КАРАКАЗАН БиХ - 42

Пад крајишког комунизма,
дизање крајишког србизма

 

Покајте се на земљи грешници,
Ви законе свете погазисте,
Све законе људске и божије
И светиње своје остависте:
Потровасте сјеме у матера
У утроби дјецу помористе;
Одроди се мати од дјетета,
Одроди се д’јете од матере,
Одроди се кућа од племена,
Одроди се племе од народа;...
Покајте се по земљи грешници,
С њима и ви, дјецо крајишници!

Јован Поткозарац

Однос Партије према вјерским заједницама и даље је био је одређен начелно негативним идеолошким ставом према религији али и настојањем да се дјелује на њих у циљу подстицања лојалности новом политичком поретку. Ваља нагласити да нису конфесије нису имале једнак третман.  Муслимани у СР БиХ су, током 60- и 70-их доживјели вјерску, политичку и културну ренесансу. Уједно, било је то вријеме конституисања нове, муслиманске нације, чему су допринос дали и бивши припадници организације „Млади муслимани“. И у Бањалуци су забиљежени иступи муслиманских вјерских службеника са националистичких и панисламских позиција.  

Бањалучком епархијом Српске православне цркве су након епископа Василија Костића управљали епископи Андреј Фрушић [1,2],  и Јефрем Милутиновић, у чије доба Крајишници се реконвертују из комуниста у неку оксиморонску врсту "црвених православаца" или "црвених четника".[3]

Православна црквена општина је након 1945. остала без свих некретнина и земљишта али и без иједног храма у градском подручју. На мјесту Саборног Храма Свете Тројице, који је порушен 1941, нова власт је подигла споменик Палим борцима и тиме симболично најавила долазак новог времена. Несвесном симболиком је међутим, овим чином назначен и континуитет са верском политиком НДХ. Храм је обновљен је тек 1967, на другој локацији.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година ХХ века, чинило се да титоисти нису били никада јачи. [4] Међутим, управо се тада јављају прве "пукотине" у до тада неприкосновеном "братству-јединству".

Почетком 1970. године велику пажњу органа власти и СК у Бањалуци изазвала је књига Крајина и Крајишници – II у приватном издању Јована Зубовића из Београда и групе аутора. [5,6] Оцијењено је да је књига „пуна националистичких и шовинистичких елемената, искривљивања историјских чињеница и ненаучног третирања Крајине, њене прошлости и садашњости“. Након осуде, књига је званично забрањена уз оцјену да је „у вези ове књиге остварена спрега са великосрпским елементима из иностранства, посебно Беча“. Књига је на 110 страница доносила низ мањих прилога из прошлости и актуелним питањима везаним за простор Босанске Крајине. У неким прилозима нескривено су изношене критичке примједбе или разматрања која су била у супротности са званичном идеолошком и политичком платформом. Јован Зубовић, указујући на „прикривени страх“ и „деморалисање“, пише о бројним критикама које су пратиле појаву књиге Крајина и Крајишници I 1968. године. [7]

Преглед „јавних непријатељских иступања“ у Бањалуци у периоду 1968-1972. показује да су троцифрени бројеви таквих „иступања“ забиљежени само 1968. (101) и у првих 11 мјесеци 1972. (116). У односу на 1971, за првих 11 мјесеци 1972. забиљежено је за 87% више случајева. Осим тога, дошло је и до измјене у структури „непријатељских иступања“ тако да је 1972. било готово двоструко више „националистичко-шовинистичких иступања“ него претходне године. Највећи број описаних случајева се тицао иступања са хрватских националистичких позиција а поменути су и случајеви „истицања амблема усташке организације“. Неке од тих „националистичко-шовинистичких пјесама“ су биле: „Нећемо бријати бркове и браду, док не дође Павелић на владу. Друже Тито остави Јованку и ожени нашу милу Савку, да имамо и оца и мајку. Киша пада – Србија пропада, вјетар пири – Хрватска се шири. Мене моја научила мати, пјевај сине живјели Хрвати. Комунисти гадан вам је ручак – двоје јаја, али једно мућак“ (Ивањска), „Друже Тито, остави Јованку, Српкиња је (псујући јој мајку)“ (Бањалука), „Ајмо, ајмо, моја браћо у усташе да враћамо шта је било наше“ (Стратинска). 

