КАРАКАЗАН БиХ - 41

Улога комуниста у српском страдању
у Босанској крајини

До сада историографија није расветлила улогу или допринос комуниста у застрашујућим злочинима хрватским над српским народом, и вероватно то никада неће бити ни учињено. Није више тајна да је комунистичко везивање четника за хрватско-немачких злочина над Србима бестидно љагање, јер су четници чинили управо супротно. Међутим, "чудно" понашање партизанско, о чему сведочи и Обрад Стришовић, партизански командант на Козари, шпански борац, који наводи да је више пута тражио помоћ од других крајишких партизанских јединица ван обруча, али да је та помоћ сасвим изостала, отвара шира питања. Да има снажних основа за сумње у синергију дејстава усташа и комуниста сведочи и цитат Моше Пијаде са првог заседања АВНОЈ-а новембра 1942. у Бихаћу. У кратком обраћању скривен је део историје који нас нису учили у школама - борбени потези партије која је у вртлогу рата тражила мало плодног тла да засеје своје семе. И успели су у томе. А која је била цена?

- Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед.

- Њих ћемо повезати уза се предавањима, позоришним представама и другом пропагандом. Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере. Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира - пише у цитату који је сачуван у документу у Архиву војноисторијског института у Београду.

Овај говор Моше Пијаде се настоји прикрити. Но, на исте ставове могуће је наћи и у заоставштинама Александра Ранковића и Едварда Кардеља. У осталом, у питању је доктринарни комунистички став још из времена анархиста, на који смо наилазили и код "младобосанаца". [1] Срби су били природна мета те револуционарне доктрине. Но, док су у Србији прве ратне године комунисти доживели војно-политички фијаско, у Крајини им је све ишло у корист - предратно снажно деловање анти-државне српске опозиције, хрватски терор, и менталитет народни, и удаљеност од Србије. Прогоњени, а неуки и национално већ ослабљени народ ишао је право у наручје комунистима. Довољно је чак било да омиљени Др Младен Стојановић каже народним устаницима "да скину кокарде и ставе петокраке" и народ је трагично подељен.

Након повлачења Немаца са Сремског фронта, јединице НОВ ишле су кроз Славонију и на тај начин угрожавале везу Бањалуке, преко Босанске Градишке, са Загребом. С обзиром на реалну могућност потпуног опкољавања, усташки гарнизон није имао у виду било какву озбиљнију одбрану града.  Дијелови 10. крајишке ударне дивизије ушли су без борбе у Бањалуку 22. априла 1945. године. Бања Лука и данас обиљежава 22. април као Дан града.

Преко половине грађевина у граду је било срушено на крају рата а преживјеле становнике су углавном чинили жене и дјеца. У вријеме ослобођења, у јединицама НОВ налазила су се 2.272 Бањалучана. По ослобођењу, у град се вратило 5.000-6.000 становника који су раније избјегли на ослобођену територију. Према подацима и прорачунима за 19 општина Босанске Крајине, стварни људски губици у Другом свјетском рату се могу процијенити до 23% претпостављеног становништва из 1941. године. Према ревидираним резултатима пописа из 1964. године, национални састав жртава Босанске Крајине је изгледао овако: Срби 92, 88%, Хрвати 1, 22%, муслимани 4, 09%, Јевреји 0, 53%, Роми 0, 84% и остали 0, 44%. Број евидентираних жртава са овог подручја чинио је готово једну четвртину укупног броја евидентираних жртава у НДХ.

Прва посјета Бањалуци Јосипа Броза Тита, 5. новембра 1945, требало је да учврсти револуционарне тековине и најави вријеме обнове. Са балкона зграде касније Скупштине општине Бањалука, Броз је поручио: „Дошли смо у Крајину са пет бригада, а у вријеме четврте офанзиве отишли смо са пет дивизија“.

Крајишници су после рата остали најчвршћи ослонац Титовог режима, и слепи бранитељи комунистичке пројекције "братства-јединства".

