КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 4

Насиље као религија

„Овај програм садржи прво богоборство и христоборство... механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице... безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића... уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне... Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје његова остала привреда.“

Димитрије Љотић, у једном од својих последњих чланака „За Краља!“ [1]

Штрајкови

Тешко стање у друштву после страшног и крвавог рата који је уништио Србију и оштетио остале југословенске покрајине, стварало је револуционарну перспективу. Превратничке пароле чуле су се и приликом оснивања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) – СРПЈ(к) у Београду од 20. до 23. априла 1919. године. Већ тада је у револуционарном језгру Партије одлучено да се започне са штрајковима, а потом и општим оружаним устанком заказаним за 1. мај 1919. године. Делегати конгреса требало је да у својим местима буду организатори устанка, за шта су били снабдевени упутствима и пропагандним материјалом. Власт Совјетске Мађарске била је упозната са овим акцијама, и очекивањима да помоћ у устанку пружи мађарска Црвена армија.

Говори појединих делегата на Конгресу уједињења заиста су били револуционарни и запаљиви. извесни "друг Јулијус Лустиг“ из Осијека на Петој седници 22. априла 1919. године у Београду:

„Другови будите спремни јер ће револуција доћи раније него што се надате, те не треба да вас нађе неспремне. Буржоазија је образовала свој фронт, а ми треба тако исто да образујемо други. За сваког убијеног пролетера убићемо 10 буржоа, јер, запамтите добро, сад смо ми јаки, а црвена застава се вије у Русији, Мађарској и Баварској. Она треба да нам буде водиља. 

За једно око ископано ми ћемо им ископати оба; за један зуб ишчупаћемо им целу вилицу (живо одобравање.) Другови, пона- вљам вам још једанпут, крв ће потећи, али овога пута за нашу слободу. Бориће се на живот и на смрт, као што се бори црвена гарда (живела Москва, чује се у сали) против беле гарде.“

Сличан говор имао је и Никола Ковачевић, учесник Октобарске револуције, који је позивао на "тренутно деловање, јер је буржоазија слаба, и да свакако не треба губити време".

Полицијски и војни органи нису могли више немо пратити дешавања. Приближавао се 1. мај и традиционалне радничке демонстрације. Страхујући од тога да ће побуне почети тог дана, на основу исказа појединих ухапшеника, југословенске власти забраниле су 26. априла 1919. предстојећу прославу радничког празника. Уследио је одговор комуниста – генерални штрајк заказан за 30. април. Највећи сукоби са органима реда одиграли су се у Сарајеву и широм Босне и Херцеговине, али је штрајкова и манифестација било у Загребу, Београду, Нишу, Врању, Јагодини и по први пут у Црној Гори. Уследила је интервенција војске и први велики талас хапшења комуниста широм земље. Само у Босни и Херцеговини ухапшено је између 500 и 2000 људи, али је већина убрзо пуштена.

Влада, иако у оставци, дала се у акцију након више месеци одуговлачења. Прво је донета Уредба о поступању у случајевима нереда, штрајка и побуне на железници (15. децембра 1920), која је легализовала праксу милитаризације железница.

Уследило је доношење Обзнане, 29. децембра 1920. године, којом је забрањен рад Комунистичке партије Југославије.  По свом карактеру, Обзнана је била најближа уредби, али приликом њеног доношења није поштована правна процедура. Уместо да заједно са краљевим потписом буде објављена у Службеним новинама, она је осванула на бандерама широм земље, потпсана од председника владе Миленка Веснића и свих министара. Овакав начин доношења потврђује хипотезу да је у питању био исхитрен потез, те да након догађа у Хусину Влада није била спремна да и даље оклева. Нису само комунисти били изненађени њеним доношењем. Председник Конституанте Иван Рибар био је, по својим сећањима, потпуно затечен њеним доношењем.359 Немачки посланик у Београду обавештавао је своју владу да је у Краљевини СХС, крајње необично, „преко плаката“ забрањен преко ноћи комунизам, са којим је Влада чврсто решена да се обрачуна. 

У Београду преведене су преметачине код комуниста. Подузета се нека апшења. Теком јучерашњег дана затворено је до стотину особа. Документи, нађени код комуниста и у њиховим секцијама, предани су управи града Београда. Архив Раднога Дома још није прегледан.

