УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 4
Усташки мит
Хрватски удисај
Изузимајући неке маргиналне групе, све три крупне политичке опције, франковци, радићевци и комунисти, имају у свом програму, на овај или онај начин, оживотворење хрватске државе.
- Фрањо Туђман [1]
Крајем 1932. године Усташки покрет имао је само 92 чланова.
Како је већ поменуто, према подацима које је у прољеће 1937. добио у Риму представник југославенског министарства унутрашњих послова В. Милићевић у Италији се налазило укупно 510 припадника усташког покрета.
Иво
Голдштајн процењује да број усташа пред сам рат није био већи од 1000,
раштрканих, неповезаних и деморалисаних. Истовремено, у Хрватској је у
пуку владало уверење да ван чека 100.000 наоружаних усташа спремних за
јуриш.
Нису наравно сви Хрвати били усташе, као што ни све усташе нису били Хрвати.
Не
треба о снази усташке идеје судити на основу њихове формалне
малобројности и дефектности. Усташе су најартикулисанији израз хрватског народног
карактера.
Хрватски блок и Хрватска федералистичка сељачка странка А. Трумбића, којима припада готово цјелокупно грађанско становништво хрватских крајева Југославије, добар дио сељачког становништва и организација Хрватског сокола, одлично дисциплинирана, устројена слично као фашистичке организације, с више од 40.000 активних чланова у свим крајевима земље, гравитирало је усташтву. Исто тако, претежна већина Радићеве Хрватске сељачке странке признаје да пристаје уз политичке и народне циљеве што су их прогласиле те скупине, иако се из страначких и класних разлога, а особито због тероризма, не усуђује отворено изјаснити.
Како се дало видети, ни хрватски комунисти се нису могли издвојити уз фундаменталне усташке идеологије.
Црква у Хрвата била је (и остала) усташка духовна потпора и каналска мрежа.
Због свега тога, усташтво није могуће искоренити из Хрвата. Оно је је тридесетих година прошлог века било само, у свом најискренијем облику, ради политичких потреба њихових моћних патрона стављено у кавез.
Доба усташког тиховања
Коликогод су службени политички врхови фашистичке Италије и Трећег Рајха били задовољни здруженом акцијом у Марсељу, тадашња им је међународна ситуација ипак у првом реду налагала да се не само декларативно ограде од усташког покрета, него и да му привремено умање дотадашњу подршку. Развој односа тих сила према Југославији, који су се особито у погледу Њемачке кретали линијом приближавања, бацио је у други план дотадашње комбинације с усташама. Они су били конзервирани за евентуалне потребе у будућности, на што је особито рачунала Италија.
Према усташким плановима, тренутак ослобађања Хрватске испод београдског јарма требао је наступити након што им је пошло за руком убити краља Александра Карађорђевића у Марсеју почетком листопада 1934. Али, умјесто „коначног обрачуна са старим непријатељем“, тј. рушења Југославије, наступило је потпуно разочарање. Положај усташке организације у Италији након атентата у Марсеју био је све само не угодан. Из разумљивих је разлога Рим настојао избјећи сваку повезаност с атентаторима, напосе јер је убојство изазвало велико узбуђење међународне јавности, посебно видљиво у Француској, чији је министар вањских послова Jean Louis Barthou такођер смртно рањен у нападу.
Из обиља материјала види се да је после Марсељског атентата у организацији настала велика пометња, да су им пресушила средства која су им дотле стајала на расположењу, да су чланови организације који су се нашли изван Италије добили поруку од Перчевића, усташког експонента у Бечу, да за неко време немају шта да очекују са Југа (из Италије), већ да сваки мора да се сам постара за себе.
Усташка
организација налази се у стању хибернације. Обавештајни извори из тог
доба указују да се све своди на дописивање између оних у Италији и
појединих заосталих чланова у Европи, нарочито у Немачкој, где је,
благодарећи акцији Лорковића, тај посао дописивања, међусобног
обавештавања, индоктринације где је могуће, новинарске кампање и томе слично нарочито развијен. Истиче
се, поред овога, обавештајна служба Перчевића у Бечу. Међутим, из свега
што је у кореспонденцији нађено још нема ни трага о припремама чисте
терористичке акције, нити је, изгледа, она могућа у скорије време
обзиром на стање организације у Италији, а нарочито у Европи, где су
многе везе покидане, депо-и усташа растурени, кредити укинути и где
политичко-полициске власти појединих земаља прате рад и кретање
емиграната, што раније до атентата није био случај.
Павелић је био присиљен да већ 1. травња изда Одредбу којој је разријешио од дјелатне усташке службе све припаднике усташке организације на подручју Краљевине Италије, распустио све усташке логоре на том подручју . Талијанске су власти одмах приступиле дјеломичном расељавању усташа у групама. Уместо логора за војно-терористички тренинг, усташе су сада смештени на острвима Липари, Стромболи и Ђиљиу, затим у 12 других покрајина, у неку врсту полуотворених азила под полицијским надзором. Полицијски спискови садрже 510 лица, међу њима 337 сељака, 77 радника, 35 морнара, 12 трговаца, 10 официра, 2 журналиста, 6 осталих професија, 6 жена и 8 деце.
