ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 5

Хрватска у Великом рату 

Опће славље поче
Све пресретно бјеше,
У Београд први…
Хрвати — продријеше…
Љубише се браћа
Иза тешке муке,
Пријестолница српска —
Паде им у руке…

- Жељко Хољевац [1]

Када је Србији објављен рат 1914. фраковачке групе организовали су демонстрације, паљевине и погроме широм земље ради сјаја „прејасне хабсбуршке династије“ и ради интересу „свете хрватске ствари“.

„Франковачка `авангарда` у Загребу употребили су ову прилику да се освете Србима и оним Хрватима који нису били србождери.” Та атмосфера је била присутна у заступничком телу – Сабору као и у аустријским часописима који су подржавали милитантну клику војске. Ту се речи нису бирале. „Ви пси сте знали да би вас Фрања Фердинанд научио респектовати Аустрију.” Из појединих сећања сазнајемо да је „франкофуртимашка банда дала аларм за покољ Срба, те палеж и пљачку српске имовине.”

Шта је Хрвате мотивисало да се са невиђеним еланом обруше на Србију за рачун Беча, велика је енигма. Наиме Хрвати су од бечке и пештанске аристократије третирани као парије. У то доба у Хрватској је било свега 40% становништва писмено. Школе се нису подизале, бар хрватске и српске, у оном степену како је расло становништво. Године 1876—1877 на 10.000 становника било је седам школа, а 1905— 1906 на 10.000 свега шест школа.

Колико је Хрватска била економски заостала, најбоље говоре бројке о производњи гвожђа и угља. Године 1906 у Хрватској је произведено свих врста гвожђа и челика 4.664 тоне, то јест по један килограм и 700 грама на сваког становника. А 1896 та производња чак је била већа, износила је 6.529 тона. Угља је извађено 1906 године 260 хиљада тона. Индустрија у Хрватској развијала се страховито споро. Године 1890 у Хрватској је у индустрији, занатству и саобраћају било запослено 8,3% становништва, а 1900 године тај проценат једва се попео на 8,6%. Од свих предузећа 98,1% представљале су мале занатске радионице. Две трећине предузећа била су без иједне помоћне снаге, на средња предузећа отпадало је просечно 9 радника, а велика предузећа су чинила свега 0,5% од укупног броја предузећа. Остатак односно већина од преко 90% становништва чинио је економски угрожено и политички изопштено сељаштво.

Сељаштво је из једне економске кризе падало у другу, званично је за двадесет година било порезима 100% више оптерећено него раније, а стварно и пет пута више. Истовремено је било и „социјално запостављено“. Феудализам је био већ деценијама укинут, али је презир према сељацима, некадашњим кметовима остао. Практиковала га је како бивша аристократија, официри, чиновници тако и занатлије и трговци. У новим друштвено-политичким околностима је та пракса, дубоко у деветнаестом вијеку, и даље држала сељаке на друштвеној маргини. Владко Мачек  сликовито је у својим мемоарима упоредио тадашњи положај хрватских сељака, с положајем сјеверноамеричких црнаца.

Једно сведочење:

Само имућнији имали су кукуруза до Нове године, а ријетки до прољећа.
За илустрацију биједе наводим само ово: Пало ми је у дужност да о Новој години 1910 обавим попис пучанства у поменутим селима. Почео сам други дан Божића (Штефање); обилазећи села, нашао сам само ријетко коју кућу, у којој се ложило у пећи. Људи су лежали у креветима обучени, а гдје се случајно ложило, долазили су сусједи на гријање.

По службеној статистици из Хрватске је од 1889 до 1913 године емигрирало за Америку 186.573 душе, а по статистикама паробродарских компанија само од 1900 до 1913 преко 257.000 људи, незнатним делом и жена и деце.

Каквог су мотива могли имати Хрвати да се крвнички боре за државу која се тако односи према њима? 

