ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 4

Хрватско-српска коалиција у АУ

Водећи политичари Срба и Хрвата (из Хрватске пучке народне странке и Хрватске странке права) из Троједнице (Хрватска, Славонија, Далмација) су Ријечком [1] и Задарском резолуцијом [2] из 1905 г. прекинули дугогодишње сукобе и повели политику сарадње, стварајући 1905 г. Српско-хрватску коалицију (СХК) [3] која је након победе на изборима 1906 г. добила већину у Хрватском сабору и остала на власти у Хрватској све до 1918 г. И ако је током првих година свог постојања СХК одржавала блиске везе са угарским круговима који су заговарали издвајање Мађарске из АУ, СХК остала је на линији лојалне политике према бечком двору. У адреси које је вођство СХК упутило цару Фрањи Јосифу захтевано присаједињење Далмације и БиХ Хрватској – што значи да је вођство коалиције  намеравало да оствари великохрватски концепт унутар Хабзбуршке монархије на бази "хрватског државног права". 

Посебно турбулентна беше 1908 година, која у историји хрватског народа представља почетак једне нове, наизглед светлије епохе, испуњене борбеним еланом. Те године новоименовани бан Павао Раух на расписаним изборима за хрватски сабор, уместо лепе већине којој се надао, за своју „уставну странку" не добија ни један мандат; свих осамдесет и осам мандата добија опозиција, од чега само „Хрватско-српска коалиција" добија 56 мандата. Те године пада и окупација Босне и Херцеговине, а услед тога настају напети односи између Аустро-Угарске и Србије, што опет изазива велеиздајнички процес [3], који треба пред узрујаном Европом да оправда анексију. Иза тога следи страховита бламажа баруна Ерентала и бечког двора, позната под именом Фридјунгов процес [4], и око две стотине мањих процеса. У овом трећеразредном политичком трилеру главну улогу одиграо бечки шпијун, пореклом мостарски Херцеговац, Ђорђе Настић [5] и један, још мање славан,  колоритни шпијунски анти-херој, Младен Сергијан.

Велику помоћ Србима тада је пружио Томаш Масарик [6,7], потоњи чехословачки председник, а у то време посланик у аустријском парламенту. Томаш Масарик је у више наврата у парламенту доказивао да је по налогу аустријског министра иностраних дела грофа Ерентала, који је био наручилац и "Велеиздајничког процеса", наводне доказе исфабриковао аустроугарски посланик у Београду гроф Јанош Форгач. Коначно, оптужена страна је пред Европом остала морални победник: један аустријски војни лист је о овом процесу писао да је Аустроугарска "доживела бламажу светско-историјског значаја, гротескну комедију, која само случајно није постала крвава трагедија".

Изгледа, ипак, да држава није толико поражена како на први мах изгледа. Коалиција је из тог периода “искушења” изашла "хармо-низована" са државном политиком,  склона опортунистичким компромисима са Пештом и Бечом.

Хрватско српска коалиција поклекла.

Будимпешта.

Данас после саборске седнице хрватско-српска коалиција под водством Тушкана [8] и Медаковића [9] отишла је да се поклони министру-председнику Куену-Хедерварију. Пре тога удесили су са старим куеновцима Томашићем, Шумановићем и Чавраком, како ће заједнички да усреће Хрватску м Славонију, Проноси се глас, да је на путу, идући министру председнику, стари Грга Тушкан двапут пао у несвест, али се ипак дигао и отишао.

- Застава, 14. 1. 1910.

На изборима у децембру 1911 Хрватско-српска коалиција добила је опет апсолутну већину у сабору. Беч и Пешта, међутим, нису дали да Коалиција образује владу. За хрватског бана именован је, 21. јануара 1912. Славко Цувај, бивши велики жупан у Лици, човек беском-промисне режимске оријентације. Недељу дана по ступању на дужност, Цувај је распустио новоизабрани Сабор и забранио сваку форму јавне политичке активности на шта је Коалиција је реаговала млако и неодлучно.

