ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 5

Мучно стварање нове државе

Шта је  Велики рат показао 

Мобилизација —

На позив на мобилизацију Срби у Војводини су, неки вољно, неки невољно, одговорили скоро у потпуности.[1]

У периоду од јула 1914. па до јула 1915. године, из Торонталске жупаније у војску Хабзбуршке монархије мобилисано је око 100.000 војних обвезника. Они су чинили око петине становништва жупаније. Међу њима је највише било Срба, али и Мађара, Немаца, Румуна и Словака. Највећи број мобилисаних упућен је на Источни фронт, према Русији, а мањи број на фронт према Италији.[2]

Ове прилике сликовито је описао један од највећих српских писаца Милош Црњански (1893–1977), који је рат провео као војник 29. пешадијског пука „Барон фон Лаудон“, са седиштем у Великом Бечкереку. Његове ратне успомене представљају сушту супротност једноличним и еуфемистичким казивањима локалне штампе:

„Бечкерек се орио од пијане песме батаљона стајаће војске која је одлазила. То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла. Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела, била мртва“.

„Тако сам и ја убачен у батаљон, први на реду, који је полазио у Галицију и тако сам ушао у вагон, на станици, у Бечкереку, уз плач и кукњаву Бечкеречана, који су знали да, већину, у смрт, испраћају (...) Иако је дисциплина у аустријској војсци, особито у стајаћој војсци, била ужасна, као у француској Легији странаца, већ је у Бечкереку, у гарнизону, долазило до инсубординација. Затвори су били, већ крајем 1914, пуни мародера, а саботажа је, у аустријској војсци, нарочито у славенским пуковима, била општа...“ .[3]

Страдање 29. пешадијског пука и његових земљака у Галицији инспирисало је Црњанског да напише песму у прози „Апотеоза“, својеврсни некролог младости Баната која је пронашла смрт на Источном фронту.

Међу мобилисанима било је и оних који су покушавали да избегну одлазак на фронт. То се чинило поткупљивањем војних органа, а познати су и случајеви самоповређивања. Ту појаву не треба прецењивати, али је она постојала.

Терор

Ванредно стање отворило је широко поље за репресију према српском становништву. Хапшени су људи за које се сумњало да су били чланови „Сокола“, сарадници или повереници Народне одбране, као и лица повезана са српским културним и националним организацијама. Уведени су владини комесари и преки судови, а под њиховим надзором посебно су се нашли Срби.[4]

Пред преки суд су извођени истакнути српски национални радници, међу њима политички прваци и људи из јавних професија: адвокати, лекари, учитељи и свештеници. Хапшени су и крупнији земљопоседници, али и угледни сеоски домаћини. Многи су оптуживани за велеиздају.

По наређењу Оскара Поћорека, за лица која би намерно наносила штету војсци и држави предвиђане су и смртне казне. Свештеници и монаси били су посебно сумњиви властима и масовно су интернирани. Већ до 31. августа 1914. било је ухапшено и интернирано 50 свештеника и 18 монаха. Бела Талијан, који се налазио на положају комесара Јужне армије, упозоравао је да таква интернација доводи у питање нормалан живот православних парохија и тражио да се део свештенства ослободи. Посебно је указивао на опасност од хапшења читавих монашких братстава, као што се догодило у Кувеждину и Фенеку.[5]

Одговор који је стигао био је суров:

„Коначно и крајње, морам нагласити, да је српско становништво само криво за све своје неприлике, тј. на томе треба да захвали свом непатриотском расположењу“.

Тако је колективна сумња у лојалност српског становништва постајала готово службени принцип поступања.

На сам дан атентата у Сарајеву ухапшен је истакнути грађанин Великог Бечкерека др Емил Гаврила.[6] Одмах је интерниран, заједно са супругом Олгом, а у интернацији су остали до краја рата.

Свештеник Драгутин Мојић из Великог Бечкерека интерниран је у Капошвар. Његова породична судбина добро показује какве је трагичне последице могао имати ратни распад једне државе и националне заједнице: док је Драгутин био логораш, а двојица синова се борила као добровољци у српској војсци, трећи син погинуо је у Галицији као војник аустроугарске војске.

Хапшени су и интернирани др Славко Жупански [7], Иван Мирков, Живојин Терзин, Станислав Обремски и његова супруга Албина и многи други широм Војводине.

