КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 5

Сви комунистички устанци

Руководство је 1929. одлучило да се сви водећи комунисти пошаљу у емиграцију како би се сачували за партију, док је та иста партија истовремено позвала народ на оружани устанак: „Ја сам одбио да испуним такву одлуку“.

      - Сима Марковић, током саслушања у НКВД

Након завршетка Првог светског рата, стање у Европи и даље није било стабилно. Нове државе, настале распадом Аустроугарске монархије, још увек су тражиле политички пут којим ће поћи. Још пре краја рата, у Угарској је завладала криза власти. Република Мађарска је проглашена 16. новембра 1918. Комунисти су потпуну власт преузели  21. марта 1919. Након проглашења Мађарске Совјетске Републике  од представника иноземних социјалиста који су се нашли у Мађарској организирана је у Будимпешти Иноземна комунистичка федерација. У њу су ушле комунистичке групе: пољска, чешка, словачка, њемачка, румуњска, талијанска, југославенска и руска. Мађарска комунистичка партија је према Југославији имала агресивне намере, произлазила је из идеолошке мешавине комунистичког интернационализма и мађарског националистичког иредентизма.

Први покушај

Комунисти су већ у првој половини 1919. године за своје револуционарне планове и оружани устанак на простору Хрватске [1] ангажовали и осведочене милитаристе и националисте, какав је био капетан Јосип Мецгер [2], који је као аустроугарски официр оптуживан да је чинио зверства у окупираној Србији. 24 Касније, он се прикључио хрватским усташама у иностранству, да би 1941. постао генерал у усташкој НДХ.

У Мађарској се налазило између 5000 и 8000 Југословена. Од њих је средином марта формирана Југословенска комунистичка фракција (ЈКФ), на чијем је челу био Иван Матузовић, агилни и одлучни бољшевик. Чланови ЈКФ били су и комунисти и социјалдемократе, који су се спорили око тога да ли се треба фокусирати на политички рад међу многобројним Југословенима у Мађарској (социјалдемократско становиште) или на ширење револуције у Краљевини СХС, што су желели комунисти. Комунисти су врло брзо однели превагу, и донета је одлука да се што активније ради према Југославији. Задатак ЈКФ је био двострук: са једне стране требало је да организује оружане чете које би биле укључене у мађарску Црвену гарду, а са друге да пропагандно ради на подизању револуције у Краљевини СХС. С обзиром на то да су југословенски комунисти већ у марту имали 300 људи под оружјем у Мађарској, није било тешко организовати праве војне јединице. Тако је настао I југословенски (балкански) батаљон, формиран од стране повратника из Русије и дезертера из српске војске. Матузовић је био његов политички комесар, а јединица је упућена на границу са Југославијом, где је била спремна за напад, а истовремено деловала као „магнет“ за петогодишњим ратовањем изнурене српске војнике. Убрзо је основан и II југословенски батаљон, који је упућен на фронт према Румунији. Главни Матузовићев сарадник у изради планова инвазије био је Ђула Хајду, ватрени мађарски националиста и обавештајац. Родом из Барање, „услед локалпатриотског заноса“, развијао је планове о дизању локалног мађарског становништва на устанак.

Афера Diamantstein [3], уобичајен назив за полицијско-судски процес који је избио у љето 1919. када је полиција ухитила низ комунистичких првака теретећи их да су у спрези с маџарском комуном смјерали организирати преврат. Дијамантштајн је под конспиративним именом „Ненад“ прешао је у Југославију где је радио на подизању оружане побуне против Краљевине СХС, повезавши се не само са загребачком ћелијом КПЈ већ и са хрватским сепаратистима. Према каснијим сведочанствима није био омиљен код загребачких комуниста јер „само лумпује“. Крлежа, који није био директно оптужен иако је био упетљан у заверу, извјештавао је о току расправе за лист Нова истина. У својим написима нападао је Диамантштајна као »дегенерисаног кретена који се хвали да му је обећано за његов частан посао десет хиљада динара ако добро обави своју работу«. Назива га »недвоумним агентом провокатором« и оптужује систем који се служи таквим нитковима у монтирању оптужнице. [4]

Други покушај

Четврти конгрес КПЈ 1928.– Коминтерна тада предвиђала да се Краљевина налази пред буржоаско- демократском револуцијом и да се на том територију требају створити национално независне државе. Комунисти су Краљевину СХС звали ''србијанском монархијом''. Сукладно наредбама Коминтерне партијско је водство по успостави диктатуре издало директиву за оружани устанак.