Стање у логорима је временом постајало све теже. Када је престало финансирање од стране Италије, главни
новчани извор за издржавање усташке организације остао је Мија
Гаврановић, а сем њега почели су [се] скупљати и добровољни прилози међу кућарцима у Немачкој, који су иначе овисни о Мији Гаврановићу.
Иако су усташе на Липарима живјели врло скромно, непрестано су морали
смањивати своје материјалне издатке. Према заповиједи с краја травња
1935., нитко тко се налазио у логору, укључујући и чланове Главног
усташког стана, није могао примати „више од 300 лира мјесечних берива“
(минимално 150 лира).
Према дојмљивој успоредби усташа Габро Јовановића живио је „као св. Фрањо Асишки“.
Појавиле су се заразе, догађала су се самоубиства [2]... Годинама нису имали контакт с породицама. Међу усташама су избијали крвави сукоби, због подјела на мачековце и франковце, стварале су се супарничке групе по завичајном пореклу. Карабинијери су принуђени да их раздвајају и расељавају. Владао је каос, о некој стварној дисциплини није могло бити речи. [3]
Уместо борбених рапорта, Анти Павелићу су стизала драматична извјешћа о све скупљој потрошачкој корпи.
„Неугодно
нас се је дојмило“, извијестио је Павелића крајем свибња исте године
становити усташа Маркан, „да су ових дана трговци поновно подигли цијене
свим живежним намирницама. Тако је сада поскупило: крух по кг. 10 центи
(стотину центесима или центи чинило је тада једну лиру), месо 60 центи,
маст 60 центи, уље по литри 15 центи, вино по литри 5 центи. Разумије
се, да ће то нашу благајну тешко погодити. Трговци кажу, да је то тако
по читавој Италији“.
Осим
што је очито угрожавао правилну прехрану, мањак је новца усташама на
Липарима пријечио чување здравља. Лијечничке су услуге јако поскупјеле
па је сваки преглед коштао 100, а посебно желуца 150 лира. [4] Временом, и револуционарна ћудоредност је опадала, те су се усташе окретале животу обичних смртника. [5]
Када
је, након атентата у Марсеју, обелодањено да је Јелка Погорелец
југословенски доушник, њеног бившег вереника Густава Перчеца усташе су
позвале на одговорност због цурења информација — безочно је мучен,
ишчупане су му уши и ископане очи, пре него што му је Павелић /наводно
лично/ испалио метак у главу. Сличну судбину дочекала је и Јелка
Погорелец, када су усташе ушле у Сарајево, где је живела између 1934. и
1941. године.
У
липарском логору Будак је одлучио порадити на образовању усташа па је
тако покренуо аналфабетски течај и течај хисторије, јер су већину чинили
неписмени или врло оскудно образовани сељаци и радници. Мошков је
касније свједочио како је овакву образовну структуру логора захтијевао
сам Павелић јер се бојао да би интелектуалци („мудријаши“ како их је он
називао) лако могли проникнути у све тајне његових односа с Талијанима.
Дражи су му били необразовани који су га слијепо слиједили без
размишљања и критизирања његових поступака увјерени у његову
непогрешивост.
Поред свега, усташе у логорима били суставно индоктринирани – организатори и починитељи првих масовних покоља у НДХ и заповједници првих ''логора смрти'' [6] били су у великој већини бивши интернирци с Липара.
Усташе на власти!
Оно у Базилици светог Петра
Ви нам оба хрватски идеали.
Видје Тебе у Вјечном Граду пјесник,
Прадједовска бранисте света права.
Њему с Тобом загрљај драг је био Док је сунца,
оба сте круна наша,
Ко Дом наш мио. Вјечна вам слава!
Сам Бог Тебе пратио добри, јаки,
Ти си за Дом жртвовао свега себе.
Да изведеш за Дом наш свето дјело,
Смјел ко херој, од вјере јунак живиш.
Теби Анте Старчевић надахнуће.
За слободу усто си нашег Дома,
Идеал био. Усташо дивни.
- Иван Шарић, надбискуп врхбосански
До невероватног обрта дошло је са избијањем рата на тлу Балкана.
Њемачки су планови тада били да Хрватска оствари аутономију у оквиру Мађарске, дакле да се стање врати на односе прије 1918. године. То је одбила влада у Будимпешти, јер су Хрвати “непоуздан народ”.
Немци су нудили др. Мачеку да заузме место талијанског агента Павелића, јер су кроз Мачека хтели упрећи Хрватство у своја кола. Мачек је одбио рачунајући да ће својом пасивношћу, остајући у Хрватској, дјеловати на свој народ да и он остане пасиван напрама окупатору и тако преживи буру. Сматрао је, уосталом, да ће ионако западне силе добити рат. Али ту се прерачунао у оцени саме доктрине нацистичке и фашистичке, па тако и хрватског национализма, који се је тим часом распојасао у најгорој форми — усташкој. Мачек није рачунао да Павелић мора бити активан. Активан да надвиси Мачека у национализму, да тако искористи и оправда позицију, која му је ненадано пала у наручје.