О стању духа у "цивилизацијски надмоћном Загребу" на, за себе атипчан, отворен и недипломатски начин, мишљење даје Иво Андрић: 

“Ко зна је ли Хрватска најмизернија земља у Европи, али ја знам, да је Загреб најбедније место у Хрватској, јер ми, мрки и озбиљни синови с југа, не може да нађемо смисла овом црвоточном и алкохоличном граду где масна јела успављују дух и где вино очи вара. Овде се за годину дана постаје животиња, bestia zagrabiensis, а за двије шпијун. Ово моје кристкиндлско /Нап: = божићно дечије/ расположење не има се тумачити ‘онамо’ да сам љут јер сам гладан. О не! И након три пара крањских кобасица и хрватског вина ја остајем истог мишљења.” [2]

Мали лист је почетком августа 1914. забиљежио како је цијели Загреб претворен у велики војни логор. Грађани су свечано испраћали војнике у рат пратећи их уобичајеним покличима: „Доље Србија“, „Доље Русија“ и „Смрт издајницима“.

Хрватски тисак водио је жестоку расистичку пропаганду против Србије. Тако се Србију описује као завјереничку, химбену и некултурну, док се рат Аустро-Угарске против Србије тумачи као културна мисија монаркије, јер је мисија Аустро-Угарске да Србију врати на прави пут западне културе, иако ова то није ничим заслужила.

"...Крај свега тога је она у свом бизантинизму гледала добро око себе и лукаво сакривала све своје основе и све своје покушаје, да монаркији нашкоди, те се при том служила средствима, која су у доба најдубље моралне декаденце била недопуштена, те се таковима и сматрала, која не би доликовала нити једној средњоафричкој црначкој држави, а камо ли држави, која не само толико до себе држи, него јоште од других поштовање и углед очекује и захтиева...."

-Јутарњи лист, 20. српња 1914.

Живахност, која је настала постањем ратног одношаја напрама Србији, не попушта. Улицама пролазе војници и они, који се имаду јавити за војничтво на темељу мобилизације. Сви су ови људи весели, те пјевају патриотске пјесме кличућ проти непријатељу. На кућама вију се хрватске тробојнице, а множтво грађана и госпођа пролази улицама, гледајућ са поносним задовољством на наш млади нараштај, како иде у рат с јуначким срцем за част краља и домовине проти непријатељу, који се је дрзнуо дирати злочиначком руком у наш мирни државни и народни развитак. Значајно је код ових патриотских манифестација, да ту судјелују градјани из свих слојева становничтва главног града с једнаким одушевљењем и заносом. Војска и поједини војници бивају са ентузијазмом поздрављани, а они, свјестни су свог позива, с весељем гледају у будућност скорих дана, када ће дати краљу и домовини могуће и најмилије — живот. У том знаку живи главни хрватски наш град, биели Загреб.

Како пишу загребачке Новине од 2. просинца 1914., „за кратки је час готово цијели Загреб било на улицама и када је стигла потврда о заузећу Београда, сврстале су се поворке манифестаната и заредале загребачким улицама. ( …) У исти час почела је свирка по граду и три глазбе. Манифестације су биле силне и клицању и радости није било краја. „Да живи наша, војска (…) Да живи Хрватска“, орило се дуго у ноћ... Грађани су узвикивали у то вријеме уобичајени слоган: „Марш, марш, Београд је наш”. Свечаности поводом освајања Београда одржане су и у многим другим градовима широм Хрватске. Са поносом је истицано како је у Београд прва ушла 26. карловачка пучко-усташка пјешачка пуковнија.

Хрватски је народ си је давао одушак кроз пучке веселе попевке. [3]

На вијест о томе како се аустроугарска војска морала повући из Београда, хрватска штампа је на све начине настојала умањити значај српске побједе. „Пролазни српски успјеси не смију да поколебају наше чврсто поуздање, да се спрема јак ударац за Србе, [...]. Наше су се чете повукле од непријатеља, да под повољнијим увјетима борбу опет започну”, објавила је бјеловарска Независност крајем 1914. Становити Јутарњи лист дао је своје војно-експертско тумачење: "Србија није важна, те да су наше операције на југу, проти Србији, о овом великом рату само епизоде од споредне..." 

Причају рањеници, да је нашима наврела пјена на уста, када су се, ради познатих тактичких разлога (sic!), морали повлачити, јер су мислили, да њихова задаћа јоште није извршена. Народ, који има такове синове, не треба се бојати своје будућности, дошло, што дошло.