Из централа КПЈ упућивани су психотични, бесмислени позиви народу у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији да с оружјем изборе националну самосталност. Чинило се да је скупштински атентат 1928. године и криза коју је он изазвао био прави тренутак за избијање револуције. Биро ЦК у Загребу се од 20. јуна 1928. године, тј. од скупштинског атентата, претворио у штаб у сталном заседању. Истог дана је издат проглас “радном народу вароши и села” у којем је истакнуто да је “куцнуо час да хрватски народ разбије те срамне окове и у отвореној борби против београдских властодржаца, извојује своју слободу и своју државну самосталност”. У прогласима који су упућени народима изван Србије доминира питање устанка.

Половином фебруара 1929. Комунистичка партија је на проглашење шестојануарског режима, потпуно погрешно процењујући сопствену величину, снаге и број присталица у земљи одговорила поновним позивом на устанак. Професионални револуционари КПЈ левитирали су ношени мистичним веровањем да ће радничке и сељачке масе као и сви не-српски народи за које Југославија била „тамница народа, версајска творевина, земља српског империјализма“ као један полетети за њима у крвави бој за рушење државе. Упућује се још један у низу “историјски” проглас свеколиком радништву и сељаштву:

„Једини излаз из ове кризе за радничку класу и сељаштво је оружана борба – грађански рат против владавине хегемонистичке српске буржоазије. Никаква парламентарна ни демократска комбинација, нити владе,избори и пацифистичка очекивања нису у стању да испуне ниједан захтев радничке класе, сељаштва и угњетених народа. За радничку класу нема солуције осим оружане борбе“!!!

Директиве о оружаној борби издавало је руководство које се налазило у Бечу. Оно је чврсто веровало да је на делу процес јачања фашизма „у буржоаским државама“, да се капитализам распада, а да у Совјетском Савезу „нема кризе, нема беспослице, свакодневно се отварају нова најмодернија предузећа“ и да се управо због тога припрема рат против прве социјалистичке државе. Тако је евентуална револуција у Југославији добила своју међународну компоненту и задатке и морала је да се уклопи у светску револуцију, иако је и самим комунистима, посебно Филипу Филиповићу, било савршено јасно да је то потпуно ван реалности. Али, идеолошка догма била је јача од реалности – револуција је на дневном реду, она истовремено спречава напад на Совјетски Савез и руши „буржоаски поредак“ не само у Југославији, већ и у целој југоисточној Европи. Илегалци су послати у разне крајеве земље да прикупљају оружје и организују нападе на полицију. Прва половина 1929. године обележена је серијом оружаних окршаја између комуниста и полиције. Малобројни комунисти су узалуд покушавали да покрену масе на "оружани устанак" путем изолованих уличних борби. Међутим, становништво није следило пример терористичке авангарде, а одговор југословенске полиције је био ефикасан.

У мају 1929. године комунисти су оценили да у Краљевини још увек није створена револуционарна ситуација, али да је режим до те мере заоштрио класне и националне супротности да се она може створити „правилним“ партијским радом. Међутим, пошто од револуције није било ништа, руководство КПЈ је у октобру 1929. закључило да су главни кривци за то „опортунистичко капитуланство и ситнобуржоаски песимизам појединих елемената у нашој партији“, највише оних из Београда. Речено је да нема „узмицања него јачање борбе против диктатуре у свим правцима, прелазак из одбране у нападај по свим линијама“. Тада су извршене и бројне смене у партијским руководствима у Србији, што је виђено као „најважнији предуслов победоносног завршетка револуционарне борбе маса против диктатуре“.

Није јасно на који начин су партијска руководства у Србији - а не она ван Србије - била највише крива зато што се “потлачени” народи и радничка класа у другим крајевима нису дигли на устанак, али тако је разрешен овај устанички фијаско.

