена. То значи да непосредно присаједињење Србији није у том тренутку схватано као одбијање југословенске идеје. За већину учесника, Србија је била државни оквир из којег ће се ући у заједничку југословенску државу.

Велики народни савет и Народна управа

Стара угарска власт се распала, а нова држава још није била формално створена.

На терену је било потребно одмах решавати питања безбедности, снабдевања, администрације и јавног реда.

Скупштина је, поред одлуке о присаједињењу, образовала и сопствене органе власти — Велики народни савет и Народну управу за Банат, Бачку и Барању.

Та власт у Војводини, на челу с др Јованом Лалошевићем, трајала је тек нешто више од три месеца – марта 1919. године краљевска влада ју је укинула а њене органе припојила себи, у виду Одељења за Банат, Бачку и Барању. Колико је познато, из Новог Сада није упућена ни реч протеста због овакве одлуке, што потврђује тезу да у то време нико није ни помишљао на успоставу било какве аутономије. Жаљење што Народна управа за БББ није прерасла у покрајинску власт, на лик оним у Хрватској, Босни и другим крајевима, појавила се тек у годинама које су уследиле.

Нема никаквог спора да је одлукама Велике новосадске народне скупштине снажно ојачана српска народна позиција, нарочито у отвореном политичком сукобу са загребачким Народним вијећем, који је имао нескривену подршку Велике Британије. [13, 14]

Од колике важности је српско уједињење било, сигнализира и чињеница да су се после рата геополитичке прилике и даље компликовале и погоршавале за Србе. Већ у пролеће 1920., док се барутни дим још није разишао, француска влада показала је спремност да подржи мађарске захтеве за измену Тријанонског уговора на штету Краљевина СХС и Чехословачке. Држава још није ни створена, а морала се бранити и од непријатеља и од ратних савезника. [15]

-----

[1] О телеграму Николе Пашића Живојину Мишићу и српском плану за улазак у Банат, Срем и друге области бивше Аустроугарске видети Б. Кризмаи и радове о уласку српске војске у Војводину. Основни датум је 3. новембар 1918. године. 

[2] Депеша Врховне команде српске војске од 4. новембра 1918. мајору Маринковићу садржи захтеве за запоседање Баната и Бачке и аргументацију српске стране. Текст депеше објављен је у студијама о уласку српске војске у Војводину.

[3] Зоран Вељановић „Ослобођење и присаједињење Војводине 1918. године“ (у оквиру тематског зборника „Дани“ Издавач: Музеј Војводине, Нови Сад

[4] Наредба Врховне команде од 5. новембра 1918. о правцима наступања српских армија. Видети студије о војном уласку Србије у Војводину. 

,,Пошто се догађаји развијају веома брзо и успешно и пошто можда неће бити могуће редовно дотурати наређења од Врховне команде, то овлашћујем команданте армија, да сами узимају решења, према ситуацији момента, базирајући их на следећим основама:

У Банату узети линију Бела Црква-Вршац-Темишвар и десетак километара од ње; на северу достићи Мориш. У Бачкој узети линију Суботица-Баја. На западу и северозападу развити акцију у целом Срему, Славонији, Хрватској, Босни и Херецеговини и Далмацији.

Команданти армија упућиваће слабе јединице, коњицу, поједине батаљоне са по којим топом. Некада је довољно послати и поједине чете у извесна места, тек колико да се појави наша војска. Свуда одмах организовати власти од мештана и заплењеним оружјем наоружати наше елементе, а напротив разоружати рђаво расположене мештане [...]ˮ. 
/Војни архив, Врховна команда српске војске (ВРС), књ. 31, депеша обр. 31749, 5. XI 1918; објављено код: Предраг М. Вајагић, „Улазак српске војске у Војводину новембра 1918. године“, Војно дело, 2/2018, стр. 566. /

[5] О ослобођењу Земуна, Баната, Срема и Новог Сада у новембру 1918. видети: Историјски преглед уласка српске војске у Војводину; Нови Сад је ослобођен 9. новембра 1918. године.

[6] Mihály Károlyi, Vjera bez iluzija: memoari „Crvenoga grofa“, Zagreb: Liber, 1982, стр. 145–146. 