 У серији велеиздајничких процеса у Загребу 1914. осуђено 1.194 Сремца, од којих су 156, у време доношења те пресуде већ били мртви. [8]

У Аустроугарској је током рата успостављен велики систем логора за српске ратне заробљенике и цивиле. Међу најпознатијим местима интернације били су Арад, Неђмеђер, Нежидер, Болдогасоњ, Шопроњек и Добој. Услови у логорима били су изузетно тешки, а смртност висока. Интернирани су не само мушкарци него и жене и деца.[9]

Од октобра 1914. интернирци су у појединим местима морали да пролазе и кроз војну обуку. Како се број аустроугарских војника смањивао, од 1. октобра 1915. почела је и регрутација интернираца који су потицали из Аустроугарске. Око 1.900 људи било је мобилисано у Араду.

Добровољци

На почетку рата у Србији су формирани добровољачки и четнички одреди у којима су се нашли и Срби са територија Аустроугарске. У њима су Банат, Срем и друга војвођанска подручја дали значајан број бораца.[10]

Српски добровољци из Војводине борили су се у Јадарском, Рудничком, Горњачком и другим одредима, а касније и у Сремском добровољачком одреду. Сремски добровољачки одред је као посебна административна јединица организован 1. јуна 1915. године; пред напад на Београд 1915. имао је око 340–360 бораца. У његовим редовима борили су се Срби из Срема, Србије и других крајева.[11]

Одред се истакао у одбрани Београда 1915. године, а већина његових бораца изгинула је у борбама на Дунавском кеју.[12]

Добровољци из Баната, као и остали добровољци који су преживели борбе 1914–1915, учествовали су и у повлачењу преко Црне Горе и Албаније.Припадници Летећег жандармеријског одреда, који су чинили претежно Срби из Војводине (међу њима и они из Баната) и из Лике, новембра 1915. у Качаничкој клисури, борили су се „као рисови”.

Током зиме 1914/15. почео је да се развија добровољачки покрет међу Србима који су као аустроугарски војници били заробљени у Русији. Почетком 1916. године у Одеси је почело организовање Прве српске добровољачке дивизије, а са Крфа је у Русију послата група српских официра и чиновника ради њеног коначног организовања. Команду је преузео пуковник Стеван Хаџић.

Дивизија је нарасла на око 18.000 људи и у јесен 1916. године изашла на Добруџански фронт, где се борила против бугарских, немачких и турских снага. Борбе од августа до октобра 1916. донеле су огромне губитке.¹¹ У тој војној формацији, Срби из Баната, Бачке, Барање и Срема чинили су најбројнију скупину. Било их је 6 255. Доста бораца ове војне јединице истакло се у борбама, од почетка септембра до почетка октобра 1916. године. Зато је међу њима, како преживелим тако и изгинулим, било доста одликованих [13].

Нису сви остали у добровољачким редовима до краја рата. После тешких борби на Добруџи дошло је до осипања и појаве политичког разочарања. Као један од разлога помињало се сазнање да је Банат обећан Румунији. Тај мотив је постојао, али га не треба представљати као једино или опште објашњење за касније промене у понашању појединаца.

Многи добровољци нису дочекали крај рата. Неки су погинули у борбама у Србији 1914–1915, највише на Добруџи 1916, други на Солунском фронту, а многи су остали у Албанији или на Крфу, Виду и у „плавој гробници“ Јонског мора.

Логоши

У Војводини је постојала још једна категорија оних који су избегавали даље служење у аустроугарској војсци: такозвани „логоши“ или „логошани“, односно војни бегунци и дезертери који су се скривали у завичају.

Њихов број је нарочито растао пред крај рата. До 1917. године били су сурово прогоњени, а поједини су осуђивани и на смрт. На Фрушкој гори их је, према једној процени, било више хиљада.[14]

Међу њима није постојао један јединствени мотив.

Било је људи који су се скривали једноставно да би избегли поновну мобилизацију, било је дезертера који више нису хтели да учествују у рату, али и људи код којих је отпор имао јасан национални и политички мотив.

Пред крај рата број логоша је растао, а њихова активност постајала је смелија. Ипак, није исправно целокупан „зелени кадар“ представљати као ослободилачки покрет. Поједине групе су се бавиле и пљачком и представљале озбиљан проблем за становништво и касније за српске власти.

Лојалност

Тешко је оценити у којој су мери војвођански Срби били присиљени на лојалност Монархији, а колико је било оних који су јој били искрено привржени.