Балканска комунистичка федерација саопштила је 4. децембра 1929. године да је дужност „радника и сељака Србије“ да се у случају револуције у Хрватској ставе под вођство комуниста, „на страну хрватских маса и против војнофашистичке“ диктатуре: „Они не смеју пуцати на хрватске усташе, али је онда самим тиме отпочео грађански рат и у самој Србији и конкретно питање постављања власти: или војнофашистичка диктатура или пролетерска диктатура у савезу са радним сељаштвом. Другачије не може српски пролетаријат да поставља питање власти“.

Маја 1930. је интервенисала Коминтерна, упозоривши југословенске комунисте да припреме оружаног устанка без “подршке маса” и чврсте организационе структуре у земљи само дискредитује идеју револуције. Партија је тада заузела став да “парола оружаног устанка има да остане у снази као парола широке масовне агитације, а не као акциона парола”, па је, следствено томе, требало “објаснити широким народним масама као политички неопходну потребу народне борбе за рушење војно - фашистичке диктатуре, тако и форме практичне припреме оружаног иступања”.

Југословенски комунисти (право речено: антијугословенски комунисти) нису одустајали од дизања устанака у сарадњи са орто-доксним фашистима против “војно-фашистичког” српског  режима. Тако је 1932. године припреман оружани устанак комуниста и федералиста (= “зеленаша”, црногорских фашиста) у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из фашистичке Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука [5], једног од југословенских комуни-стичких вођа, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

И овај пут је устанак неславно пропао пре него што је и почео.

Трећи покушај - Мариборска побуна

Упркос покушајима да комунистичке идеје ухвате корена у војсци, Партија у томе није имала успеха. “Југословенског војника”, како је примећивао Хендерсон, “је, по општем признању, релативно лако задовољити, он воли војничку службу и враћа се у цивилни живот са лепим успоменама из војничких дана”. Највише пажње је посвећивано стварању ћелија у војсци. У једном војном извештају из 1931. је истицано да нема толики број комунистичких ћелија “да би се могло сматрати да постоји комунистички покрет у војсци”, иако ту и тамо долази до протурања извесних брошура и летака или агитације омладинаца који су у кадру.

Априла 1932. године у мариборском гарнизону је припремана побуна нижих официра од које се на крају одустало. Војне власти су оцениле да су “материјалне недаће главни повод за стварање организације”, а недовољан надзор старешина је омогућио да се организација развије. Официри уплетени у ову заверу су изведени пред Велики војни суд. Главни оптужени пешадијски пуковник Мирослав Милојковић је извршио самоубиство, а Михајло Миладиновић је успео да илегално пређе у Аустрију. Пред суд је изведено 9 официра који су оптужени по Закону о заштити државе за ширење комунистичке пропаганде и стварање организације која је за циљ имала преузимање власти у мариборском гарнизону у ноћи између 16. и 17. априла.  Британско посланство у Београду је у годишњем извештају наводило да је било “гласина” о сличним инцидентима у гарнизонима у Сарајеву, Бања Луци, Тузли и Македонији, али да осим сарајевског случаја у који су били умешани Други ваздухопловни пук и 10. пешадијска бригада, појединости нису познате.

Четврти (колаборациони) покушај-
Усташко-комунистички “Лички устанак”

“Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.”

   - „Пролетер“, децембар 1932., гласило ЦК КПЈ [6]

Велебитски устанак (1932.) израз је борбе личких Хрвата за слободу и независност, а не  негативно фашистичко насљеђе.

- Фрањо Туђман, “Вила Велебита”,
Загреб, 1995.