Затварање комунистичког Радног Дома и обустављање листа .Зора" овдје је свршено у потпуним реду и миру. Комунистички покрет у расулу.

Штрајк рударских радника!

Већи одреди жандармерије послати у околину рудника Крека, да похватају ову банду комунистичких разбојника, која Је прекјуче дивљачки убила она два жандарма, извршили су са успјехом свој задатак. Послије краће борбе, ухваћено је у току јучерашњег дана око 85 бандита. Њима је на теин /?, грешка у штампи/био један туђински агент, кога је босанска полиција била једном протјерала из земље, али који је поново враћен у Босну, Приликом хватања ове банде, нађено је четири митраљеза, велики број пушака, муниције и осталог материјала потребног за оружану акцију. Што је најинтере-сантније, код њих је, према тврђењима из службених извора, нађена и велика тајна комунистичка архива, из које се види да је овај покрет могао имати много озбиљнијих посљедица него што се то и могло предвидјети јер утврђено је да је та терористичка организација имала наименоване своје комесаре, подкомесаре и остале функционере, који су пређени у совјетском телима. Али оно што је произвело највећа запрепашћење у целој буни, то је хапшење неколико комунистичких посланика, који су заклоњени посланичким имунитетским картама вршили најразорнију агитацију...

По сломи ове банаде, готово сви радници вратили су се на посао. Може се сматрати да је штрајк рудара већ потпуно клону, јер се највећи дио рудара вратио на посао, једино би се могло сматрати да је у руднику Креки још критично стање пошто се на рад вратило само 380 рудара.  Дан прије доласка војске у Креку, наишла је једна жандармеријска патроле од осам људи л била је дочекана паљбом из пушака и једног митраљеза, Два су жандарма погинула, а један тешко рањен, умро је доцније. Војска је одмах дошла и опколила село. У хапшено је тринаест коловођа и четрдесет других учесиника у борби проливу жандарма.  Вођа Жељезник успио је да побјегне. Војска је била дошла и са артиљеријом коју није употребљавана.

-Ново доба 3. сјечња 21

Гледано у целини, комунисти су пружили веома слаб отпор након што је донета Обзнана. Полиција је без проблема упала у просторије партије и запленила архиву.  У тенутку доношења Обзнане према неким подацима било је око 65 000 чланова КПЈ и 10 000 скојеваца. Највише комешања било је међу скојевцима, који су су поготово у Хрватској и Словенији били спремни за акцију. У Загребу и Вуковару одржане су насилне демонстрације, током којих је дошло до сукоба са полицијом. У Вуковару је убијен један од најодлучнијих локалних комуниста и организатор „црвених стражара“ Стјепан Супанц. У Загребу је на протесту говорио Симо Миљуш, али није позвао на општи устанак, што су прижељкивале „усијане главе“ међу скојевцима. Из партијске централе није било јасних инструкција те је одговор скојеваца на забрану партије био неповезан, стихијски и ултмативно без икаквих резултата. Историографија је овај неуспех, у складу са каснијим интерпретацијама Коминтерне тумачила као резултат погрешне политике и заблуда руководства партије. „Одустајање од револуционарног отпора Обзнани и спречавање сваке борбене акције комуниста од стране руководства КПЈ откривају сву дубину уверења руководства КПЈ у искључиву моћ парламентарне борбе“, наводио је Славољуб Цветковић. Оваква интерпретација се чини неодрживом, јер у руководству партије након избацивања центрумаша, није било ниједног присталице парламентарне борбе. Сима Марковић и његови саборци, ма колико касније проказани као издајници партије, били су свесни да КПЈ нема снаге да изведе оружану револуцију. Само доношење Обзнане, ван уобичајених правних норми, сведочило је о дубокој решености режима да се са комунистичком партијом обрачуна. Позвати на устанак значило је одвести присталице партије у сигурну смрт или робију, као што ће то учинити Коминтерна 1929. године, док је останак у Конституанти омогућавао наставак политичког рада под окриљем посланичког имунитета.

 

Скојевци у рату против државе

Комунисти у раној фази су по упутама из Москве оправдавали терористичке акције појединаца, тврдећи да би убиства појединих представника режима могла да заплаше и дезорганизују државну власт. У својој политици разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала националне организације и групе у Југославији које су се служиле терором. Двадесетих година прошлог вијека, у Бечу је организована и група југословенских комуниста, као „војна ћелија за специјалне задатке”. Групом је руководио Мустафа Голубић.