За разлику од немуштих политичара, омладина је реаговала бучно и одлучно па је дошло до низа демонстрација и сукоба са полицијом. У једном од жешћих сукоба дошло је у Сарајеву где је у демон-страцијама младобосанаца хрватско-српске оријентације било више рањених а један је погинуо.

Своју политику "компромиса" Коалиција је наставила и у току Великог рата, држећи се чврсто бечких скута,  одгласавајући до последњег часа хабзбуршке ратне предрачуне.[10] Своју политику лојалности хабзбуршкој владавини, и "опрезна очекивања" Приби-ћевић је на почетку 1918. образлагао тиме да Српска самостална странка (ССС) не сматра да је подесан моменат за напуштање политике хрватско-српске коалиције и за сурадњу с другим народним странкама, а у вријеме кад су све остале главне хрватске  и словеначке политичке странке већ заузеле становиште раскидања са Бечом и Пештом, Прибићевић је своје становиште још увек оправдавао да не треба ићу у један политички вакум... Тек 8. октобра 1918. године су коначно, чувши грмљавину србијанских топова на границама распадајуће Монархије, приступили Народном вијећу СХС, и одмах се ставили на њено чело, да они сад праве нову државу.

Много касније, евоцирајући успомене на “херојска времена” Х-с коалиције, Вјећеслав Вилдер [11] се разметао да је “само мудром политиком те коалиције уједињење прошло тако мирно”. Његова интерпретација уистину је колосалан пример како се политичко мародерство пресвлачи у јуначке одоре.

...Гложила се српска практичност са хрватском принципи-јелношћу и дала резултанту: здрави реализам. (sic!) Развио се смисао за меру, за размер снага, уопште за политичку динамику. (sic!) Oпортунизам у методи, а идеализам у циљевима. (sic!) Никада ни за време рата, није хрватско-српска коалиција демантовале или шкодила националним идеалима него баш обрнуто... (sic!) Знала је владати а знала се борити. Прошла је ватру пет избора, од којих четири су били У опозицији...

...А знала је у право време направити и компромисе. Кулминација политичке вештине било је доношење изборне реформе (опште право гласа) у јеку светског рата. (sic!) Хрватско-српска коалиција, као већина, није се ни у рату заносила мишљу да ће се неко други за њу борити и њена питања решити, него је у пуном осећају одговорности, да сачува хрватски сабор у народним рукама за одлучни час,  изманеврисала у Бечу, (sic!) код неискусног цара Карла, а мимо Пеште далекосежну изборну реформу, која би и у рату онемогућила насилне изборе. Надмудрила Је тиме све факторе у монархији (sic!)... Кад се рат приближавао крају и то у правцу њених аспирација (sic!), није се хрватско-српска коалиција узјогунила, није свој партијски интерес ставила изнад општега, него, шта више, она га је сасвим подредила вишим интересима. (sic!) У оно доба све су јој остале странке и струје признавале првенство и воћство. Коалиција је тада могла сама у хрватском сабору провести раскид са хабзбуршком монархијом и акт уједињења. Неки одлични чланови, као Медаковић, Миачевић и др., то су предлагали. Али надвладала је струја млађих, под воћством Св. Прибићевића, те је проведена најшира концентрација. Коалиција је дала своје мандате у хрватском сабору малим и незнатним струјама само да ангажује што шири круг у великом делу. Једино оваквој мудрој политици има се захвалити што је уједињење прошло у судбоносним часовима тако мирно и глатко. (sic!)

Знала је владати се и борити се
(значајни моменти из историје Хрватско-српске коалиције)
- Вјећеслав Вилдер
Правда. 6. 1. 1940.

Ако је разумети Вилдера, Коалиција је надмудрила и Беч и Пешту и "неискусног Карла" тако што је била последња политичка група у Европи која је прешла на страну победничку.