Положај народа и Цркве у великој мери је био условљен страхом од репресалија. Србима је после Сарајевског атентата приписивана колективна кривица, а државна власт је своју сумњу према српском становништву често претварала у конкретне мере прогона. То је важно имати у виду када се говори о њиховој „лојалности“.

Али није могуће ни целу српску заједницу представити као присилно пасивну. Срби су учествовали у ратним напорима Монархије, као и остали њени поданици.

Један од начина за доказивање лојалности било је и учешће у уписивању ратних зајмова. Аустроугарска је током рата расписала осам ратних зајмова, а међу Србима су у њиховом спровођењу учествовали и учитељи и православно свештенство. Посебно је болна чињеница да је СПЦ као организација агитовала за ратне зајмове против Србије и Русије, и да је врло активно учествовала у прикупљању тих зајмова.

Постоје и конкретни примери. Пред први ратни зајам угарски министар финансија обратио се епископу бачком Митрофану Шевићу са захтевом да становништво буде обавештено и позвано да упише зајам. Епископ је тај позив пренео верницима, а од црквених општина тражено је да доставе податке о уписаним сумама.¹⁴

Тако су и српске црквене установе, у условима ратног режима, учествовале у финансирању државе која је ратовала против Србије и Русије.

У Старој Паланци, на пример, за први ратни зајам прикупљено је укупно 17.900 круна: 4.400 круна дала је православна српска црквена општина из Светосавске закладе, 600 круна из задужбинских фондова, по 500 круна две српске земљорадничке задруге, а преосталих 11.900 круна остали Срби.[15]

Први случајеви јавног пристајања појединих српских првака уз аустроугарске власти забележени су одмах после Сарајевског атентата. Било је ту и страха и присиле, али и стварне политичке лојалности.

Милош Црњански је ту поделу, у свом специфичном стилу, овако представио:

„Принцип је први пут поделио наш народ на класе. Убиство аустријског престолонаследника одобравале су само, такозване, ниже класе и омладина. Такозвани виши сталежи, буржоазија и црква, убиство нису одобравали.“

И сам текст из којег је овај цитат преузет исправно упозорава да је подела била сложенија. Лојалност властима била је израженија код дела имућнијих слојева и институционалних елита, али није била ограничена само на њих.[16]

Међу Србима је било и оних који су желели да Монархија опстане.

Било је оних који су покушавали да преживе.

Било је оних који су се приклонили власти из страха.

Било је оних који су одбили да је служењем подрже.

Било је добровољаца који су се борили за Србију.

И било је логоша који су побегли у шуме и избегавали мобилизацију.

Нема једне формуле која би обухватила све.

Али постоји једна појава коју не треба прећутати.

И пре Великог рата српска елита у Угарској била је дубоко политички раздељена. Међу њеним припадницима било је мађарона, „немчара“, нотабилитета и људи који су своју политичку будућност везивали за угарски политички систем.

Не сме се губити из вида да је и пре увертире у први светски рат, српска елита у Угарској била опасно захваћена пошашћу расрбљавања. Предугачак је списак наших "мађарона" и "немчара". Памтимо Кошутовог генерала Јована Дамјанића [17] и његову громогласну изјаву "...да ће убијати Србе док и последњег не буде убио, а онда ће убити и себе, јер ниједан Србин не треба да живи на кугли земаљској“. На жалост и срамоту нашу заједничку није једини...[18]

У том смислу је занимљиво и сведочење Вељка Петровића, који је велики део српске политичке елите оптуживао да је национални интерес подредила политичком конформизму и да је „кукавичлук“ називала „политиком ума“.

Критикујући политиканство и страначки конформизам, Вељко Петровић је спочитавао највећем делу српске политичке елите да је издала националне интересе Срба и да је њен циљ била асимилација идентитета Срба у идеју мађарског политичког народа. Резигниран, он је писао да српски политички  представници „кукавичлук крсте политиком ума“. Нећемо међутим изоставити да се на крају и Вељко Петровић нотабилистички приклонио комунистима зарад “кифле и беле кафе за доручак”.