На југословенском нивоу, број „јавних непријатељских иступања“ се од 1.760 током 1967, наредне године попео на 5.470. Током 1972. године, када су у питању политички преступи, национална нетрпељивост је била најизраженија у СР Хрватској док су друштвено уређење и државни функционери највише нападани у СР БиХ. У првих 6 мјесеци 1972, од 3.606 политичких осуђеника у земљи, највише их је било у СР Хрватској-2.289, затим у СР БиХ-813 а на трећем мјесту је била ужа Србија-163.

Априла 1980. године, на казне затвора осуђени су бањалучки адвокати, по националности Срби, Милош Маодуш и Милован Јанчић због „дрског непријатељског дјеловања са бирократско-догматских и националистичких идејних позиција“.

Подаци из средине 1985. године указивали су на то да је тешка економска криза све више утицала на политичка превирања.  Поред све учесталијих штрајкова, о несигурној социјалној ситуацији свједочи податак да је, према евиденцији ОСУП – а Бањалука, у периоду од 1. јануара до 25. маја 1985. године извршено чак 528 дјела тешке крађе. Партија је сматрала да на политичко-безбједносну ситуацију у општини негативно утичу и појаве национализма у Студентском дому као и „националистичког иступања“ професора Петра Хинића на Електротехничком факултету. Изражено је да су основне организације СК на том факултету задржале „опортуни-стички и одбранашки став и према професору Хинићу и према појединцима који га на том факултету подржавају“.

Године 1987. општински партијски органи први пут су забиљежили да је број оних који су по свим основама напустили СК био далеко већи од броја примљених. Учешће младих у СК континуирано је опадало током 80-их година док је пољопривредно становништво било готово у цјелини ван чланства. Година 1990. била је обиље-жена побједом антикомунистичких националних странака.[8]

Наредне године избио је рат.  Крајишки генерали ЈНА, најжешћи бранитељи Тита и измишљеног "братства-јединства",  су листом побегли у Београд, а преостали Крајишници су се, без покајања, самопрогласили за највеће бранитеље и предводнике српства.

-----

[1] Андреј Фрушић, радио на обнови храмова (подизање нових није било дозвољено), уподобљавању цркве комунистичком режиму и релаксирању односа са владајућим структурама Бања Луке, али и на унијаћењу  СПЦ уз помоћ бискупа Алфреда Пихлера.

[2]  Јасна Драгојевић - Истакнуте историјске личности Бањалуке (XXV): Андреј Фрушић и Алфред Пихлер
https://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XXV-Andrej-Frusic-i-Alfred-Pihler/265289

[3] Назив "црвени четници" познат је још из Другог св. рата, и односи се на партизанске јединице у Подрињу.
https://znaci.org/00001/4_14_1_3.htm
У ново доба значење је извитоперено и коришћено у демагошке сврхе, у смислу "јединствене" борбе Срба током ратова 1991-1995., без обзира на идеолошку припадност, тако да се ништа не промени, односно да комунисти и даље владају, ослобођени терета своје националне издаје.

[4] Укупан број чланова Савеза комуниста у општини Бањалука на дан 31. децембра 1969. године је износио је 9.369. Од тог броја, 8 чланова је примљено до 1940. године док је само током 1968. и 1969. године примљено 1.876 чланова.

Општински одбор СУБНОР-а Бањалука је, према подацима од 31. децембра 1973. године, имао укупно 4.014 чланова. Од тога је било 980 жена. У радном односу било је 1.076 бораца а у пензији 2.109. Инвалида је било 1.143 а запослених РВИ 63. Од цјелокупног чланства СУБНОР-а, чланова СКЈ било је 2.339 а бораца чланова СКЈ је било 1.093. Корисника борачке заштите на евиденцији Скупштине општине Бањалука било је 3.238. Од тога, носилаца „Споменице“ 394 а породица палих бораца 619. Према подацима од 31. децембра 1986. године, Општинска организација СК је бројала 628 ОО СК са 25.672 члана (Општински комитет СК 80 чланова). 