У мудру политику Коалиције се тако морају стрпати једна уз другу и хрватска противштина уједињењу коју је Стјепан Радић почео сејати још у Народном вијећу и прагматична методика Светозара Прибићевића који је ту хрватску принципијелну противштину из својих дојучерашњих коалиционих партнера настојао привести здравом реализму пендреком и апсаном.

Затим су се српски Самосталци на челу са Светозаром Прибиће-вићем изметнули из демократске странке у националне издајнике најгоре врсте и вргнули под окриље хрватско. Све што су даље радили било је у служби и на корист Хрватске а на пропаст српског народа. Преко Бановине Хрватске довели су српски народ до НДХ.

-----

[1] Ријечка резолуција
https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/rijecka-rezolucija

[2] Задарска резолуција
https://www.enciklopedija.hr/clanak/zadarska-rezolucija

[3] Хрватско-српска коалиција
https://www.scribd.com/document/361437841/Hrvatsko-Srpska-koalicija

[3] Велеиздајнички процес 1909.
https://www.enciklopedija.hr/clanak/veleizdajnicki-proces

[4] Фридјунгова афера

http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

 Објективни немачки и маџарски кругови осуђивали су немилосрдно прогањање Срба и Хрвата у јужним крајевнма монархије и нај оштрије осуднли клеветничку кампању која је вођена против чланова српско-хрватске коалнције. Бечка влада је све чинила да до процеса по тужби Супила, Лукинића. Светозара Прибићевића и Поточњака против др. Фридјунга не дође, али приватни тужиоци су остали упорни и позивали се на устав и аустриски закон. Тако је Фридјунгов процес најзад ипак одржан у Бечу, крајем 1909 године, пред поротним судом. Чланак др. Хајнриха Фридјунга који је објавио у бечком листу „Наје Фраје Пресе” у марту 1909, а којим је овај аустриски историчар хтео да тешко компромитује вође српско-хрватске коалиције и прикаже њихову политичку борбу као великосрпску пропаганду, био је на писан на основи лажних података и фалсификованих докумената и писама, која је двоструки шпијун и пустолов Младен Сергијан, под лажним именом Владимир Васић дао др. Фридјунгу Приликом процеса против др. Фридјунга, требало је као главни сведок да буде саслушан и Младен Сергијан лажни Владимир Васић. Премда је пре процеса обећао др. Фридјунгу да ће доћи на суђење, он није дошао, већ се без трага изгубио иа Беча. Суд је подробно проучио докумен те и писма која је др. Фридјунг поднео суду, а добио их од Сергијана и судским стручњацима није било тешко да утврде да су сви ти документи и писма ординарни фалсификати. Суд је дакле тај доказни материјал др. Фридјунга одбацио. Сергијан је у то време окрецуо кабаницу и на неки начин хтео да исправи велики злочин, који је учинио према вођима српско-хрватске коалиције, оптуживши их као велеиздајнике. Сергијан је после тога упутио народном посланику г. Томи Масарику, који се тада налазио у Бечу, писмо, у коме му је признао да је др. Фридјунгу дао све саме фалсификате и да је те фалсификате добио од аустроугарског посланика у Београду, грофа Форгача.

Посланик у Београду фалсификатор

Г. Масарик није хтео одмах да изиђе у бечком парламенту с овим Сергијановим писмом, већ је прво желео подробно да испита и провери ствар. Трагови су стварно водили до аустроугарског посланства у Београду. Г. Масарик је сазнао да је гроф Форгач имао поверљиви налог од министра спољних послова грофа Ерентала да за време анексионе кризе, па и после ње, врши најинтеизивнију политичку шпијунажу у Србији. Кад је познији оснивач и први претседник Чехословачке Републике имао све што му је требало, у рукама, он је у бечком парламенту отворено иступтио против владе. г. Масарик је на седници спољњег одбора аустриског Рајхсрата прочитао Сергијаново писмо. Изазвао је праву буру. Сви словенски посланици су поскакали са својих места и жучно напали грофа Ерентала. И објективна аустриска опозиција се тада солидарисала са вехементном акцијом г. Масарнка упереном против грофа Ерентала лично. Он је у свом говору отворено назвао аустроугарског посланика у Београду, грофа Форгача фалсификатором и тражио да се тај човек смењен. Његова је кривица што су невини људи оптужени аа велеиздајнички рад и великосрпску пропаганду у Аустро-Угарској, Овај догађај изазвао је у целој Аустро-Угарској буру негодовања. Опозициони бечки и пештански лнстови су тражили оставку грофа Ереитала и укавивали на труло стање које је вавладало у аустроугарекој дипломатији. 