Комунисти су били убеђени да ће атентатима на противнике радничке класе да пољуљају моћ Краљевине; да ће пробудити и мобилисати широке народне масе. У том буђењу рачунали су на ефекте државног контра-терора. Финансијска средства ће обезбедити пљачком  буржоазије. Скојевска психологија, бар оних наивнијих међу њима, била је комбинација психологија јужноамеричких десперадоса и исламских фанатика.

Комунисти су сматрали да је за победу пролетеријата нужна и сасвим природна употреба тероризма. Сматрали су да је терор веома ефективан уколико је усмерен против оних који не желе да сиђу са власти. Правили су разлику између доброг и лошег терора. Наравно лош терор је био онај који је био уперен против пролетера од стране царске Русије док су добрим сматрали онај који је био усмерен против капиталиста.

Партија је правила и посебне спискове полицијских конфидената који је дељен чланству уз упутство да се ових људи чува и на њих “извађа атентате”. Бранислав Глигоријевић наводи да има доста индиција које указују да је партијско руководство кажњавало убиством, односно ликвидацијом, оне чланове Партије који су одавали своје саборце или се пак стављали у службу полиције.

Скојевци били су углавном истурени у овим "сачекушама". Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули.

Група „разочараних“ борбених скојеваца формирала је фебруара 1921. у Загребу терористичку групу „Црвена правда“. Њен Извршни комитет чинили су Рудолф Херцигоња (страдао у Стаљиновим чисткама 1938), Јанко Мишић (страдао у сукобу са полицијом 1928.), Златко Шнајдер (умро 1931.) и Маријан Стилиновић (преживео, направио дипломатску каријеру). Марта исте године у Бијељини је формиран огранак „Црвене правде“ којем су припадали Родољуб Чолаковић(преживео, обогатио се), Димитрије Лопандић (страдао у Керестинцу 1941.), Никола Петровић (преживео, информбировац), Стеван Ивановић(?) и Алија Алијагић(смрт вешањем 1922.). „Црвена правда“ је била повезана са КПЈ преко функционера Ђуке (крштено Јурај, један од оснивача КПЈ) Цвијића, Аугуста Цесарца [2] и Камила Хорватина [3]. Ова група планирала је атентате на чланове југословенске Владе, посебно на Николу Пашића, Светозара Прибићевића (министра унутрашњих послова) и Милорада Драшковића, министра правде, творца Обзнане. Почетком априла Чолаковић и Херцигоња донели су одлуку да „бијељинска група“ изврши атентат на Драшковића. Први пут атентат је покушан 3. маја 1921. у Београду (Н. Петровић), а убиство је извршио Алијагић 21. јула 1921. године у Делницама. Према исказу Чолаковића на суђењу, постојала је и централна терористичка организација, а чланови једне групе нису смели да знају за припаднике неке друге. Чолаковић (првобитно осуђен на 15 година затвора, казна му је касније смањена за три године) накнадно је писао како је „Црвена правда“ планирала да ствара мање групе револуционара и организује атентате на „познате и истакнуте непријатеље радничке класе“. Новчана средства требало је да се набављају одузимањем имовине од буржоазије– пљачкањем банака и пошта.

Неколико дана касније Спасоје Стејић у покушају атентата није успио убити регента Александра.

У одговору на комунистички тероризам донет је Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави – Закон о заштити државе. Комунистичким су посланицима одузети мандати, КПЈ је стављен изван закона и отпочело је разбијање комунистичких терористичких група. По успостави шестојануарске диктатуре услиједит ће најжешћи вал комунистичког терора, који ће за последицу имати још жешћи полицијски против-удар, те ће КПЈ након тога бити слабији него икад. 