НАПОМЕНА:  

Мађарска влада је претходно безуспешно војвођанским радикалима понудила договор о најширој аутономији Српске Војводине у оквиру Мађарске. Срби и Буњевци су пре тога приступили договорима са циљем да се изврши отцепљење од Мађарске. 

Михаљ Карољи је поручио свим народима који живе у Војводини: 

“Но послушајте ви нас: сви смо ми такови људи који смо се увик за интетрес пука борили, који смо увик проповидали братство и једнакост Буњеваца, Немаца, Румуна, Словака и Срба, те који смо од господе старе Угарске, због тога нашега увирења много патили.’’  Осим декларативне привржености демократској перспективи мађарске републике, Карољи је изашао и са конкретним понудама неким српским политичарима из Војводине (Јаши Томићу, Кости Хаџију) мада су они то демантовали. Идентичан став оспоравања Карољи је одлучно добио и од Словака.  “Узалуд нам нуде Векерле и Карољи министарске портфеље, нема више Словака који би га примио из руке Мађара.“

(Према: Саша Марковић - Велика народна скупштина и 
присаједињење Војводине (Баната, Бачке и Барање) 
Краљевини Србији  25.11.1918.)

[7]  - Жарко Миладиновић- једна од најзначајнијих историјских личности Руме
https://mojgradsm.rs/zarko-miladinovic-jedna-od-najznacajnijih-istorijskih-licnosti-rume/

[8] О расправама Народног вијећа у Загребу у новембру 1918. треба користити записнике и радове о стварању Државе СХС и уједињењу са Србијом. 

Срем се одмах нашао под аспирацијом Народног вијећа, где је "југословенство" било еуфемизам за велико-хрватство.

Пленарна седница средишног одбора Народног Већа, која је имала расправити предлог далматинске владе о 06разовању заједничке државе, сазвата је тек за 23, новембар. ")

Тога дана примило је Народно Веће још пет предлога о истој ствари. Али се ужи одбор Н. Већа, изабран по предлогу др. Смодлаке, задржао поглавито на предлогу далматинске владе, па је у свој „закључак“, који је поднео на решење пленарној седници, унео све оне тачке које су по предлогу далматинске владе условљавале образовање заједничке државе.

По предлогу далматинске владе и по том „закључку“ ужег одбора, изрично је задржато право за Конституанту да тек она одреди и облик државе (република или монархија), и место у коме ће бити њена престоница, и унутрашње уређење државе, за које се предвиђао федеративни облик. За привремену престоницу далматинска је влада означила Сарајево, а „закључак“ ужег одбора остављао је да се то питање „реши споразумно“.

Значајно је да је предлог далматинске владе био мотивисан „животним интересима нашег народа“, који „захтевају, особито због одбране против Италије и због обезбеђења поретка у земљи, да се безодвлачно спроведе уједињење са Србијом“. Ко зна шта би још све могло бити да загребачкој сувереној држави није била потребна „одбрана против Италије“ и „обезбеђење поретка у земљи“. Тиме је мотивисала своје држање и већина говорника у средишном одбору Н. Већа, они, разуме се, који су тражили да се образовање заједничке државе више не одлаже.

Препирка око напред поменутих тачака, које су условљавале заједничку државу, доводила је у седницама Н. Beha (23. н 24. новембра) до оштрих сукоба и бурних сцена.

Г. Д-р Жарко Миладиновић је претио да ће се Срем директно прикључити Србији, „ако се са хрватске стране тако и даље буде говорило“, т. ј. ако се буде захтевала република, федерација и т. д“) Због тога је Гр./Грга/ Анђелиновић питао председника „шта мисли предузети против Д-р Миладиновића због његовог предлога припојења Срема Србији, јер се то противи темељним принципима народног јединства“. Оне Хрвате, који су тражили федерализам, Д-р Шимрак је умиривао речима: „главно је за нас питање аграрно, питање колонизације пи питање банака. Сви смо ми за федерализам, али је питање какав федерализам треба да прихватимо“. Д-р Барац је тражио, да се без „Југословенског Одбора“ ништа не свршава, истичући да питање заједничке државе „не треба решавати само са српском владом, него у првом реду са србијанским странкама“...

Застава 25. новембра 1919.

