ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 4

Милан Ћурчин

 

У случају Милана Ћурчина [1] ради се о аутохтоном, задртом, ортодоксном антисрбијанцу. На његовом примеру као на длану видимо како функционише пречански аутошовинистички ум.

Порекло типично за леве републиканске аутономаше: потицао је из имућне панчевачке трговачке породице. Радио је и као доцент Београдског Универзитета (1906-1914) на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Ћурчин је 1904. докторирао германистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури. За време Првог светског рата био је члан Југословенског одбора у Лондону. [2] У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом "Нова Европа" [3], који уређује и издаје Ћурчин. Часопис је уређивао инспирисан својим неприкосновеним идолом Р. В. Ситон-Вотсоном (други идол му беше Иван Мештровић). Ситон-Вотсонов лист The New Eurpe је, симболично, престао да излази управо у време појаве Ћурчинове Нове Европе. Ћурчин је волео да нагласи да је Нова Европа потекла од The New Eurоpe . [4]

Други светски рат провео је у Сплиту. Зацело, Сплит за време Другог светског рата је био идеално место за живот реалних Југословена и поштене интелигенције. Педесетих година 20. века (од 1950) радио као члан редакције "Поморске енциклопедије" Лексикографског завода. Пензионисан је 1954. године. Умро је у Загребу 1960.

Милан Ћурчин је био тзв. “реални Југословен”. Користећи прилику која се указала смрћу старог Краља, Ћурчин и његов сарадник у уредништву  Нове Европе, Лаза Поповић, дају савет краљу Александру Карађорђевићу – „Југословенство је Ваша права круна, њу стално тражите, и њу свуда мећите на главу”.

Ћурчин је највећу опасност за племениту реално-југословенску идеју видео у “српском (=србијанском) племенском национализму” и није крио анимозитет према политичарима из Србије.

Нова Европа средином треће деценије стоји на позицији да је Краљевина СХС земља са племенским проблемом за који су криви Срби због провокација које чине на рачун Хрвата. Од Срба је у Новој Европи тражено да по сваку цену пруже руку Хрватима и Словенцима и да очувају народно јединство. На најјачу странку у држави, чија је гласачка осовина био српски народ – Радикалну странку, гледао је Ћурчин као на великосрпску, која тежи хегемонији у Југославији.  

Потцењивао је нарочито Николу Пашића: “Ми немамо бог зна какво мишљење о државничким способностима и душевним квалитетима нашег седог премијера”. Великог српског државника Ћурчин је арогантно називао “изнемоглим старцем” који само “услед стицаја прилика и кривицом свију нас – стоји још увек на челу ове несрећне земље”. Према Ћурчиновој процени мудрост и тактичност које су обично приписиване Пашићу заправо се своде “само на игру о власт и на личне прохтеве и амбиције”. Речју, сматрао је да Никола Пашић није био политичар од формата. Иако је данас у науци доказано да је Пашић добро познавао Хрвате, Ћурчин је тврдио управо супротно – да уопште није био упознат с историјским наслеђем, политичким приликама, па чак ни с географским распоредом западних крајева земље. Никола Пашић био је поборник великосрпске идеје, што је, за "југословенског интегралисту", каквим се представљао уредник загребачког часописа, био највећи и неопростив грех. На политику Николе Пашића, као и целе Радикалне странке, Ћурчин је пребацивао сву одговорност за вишегодишњу кризу у земљи, проглашавајући је антијугословенском и, самим тим, антидржавном и недржавотворном.

По Ћурчину, основне карактеристике Николе Пашића и Радикалне странке јесу – “безидејност и безначелност”. У складу с тим Ћурчин је протумачио и ривалитет између Стојана Протића и Николе Пашића, који се завршио победом потоњег: неусаглашеност у ставовима око једног великог начелног питања – уставног – само је званична верзија личног сукоба двојице политичара чији су се сарадници, “након кратког колебања, коруптни и ровити као што су, одлучили – наравно – за ‘земаљско царство’, за шефа без начела и без скрупула, и без темперамента, а који има на расположењу диспоизицијони фонд и слична добра својства”.