- В. Спасић, Правда, 11. децембар 1935.

[5]  Шербо Растодер: Књига Ђорђа Настића: УЛОГА "ЦРНЕ РУКЕ" У ЗАВЈЕРИ ПРОТИВ КРАЉА НИКОЛЕ
https://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_od_20vij_do_1_svj_rata/uloga_crne_ruke_u_zavjeri_protiv_kralja_nikole.htm

[6] Владимир Танацковић - Томаш Масарик, човек који је прерастао у легенду: Како се први председник Чехословачке побратимио са сељаком из Србије?
https://24sedam.rs/svet/vesti/59335/tomas-masarik-covek-koji-je-prerastao-u-legendu-kako-se-prvi-predsednik-cehoslovacke-pobratimio-sa-seljakom-iz-srbije/vest

[7] М. Ђорђевић - Велики пријатељи Србије (4): Дотерао цара до дувара
https://arhiva.vesti-online.com/Vesti/Srbija/239265/Veliki-prijatelji-Srbije-4-Doterao-cara-do-duvara

[8] Грга Тушкан, изванредан пример политичког конвертитства 
https://hr.wikipedia.org/wiki/Grga_Tuškan

[9] Богдан Медаковић
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=богдан_медаковић

[10] "Црвени франковац" Мирослав Крлежа био је такође врло оштар критичар Хрватско-српске коалиције и њезине политике, али из ракурса великохрватске идеологије. За »нови курс« К. држи да је у основи ријеч о »четрдесетосмашкомартовској претпоставци, која се послије у својој основној наивности показала потпуно кривом«, и то зато јер није узела у обзир то да »у своје провинцијализме зароњено српство« заправо није било у стању схватити борбу за државну самосталност Хрватске. Стога мисли да је заправо српски дио Коалиције, посебно С. Прибићевић, инзистирао да из ње изађе Супило. Додаје, међутим, да Супило није одговарао ни хрватском дијелу, а разлог је томе по његову схваћању у Супиловој досљедно антиаустријској и антидинастичкој политици. Одласком Супила, пише К, »Хрватско-српска коалиција постала је коначно државотворном у аустро-маџарскоме смислу« што је и доказала у рату, гласујући за ратне кредите. Иако нема разумијевања за њезина настојања, К. ипак признаје да је успјела спријечити увођење комесаријата у Хрватску, у раздобљу 1914-18. У Крлежиним интерпретацијама политичког д‌јеловања Коалиције посебно мјесто има оштра критика држања њезиних чланова при покушају да се Супило компромитира као двоструки агент. Осим односа према Супилу, К. чланству Коалиције предбацује да су из ратнога каоса успјели за себе извући знатну економску корист, а да би то што боље прикрили, штитили су »читав низ ситних грађанских права, што се манифестирало у релативној слободи штампе и састајања, које се касније претворило у често изазовно протуаустријско шуровање«. Осим што јој замјера њезину у основи опортунистичку, лојалну политику, за Крлежу је Коалиција један од главних криваца за начин уједињења 1918.

https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/1613

[11] Вјећеслав Вилдер
Васо Богданов - Шест деценија regierungsfähig политике
/Напомена: Васо Богданов наступа из екстремно титоистичке, антисрбијанске позиције, и у том смислу и његов рад је екстремно накарадан. Сам Вилдер није био ни комунистички ни усташки настројен (осуђивао и Степинца због сарадње са усташама./.
https://hrcak.srce.hr/file/124530