Хрватима су дакле ратни циљеви 1914. били посве јасни, слободе им није мањкало, бојне спремности такође, а њихов револт тада није био усмерен нити према жидовима, нити властели, клеру, службеницима.

Приликом војне свечаности у Черномерцу код Загреба, загребачки надбискуп Антун Бауер, заступник Хрватске странке права, рекао је, између осталог: 

„Хрвати јунаци, љубљени наш краљ зове Вас у бој. Хрвати јунаци! Бог вас зове у бој. Бог, вјечна Правда, зове Вас, да у рукама његовим будете осветници оног недјела у Сарајеву које је краљу нашему отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност“. - Бискуп Бауер је објавио окружницу у којој се наводи: „Рат с краљевином Србијом је започео, јер мира не може бити с душманином, који злочиначки ровари против монаркије, наше држављане подјарује на незадовољство, вјечито кује сплетке и уроте“. [4]

Ратне слике...

Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри  су их непрекидно подстицали на зверства.

                                                                  Арчибалд Рајс

Из неког недокучивог мотива, аустроугарски Срби у војничкој бодрости нису заостајали за Хрватима.

...Ми смо заједно с хрватским домобранцима имали јуришати на једну стрму узвисину, коју смо и освојили. По гдјекоји из моје сатније остао је на бојном пољу. Домобранци су се управо сјајно борили и заробили мноштво непријатеља. У српским шанчевима код Крупња лежало је више стотина српских војника с размрсканим главама, што су их поубијали хрватски домобранци. Ја сам имао у мојој сатнији Србе из Јужне Угарске и Буњевце. Нити један од њих није затајио у навали, нити један од њих није се предао. Али текар моји Хрвати. Непријатељ је увијек знао, тко му стоји насупрот, те увијек на својем на све могуће начине покушавао да Хрвате примами. У ноћним бојевима дозивао је непријатељ Хрвате у њихову језику те их заклињао, да не пуцају. Одговор је био, оштра пушћана ватра и бод. Хрвати су својом храброшћу изазвали страх и трепет у Србији. Ми смо једва могли да задржавамо момчад, а камо ли да ју наговоримо, да се укопа. Текар од Срба су морали научити, како се укопава. У каснијим борбама укопавали су се рукама, ако нису имали лопата.

                       Рода Рода пише у “Neu Freie Presse”
по изјави једног часника.

»Доље краљ опанчар«, викали су неки из сусједних села, а ходали су у продртим опанцима. Говорило се о вјешањима србијанских сељака — »одметника«. А ја се сјећам једне ужасавајуће анзихтскарте — разгледнице: аустријски војник разјапљених уста, жутих бркова и разрогачених очију (те очи често су ми се и у сну привиђале) замахује бомбом, а испред њега српски војници бјеже у страви. На полеђини карте писало је: педесет и трећа вражја пуковнија. Негдје су и пјевали: »Кољи, пали педесети трећа«.

“...Хиљаду деветсто петнаесте године, у љутим окршајима на Мачковом Камену /НАП: Уважени генерал и народни херој, изгледа није знао када дошло до битке на Мачковом Камену, али исто зачуђујуће незнање показали су и његови коректори и рецензенти/, србијански војници опколише групу Аустријанаца и повикале:
— Предај се, Швабо!
— Нијесмо ми Швабе, ван Срби из Лике. А Србин се не предаје жив никада. Нећеш, валај, док је нас овдјека.”

“...Никола Вујичић, звани Суџук, ратовао је по Србији у саставу 96. инфантеријске регименте, 1914. године. Тај Суџук, пука сиротиња, пошто се вратио жив из рата, хвалио се по селу како је у Мачви натицао на бајонет живу српску дјецу: »Барнем га, одигнем у вис и завртим неколико пута«. Суџук је био чисти Србаљ, крстио се с три прста, знао је Оченаш-иже-јеси и славио Крсно Име Светог Ђурђа.”

       Гојко Николиш,
“ Коријен, стабло, паветина”, аутобиографија.