Заиста, Никола Пашић био је примарна фигура Ћурчинове опсесивне компулзије. Он је призивао његову смрт. Пашић је „стар човек, и њега ће ускоро нестати“ – речи су Милана Ћурчина, као и оне да је стари господин „с једном и по ногом – и с читавом главом – у гробу“. Да прижељкује смрт времешног политичара Ћурчин је без устручавања  саопштавао и странцима. На питање једног енглеског писца, стручњака за Балкан, о политичкој ситуацији у Југославији, уредник Нове Европе кратко је одговорио: „Чекамо да г. Пашић умре.“

У Новој Европи је, у рубрици “Политички преглед”, изашао поводом смрти Николе Пашића “некролог” у карактеристичном Ћурчиновом стилу:  

“Не можемо пристати, ни сутрадан након смрти, на оно што раде ‘Политика’ и други ‘неутралци’ њена кова, – не можемо дати мртвоме Пашићу оно што му они дају, маколико ценили његове позитивне особине као политичара, па не можемо ни да одобримо оно што би они хтели да начине од њега мртва и од његове историјске личности. Није истина да је Никола Пашић, склопивши очи и скрстивши руке на груди, самим тим постао светитељем, остао народним јунаком ‘у свој својој историјској и ничим непомућеној величини’”. 

И даље: “Свима нама осталима лебди на уснама реч (само што не сме сваки да је искаже): ‘Бог да му душу прости, био је велик политичар, али је добро да је напокон умро!’” Безобзиран је био Ћурчин и поводом смрти Стојана Протића, називајући га “оријенталцем” и “балканским политичарем” коме недостаје “унутарња култура” итд.  Али поводом Радићеве смрти Ћурчину је понестало сарказма; у овом случају он је допустио да буде повучен трагичним догађајем у Народној скупштини те, огорчен због атентата Пунише Рачића на хрватске посланике, о лидеру Хрватске сељачке странке не само што није написао ништа непримерено, већ га је патетично величао.

За уредника Нове Европе ни Љуба Стојановић [5] није био респектабилна јавна личност и он је то, на један прилично вулгаран и неакадемски начин, ставио до знања својој читалачкој публици: “[...] са свим нашим симпатијама за његову личност, и са свим поштовањем за његову личну вредност и његово лично поштење... ми ћемо се, после свих напора да га одвратимо од његових садашњих мисли, иако тешка срца, морати одлучити да над њиме ставимо крст, и да на његов гроб навалимо камен. Јер он је за нас мртав, и ми оплакујемо једног драгог покојника”.

Типична Ћурчинова умовања:

“Онај који је досад веровао само у хрватске сепаратисте и франковце био је у заблуди; има данас српских франковаца и сепаратиста бар колико и хрватских. И има их још опаснијих, – србијанских франковаца,  који и све Србе хоће још да ‘посрбијанче’. То је ратна појава,  такозвани  ‘ослободилачки шовинизам’, управо ‘ослободилачка омама’, болест која се као трахом навукла на очи појединих интелектуалаца у Србији (поглавито оних који су за ратова пландовали по иностранству или седели код куће скрштених руку), па сад уображавају да су они ‘Kulturträger’-и а да су сви други ‘у ропству рођени’”.

... у ствари, то нису Срби који зову Србе на окуп (противу Хрвата), него су то Србијанци који зову Србе на окуп, и то они Србијанци који су Југославију сматрали увећаном Србијом, те који сад страхују да би им – уз Хрватску и са Хрватима – могло још што измакнути испод власти“.

Колико је веран идеалима “Нове Европе” показује што су му засметали протестни митинзи широм Србије поводом анексије Босне и Херцеговине 1908, посебно у Београду. Иначе, по неподељеном мишљењу европских ауторитета, Аустроугарска је анексијом Босне и Херцеговине погазила међународно право и све међународне уговоре које је сама потписала. После овог њеног поступка светски рат је био неминован.

Милан Ћурчин је такође често користио опробану флоскулу да “пречанима није непријатељ Србија, него неваљалци у Србији”... Тако да су постојали изузеци по строгим Ћурчиновим критеријумима. На основу тога што је Љуба Давидовић усмерио програм странке у лево, Ћурчин је предвиђао да овај политичар има реалне изгледе да остане узор и вођа и млађим генерацијама демократа. “Давидовић је дакле, са свим својим годинама, још увек онај који долази. Само нека га и Бог поживи!”