Случај епископа Василија Костића

У комунистичкој Југославији под нарочито снажним притиском била је Српска православна црква, која је аграрном реформом, национализацијом и узурпацијом њене имовине, забраном обнављања храмова порушених током рата (1941–1945), као и ометањем дјеловања њених свештенослужитеља (протјеривањем епископа бањалучког Василија (световно Тихомир) Костића 1950. и 1953) [2], доведена у тежак положај.

Епископ Василије је рођен 27. новембра 1907. године у селу Велики Јовановац, од родитеља Лазара и Данице, земљорадника.

Први светски рат га је омео, те је тек по завршетку рата завршио основну школу у Трњани, а гимназију са малом матуром 1925. године у Пироту, богословију у Сремским Карловцима 1930. и 1934. године, као питомац манастира Јошаница, Православни богословски факултет у Београду. Докторирао је на Православном богословском факултету Каподистријског универзитета у Атини 1937. године.

Монашки чин је примио 1930. године у манастиру Јошаници, а замонашио га је архимандрит Теодосије Тошић. Патријарх српски Варнава га је 2. јула 1934. године у Сремским Карловцима рукоположио у чин јерођакона. Свештеномонашки чин је примио 3. јула исте године. Епископ охридско-битољски Платон га је 1939. године одликовао звањем синђела. Епископ браничевски Венијамин га је 1941. године у манастиру Жичи одликовао звањем протосинђела.

Други светски рат га је затекао у манастиру Жичи. Немци су га интернирали заједно са владиком Николајем. После завршетка рата одлази код својих родитеља на село, где га је 20. маја, 1947. године затекао избор за епископа бањалучког.

Свечано наречење новоизабраног епископа објављено је у суботу 7. јуна 1947. у Саборној цркви у Београду. Сутрадан, у недељу Свих Светих, обављена је у истој цркви хиротонија епископа Василија. Чинодејствовао је патријарх српски Гаврило уз садејство митрополита црногорско-приморског Арсенија и епископа нишког Јована. Епископ Василије је у својој приступној беседи рекао:

    Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костима једне трећине тамошњих православних Срба. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником Платоном и другим свештеномученицима. Поклонимо се тим светим жртвама; нека им је слава и хвала што не скренуше са пута светосавског... Али, хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова много лепша, скупоценија и драгоценија од зиданих храмова који су дело руку људских. Та „Црква Божја света“ (1. Кор. 3,17), то су верни синови и кћери епархије моје у Крајини Босне поносне од којих су многи и овде присутни.

Епископ Василије Костић је на трон бањалучких епископа ступио 19. јула 1949. године, а приликом ступања на дужност епископа ове епархије није слутио да ће и он страдати као што су страдали и његови свети и мученички претходници.

Без обзира што је духовно и национално био везан за српски православни народ у Босни и што је неретко ридао и проливао сузе над згариштима и рушевинама српских храмова и домова, јамама и сирочићима, гробовима и одузетим црквиштима, епископ Василије је као бањалучки архијереј доживљавао многе непријатности од стране владајућих комуниста и множине слепо заведеног српског пука.

Дана 18. августа 1953. године, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањој Луци одржали су на разним местима у Бањој Луци конференције, на којима су нападали владику Василија да не сарађује са народним властима, да је сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. У Бања Луци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан између 6-8 часова увече. На њему су поновљени напади против владике са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак, да му делегација од девет-десет људи саопшти, да напусти Бању Луку у року од 48 часова. Поред епископије прошло је 150-200 људи и жена око 9 часова вичући: "доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељ, доле крваве мантије, где му је Дража Михаиловић!". Поменута делегација дошла је у епископију на дан 21. августа око осам и по часова изјутра. Предводили су је просветни инспектор учитељ Драго Зечевић, професор Никола Бабић (историчар) и још неколико особа. Сви чланови делегације ушли су у владикину канцеларију, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао:

„По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу, дошли смо да Вам саопштимо, да напустите Бања Луку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама као сараднику окупатора, непријатељу народа и данашњице нема места у Бањој Луци“.