Слепи фанатизам скојеваца се огледао у супротстављању полицији у готово немогућим и безизлазним ситуацијама. Ђуро Ђаковић, секретар ЦК КПЈ и Никола Хећимовић, секретар Црвене помоћи, су били, према званичном саопштењу, убијени на аустријској граници при покушају бекства. Секретари СКОЈ – а Јанко Мишић и Мија Орешки су, када је загребачка полиција опколила кућу у Самобору у којој су се крили, пружили полусатни оружани отпор и у тој борби били убијени. При покушају хапшења, половином августа 1930, отпор полицији су пружили и новоизабрани секретари СКОЈ –а Јосип Коломбо и Пера Поповић – Ага. Полиција је већ раније била упозорена да приступи читавој акцији веома пажљиво, јер је неколико дана пре овог покушаја хапшења Коломбо отварао ватру на детективе. Рањени Поповић је успео да побегне, али се убио да би спречио да га ухвати полиција. Комуниста Стефан Цвијић је приликом претреса у полицијској канцеларији у Дубровнику убио из револвера команданта жандармерије и командира полиције, разбио прозор канцеларије и побегао. Слично је поступио и Јосип Црнек који је, при покушају хапшења, пуцао неколико пута на жандарма и утекао.

Октобра 1931. су, поново у покушају да се супротставе полицијском хапшењу, погинули секретар Месног комитета СКОЈ – а Јосип Адамич и Јосип Дебељак, кога је Коминтерна послала да преузме руковођење комунистичком омладинском организацијом. Дебељак је већ при ранијем покушају хапшења убио једног полицијског агента и успео да побегне. И овај пут је полицији пружио “жесток отпор револвером”, и у тој борби смртно страдао. Партија је, као и уосталом потоња партијски ангажована историографија, ове погибије комуниста представљала као терор “војно – фашистичке” диктатуре, иако су наоружани чланови и функционери партије користили сваку прилику да се оружјем обрачунају са режимом који је, према схватању комуниста, пре свега оличавала полиција и жандармерија.

Нема сумње да су ухапшени комунисти приликом полицијске истраге подвргавани батинању, али су бројне погибије комуниста у доба шестојануарског режима представљале одговор на терор који је проводила партија, а никако терор сам по себи. Режим је оптуживан и за бројна самоубиства ухапшених комуниста приликом саслушавања на полицији. Говорило се да су страдале комунисте, већ умрле од батина, кроз прозор избацивали сами полицајци не би ли тако прикрили трагове својих злочина. На основу расположивих извора данас је немогуће утврдити да ли се у свим случајевима збиља радило о самоубиствима.

Британски конзул у Загребу је поводом смрти Паје Маргановића, секретара СКОЈ–а, страдалог априла 1929, известио Хендерсона “да је ово самоубиство пре унапред смишљено него резултат лошег полицијског третмана”. Извесно је и да је Милан Коларски, након привођења успео да искочи са другог спрата загребачке полиције, задобивши теже озледе ради чега није могао бити спроведену Нови Сад и саслушан, већ је смештен у болницу. Поводом ових догађаја Министарство унутрашњих послова издало је саопштење у коме је наведено да је Маријан Барон погинуо у току пушкарања између спроводника и комуниста који су покушали да га ослободе, Брацан Брацановић је страдао у покушају бекства, а Бењамин Финци скочио је са другог спрата полицијске стражаре у Сарајеву. У Управи града Београда се убио и Владимир Нешић, секретар Црвеног крста, скочивши кроз отворен прозор са четвртог спрата. Самоубиства су безуспешно покушали и Соломон Леви, Хуснија Ченгић и Анта Грозетић, али су се приликом покушаја само лакше повредили. Милан Косорић је да би избегао хапшење скочио у реку Укрину у којој се и удавио. Ухапшени комунисти су, попут Михајла Вранеша и Матије Брозовића, бежали и из затвора, или пак, попут Драгутина Боцака који је искочио из воза у пуној брзини, бежали приликом спровођења. Министарство је, истичући да је до свих наведених случајева погибије комуниста дошло “очигледно без кривице полицијских органа”. У поменутом саопштењу “најстроже” је наређивано да се, због учесталих случајева бекства и самоубиства, ове појаве, а нарочито покушаји самоубиства “најенергичније и безусловно спречавају”, у интересу полицијске истраге и откривања комунистичке организације, али и “да се комунистичкој штампи не би дала прилика да догађаје неверно тумачи, што раде чак и извесни некомунистички листови”.

Комунисти ће и касније наставити са тактиком покушаја самоубистава у затворима. Тако је Ђилас покушао да себи одузме живот перорезом, “да би избегао давању детаљнијих обавештења о раду откривене групе, а сходно познатим упутствима Централног комитета“. Очигледно, много боље је владао оштрицом када су туђе жиле биле у питању.