[9] Татјана Лош - САБОР У РУМИ: Како је Срем пре 106 година постао део Србије
https://mitrovica.info/sabor-u-rumi-kako-je-srem-pre-106-godina-postao-deo-srbije/

Према неким изворима било је присутно око 700 представника Народног већа, према другима 313 из стотинак места из Срема. Према Милану П. Костићу, једном од  "перовођа" румског  Збора изасланика, бо је присутан 181 опуномоћени представник из свих котарских народних већа из Срема.

На жалост, Срем је у даљем политичком току постао поприште (и жртва) сукоба трију државних концепција - српске, великохрватске и југословенске, што је у коначници довело до колебања у народном националном уверењу.

„Аустриски жандар, који су највише јада задали Србима у Срему, решавани су кривице ради застарелости дела а већим делом остали и надаље у служби, без да су излазили пред суд. Денунцијанти, на чији су миг жандарми стрељали и који су били главно средство жандармима за злочинства остали су на истим местима у државној служби где су били за време рата“. Званичном Београду је из „српског Срема“ поручивано да, зато што „отеже са оцепљењем Срема од Хрватске“, не треба да се чуди што Сремци губе веру у Србију и што се пречанска српска штампа неповољно изражава о Србијанцима.“ Управа Загреба над Сремом је укинута 15. фебруара 1924. године, одлуком владе Николе Пашића да би је шест месеци касније влада Љубе Давидовића поново успоставила. То је изазвало буру незадовољства у Срему, серију протестних зборова (под слоганом „за присаједињење српског Срема Београду“), инцидената па чак и претњи оружаном побуном. Када је загребачка покрајинска дефинитивно укинута новембра 1924. године, одлуком владе Пашић-Прибићевић, те у Срему напокон успостављена обласна администрација ‒ односно по схватању сремских радикала спроведено „коначно ослобођење Срема од Загреба“

Србија, Сремска Митровица, 105/17. 9. 1924

[10] О политичким ангажманима Петра Коњовића (Чуруг, 1883 – Београд, 1970, сахрањен је у Сомбору, одакле му је отац) готово да нема трагова, мада је извесно да према политици није био индиферентан и заступао је аутошовинистички свјетоназор. (Након Великог рата обраћа се једним писмом својим пријатељима Васи Стајићу и Вељку Петровићу са ентузијастичном молбом да “узму ствари у своје руке” у националној култури како би подржали /антисрбијански/Војвођански покрет.)
Чланци биографске природе о њему су одреда написани као професионални CV. Но, његово стваралаштво није у опсегу нашег интересовања. Оно што се може разабрати, био је врло прилагодљив човек, те је добро пролазио и високо се етаблирао у све три државе у којима је живео и стварао. За време Првог светског рата у окупаторским "Београдским новинама" из 1917. читамо врло добронамерну критику његове опере "Вилин вео" (за коју се касније сазнаје да се у ствари зове "Милошева женидба"), те се промовишу пасторални чланци које је писао за "Хрватски сељак". О његовом животу и деловању у Другом светском рату нема нигде никаквих података, да би одмах по окончању рата избио у први план културног живота и већ 1946. биран је за члана САНУ.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:NLS_00014_19170506|page:3|query:petar%20konjović
https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=6249
Варја Нешић Петар Коњовић: академик, композитор, књижевник
https://bibliotekazabalj.org.rs/petar-konjovic-akademik-kompozitor-knjizevnik/

[11]Драго Његован и Миодраг Милин: „Војводина у октобру – новембру 1918. (Банат, Бачка, Барања и Срем – уједињење са Србијом)“, Анали Баната, XXII, 2014, с. 405–412

У овом раду се експлицитно наводи да је Петар Коњовић, као изасланик из Загреба, изнео предлог да се уједињење оствари преко Загреба/Државе СХС, док се Јаша Томић залагао за непосредно присаједињење Србији, што је изазвало „ужарену расправу“.

Василије Крестић: „Присаједињење Војводине Србији“, NBP Journal of Criminalistics and Law, 24(1), 2019, с. 10–16.

Крестић детаљно описује сукоб ставова: демократе (Васа Стајић, Тихомир Остојић, Милан Петровић) за уједињење посредством Народног вијећа у Загребу, а радикали предвођени Јашом Томићем за директно присаједињење.