Углавном, Нијемци су морали након одбијенице Мађара и Мачековог изврдавања потражити рјешење унутар хрватске политике. Онда се дошло до тога да се прихвати приједлог који су гурали Талијани да се покуша са усташама. До Павелића и његових сљедбеника Хитлер није много држао, али је пристао у недостатку другог решења.
Хрватски народ не само да није остао пасиван, него је постао према окупатору активан, и то у правцу Павелићевог, усташког национализма.
Повратак усташа у домовину је кренуо тако да се 31. ожујка 1941. јавило у све полицијске постаје у Италији да их се скупи. Требало их је скупити у року од три дана. Скупљени су дошли у Пистоју. Ови са Сардиније су каснили јер их, разбацане по планинским селима, није било могуће скупити у тако кратко вријеме.
Тако, на брзину скупљени национални револуционари, сада другопозивци и трећепозивци, већ заборављени у апенинским пространствима, стрпани су у воз, па затим у камионе пут лепе њихове. Кад су Нијемци 10. априла ушли у Загреб, бивши аустроугарски пуковник Славко Кватерник прогласио је Независну Државу Хрватску. Павелић који је 12 година живио у Италији, са 195 усташа три дана касније је прешао мост између Ријеке и Сушака гдје је до тада била талијанско-југославенска граница, да би онако сви психотични, туберкулозни, реуматични, крезави, неписмени, антисоцијално поре-мећени, али неутаживо жељни српске крви, 15. априла егзалтирано били дочекани у усташком Загребу, као стварни ослободиоци домовине.
“Валтер Xaгen" ректе Др Хетл пише: Травањ 1941: “Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао je да je дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословснске заједнице...Хрватски сељаци које je Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше - са развијеним заставама - у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду”.
Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу “у кратко време претворили у крвав хаос”.
Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране “усташа” маја 1941. Хаген каже дословно: “Једна заиста смртна мржња била je уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај". (То значи да их може свак убити). Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њиx. А затим наставља: “Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба”...“Beћ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно ‘прекрштавање’ беше управо форма по којој се вршило хрватизирање”.
У правдању општег стања покоља Срба и других не-хрвата, челници НДХ су се досетили формулације "дивље усташе". То су, говорили су Кватреник и други, неки хрватски отпадници, неке минорне групе злочинаца "који су исти као и четници". Тако је, по овој хрватској интерпретацији, стотине хиљада Срба побила шака "дивљих усташа".
Режим НДХ устројен по нацифашистичком моделу одмах је почео дјеловати. Није било ни дана безвлашћа јер су се све институције Мачекове Бановине Хрватске ставиле на расположење Павелићу. Павелић је одмах именовао владу, жупане, челнике котарева и опћина - све без икакве процедуре јер држава није имала ни устав ни сабор, тако да је поглавник дјеловао као самоизабрани диктатор земље и државе, по унапред спремљеном државном пројекту.
Хрватска геоманија
Стално настојање да се Хрватска распростре на што ширем географском простору дошло је до изражаја и у време већ успостављене Независне Државе Хрватске. Незадовољне њеним обимом, усташе су посредством доглавника Славка Кватерника покушале да је увећају. У брзојаву од 14. маја 1941. немачки посланик Зигфрид Каше пренео је свом Министарству иностраних послова жељу Кватерника да се „хрватске” територије прошире до албанске границе, укључујући ту и градове: Прибој, Пријепоље и Пљевља. Каше је подржао овај захтев с образложењем да су ту „већ стациониране хрватске трупе”. Међутим, Италија се томе супротставила. Гроф Ћано назвао је овај захтев С. Кватерника „хрватским империјализмом”. У свом „Дневнику” записао је 30. јуна 1941. године: „Сад би Павелић хтео Новопазарски Санџак. Бесмислени, неоправдани захтјев. Спремио сам, од Дучеа потписано писмо, којим одбијамо ове претензије.”
По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао данашњим окупираним покрајинама”, тј. у Босни и Херцеговини. Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Хрватски дневник из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу.”
По оцени Пилара: „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот.” Др Иван Пилар je писац књиге „Јужнословенско питање”, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком.
Да би стекли бољи увид у то какве погледе о Србима је имао др Пилар и какав је то био човек и политичар, поменућемо његов разговор с др Исом Кршњавим, који је вођен 1. јуна 1918. Повод за разговор била је намера др Пилара да заједно с надбискупом Штадлером оснује нову хрватску странку која би ишла паралелно с Чистом странком права. У том разговору Пилар је изјавио: „Срби не би смјели владати, већ би с њима ваљало поступати као с подређеном националношћу.”
Коментари
Постави коментар