Стјепан Вајнгарт рањен је 1934 године, 23 априла, у борби са полицијом. Када су агенти дошли да га ухапсе, он је на њих отворио ватру. Развила се борба. Вајнгарт се забарикадирао у стану. Кад му је нестало муниције, распорио је себи трбух и бацио се с прозора куће на улицу, само да не падне жив у руке агентима. Вајнгарт није остао на месту мртав, него је умро у болници 28 априла.

“Покрет је раздрузган”

“Никакав кукавичлук, никакав одвратни страх за своје кости, никакво попуштање пред батинама или мукама ма како тешке оне биле” ... “никаква духовна и политичка капитулација пред физичком малаксалошћу или слабошћу – него следовање сјајним примером наших убитих вођа и другова Ђаковића, Хећимовића, Паје Маргановића, Брацановића, Нешића и других који су погинули у највећим мукама, а да нису ни једну реч проговорили која би била од користи полицији”.

- “Пролетер”

У званичној директиви Партије је чланству изричито поручивано да је “боље бити убијен него поћи на компромис са жандарском чизмом и проваљивати организацију и поједине другове”. Док је на полицији требало што мање говорити и одрицати одговоре, на суду је, по упутствима КПЈ, нужно било истицати припадност Партији и популарисати њене идеје и програм, али и порицати сва признања дата пред полицијом изговарајући се мучењем и злостављањем.

Упркос јасним партијским инструкцијама у периоду од 1929-1932. више од 80% ухапшених комуниста се приликом истраге држало  “недостојно и неправилно”, признајући све.

Оштре и ефикасне мјере против комуниста су се показале успјешнима – организација КПЈ убрзо растројена. Услед одлучне полицијске акције у току 1929. и великих хапшења у Загребу, Београду и Сарајеву, у партијском извештају из 1930. године је констатовано да “партија као један функционирајући организам стварно не постоји”, али “постоје сигурно поједине групе, па и ћелије и организације и поједини другови који хоће да раде и о чијем раду постоје и стварни докази, но сав тај рад је неплански”.  Комунисти прешли су у илегалу где су били потпуно дезорганизовани. Држава није била дестабилизирана а КПЈ је био практички пред нестајањем. Формирано је три партијска руководства - затворско, “резервно” и загранично, која нису имала ни међусобну комуникацију, нити везе са разбијеним партијским ћелијама на терену, али је ривалитета било на претек. Бурни унутрашњи окршаји  о тактици у новој ситуацији и требали посве прекинути рад у земљи и дјеловати само у иноземству – те, касније назване ''фракцијске борбе'' додатно су ослабиле организацију. Прелазак у илегалу само је убрзао процес претварања комунистичке партије у партију тоталитарног типа. У клаустофобичном илегалном окружењу партијске активности су биле међусобно шпијунирање и смицање. Утјецај Партије у тим годинама међу ширим слојевима слабио.

Центар полицијске активности и прогона био је у Загребу. Само тијеком 1929. године, Јанко Бедековић, равнатељ загребачке полиције, успио је открити и ухитити око 200 комуниста и њихових симпа-тизера. До краја 1930., у Загребу је ухићено још стотину комуниста. Ухићења и прогони комуниста настављена су и након 1931. године, односно након Октроираног устава, па и након атентата на краља Александра 1934. односно све до осовинске агресије и окупације Југославије 1941. године.

Према комунистичким изворима у ''бијелом терору'' од 1928. до 1932. наводно је убијено 328 особа. Онај дио водства који је још дјеловао у Југославији 1920. побјегао је у иноземство.