Видовдански устав је још један од трнова у Ћурчиновој пети. По тој ствари Ћурчин се темпераментно и борбено, за писаћим столом, залагао одлучност пречанских политичара.

»Прилика је да пречани сада покажу песницу«...»ако неће да се настави ова неравна игра у недоглед. Десет година подједнаке неравноправности ујединило је готово све пречане у једно коло, па је приморало и њихове вође да се сложе и спријатеље, иако су се још до пре две године попреко гледали и свађали као цигани.«

Он се противио опћој конфронтацији Србијанаца и пречана већ за разбијање србијанског корпуса, па је претпоставке за ревизију Устава видио у сурадњи с оним снагама у Србији које су за ту ревизију спремне.

»Треба се дакле везати за оне струје у Србији које су релативно најдемократскије у правом смислу речи, и најприправније за успостављање коначне равноправности у целој земљи. Таквих струја има, па је и ревизија Устава у њихову програму. Остаје да се изјасне и приближе демократским елементима на овој страни, а да прекину везе — уколико их имају — са насилничким и поквареним политичким групацијама и појединцима, међу које бројимо пре свега већи део радикала, а онда и известан део демократа. То би свакако, из много разлога, требало учинити што пре« [6]

Да му је трн у пети и Српска православна црква постало је јасно у време сукоба око Конкордата када је Ћурчин, први пут у краткој историји југословенске државе, стао на страну владе. Тим поводом он се дотакао и владике Николаја Велимировића, препознајући га као једног од највећих криваца за конкордатску буру и искористивши прилику да се подсмехне његовим Беседама под Гором, те да га прогласи за шарла-тана кога карактерише „пророчка умишљеност и проповедничка сујета“.

Истина, Ћурчиново југословенство је његовим политичким сазрева-њем еволуирало у србохрватство, док “Словенци могу остати у држави ако се не мешају у унутрашње србохрватске послове”. Ово зато што је “југословен-ство компромитовано”.

Ћурчин беше и поетом. У песми „У Београду“, написаној у Минхену, у лето 1909, где се Милан Ћурчин разрачунава с ћифтинским Београдом свога доба, те видев себе као поетску и моралну громаду [7], поручује: „Ситни сте па сте кочоперни“, итд...

Што се моралних експозиција тиче, поменућемо да је Ћурчин био у врло добрим односима са Мирославом Крлежом, али се тај однос брзо урушио, бар на прво читање, због комунистичког замешатељства око пара. [8]

Коначно, чињеница да се “није супротставио”, тј да се сагласио са Павлом  Остовићем [9], аутором књиге The Truth but Yugslvia , када му је овај у својим писмима писао да су „терен за клање“, односно за геноцид над Србима у Другом светском рату припремале све југословенске владе током 23 године постојања југословенске државе, да је геноцид „бајка“ и да је у том рату изгинуло више Хрвата него Срба, су квалификовале Милана Ћурчина, претенциозног уредника “Нове Европе” да уплови у тиху лагуну хрватског поморског енциклопедисте. 

-----

[1]  - Милан Ћурчин, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Према другом извору у лондону је боравио као представник србијанске Владе, па је успоставио добре односе са Југословенским одбором
- Стјепан МАТКОВИЋ - МИЛАН ЋУРЧИН, ЈУЖНОСЛАВЕНСКО ПИТАЊЕ У ПРВОМЕ СВЈЕТСКОМ РАТУ И РАСПРАВЕ О САРАЈЕВСКОМ АТЕНТАТУ
https://istorijskizapisi.me/wp-content/uploads/2021/01/Matkovic-Milan-Curcin-jugoslovensko-pitanje.pdf

[3] Часопис Нова Европа заступао је реорганизацију европских држава на принципима демократије и национализама. Сарадници окупљени око часописа били су уверени да су створени Југословени и да је требало стварати Југославију. У програму је истицано да је Југославији била неопходна „европеизација”. Међу оснивачима часописа налазили су се Јован Цвијић, Јосип Смодлака, Иван Мештровић, Матија Мурко, Иван Пријатељ, Марко Решетар, Милан Грол, Веселин Вукићевић. За уредника је био изабран Милан Ћурчин.  Часопис је излазио од септембра 1920. У оквиру унутрашње политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије.