На упечатљив начин о националном осећају Срба из Хрватске писао је у сво ратном дневнику  др Михаило Мика Петровић:

“...Данас су доведена двоје Срба Личана из 26. батаљона пучких усташа. Чудновато је да ти, иначе, кршни људи бистра изгледа кад говоре нису много интелигентни. О широј националној свести они немају појма. Њихов српски патриотизам не иде даље од њиховог села и највише - од њихове личке домовине. О српству у ширем смислу немају дубљег схватања - они су Аустријанци а, иначе, добри Срби који ће посегнути ножем или кубуром на Шокца, 'Рвата и којег код хоћеш ако им се дирне вера, поп, и личко српско обележје, али о разумевању онога што треба да води и струји српском националном покрету за јединство свих Срба у једну целину код њих не налази одзива и њихов мозак је закључан, јер је годинама, деценијама дресиран за поимање скученог личко-српског патриотизма. Реч србовање код њих не означава српство већ Србе у Лици, Крбави, Хрватској итд... Наша Народна Одбрана имала је у том правцу сувише мало или уопште никаквих резултата. Не само ова двојица, но сви Личани, сви Срби из троједнице такви су изузимајући по неке мало савесније." 

По злу, посебно је упамћена 42 Загребачка (вражја) дивизија [5], чији су многи поносити припадници  касније били  значајне личности политике и културе. Наравно, најчувенији међу њима је Јосип Броз.[6]

Многи Срби и Хрвати –  чинили су масовне и свирепе ратне злочине уверени да тиме потврђују своју оданост Двојној монархији, а да притом нису исказивали ни најмању одговорност за учињено. Штавише, многи су се, годинама по завршетку рата, хвалили почињеним неделима, препричавали детаље почињених злочина и отворено говорили о свом  невојничком понашању током минулог рата. 

Краћи извод из Извештај Арчибалда Рајса о раду штрафекспедиције у Србији 1914. године:

- Аница Јездић, стара 32 године, очи ископане, нос и уши одсечени.

- Симо Јездић, стар 14 год. одсечени су му нос и уши.

- Јелка Донић, 13 година, одсечени су јој нос и уши.

- Цветко Павловић, ископане му очи.

- Крсман Калабић, стар 56 година, ископане му очи и одсечени нос и уши.

- Смиљана Васиљевић, стара 48 год., очи ископане.

- Миросаву Васиљевић, стару 21 годину: силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Умрла је тек непосредно након овога.

- Бр. 46, из 26. линијског пука, тврди да је извесни поручник Лазар (Мађар) са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним жртвама. Ово се догодило недалеко од Зворника ( у селу Зулине).“ 

- Бр. 58, из 18. пешадијског пука из Копривнице (Хрват), тврди да је у Добрићу видео како војници из 37, мађарског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр је извршен по наређењу натпоручника Нађа (Nagy) и догодио се 16. или 17. августа. Сведок је био само на тридесет - четрдесет метара удаљен од војника – убица.
- Лазар Петровић, стар 46 година, одсекли су му једну шаку и ископали очи.

- Милица Петровић, 45 година, одсекли су јој дојке.

- Добрија Петровић, 18 година, ископали су јој очи.

- Станка Петровић, стара 14 год, ископали јој очи и одсекли нос.

- Ана Петровић, стара 7 година, одсекли су јој уши.

- Живко Павловић, стар 50 година, исечен на комаде.

- Станица Павловић, стара 50 година, Исечена на комаде и ископали су јој очи.

- Зорка Павловић, стара 18 година, исечена је на комаде —

-Никола Томић, стар 63 године, нанет му је велики  број рана бајонетом.

- Живко Мађаревић, стар 70 год. ископане му очи.

- Станоје Мађаревић, 40 година, одсекли су му уши.

- Јоцо Миловановић, стар 90 година, исекли су му кожу на каишеве.

- Милосав Обрадовић, стар 18 година, одсекли су му нос и уши и ископали очи.

- Драгољуб Исић, 18 год. одсекли су му нос и уши.

- Живко Пејчић, стар 70 година, ископане очи и прекривен ранама.

- Светозар Томић I, стар 54 год. ископане су му очи.

- Светозар Томић II, стар 60 година, одсекли су му нос и уши.

- Цветко Јакић, стар 23 године, ископали су му очи.

- Милева Јакић, стара 17 година, силовали су је, а потом убили.