Па и таква ограничена делатност је била сведена, пре свега, на велике центре – Београд, Загреб и Нови Сад. Партијска организација током 1930. године била је најјача у Словенији, у Србији је хапшењима организацији “нанесен јак удар”, док је Централни комитет у Хрватској, због хапшења у Загребу, везу имао једино са Мопром [4] . Партија није располагала подацима о ситуацији у комунистичкој организацији у осталим деловима Краљевине, што најбоље илуструје до које мере су биле покидане везе између руководства у Бечу и чланства на терену. Иако је КПЈ била фрагментизована, и организационо и у људству, поједини чланови нису губили фанатизам, па су вођени разговори о потреби физичке ликвидације најомраженијих полицијских агената Управе града Београда, као и могућности паљења стадиона на коме је требало да се одржи свесоколски слет. Слично стање у Партији се задржало и у 1931. години - организација је и даље била најјача у Словенији, у Хрватској је показивала знаке опоравка, “потпомогнута од франковаца и групе Владимира Мачека”, како је констатовано у једном извештају Обавештајног одељења Главног ђенералштаба упућеном министру војном и министру иностраних послова, док је у Србији, а нарочито у Београду, “покрет стајао најгоре” будући да је у овом делу Краљевине “доживео највише пораза”.

По подацима Коминтерне, крајем 1932. године у Југославији је деловало укупно од 1125 до 1150 чланова Партије [5]. Најтежа ситуација је била у Србији и Македонији, где нису постојали ни окружни комитети, али и у Хрватској, за коју није било прецизних података за све организације. “Покрет је раздрузган”, оцењивано је у једном писму, “без икакве  иницијативе и упутстава, где сваки појединац ради шта хоће и како хоће, где се увлаче конфиденти и често воде прву реч, па чак и постају иницијатори за оснивање појединих група у које увлаче наивне  раднике и после их издају полицији”.

Стање у Србији се поправило у току 1933. Наиме, крајем ове године је, према извештају Благоја Паровића, у овом делу Краљевине деловало десет месних среских комитета са укупно 356 чланова.

Скојевци су се нарочито осилили на универзитетима. Ако није било прилике за револуције, јесте за песничење са идеолошким непријатељима. [6]

Законско-затворски систем у Краљевини Југославији није био форматиран за бригу о тако бруталним и бескрупулозним револуционарима какви су били комунисти и усташе. 

Партијска организација у Лепоглави је била веома јака, а комунисти сасвим у току са свим политичким догађајима у земљи и ван ње.

Јосип Броз је имао велику слободу кретања по заводу, али и изван њега, јер је био “потребан као електричар”. Броз сведочи да је управник затвора Бохачек био његов ратни друг из Првог светског рата, да су били заједно у ропству, “те му је ишао прилично на руку”. Релативну слободу кретања Броз је користио “у корист организације и донекле рада вани”.

Моша Пијаде је у Лепоглави превео Марксов “Капитал” и “Беду филозофије” и сликао. Тужио је суду управника затвора јер му није исплатио 1000 динара за урађен портрет, што је овај морао да намири. Министарство правде је чак дозволио да Моша Пијаде преведени “Капитал” пошаље брату, с тим да се рукопис не сме штампати.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања  „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“.

Тако излази да су робијашнице више служиле као комунистички развојни центри или одмаралишта, него као установе које ће фанатике одвратити од њихових деструктивних идеја.

*

Случај Андрија Хебранг

Највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг [7], „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“.

Због наглашених тежњи за остваривањем хрватске националне идеје – „Хрватска има право да сама управља собом, да има свој Сабор као врховни законодавни орган и носилац суверенитета, и своју народну владу“- Андрија је у октобру 1944. смијењен с мјеста генералног секретара ЦК КП Хрватске и именован је повјереником трговине и индустрије НКОЈ-а (Национални комитет ослобођења Југославије).

На Првом засједању АВНОЈ-а у Бихаћу, 26-27. студенога 1942.  године, Хебранг је један од представника Хрватске. Ту је с Титом договорио и оснивање ЗАВНОХ-а. Посебност ЗАВНОХ-а, за разлику од осталих земаљских антифашистичких вијећа, била је у ширини народноослободилачког покрета унутар којег су, осим КП Хрватске, дјеловали и Извршни Одбор ХСС-а на челу с Божидаром Маговцем и Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а, састављен од бивших чланова Прибићевићеве Српске демократске странке.

Прилазак прибићеваца комунистима је један од одлучујићих догађаја за пропаст српског народа у крајишким подручјима, који се, чак и код декларисаних патриотских истраживача, пренебрегава. Док се крајишка војна елита срамно, а урбано становништво и вољно и невољно, приклонило НДХ, политичка елита је претежно пришла комунистима, чија национална политика је била у суштинској сагласности са усташама. Тако је народ остао обезглављен, и својим највећим делом без одбране и организације изложен слободним ударима са свих страна.