Такав је, нпр. био случај са угледним адвокатом Милошем Ђорђевићем, који се на Жупанијској скупштини, наступајући испред локалне српске заједнице, оградио од атентата. Великобечкеречка пивара Лазара Дунђерског, једног од најбогатијих Срба у Јужној Угарској, донирала је огромну суму од 2.000 круна за ратне потребе, а темишварски (касније банатски) владика Георгије Летић позивао је своје сународнике на верност аустроугарској Отаџбини и држао је богослужења за победу њеног оружја, итд . 

Овакво ратно држање није утицало да касније, у међуратном периоду, сва тројица буду истицани као светли примери патриотизма, несумњиво под изговором и оправдањем да су чинили све што је било у њиховој моћи како би заштитили угрожено српско становништво које се нашло на удару јавног мњења. 

Али чак и када су оцене оштре, треба избегавати једноставну представу да је свака сарадња са властима била издаја.

Неки су сарађивали да би сачували народне установе.

Неки из страха.

Неки из уверења.

Неки из користи.

Историја Великог рата међу војвођанским Србима управо је због те мешавине тако мучна.

Један део српске елите јавно је доказивао лојалност Угарској.

Други је тајно или отворено радио против ње.

Трећи је покушавао да преживи.

А четврти је одлазио у Србију да се тамо бори.

И зато је Велики рат за војвођанске Србе показао нешто што ће за стварање нове државе бити од пресудне важности:

они нису из рата изашли са једним јединственим политичким искуством.

Неки су дошли из аустроугарске војске.

Неки из српских добровољачких одреда.

Неки из логора.

Неки из илегале.

Неки из црквених и грађанских институција које су током рата сарађивале са државом.

Неки из националног покрета који је четири године чекао тренутак ослобођења.

Сви су се 1918. нашли пред истим питањем:

Какву ће државу сада створити?

-----

[1] НПР:  У Торонталској жупанији  мобилизација је спроведена са толиком брзином, да је превазишла сва очекивања. Касније је поджупан Јанко у свом извештају који је поднео Муниципалном одбору забележио: “Мобилизација је по брзини толико превазишла очекивања, да су војници уместо у року од 48, били на својим положајима за 12 или 24 часа. Нигде није било кашњења и на подручју читаве Жупаније нигде није било случајева да је неко био приморан на мобилизацију или да је редарство некога морало да приводи на силу. Нарочито морам да истакнем, да су војни обвезници српске националности без одлагања стали вољно под нашу заставу...”
- Милан Мицић „Српски добровољци из Баната, Бачке и Барање (1914–1918)”, 2011.  

[2] За мобилизацију у Торонталској жупанији видети каталог Средњи Банат у Великом рату, где се наводи око 100.000 мобилисаних војних обвезника између јула 1914. и јула 1915. године.

[3] Милош Црњански, ратни записи о 29. пешадијском пуку „Барон фон Лаудон“, у литератури о његовом учешћу у Великом рату. Пук је био великобечкеречки, а Црњански је у њему служио као војник.

[4] О репресији над Србима у Аустроугарској после Сарајевског атентата и уласка у рат видети: Министарство одбране Републике Србије, „Страдање Срба у Аустроугарској монархији током Великог рата“.

[5] Јованa Бјелицa, „Страдање свештенства и манастира у Срему 1914–1918. године”; часопис „Истраживања” (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду) 2021.

[6] Др Емил Гаврила и други великобечкеречки Срби који су били активни у националном покрету налазе се у широј документацији о Српском народном одбору и политичком животу Великог Бечкерека.

[7] Др Славко Жупански, биографски подаци:

http://zrikipedia.com/index.php?title=

НА Светог Луку, 31. октобра 1918. године у Великом Бечкереку је основан Српски народни одбор, први такве врсте у Војводини, која је тада још била у саставу Аустроугарске монархије, а у њему су били најумнији Срби тог времена, предвођени др Славком Жупанским. (Остали чланови били су др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић и Јефта Вуков).

Славко Жупански је међу иницијаторима за подизање споменика краљу Петру I Карађорђевићу, који је 1928. године постављен на главном градском тргу Великом Бечкереку.

"Свршио је велико дело, вратио је мач у корице и стао пред Свевишњег и пред свој народ, заогрнут плаштом својих напора и својих успеха, смирен, гологлав и тих и тражи праведни суд"... "Драги Банаћани! Добили сте у свом најлепшем граду Старог краља у тучу и мрамору. Да га чувате и да вас чува"!

Др Славко Жупански,
беседа приликом откривања споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу, 1. децембра 1928.

