УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 5

Краљевина Хрватска

Хрватски краљ Tomislavo Secondo

18. свибња 1941. године у Риму је потписан Уговор у погледу међусобних граница Италије и НДХ-а и то: »Уговор о одређивању граница између Краљевине Хрватске и Краљевине Италије«.  Промеморија, састављена и упућена талијанским представницима 1927. године, заиста је била сјеме из којег су изникли »Римски уговори«. [1]

Уговор је у име Хрватске Владе потписао Анте Павелић, а у име талијанске Бенито Мусолини. Потписани су и други уговори и споразуми којима су регулирани међусобни односи двију земаља као и понуда хрватске круне краља Томислава талијанском војводи од Сполета и његово прихваћање. Тиме је НДХ постала Краљевина Хрватска, а хрватски краљ, односно талијански војвода од Сполета, имао би титулу - хрватски краљ Томислав II (Tomislavo Secondo).[2]

Талијани су Римским уговорима добили скоро читав приморски појас Далмације. Хрватима је остала само Далматинска Загора, изузевши сектор Буковице у сјеверној Далмацији и приморски котареви Макарска, Метковић, Дубровник те отоци Хвар и Брач. Морамо имати у виду да су Талијани већ посједовали Истру, Ријеку и Задар. У уговорима је постојала и специјална клаузула по којој Талијани могу постављати (и постављат ће) своје војне гарнизоне и на оном територију који је потпао под НДХ уколико то захтијевају стратешки и други разлози. А ратна ситуација је то стално и захтијевала.

Тако су Талијани, што окупирали (отели), што анектирали (опет отели) скоро пола хрватског матичног територија. Минималне су биле разлике између анектираног и окупираног територија. Разлика је била у томе што је на окупираном дијелу Хрватске формално постојала власт НДХ-а. Хрватски териториј сјеверно од црте Карловца био је под њемачком влашћу. Запосјели су га припадници Wermachta. Подручје сјеверно од Драве, Међимурје и Барању окупирали су Мађари. Од преосталих дијелова Хрватске, Босне и Херцеговине те Сријема, њемачки и талијански окупатор створили су тзв. НДХ, своју највјернију сателитску творевину. Мачек, експонент десног крила ХСС-а, иако је одбио њемачку понуду да сам прогласи одцјепљење Хрватске и прихвати улогу шефа квислиншког НДХ-а, увелике је придонио стварању те марионетске творевине и омогућио малобројној усташкој групацији да организира своју власт.И католички клер је поздравио успостављање усташког режи-ма и свесрдно му пружио своју политичку и моралну подршку.

Поставља се питање шта Хрватска оваквим споразумом добија у државотворном погледу стављајући се у вазални, савршено марионетски положај према Италији, односно економско, политичко и војно подвргавајући се италијанским интересима, уз добровољно одрицање од значајних стратешких територија, у односу на опцију "ампутације" и потпуне државне независности, понуђене од стране краља Александра, макар у својој традицијској химбености (= пријетворности) наставили да раде на проширењима "непријепорно хрватским" територијима?

Независна Држава Хрватска није била ништа од онога за што се представљала. Бити протекторатом искључује независност. НДХ је и њемачки и талијански протекторат. Нијемци у својој, а Талијани у својој окупационој зони су контролирали све кључне политичке, војне и економске полуге власти. Рецимо, за било какве операције које су усташе жељели повести против партизана морали су добити одобрење од Нијемаца или Талијана.

Флерт са Турцима

Изгледа да ни то није било довољно хрватским државотворцима. Као да им је мало вазалства, нудили су се и Турцима (?)

О контактима хрватских и турских дипломата у Берлину писао је и Лука Фертилио, новински изасланик при посланству НДХ у Њемачкој. У својем есеју објављеном у Хрватској ревији 1974. написао је да је Миле Будак, посланик НДХ у Њемачкој од студенога 1941. до травња 1943, обичавао рећи:

„Привезати мали хрватски чамац за велики брод Ислама! Повезати интересе НДХ с интересима исламске велесиле!“

Дакле, НДХ уистину није имала елементе независности. Она није била држава, зато што држава претпоставља један уређен однос према својим становницима, односно грађанима. До пола рата НДХ била је фиктивна краљевина, од тада ни краљевина ни република. НДХ је била, на свом територију коју је успјевала контролирати, тоталитарна држава „par excellence“ - “У усташкој држави, коју су створили Поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што је најглавније – усташки радити. [3] Једном ријечи, читав живот у НДХ мора бити усташки”.

Узалуд блажени Алојзије Степинац, католички светац у стварању, чији је допринос геноциду над Србима непријепоран, хвали своју милу чељад:

”НДХ створена је Божјом милошћу, мудрим и пожртвовним радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника. Од оснутка Државе (…) прошло је кратко вријеме (…) учињена су дјела, која задивљују…” 

-Надбискуп Степинац; “С надом у бољу будућност”,
Католички лист, број 32/1941..