- Сретен Росић, стар 26 година, исечен и сав прекривен ранама.

- Миливоје Росић, стар 25 година Сава Росић, стар 50 година 
- Михаило Росић, стар 18 година
- Стана Росић, стара 50 година —Ископали очи изболи бајонетима

- Љубомир Мађаревић, стар 16 година, одсекли су му нос и ископали очи.

- Станица Шакић, стара 24 године, неколико пута су је силовали, а затим изболи бајонетом.

- Драгомир Шакић, стар 35 година, силован неколико пута, а затим прободен бајонетом.

- Стана Шакић, стара 15 година, силована и неколико пута избодена бајонетом.

- Милева Гајић, стара 44 године, сва прекривена најразличитијим ранама.

- Једна породица. Пронађени су у јарку са својим псом. Сви заједно били су везани, укључујући и пса.

- У Шљивову је капетан пронашао тело једне четворомесечне бебе којој су проболи гркљан.

- Александар Стевановић. инжињеријски капетан видео је лешеве двеју жена у Бастави. Жртвама су одсечене дојке и стављене у уста (жене из породице Солдатовић). У једном селу недалеко од Крупња, две девојке старе 17 и 21 год. пронађене су како леже без свести јер их је силовало више од двадесет војника.

Тако Аустроугарска солдатеска,  из срца европске цивилизације.

Страх од освете: да хрватска ратна храброст није била безгранична, илустроваћемо једним потресним сведочанством.

Спровод дјетета. – Тужна слика.

На дан провале /НАП: Србијанске, после Церске битке и ужасних злочина које Аустроугари починише над цивилима/, оне 10. IX., имао сам у 3 сата поподне спровод дјетета у Полгаровој дашчари. Дођем пред кућу жалости, ал врата закључана. Кроз стакло прозора видим на трпези лежећу шкрињицу и уљано свјетло како титра. Родитељи дјетета оставили те ноћи мртво дијете и побјегли...Помоћу кључа сусједне куће отворисмо врата. Након благослова понесоше двије старије жене мртво тијело и један дјечак напријед с крижем. Кренемо на цесту, која води с Колодворске улице на Главну улицу. Пред Хотел Централом сусредосмо једну чету српских војника праћену свјетином домаћег српског живља, који су одушевљено клицали: Живио Краљ Петар и.т.д. Војска је дала почаст кондукту по војничком
пропису, а ми оборених очију несметано прослиједили свој пут даље на ркт. гробље.

                                                                     Фрањевац Солан Матковић

Напречац, уласком србијанске војске у Загреб, Срби од истог тог србофобног загребачког тиска се почињу величати и славити као браћа, те се и у новинама исказује захвалност српској војсци која је за наше ослобођење пролила ријеке крви и херојски поднијела надчовјечне жртве. Велича се братимљење Хрвата и Срба.  [7]

Са српском заставом напријед, војном глазбом, уз клицање грађана, домаћих официра и војника, којих је бивало на сваком кораку све више, кренула је свечана поворка преко Зрињског трга на Јелачићев. Узвици: Живила српска војска, живио краљ Петар. Живио Пашић, непрекидно су приламали ваздух, а као одговор од стране српских официра: Живила Хрватска, живили браћа Хрвати, живила Југославија.

Јутарњи лист, 10. студеног 1918

Тек тада помињу се...  

...злочини који су почињени у Србији за вријеме окупације када је непријатељска окрутност и похлепа ишла је тако далеко, да није из Србије одвукла само храну и живеж и све ствари од вриједности, већ је однијела и оно, што је потребно болнима и немоћнима. Непријатељ је опљачкао и болнице и однио сав санитетски материал из Србије. 

- Јутарњи лист, 27. студеног 1918.

Са таквима се, под силним притиском савезника, Србијанцима ваљало уједињавати.