Немци су 1941. срушили споменик а комунисти су део скупоценог гранита "ред африка" са постамента уградили у степениште нове поштанске зграде 1952. године. Гранитне  плоче коришћене су и за поплочавање дворишта, а део бронзе од претопљене фигуре употребљен језа ливење споменика народном хероју, злочинцу и осуђиваном сексуалном манијаку, Жарку Зрењанину - “Учи”.

Др Славко Жупански је након Другог светског рата као и многи други неславно понео и постао комунистички конвертит и лакеј, компромитујући сав свој деценијски национални рад. Завршио је политичку каријеру као војвођански депутат и друштвено-политички чимбеник нижег ранга.

[8] Радило се о људима који су убијени током септембра 1914. Од преосталих 1.038 особа, већи део се није налазио у Аустро-Угарској, него је на време прешао у Краљевину Србију. У затворима Двојне монархије од њих се налазило 148, док се као пребегли у Србију водило 665 особа. За 373 особа није наведено да ли су пребегли, али је извесно да се и они могу придружити списку пребеглих, јер да су били ухапшени нашли би се на том списку. Сви су осуђени за злочин велеиздаје, што их је водило у смрт. Поред овог броја, известан, мањи, се нашао на оптуженичкој клупи што повећава број лица који су судски гоњени због велеиздаје.

Уместо тврдње да је конкретно „1.194 Сремца“ осуђено у једном процесу, боље је овде само неспорну чињеницу да је репресија у Срему обухватила масовна хапшења, интернације и велеиздајничке процесе. Постоје различити бројеви и категорије у изворима које не треба механички сабирати.

[9]

Извор: Мирчета Вемић -  ПОМОР СРБА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА И ИНТЕРНИРАНИХ ЦИВИЛА У АУСТРОУГАРСКИМ ЛОГОРИМА ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914–1918.

[10] Милана Мицића „Српски добровољци из Баната, Бачке и Барање (1914–1918)” (2011) и у студији „Српски добровољачки покрет 1912–1918” објављеној на порталу velikirat.rs.

[11] Сремски добровољачки одред је као посебна јединица формиран 1. јуна 1915. године; уочи одбране Београда 1915. имао је око 340–360 бораца.

Никола Гиљен и Јелена Мандић - Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја
Заставу Сремског добровољачког одреда, која је сачувана доком Првог и Другог светског рата, украли су и уништили комунисти 1947 године.
https://udicazasrce.wordpress.com/2015/02/16/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-

[12] Богумил Храбак Добровољци у борбама око београда 1914 и 1915.
http://mgb.org.rs/public/files/yearbook_by_year_documents/document/GodisnjakIX-X515-536.pdf

[13] На основу истраживања Јована Пејина, само за средњи Банат, на фронту у Добруџи 1916. и на румунском фронту: ...Из Меленаца, од 212 добровољаца осморица су одликовани Сребрном медаљом „Милош Обилић”, за храброст пет Георгијевских крстова IV степена и једном румунском Бронзаном медаљом III степена за храброст... Из Кумана било је 156 добровољаца... Одликована су била петорица и то са две Сребрне медаље „Милош Обилић” за храброст, два Георгијевска крста IV степена и две Георгијевске медаље IV степена. Врањево је дало 156 добровољаца... Одликовано је десет добровољаца са шест Георгијевских крстова IV степена, једном Георгијевском медаљом IV степена и три румунске Сребрне медаље за храброст III степена. Из Тараша је било 37 добровољаца... Одликована су четворица и то једним Георгијевским крстом IV степена, једном Сребрном медаљом „Милош Обилић” за храброст, једним Орденом белог орла са мачевима V степена и једном румунском Сребрном медаљом за храброст III степена. Ново Милошево 23 ... Из Беодре је било 40 добровољаца... Одликована су три добробољца, и то: Сребрном медаљом „Милош Обилић” за храброст, једним Георгијевским крстом IV степена и једом Медаљом Св. Станислав III степена ...Карлово је дало 111 добровољаца... Одликована су четворица са четири Сребрне медаље „Милош Обилић” за храброст, једним Георгијевским крстом IV степена и једном румунском Бронзаном медаљом за храброст III степена...

О борбама Прве српске добровољачке дивизије на Добруџи и великим губицима видети Миодрага Милина, „Serbian Volunteers on the Romanian Battle-front in the Autumn of 1916“, Temišvarski zbornik.