[12] Блашко Рајић (Касније горљиви радићевац, а током Другог св. рата прогоњен од Мађара зато што се залагао да Бачка припадне Хрватској).
... - БЛАШКО РАЈИЋ И СТВАРАЊЕ ПРВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ
https://suistorija.wordpress.com/ex-pannonia/blasko-rajic-i-stvaranje-prve-jugoslovenske-drzave/
 Блашко Рајић, биографски подаци, (хрватска интерпретација)
http://www.croinfo.rs/sucultus-news/znamenite-licnosti-subotice/blasko-rajic/

[13] Макар онолико колико је ослобођење и уједињење 1918. године посматрано у контексту положаја Војводине у Краљевини СХС, исто толико је оно актуелизовано у светлу политичких и националних распри које су потресале југословенску државу 20-их година ХХ века, међу којима се по свом значају издвајало тзв. Хрватско питање. У јасно национално обојеној новосадској Северној Србији, поводом седме годишњице уједињења разматран је историјски значај 25. новембра 1918. године. У исцрпној анализи, добро обавештени уводничар је констатовао да је одлука „да се Српска Војводина уједињује с Краљевином Србијом и да с њоме уједињена улази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“ у оном времену била „од огромног значаја како са гледишта спољне, тако и са гледишта унутрашње политике наше нове државе“. Опширно подсећајући читаоце на оновремени сукоб две концепције југословенског уједињења – унитаристичке београдске и загребачке дуалистичке, те да се између та два фактора у новембру 1918. године „борба водила са великим огорчењем“, уводничар је закључио да је приклањање војвођанских Срба београдској концепцији, коју је персонификовао Јаша Томић – „упркос жестоке агитације противника непосредног прикључења Војводине Србији (међу којима су главну реч водили г.г. Васа Стајић и Пера Коњевић)“, била од пресудног значаја. Наиме, тумачио је уводничар Северне Србије, циљ акције вођене из Загреба је био да

„Народно Веће прикупи око себе 8 милијона а Србија са својих 4 милијона душа да игра одређену улогу“, али је одлука Велике народне скупштине у Но- вом Саду 25. новембра „олакшала ситуацију Краљевине Србије, јер је њених 4 милијона појачала са још 2 милијона душа, а тиме много допринела да се питање о уједињењу реши у корист јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца. Зато ће 25. новембар остати у нашој историји забележен златним словима. Српска Војводина је тада извршила своју дужност и одала признање својим ослободиоцима“.

Северна Србија, Нови Сад, 22. 11. 1925

[14] Због тога, ова Скупштина је била `трн у пети` комунистичких власти после 1944., па су на сваки начин настојали да компромитују овај историјски догађај, посежући за својим опробаним методом ревизије историје. У "капиталном" делу српске историографије, десетотомној "Историји српског народа" (sic!), наведени су искључиво синтетички текстови, писани преамбициозно и високопарно, sub-specie aeternitatis (што ће рећи "са гледишта вечности"), и мада су аутори најелитнији тадашњи хисторици (на жалост, у том друштву било је места и за радове Владимира Ћоровића), направљена је једна скандалозна квази-интерпретација, која се креће у оквиру замагљивања, полуистина до чистих чињеничних фалсификата.

Ближе и прецизније о овоме код Илија Петровић Присаједињење Срема Србији 1918., стр 17-18.

[15] Кризман, Б., 1975, Вањска политика југословенске државе 1919-1941, Загреб, стр. 33

[16] Ержебет Марјанов - Ко су били људи који су променили ток историје?
https://www.dnevnik.rs/politika/100-godina-od-prisajedinena-vojvodanskih-oblasti-kralevini-srbiji-01-07-2018

Референтна литература

Бранко Кризман, Вањска политика југославенске државе 1919–1941, Загреб, 1975.

Саша Марковић, радови о Великој народној скупштини и присаједињењу Војводине Краљевини Србији.

Милан П. Костић, грађа и сведочења о Румском збору 1918. године.

Илија Петровић, Присаједињење Срема Србији 1918.

Радови о уласку српске војске у Војводину новембра 1918. године.

Мihály Károlyi, Vjera bez iluzija: memoari „Crvenoga grofa“, Zagreb: Liber, 1982.

Застава, новембар 1918–1919.

Гласник Одбора Народног Већа, Сремски Карловци, 1918.

Саша Марковић, Велика народна скупштина и присаједињење Војводине (Баната, Бачке и Барање) Краљевини Србији 25.11.1918.