-----

[1] Жељко ХОЉЕВАЦ Хрватске ратне пјесмарице 1914.—1918.
https://hrcak.srce.hr/file/345943

[2]  Иво Андрић, у писму свом школском другу Војмиру Дурбешићу крајем 1912. и почетком 1913. године

[3 Једна типична хрватска ругалица: 

"Коло непријатеља"

Ту је горди Сам Британац
С њим иде Галиканац,
А до њега Белгијанац,
Тамо с југа Мароканац,
Црнац с Конга и Бушманац,
Не фали ни Индијанац,
Зулукафар, Хиндустанац,
Нити жути гле Јапанац,
И још многи иностранац.
У том колу плеше танац
Одерани Србијанац,
А уз њега Рус пијанац,
Алај то је дивни жганац!

[4] Исти тај пречасни Антун Бауер, 30. листопада 1918. срчано подупире раскид односа са старом државом и поносно кличе:

Једнодушним закључком Хрватског сабора у сједници од 29. листопада т.г. прешла је врховна власт за читаву нашу домовину у руке Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, пошто су се прекинули државноправни уговори с краљевином Угарском и царевином Аустријом. Домовина је наша слободна и независна! Колико одушевљење, колика радост напуња срца свих нас и вјернога пука нашега! 

У некрологу поводом упокојења овог "мужа неокаљана карактера", Антуна Бауера, сазнајемо и ово:

Вјеровало се... да је праведан и дорастао да за духовно и народно добро, да за истину, правду и поштење загрије и најмоћније црквене и свјетовне факторе. Као се лахорјем лишћа гибање преноси од стабла на стабло, тако се добар глас о њему успиње на брегове и силази у долине гдједод живе Хрвати...

Др. Франц Барац: + Др Антун Bауер
https://hrcak.srce.hr/file/66390 

[5] Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Јено од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски.“

Припадници тих јединица упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим „заштитним зидовима“ налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.

О овим злочинима сведочили су дописник париског „Илустрасиона“ Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама…

Иван Миладиновић -Заборављени хрватски злочини у Мачви и Јадру
https://standard.rs/2018/05/28/zaboravljeni-hrvatski-zlocini-u-macvi-i-jadru/?alphabet=cyrillic

[6] ... о својим ратним успјесима у Србији као припадник аустроугарске војске никад није јавно говорио, а ту су тему избјегавали и његови животописци. Како би повијест прилагодио својим политичким циљевима, преко свог биографа Владимира Дедијера пустио је причу да је са својим аустроугарским пуком стигао само до \"српске границе\". Преко свог другог животописца Вилка Винтерхалтера казао је да је \"избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака\". Све је те приче пуштао када је засјео на власт у комунистичкој Југославији. И када је требало мислити на \"братство и јединство\". Али двадесетак година раније друкчије је причао. Тако у једном строго повјерљивом документу у Москви стоји да је активно суд‌јеловао у аустроугарској \"казненој експедицији\" на Србију. Тито је тада написао да је \"почетком коловоза 1914. отишао на српску фронту као водник\" и да је на том ратишту, а не на \"српској граници\", ратовао до \"другог одступања аустријске војске у просинцу 1914. године\". Ту је информацију сураднику Агитпропа ЦК КПЈ послије Другог свјетског рата потврдио и Жарко Ведрић, главностожерни пуковник 42. домобранске пјешачке дивизије, познатије као Вражја дивизија. Ведрић је тада рекао да је Титов 25. пук \"остао на српској фронти све до сијечња 1915. године\", дакле више од пет мјесеци.

Зашто је о томе лагао? Па зна се да је подручје на којему је боравила Вражја дивизија 1914. најтеже страдало у рату.

Звонимир Деспот - Први свјетски рат: Хрватска уопће нема пописа људских губитака
https://www.vecernji.hr/vijesti/prvi-svjetski-rat-hrvatska-uopce-nema-popisa-ljudskih-gubitaka-534357

[7] Ни Хрвати нису јефтино прошли у Великом рату, мада нема поузданих података о броју жртава, нити о њиховој националности/конфесији.

– Од 1914. до 1918. страдало је око 137.000 војника из Хрватске, а још око 109.000 становника, углавном цивила, умрло је од разних епидемија и глади. За успоредбу, у Другоме је свјетском рату страдало укупно око 299.000 хрватских грађана – Иво Голдштајн.

Ненад Јовановић - Велики рат за још веће прешућивање
https://arhiva.portalnovosti.com/2011/11/veliki-rat-za-jos-vece-presucivanje/