На Трећем засједању ЗАВНОХ-а у Топуском 8. и 9. свибња 1944. године створена је Федерална Држава Хрватска.

На Хебрангову иницијативу ЗАВНОХ је прихватио идеју о оснивању  хрватске новинске агенције ТАХ. Како је већ био основан ТАЊУГ, и то је узето као доказ Хебрангова “сепаратизма”. Увођење вјеронаука као факултативног предмета Хебранг је незаобилазна фигура новије хрватске политичке повјести. Успио је Хрватску превести из табора поражених на страну савезника, побједника у Другом свјетском рату. Створио је Федералну Државу Хрватску која је била правни темељ хрватског осамостаљења 1990. године. Хебранг је творац садашњих хрватских граница, а оне, узевши у обзир повијесне околности и увјете у којима су повлачене, засигурно нису могле бити шире него што јесу.

Не може се никако умањити ни Хебрангов одлучни захтјев прикључењу  Барање Хрватској. До 1945. године Барања никада није била саставни дио Хрватске.

Андрија Хебранг био је представник изворне хрватске љевице, чији је интелектуални дио побијен након неуспјелог бијега из логора Керестинец. Тај губитак хрватска љевица није успјела надокнадити. Хебранг је, гледано из ондашњег бољшевичког ракурса, био либерал. Можда би се чак увјетно могло говорити о Хебрангу као претечи еурокомуниста. 

Живот је завршио под мистериозним околностима, и након оштрог сукоба са Титом. [8, 9]

*

-----

[1]  Димитрије В. Љотић САБРАНА ДЕЛА Књига 10. 1941 – 1945.
https://www.zbor.rs/wp-content/uploads/2019/11/knjiga10.pdf

[2] Аугуст Цесарец, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=11323 

[3]  Камило Хорватин, 1896–1938, истакнути члан КПЈ од оснивања.

[4] Мопром -Међународна организација за помоћ борцима револуције; МОПР је комунистичка добротворна организација настала одлуком Коминтерне као комунистички аналог Црвеном крсту

[5] Поређења ради, истовремено КП Чехословачке је била парламентарна странка и имала бројала је 138.000 чланова/. Највише их је било у Словенији – 450, где је комунистичка организација била и најјача. Наиме, у Дравској бановини је постојало 5 окружних комитета који су руководили локалним партијским организацијама. У Далмацији је, према овом извештају, било активно 150 чланова, у Хрватској 70-80, у Босни и Херцеговини 105, Црној Гори 185, Војводини 100, док је у Македонији деловало свега 10-15 чланова. Штавише, у извештају Министарства унутрашњих послова за 1935. годину је прецизирано да “све до 1933. није постојала комунистичка организација у Скопљу”.

[6] 

Вођа љотићеваца на Универзитету био је неки Луњо Лазаревић. Живи данас на Новом Зеланду. Мултимилионер је. Отац му је на вријеме нањушио рат, пребацио капитал у Енглеску, из Енглеске на Нови Зеланд, тамо купио неке фабрике и сад је Луњо један од најбогатијих људи Новог Зеланда. Личио је на правог горилу. Тукао је наше по факултету како је стизао. Ми у партијској организацији ријешимо да га научимо памети. Одредисмо двојицу. Један од њих, Блажо Марковић из Пипера, био је, исто, боксер. Звали смо га Блажо Тенк. Луњо је био првак Југославије у полутешкој категорији. Био је сав од мишића. Са три - четири ударца сложио је и једног и другог нашег друга.

                                        Сведочење студента-скојевца, Влада Дапчевића

[7]  АНДРИЈА ХЕБРАНГ – жртва фракције Кардељ-Ђилас-Ранковић
https://historija.info/andrija-hebrang-zrtva-frakcije-kardelj-djilas-rankovic/

[8] Кронологија живота и нестанка Андрије Хебранга
 http://www.andrija-hebrang.com/kronologija.htm

[9] “ЗАШТО ЈЕ АНДРИЈА ХЕБРАНГ СМЕТАО ТИТУ”? ПИСМО ЕДВАРДА КАРДЕЉА ТИТУ 30.9.1944
https://otporas.com/zasto-je-andrija-hebrang-smetao-titu-pismo-edvarda-kardelja-titu-30-9-1944/