[14] Године 1917. дошло је до наглог ширења нечега `зеленог кадра`, војних дезертера који су у групама ординирали по пољима, њивама и шумама.У питању су били различити облици дезертерства, избегавања мобилизације и локалног одметништва. У Војводини они називани логоши или логошани. Само на Фрушкој Гори рачуна се да их је било 6 000. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново  мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске  – то су пре свих  били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара. 

[15]... српски учитељи у Великом Бечкереку одвајали су део своје плате за ратне потребе Аустроугарске. Почетком 1915, депутација великобечкеречких Срба учинила је подворење торонталском великом жупану Лајошу Делиманићу, уверавајући га у своју верност према мађарској отаџбини и династији, истичући како је свесна својих патриотских дужности; у мају 1915, српски паори Великог Бечкерека су пренели поново изразе верности и уручили великом жупану новчане прилоге за Црвени крст у износу од 1228 круна; о томе је чак велики жупан обавестио председника мађарске ратне владе Иштвана Тису, који се путем телеграма захвалио великобечкеречким Србима-паорима. Забележени су и бројни српски официри и војници који су одликовани високим војничким одликовањима за своје ратне заслуге, а који ће касније, у међуратном периоду имати важну улогу у политичком и јавном животу Баната. Верност појединих Срба Аустроугарској није ослабила чак ни касније, у време када се стање на фронту изменило на штету Централних сила.

[16]

...Дакле после четири месеца ратовања први пут сам данас у својој кући, где сам првога дана мобилизације оставио све своје... За час па је ваљда пола  села знало, да сам ту. Није ни сат потрајало откако сам дошао, а моја соба била је пуна света. Сваки је хтео да ме види и поздрави што пре.

Али за чудо нико се није дуго задржавао Две-три речи па се одмах губио. А што тако брзо одлазите? запитао сам их напослетку. Журимо се, докторе. Пре неки дан основали су Мађари грађанску гарду, па се бојимо, да нас гдегод не сусретну. Боље да мирујемо, него да нас невине по апсанама вуку. И заиста већ око девет сати увече цело село од шеснајест хиљада душа било је као изумрло. Нигде светила, све у мраку и тишини. Кад се свет разишао, остао сам сâм са децом... После тога било је речи о свему и свачему. И све троје питало је и одговарало уједанпут, онако као што деца обично раде, кад им се у свему попусти. Особито кад некога дуже времена нису видела. Напослетку су ми испричала, да су Мађари већ двапут држали бакљаде и кроз све улице викали: Живео рат, доле Србија! И том приликом полупали прозоре по српским кућама. - А је ли когод од Срба на бакљади био? Јесте. И онда су ми деца редом сва имена на прсте споменула. Али се по њиховом причању видело, да им је непријатно и да нису то одобравала.

(Др Живко Продановић“Из ратне торбице”
- Поход на Србију, наст. 113)
Застава, 5. август, 1927

[17] Јован Дамјанич
(пореклом Банијац)
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[18]

На почетку беше Лука Лазар. Он је 1781. купио Пустару Ечку на лицитацији коморских добара. Основао насеље Лукино село за своје поданике. Његов син се већ звао Ágoston Lázár, Да се презива Лазар било му је одвећ сељачки. Затим је дошао генерал и гроф Жигмонд Лазар. Коначно, Арчибалд Рајс бележи Лазара до рамена у српској крви у Србији.(Видети Лазарево, порекло)

„Бр. 46, из 26. линијског пука, тврди да је извесни поручник Лазар (Мађар) са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним жртвама. Ово се догодило недалеко од Зворника (у селу Зулине).“˙(Из извештаја Арчибалда Рајса о аустроугарским злочинима у мачви и Подрињу).

---------- 

Референтна литература

Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918.

Миодраг Милин, „Serbian Volunteers on the Romanian Battle-front in the Autumn of 1916“, Temišvarski zbornik.

Богумил Храбак, радови о српским добровољцима у борбама 1914–1915.

Никола Гиљен и Јелена Мандић, „Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја“.

Милош Црњански, ратни записи и Апотеоза.

Живко Продановић, Из ратне торбице, 1927.

Каталог Средњи Банат у Великом рату.

Василије Крестић, радови о Србима у Аустроугарској током Првог светског рата.

Грађа и студије о интернацији Срба, велеиздајничким процесима и репресији у Аустроугарској 1914–1918.