И овде морамо приметити да никакве разлике у раду усташе Виктора Гутића и крајишких комуниста, на неопростиву срамоту свију Крајишника, није било, сем ако се у чемерну разлику не узима што је Гутић Платону Јовановић дао рок од пед дана да иде из Бања Луке, а Драго Зечевић Василију Костићу 48 сати.

Након овог разговора, владика Василије је упутио званичан акт Градском одбору Секретаријата за унутрашње послове у Бањој Луци. Начелник Секретаријата Ирфан Карабеговић је после подне истога дана вратио акт незаведен и усмено рекао владикиним заменицима, да власт не може владици гарантовати безбедност. У међувремену, стигло је обавештење од патријарха Германа да владика Василије одмах крене за Београд.

Сутрадан, владика Василије се са својим заменицима, протом Врањешевићем и протођаконом Илијом Адамовићем, упутио ка железничкој станици. Од Епископије до станице били су изложени увредама, псовкама и повицима од окупљене руље.

На станици је руља владику пљувала у лице, вукли су га за браду, ударали по глави, гађали парадајзом, шљунком и камењем, шутирали, ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима. Једна каменица га је погодила у главу изнад десног увета, где је расечена кожа те је дошло до крварења. Каменицом је био погођен по десној обрви и носу. Два пута био оборен на перон и падао преко шина. У општем метежу, поцепана му је била пелерина и горња мантија.

Када се владика коначно нашао у возу, каменицом је разбијен прозор од његовог вагона, а путници су га све време пута вређали. Након доласка у Београд, известио је чланове Синода о догађајима у Бања Луци.

И поред суровог изгнанства из Бање Луке, епископ Василије је остао на трону Бањалучке епархије све до 1961. године, када је 20. маја исте године на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ изабран за епископа жичког са седиштем у Краљеву.

Међутим, комунисти га нису остављали на миру. Владика Василије је био храбар и истинољубив човек. Посебно је критиковао школски систем, за који је говорио да служи комунистима да духовно, морално и национално сакати омладину у школама.

Због тога је почетком октобра 1971. године у селу Брезни код Горњег Милановца одржао беседу у којој је нагласио да се омладина погрешно васпитава и да је српска химна „Боже правде“.

Комунисти су истог дана преко радија напали владику Василија и његов „непријатељски“ говор који је одржао у Брезни. Комуни-стичке новине су наредних дана биле препуне чланака против владике Василија.

То је било својеврсно припремање терена за покретање прекршајног поступка против владике Василија. Прекршајни поступак је окончан невероватном брзином. У решењу општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца епископу Василију Костићу је изречена казна затвора у трајању од тридесет дана. Предмет владике Василија је носио број УП 3760, а „прекршај“ је подведен под члан 2, став 64 Закона о прекршајима против јавног реда и мира.

Владика Василије није хтео да се жали на ово решење судије за прекршаје. Затворску казну је издржао у краљевачком затвору.

Крајем 1971. године, због физичке немоћи услед година, епископ нишки Јован моли владику Василија за помоћ у вршењу епархијских дужности. Епископ Василије се одазива овој молби и са благословом Св. Синода почев од 1972. године дејствује и као заменик епископа Јована до његове смрти 5. фебруара 1975.

Владика Василије је умро у 23. априла 1978. године. Сахрањен је на монашком гробљу у манастиру Жичи.

-----

[1]   

"...Сељак не сме постати економски Слободан, јер ако то буде, неће имати смисла за политичку борбу; неће давати Луке и Богдана, неће се отрести јарма Аусто-Угарског".

-Милош Пјанић

[2] Епископ Василије Костић, биографски подаци
https://www.bogoslovijasvetogsave.edu.rs/blog/episkop-vasilije-kostic/69/