Нова Европа је тражила аутономи ју на локалном и среском нивоу и давање већих административних слобода општинама и градовима. Југословенство је било идеолошка полазна тачка, под чиме су подразумевани јединство Срба и Хрвата и блиске везе са Словенцима. У ту сврху, као део идеолошког правца, водило се  рачуна о равномерној заступљености ћирилице и латинице у издањима часопса.
(Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици , Београд 2000, стр. 41–54)

[4]  Милош Ковић РОБЕРТ ВИЛИЈАМ СИТОН-ВОТСОН У ЗАГРЕБАЧКОЈ НОВОЈ ЕВРОПИ 
http://dirikum.org.rs/27/1/Nova%20Evropa%201920-1941.pdf

[5] НАП: иначе републиканац, “непоткупљиви политички аскета”.
Љубомир Стојановић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

[6]  Ћ[урчин], Ревизија Устава, Нова Европа, књ. XVIII, 1/1928, 38—39.

[7] О каквом се песничком капацитету ради, можемо просудити по песмици коју је посветио Бранку Радичевићу:

Милан Ћурчин (1880–1960)

Бранку Радичевићу сонет

Видео сам хумку што му тело скрива,
Био сам на месту што му гробом зову,
Био сам на красном нашем Стражилову
Где нам дивни Бранко сан вечити снива

Тело ти је мртво, ал' душа ти жива
На овом нам свету пали светлост нову
Свак с усхитом гледа вечност светлост ову,
И велича славом свог песника-дива

Твоја душа мири као прамалеће,
Ти си спомен-камен дио роду свему,
Твоја звезда сјаће на небу нашему,

И та звезда никад угасити неће.
Догод српства има, догод народ живи,
Твом ће духу, Бранко, сваки да се диви.

[8] ...Бирократи су сматрали, по Крлежину мнијењу, да ће гладовање у Совјетској Русији дуго трајати па немају због чега да се журе. Такво мнијење које је граничило са саботажом Крлежу је врло узбудило. (Крлежа каже да је Милан Ћурчин сакупљених 800.000 франака једног дана однио у Швајцарску и метнуо их у банку. Питао сам Крлежу: каква је судбина била овог новца, да ли је напокон дошао тамо камо је био намијењен — у Совјетску Русију. Крлежа каже да није. Негдје 1930. године њему се обратио професор Шиловић с молбом да би се овај новац искористио за изградњу дјечијег обданишта. Крлежа се с тим није сложио. Међутим, унаточ томе, како је касније сазнао Шиловић је скинуо споменути новац и никад није стигао у Совјетску Русију којој је био намијењен. Колико је познато, у Совјетску Русију је стизао из Југославије само новац који је сакупљао „Раднички одбор за помоћ гладним у Русији“).

Касније (М. Крлежа, Полемика са „Новом Европом“, „Књижевича Република“, год, Ш1 бр. 2,1. У1 1926), ће Крлежа Милана Ћурчина отворено напасти због саботаже, који је „...био одлучно против непосредној и директној помоћи гладујућима“. Због тога су у Одбору већ у вељачи 1922. године настали сукоби „.. тако да сам ја иступио из Одбора предавши писмену демисију уз мотивацију да се не слажем са читавим планом, створеним по ширем и интернационалнијем менталитету М. Ћурчина“. Прекинувши везу с Ћурчином и загребачким Одбором, Крлежа је отишао у Беотрад камо је стигао У свибњу 1922. и одмах се укључио у рад. (Разговор М. Крлежа —> И. Очак,. 18. 1978).

Иван Очак "Новац није стигао!", 
фељтон "Крлежа - партија",
Борба, 30. 10. 1982.

[9] НАП: За време WW1 члан Југословенског одбора

Павле Остовић, (штури) биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/clanak/ostovic-pavle