“Ова група била је састављена углавном од сељака из Лике, који су били бистри и примитивни, поштени и, изнад свега, сиромашни. (…) Њихов сељачки разлог за сукобљавање са београдским режимом био је другачији од оног којег су имали интелектуалци у усташком покрету. Они су тражили посао и бољу перспективу живота, што им "српска влада" и "српски жандари" нису хтјели дати. (…) Фашистичка идеологија усташа тада још није била у потпуности развијена.”;

            Милован Ђилас, Мемоари, Београд, 1995,

Највећу могућу подршку и солидарност са усташама руководство КПЈ је изразило у време њихове акције назване “Личким устанком”, који је припреман изван земље с намером да се испита чврстина Југославије и могућност њеног рушења. […] Највећи значај овој акцији усташа придали су комунисти. Они у њој нису гледали оно што стварно јесте – изоловану диверзантску акцију убачених терориста – већ почетак устанка сељака у Хрватској. […] Комунисти су сматрали својом дужношћу подупријети и проширити усташки покрет на шире народне масе. Комунисти и усташе су, дакле, истомишљеници по питању отпора према југославенској и великосрпској краљевској диктатури. Али не само то. Комунисти се сврставају на усташку страну и себи у задатак стављају проширење усташког покрета. Одмах по сазнању о догађајима у Лици партијско руководство у Бечу одлучило је да упути проглас (посебно и за војнике), а затим да организује одлазак људи у те крајеве. У прогласу се позива и “цијели хрватски народ” да свим снагама подупре усташе, како би се овај “револуционарни покрет”, који је отпочео у Лици, раширио по целој Хрватској и да и усамљене терористичке акције појединаца “искористи у своје сврхе”. Од радника и сељака Србије се у овом прогласу тражило да помогну борбу “усташа” и народа у Лици и Хрватској.

У Пролетеру читамо:

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце.“ Наравно да је краљевска пројугославенска и великосрпска влада подузела мјере против устаника, тј. усташа, али и против цивилног становништва које није судјеловало у побунама. Било је масовних ухићења по хрватским селима. „Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, … послала (је) тако 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди тако зване „Народне одбране“ Косте Пећанца … Југославенске торпедњаче крстаре међу Ријеком и Сплитом и најстроже пазе да се из Италије не би шверцовало оружје усташама. … По селима не смије се послије 8 сати у вече излазити из кућа, а кад неко хоће да некамо путује, мора молити дозволу власти. У вези са усташким покретом хапсе се људи по селима у масама.“ Затвори у Загребу били су пуни, а код Глине је било рањених и погинулих. „Јављају из Загреба да тамо у полицијском затвору има преко 150 сељака из Лике, а осим тога око 90 ухапшених из Загреба ради задушница Храниловићу. Код Глине, гдје је недавно била сељачка побуна било је према вијестима одатле, 15 мртвих и 16 рањених.“

Секретар Партије Горкић је лично упутио директиве партијским организацијама на терену да се “солидаришу” са усташким покретом. Још им је скренута пажња да изоловане акције усташких одреда могу бити полазна тачка за развијање националне борбе маса, јер би ова усташка, и уопште партизанска (герилска) борба, могла бити важан чинилац у борби против “војно-фашистичке диктатуре”.

У Пролетеру, бр. 3 за вељачу-ожујак 1933. потврђени су ранији ставови Централног комитета Комунистичке партије Југославије у односу на усташки покрет. Преко читаву прву страну и половицу друге тога броја Пролетера заузима чланак под насловом За свакодневне интересе радног народа у којему су изнешене и сљедеће тврдње и програматски ставови:

Став партије н.пр. поводом акције усташа у Лици и Хрватском Приморју био је правилан и учињени су довољно успјешни покушаји, да се масе угњетених народа с тим ставом упознају. Али треба отворено признати, да партија није успјела да поводом усташке акције припреми и развије и у дубину и у ширину национално-револуционарну борбу угњетених маса. Партија је недовољно конкретно водила борбу против дивљег терора који бијесни у Лици и Хрв. Приморју. (…)

Широке масе народне све више долазе до увјерења да су комунисти у праву, када су тврдили и тврде, да све наде србијанске буржоаске опозиције о добровољном пристајању в.-ф. диктатуре уз промјену облика буржоаске диктатуре, на распис за конституанту итд. представљају само заблуду, која смета и отежава борбу против в.-ф. диктатуре. Али те илузије још увијек играју важну улогу у заваравању маса и њих треба упорно разобличавати.