Ничега, дословно ничега није остало од усташких "Начела" с почетка њиховог јавног наступа. Остварен је само злочин, као једина неприје-порна хисторијска димензија хрватске националне еманципације.

"Божји народ"

"Тко би могао да ми замери што сам суделовао, као онај тко је одговоран за духовне активности, у одушевљењу и радости народа, узносећи молитве дубоке захвалности Божјем Величанству? A domino factum est istud mirabile in oculis nostris (Божијем делу диве се наше очи: Псалам 117, стих 33). Тражим од вас и молим вас да се до краја заложите да Хрватска  постане Божији народ: само ће се тако остварити битне обавезе Државе усмерене ка осигурању добробити народа. Због тога разлога морате одговорити нашем позиву да се посветите заштити и напретку Независне Државе Хрватске. Познавајући људе који сада у својим рукама држе судбину хрватског народа, уверени смо да се наши напори схватају и да имају подршку..." 

- Алојзије Степинац, 28. априла 1942.,
у јеку покоља над Србима, и насилног покрштавања

Када је 1941. проглашено стварање Независне Државе Хрватске, на њу је било утрошено више историјске енергије средњеевропског католичанства, него напора хрватског народа који је могао понудити за тако велики задатак само ограничене улоге. Та је држава стварана по стратешким начелима католичке идеологије у раздобљу између окупације 1878. и избијања рата 1914. Четири битна фактора су ангажована у изградњи те државе - католичка црква, немачки нацизам, италијански фашизам и хрватски католички покрет. Овај последњи је био једна врста европског фашизма, који је стрчао у општој типологији фашизма по томе што је почивао више на учењу католичке идеологије, него фашистичких теорија." (М. Екмечић,2002, 383.) Немачка а особито италијанска војна преписка и документација препуна је констатација које потврђују горе наведене оцене и ставове. У тим војним документима јасно се препознаје суштина у којој је наглашена намера о стварању једне нове синтетичке нације и њој примерене државно-конфесионалне целине, која је имала за циљ верско и национално истребљење српског становништва. " У целој италијанској преписци провејава убеђење да је створена једна католичка хрватска држава, која од почетка жели да стабилизује своје постојање путем доследне политике истребљења православне хришћанске заједнице и Јевреја." (исто,391.).

Усташка идеологија подастрта снажном подршком римокатоличког клера у Хрватској попримила је размере опште прихваћене политике како од стране хрватског народа тако и од стране нижег свештенства. Масовност, и ревност у њеном спровођењу није довођена у питање ни чињеницом да је за реализацију њених циљева требало починити злочине геноцида и етноцида над читавим народима (Срби, Јевреји и Роми ). "Независну државу Хрватску прихватила је апсолутна већина хрватског народа и римокатоличко свештенство предвођено надбискупима и бискупима. Надбискуп загребачки Алојзије Степинац поручио је свом подређеном свештенству да се спремно одазове "узвишеном раду око чувања и унапређења Независне државе Хрватске". Његове инструкције најбоље је објаснио свештеник Мато Могуш из Удбине ријечима како је свештенство до тих дана радило за римокатоличанство молитвеником и крстом а од тада пушком и револвером. Завјет надбискупов је извршавало више од 1000. римокатоличких свештеника на разне начине, од обичних кољача до команданата концентрационих логора. Тако је Римокатоличка црква директно одговорна за оно што се дешавало у хрватској држави. Оптужба добија на значају када се зна да ниједан римокатолички свештеник за све време рата није јавно протестовао против злочина над Србима и Јеврејима." ( В. Ћ. Мишина,2002.167.)

Побуну против југословенске војске 6. априла воде католички свештеници(...) Сукоб са југословенском војском се наставио у обрачунавање са српским народом." (М. Екмечић 2002, 394-395) Размере и жестину тог сукоба нису могле да толеришу ни локалне фашистичке окупационе власти. Италијанска друга армија је интервенисала код усташких власти да се смањи радикализам према Србима, на шта је Хрватски посланик у Риму Стјепо Перић уложио дипломатски протест италијанском министарству спољних послова.

Када је један од начелника министарства Лука Пјетромарки (Pietromarchi) отишао на објашњење са поглавником у Загреб, био је згрожен бруталношћу хрватског државног врха према православној вери уопште. Павелић му је рекао да је покатоличавање целог православног живља била „фундаментална тачка његовог програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговор и одлагања“. Само је понегде покрштавано село, и то, у принципу, само деца до 12 година, а мајке које су доносиле крштеницу су одбијане. Пјетромарки каже да су православни били од католичких суседа измрцварени терором, па су на брзу руку у цркви спасавали децу. Хрватска је постала „једна огромна крстионица и уједно џиновска кланица“. Лука Пјетромарки је мислио да је већ четврт милиона православних преведено на католичанство, али да се ради о људима које су комшије измрцвариле терором и који су пристајали на промену вере ради спасавања живота деце." (исто,405) [4]