[5] "Крајина и Крајишници
https://www.scribd.com/document/593292780/Krajina-i-Krajisnici-1970

[6] Душан Буковић - Брозови београдско – јосипградски аустромарксисти затирали су све што је српско и православно
https://www.in4s.net/brozovi-beogradsko-josipgradski-austromarksisti-zatirali-su-sve-sto-je-srpsko-i-pravoslavno/

[7] Исти аутор, пишући о „променама у духовном животу и понашању народа које су могле наступити од 1931. до 1948“, закључује на сљедећи начин: „Показало се, на крају, да у делу народа постоји и склоност да се попушта и прашта по захтеву братства и јединства. Не смемо ипак тврдити да је одлука да се све опрости и заборави у целом народу прихваћена. Ране су исувише љуте и сувише дубоке да би могле брзо и лако да зацеле“.

Зубовић је оштрој критици подвргао и готово потпуно протјеривање ћириличног писма из Крајине: „У школама на Крајини учи се данас и латиница и ћирилица. И по Уставу оба су ова писма равноправна, али у животу све више превлађује латиница; узима се да је она и победила. Ћирилицом у Крајини служе се данас само српска православна црква и некоји старији Срби. Све друго прешло је на латиницу, и људи и установе, републичке и општинске, и друштвене организације (комунистичка партија, социјалистички савез, спортске, омладинске и женске организације). И скоро све што се овде чита штампано је латиницом: и уџбеници, и књиге и новине – Сарајевско ослобођење, Вјесник у сриједу, Загребачка борба, Бањолучки глас; од београдске штампе још се много чита Политика, мање Борба, а по излозима види се и по који уџбеник, ређе и друге књиге штампане ћирилицом. А већ се и старе наше повеље, записи и натписи, писани ћирилицом, прештампавају латиницом. И тако је овде уставна одредба о равноправности писама практично превазиђена“. Из угла Партије, проблематичан је био и текст аутора Ј. П. „Доба садашње“ у коме се каже: „У новој савезној држави Крајишници су се нашли у двије републике, босанској и хрватској, раздјијељени границама које су постављене у рату између Аустрије и Турске 1788-1791. године; а сада су се у Хрватској нашли и Срби Крајишници с друге стране Динаре у сјеверној Далмацији. Ни босанској ни хрватској Крајини није призната нека самоуправа, али су једно вријеме постојали обласни народни одбори“.

Текст Адама Милановића о пописима становништва у истој књизи, био је у потпуној супротности са прокламованом националном политиком од стране Партије. О опредјељењу Срба за југословенску националну одредницу („тај тешко објашњив феномен“), који је довео до пада броја Срба у Крајини према попису 1961, Милановић је, поред осталог, написао: „Данас је то, међутим, пре свега знак малодушности и апатије, али и страха ради све чешћег, у највећем броју случајева сасвим неоправданог, пришивања шовинистичког призвука сваком, па и најмањем и најневинијем испољавању припадности српском народу, нарочито у крајевима где Срби живе измешани са другим народима“.  Општински комитет СК Бањалука је на сједници 8. априла 1970. оштро осудио књигу, истакавши да се ради „о изузетно националистичком и шовинистичком приступу у третирању овог краја, његове даље и ближе историје, друштвеног развитка, културе, језика, народних обичаја итд“. 

[8] Пред прве вишестраначке изборе у СР БиХ 18. новембра 1990, на бирачким списковима у Бањалуци се налазило више од 136.000 бирача. У оквиру општинских избора, за одборнике у Скупштини општине гласало је 105.779 гласача. Ниједна странка није освојила натполовичну већину од 130 одборничких мјеста. Резултати су били сљедећи: Српска демократска странка-64, коалиција Савез реформских снага и ССО-Демократски савез-23, коалиција СК БиХ – Социјалистичка демократска партија и Демократски социјалистички савез-16, Хрватска демократска заједница-14 и Странка демократске акције-13. У погледу националног састава Скупштине општине Бањалука, резултати су били сљедећи: Срби-77, Хрвати-22, Муслимани-19, Југословени-9 и остали-3. За посланика у Вијећу општина, кандидат Српске демократске странке Никола Ерцег је добио 52.009 гласова (49, 21%) док је Ивица Бијелић, кандидат Савеза реформских снага и ССО-Демократског савеза, добио нешто више од 14% гласова.