КАРАКАЗАН БиХ - 5

 Економске промене

 

Оно што важи за просвету и здравство важи, mutatis mutandis, и за све остале гране управе. Одмах по окупацији, БиХ је укључена у аустроугарски привредни систем као економски најнеразвијенија земља Монархије, дужна да сама финансира војску и управу (Закон о управљању, 22. 2. 1880) — а кад је Заједничка влада одустала и од помоћи за ванредне издатке и инвестиције, земља се ослонила искључиво на своја средства, чиме је питање босанских финансија постало централни проблем бечке политике. Инфраструктура и железнице грађене су из страних зајмова, док се сам економски развој сводио на брутално колонијалну експлоатацију природних богатстава.[1]

Шумска експлоатација најбоље показује размере: сваке године извожене су десетине милиона круна дрвета, а 1907. чак 28 милиона. Цвијић примећује да ни после тридесетогодишње сече толика годишња количина указује на нерационалну, чисто екстрактивну експлоатацију, без плана пошумљавања. Рудници гвожђа, мангана и угља и индустријска предузећа радила су по истом обрасцу — преузимале су их аустроугарске фирме и водиле "као у колонијама", с радницима доведеним са стране, док домаће становништво није ни уведено у послове које би могло да ради нити је имало праве користи од тог "знатног економског рада."[2]

До 1899. основано је 76 фабрика прерађивачке индустрије, углавном страним капиталом; у наредној деценији нестабилних прилика (1899–1908) подигнуто их је свега 19; после анексије 1908. и стабилизације, инвестиције су поново нагло порасле — укупно током целе управе 138 фабрика.[3] Стране дрвнoиндустријске фирме добијале су огромне шумске комплексе по симболичним ценама, а Зеничкој индустрији гвожђа гарантована је вишегодишња испорука угља по цени која је једва покривала режијске трошкове производње.[3] "Страни капитал се лаћао само посла који ће му се вишеструко исплатити... наша привреда се није рационално искоришћавала... ишло се за експлоатацијом природних богатстава, а не за инвестирањем сувишног капитала", писао је 1920. "Босански Лојд."[4]

 

Случај Ћиро Трухелка

Ћиро Трухелка, велико-хрват чешког порекла, рођен 1865. у Осијеку, провео је 57 година проучавајући прошлост БиХ — од тога 36 у Сарајеву, најплодније раздобље рада, осамнаест година као кустос Земаљског музеја и исто толико као његов управник. На препоруку Иса Кршњавог, свог загребачког професора, дошао је у Сарајево 1886. као кустос новоснованог Музејског друштва (одобреног 1885. на молбу упућену министру Бењамину Калају).[5]

Кроз деценије Гласника Земаљског музеја, Трухелка је спроводио прозелитску акцију која је у темељу затирала православно наслеђе земље — форсирао је тезу о посебном "босанском писму" одвојеном од ћирилице.[6] Резултати тог рада, широко промовисани касније у НДХ (Матица хрватска их је 1941. објавила као Студије о подријетлу), послужили су да антијугословенском хрватском национализму дâ "научну" подлогу: помоћу расне антропологије разликовао је Хрвате и Србе, тврдећи да су босански муслимани етнички Хрвати нордијско-динарског типа, а већина Срба да припада "дегенерисаној раси Влаха" — сличној Јеврејима и Јерменима — премда је, наводно, разликовао "тамнопуте Србе влашког порекла" од "светлокосих" за које је сматрао да су чисти Славени.[7] У Успоменама једног пионира (1942) пише: "Срби, етнички туђи расни елеменат... борба која се води пред нашим очима јест борба влашких дошљака против аутохтоног житељства Босне, које је одувек само хрватско."

Секретар Клуба хрватских књижевника у Сарајеву, чији је Трухелка био председник, био је, парадоксално, Србин Душан Плавшић — Трухелкина десна рука и најгорљивији сарадник — коме верност великохрватству није помогла да избегне логор Стара Градишка.[8] Трухелка, праваш и хабсбуршки носталгичар, дочекао је НДХ с ентузијазмом; у данашњем Осијеку има споменик.

-----

[1] Салкан Ужичанин, "Privreda Bosne i Hercegovine u vrijeme austrougarske uprave", Historijska misao, бр. 6, Тузла, 2020/2021, стр. 97–150.

[2] Јован Цвијић, "Анексија Босне и Херцеговине и српско питање".

[3] Салкан Ужичанин, наведено дело, и: Dževad Juzbašić, Politika i privreda u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom, Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, 2002, 531 стр. 
Arhiv Bosne i Hercegovine (ABH), FTOK, K–1, omot br. 1, „Privredna politika Austro-Ugarske monarhije u Bosni i Hercegovini“;
Godišnji izvještaj Privremene radničke komore za Bosnu i Hercegovinu za 1922. godinu, Sarajevo, 1923, str. 9.

"...Стране фирме дрвне индустрије аустријског, њемачког и мађарског поријекла добиле су огромне шумске комплексе у Босни и Херцеговини по веома повољним цијенама, које су се кретале од 60 хелера до двије круне и 80 хелера по кубном метру. Индустрији жељеза у Зеници било је гарантирано да ће дужи низ година добијати жељезо из Варешке творнице, која је била под Земаљском управом, а угљен из ерарских угљеника у Зеници уз цијену која је једва покривала режијске трошкове производње."

[4] "Страни капитал и наша индустрија", Босански Лојд, II, бр. 3, Сарајево, 14. јануара 1920, стр. 1.

[5] Према: "Ћиро Трухелка: неуморно проучавање прошлости Босне".

[6] Горан Комар, "Др Ћиро Трухелка — затирач српске историје и писма у БиХ".

[7] Миљенко Јерговић, "Ћиро Трухелка: Музеј чуда".

[8] Мира Колар, "Буран живот др Душана Плавшића (1875–1965)".