"Етничковјерски покољ који је покренула усташка диктатура - "Исусово друштво хрватског национализма" - у априлу и мају 1941 . представља само почетак онога што ће се дешавати сљедеће четири године. И ма колико да су грозна звјерства Хитлерових нациста над Јеврејима и становништвом окупираних територија, геноцид који су извршиле усташе у Хрватској показаће да код људских изопачености стално постоји и нешто још горе. " ( М. Аурелио Ривели, 1999, 41.) "Од убијања нису била поштеђена ни деца. Била су убијана на различите начине, без обзира на доба живота - у колевкама, набијана на бајонете, ножевима , секирама, спаљивана у домовима, црквама и кремато-ријуму у Јасеновцу, бацана у јаме, реке и бунаре, трована цијанидом, содом или остављана да умру од глади, жеђи, исцрпљености и хладноће. Поједини католички свештеници налазили су оправдање за такве поступке, тврдећи да је католичка доктрина дозвољавала убијање и превођење деце у католичанство. Дионисије Јуричев, католички свештеник, изјавио је јуна 1941. године да није грех убити дете од седам година ако је оно представљало опасност по усташку власт. Сву децу, па чак и ону у колевци, требало је уништити ако су била против усташа, говорио је Јуричев." (Д. Р. Живојиновић,2007. 19.) Да се овде не ради о пуком застрањивању појединих католичких свештеника, говори и чињеница да је у протестима Римокатоличких бискупа Југославије 1945, наведен великих број политичких ликвидација која је у последњим данима рата и непосредно након ослобођења, учинила тзв. нова власт у процесима брзог пресуђивања за учињене ратне злочине. Оно што посебно пада у очи јесте да се у бискупском протесту готово ни на један експлицитан начин не говори о њиховој кривици за учињене злочине, већ се они минимизирају и своде на појединачне случајеве. Па чак и тада нема јасне осуде тих злочина, већ се у протесту истиче како судски процеси нису били правно ни политички валидни и како су дотичним свештеницима прекршена основна људска права на праведно суђење. "Понајприје нас, предраги вјерници растужује и забрињује, болна и страшна судбина многих свећеника, пастира ваших душа. Већ за вријеме рата велик је број свећеника погинуо, не толико у самим ратним борбама, колико више услијед осуда садањих војних и грађанских власти(...) Тко може доказати да су толики на смрт осуђени католички свећеници уистину злочинци, који заслужују смртну осуду? Зар су, они сви били кољачи? (...)

-----

[1] Римски уговори
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2]  Ђенерал Цануси каже: “И ова држава, која је ушла у сферу италијанских интереса, требало је да буде управљана од једног Италијана. Тај краљ, срећом за њега, беше једини који није озбиљно узео карневаладу и који није могао да одбије круну Томислава понуђену му у великој помпи од једне специјалне депутације: он није ни на крају памети имао да напусти болницу у Тоскани да би се засео на трон који се клатио !"

[3]  Слоган „усташки поступити” – био је то еуфемизам за „убити“. 

[4] „Обавештајна служба италијанске војске је слала на време податке о масовном убијању Срба, али ни италијанска дипломатска документа, нити званична историја италијанског рата на подручју Далмације коју је објавио италијански генералштаб (Oddone Talpo, 1985), не знају када је донета одлука, и ко је донео одлуку да се почне масовни геноцид. Ако нису знали када је и где наређен почетак геноцида над Србима, италијанска војска је сазнала да је Главни усташки стан у Загребу наредио да се од краја августа до 6. септембра 1941. мора завршити потпуна ликвидација целокупног српског становништва. Доушници су то сазнали од логорника. Људи са женама и децом се морају поубијати, а њихове куће, стока, имовина се „предају у власништво породица муслиманских или хрватских“. Званични историчар италијанског генералштаба доноси овај извештај у целини, а послат је у Рим 14. септембра 1941.

Покољ је био општи, разорио све моралне везе које једно друштво чини људском заједницом. Жртве су обични људи, а убице њихови обични суседи друге вере. Убице не носе униформу, нити су унапред организовани, него на брзу руку покупљени пар дана раније. Они који су се сакрили, могли су са оближњих стратишта да распознају гласове својих убијаних рођака, или гласове њихових убица, за које се никада није мислило да би се могли ухватити за оружје. Некима који су преживели те дане, целог потоњег живота ће се у свести понављати речи „Као пачићи… као пачићи“, из приче деце док иду из школе и понављају оно што су дан пре чули од својих старијих, како су православна деца бацана у јаму и летела као пачићи. У италијанским извештајима се наводи да су католички сељаци у унутрашњој Далмацији убијали своје православне суседе „са пасијом“, са страшћу. Бивши православни Срби, са пасијом покушавају да из своје свести побришу трагове сопственог порекла.

Желидраг Никчевић - Тек толико да се зна
https://jadovno.com/tek-toliko-da-se-zna/