*

Када се узме у рачун и Други светски рат, схватамо да комунисти никада нису подигли ни један устанак. Или им је јако слабо ишло од руке. Наиме, оно што комунисти у својој митолошкој историји називају “Седмојулским устанком” у Србији, било је убиство два жандара у типичном комунистичком/терористичком стилу, ван сваког војног контекста. Устанци у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори су били спонтани српски отпор, које је КПЈ приписала себи. У Македонији, пошто КПЈ својих кадрова није имала, делегирани из Коминтерне политички секретар ПК КПЈ Методије Методије Шаторов - Шарло, иначе бугараш, одбио је да дигне устанак и издао паролу да се све сакупљено оружје преда бугарским окупационим снагама. Тзв КПЈ Македоније, припојио је Бугарској КПЈ.

А, како је плануо устанак у Словенији? То је ваљда најбизарнија прича...

И, сваког 22. јула, мајор ЈНА Франц Жнидаршич би, у парадној униформи, постројио свој батаљон и уз звуке химне, у ставу мирно салутирао застави – одајући тако почаст Дану устанка народа Словеније и првом испаљеном метку на окупатора, у дану неуспелог покушаја сопственог убиства: тада је био у служби италијанског окупатора, па је извршен атентат на њега. [7]

У Македонији је Шаторов рехабилитован и улице носе његово име, а у Словенији је “Дан устанка 22. јули”, укинут, тако да устанака ни у тим крајевима нема.

-----

[1]  Група совјетског повратника Владимира Ћопића је илегално радила у војсци, која се требала припремити за учешће у устанку. Према материјалима са потоњег процеса, ова група је скупа са капетаном Метзгером требало да оснује 4 компаније:

Прва компанија има задаћу да у одређени час заседне пошту и да на све стране телефонира и брзојави, да је Загреб освојен и да се присташе окупе и пристану уз њих. Друга компанија имала је задаћу да ослободи све политичке притворенике и да их позове на сурадњу, а људе од власти да ухапси и стави их у притвор. Трећа је компанија имала задаћу да запоседне све банке како се неби могао новац никуда изнети. Четврта је компанија имала дужност да запоседне жељезницу, па да нико никуда не иде.

    – Материјали са процеса Диамантстеин

Капетан Метзгер је служио у Допунском батаљону 35. пјешадијског пука у Загребу и преузео задатак да с помоћу војске поведе револуцију. Метзгер је имао разгранату мрежу, био је повезан с поручницима Петром Циком и авијатичаром Вучетићем, те његовим братом који је служио у Међимурју, часничким замјеником из Осијека Голубчићем и наредницима Стеваном Копчиновићем и Кузмановићем. Новац из Совјетске Мађарске Метзгеру је доносио Алфред Диамантстеин. 

[2] Јосип Метзгер
https://sh.wikipedia.org/wiki/Josip_Metzger

[3] Афера Diamantstein
https://krlezijana.lzmk.hr/clanak.aspx?id=1216 

[4] Након што је и осуђен, Дијамантштајну се губи сваки траг. Седамнаест година касније избија (недоказана) корупционашка афера „Техничка унија“, у којој је "Збор" Димитрија Љотића оптужен да је тајно финансиран од нацистичке Немачке. Без обзира на оправданост оптужби, главну улогу у тој афери свакако је добио је Алфред Дијамантштајн који се сада звао Милан Данић, и који, иако Јеврејин, имао врло значајне везе у Берлину. Коначно, током Другог светског рата ухапшен је и стрељан од Немаца 1941. или 1942. године.

- Растко Ломпар - АФЕРА „ТЕХНИЧКА УНИЈА“ И ВЕЗЕ ЈНП ЗБОРА СА НАЦИСТИЧКОМ НЕМАЧКОМ 1935–1941.
https://www.academia.edu/49602810/

[5] Адолф Мунк
https://www.wikiwand.com/sh/Adolf_Muk 

[6] - Однос комуниста и усташа 1930-их
https://www.wikiwand.com/sh/articles/Saradnja_komunista_i_usta%C5%A1a_1930-ih

[7] Зоран Чичак Поводом 22. јула, дана словеначког устанка 1941 – прича о једном неуспелом атентату
https://zorancicak.wordpress.com/2015/07/22/povodom-22-jula-dana-slovenackog-ustanka-1941-prica-o-jednom-neuspelom-atentatu/