КАРАКАЗАН БиХ - 40
Бања Лука у другом светском рату
Посљедње јединице и команда Југословенске војске напустиле су град 14. априла а истог дана кроз Бањалуку је прошла њемачка 14. тенковска дивизија и наставила према Добоју. Основу нове власти чинила је знатна група од преко стотину усташа која је у вријеме капитулације дјеловала у граду и околним селима. Само је у самостану Петрићевац, надомак града, усташки стожерник Виктор Гутић заклео око 70 усташа. Осим тога, у граду је дјеловао нешто малобројнији огранак организације Младих муслимана предвођен Хилмијом Бешлагићем, који је већ имао успостављену сарадњу са усташком организацијом. На самом почетку, помоћ усташким групама су пружили Мачекова грађанска заштита и око 50 жандарма из Жандармеријског пука у Бањалуци.
У организационој структури власти НДХ у Бањој Луци и Босанској Крајини главну ријеч имао је Виктор Гутић [1], који се од априла 1941. налазио на челу Усташког стожера (тј. средишта, штаба) за Босанску Крајину, а био је и „ликвидатор бивше Врбаске бановине”.
Национално питање Гутић је брутално решио, реализујући хрватски план о коме је загребачки надбискуп Алојзије Степинац говорио је још у октобру 1939. о колонизацији сјеверозападне Босне, додајући да ће Босна „брзо бити хрватска”.
“Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас, ускоро, друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни прам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој неће вам узмањкати... Срби нека се не надају ничему, а за њих је најбоље нека се иселе, нестану из наших крајева, из наше домовине. Стотине хиљада побијених, стотине хиљада исељених, остатак без вођа покатоличити ће се и за цигло десет година имат ћемо чисто хрватски народ у Хрватској”
Виктор Гутић, 28. маја 1941. у Санском Мосту
Не наводимо овај цитат као доказ хрватске геноцидности која је непријепорна, већ указујемо на страховиту последицу тврдокорног заговарања предратног братсва са Хрватима од стране локалних српских опорбених /НАП: и не само опорбених, Мајкић нпр/ политичара који су морали најбоље познавати ситуацију, а који су, уместо мобилисања Срба на окуп, ишли на руку великохрватском пројекту демагошким и морбидним агитовањем о грљењу цара Душана и краља Томислава.
У истрјебљивању Срба у Босанској Крајини, које је трајало са различитим интензитетом током читавог рата (1941–1945), по масовности злочина издвајају се два периода: први талас покоља од маја до септембра 1941. који је захватио читаву област и током којег је убијено преко 50.000 људи, и други талас у јуну и јулу 1942. који је захватио шире подручје Козаре.
Највећи покољ над Србима у околини Бања Луке Хрвати су извршили 7. фебруара 1942., у руднику Раковац и селима Дракулић, Шараговац и Мотике,када је страдало 2315 српских цивила.
У једном њемачком извјештају од 26. марта 1942, који се бави приликама у западној Босни, тј. бившој Врбаској бановини, од априла 1941. до марта 1942, речено је да је уочи злочина село Дракулић “које ништа није слутило и које је било осуђено на смрт, опколила са свих страна поглавникова тјелесна гарда”, након чега је Марко Гагула, старјешина села, водио усташе од куће до куће.
“Уплашени, сметени сељани били су извлачени из кревета, побројани и нагурани у овчије торове”, послије чега су “од 80 породица у животу остала само три дјечака. (...) Сви остали, од одојчади па до стараца, били су заклани. Да, заклани на нељудски начин, онако како је то било својствено тјелесној гарди државног поглавара Независне Државе Хрватске. Да, оне исте Хрватске, у којој су се током 23 године трајања Југославије само хвалисали хиљадугодишњом хрватском културом. У 11 сати у Дракулићу више није било ниједног Србина. Најмирније село у цијелом срезу затрто је у року од два сата. Само ученика основне школе било је њих 40 који су умрли...”
Италијански вицеконзул у Бањој Луци извјестио је италијанско посланство у Загребу 28. августа 1941. да је у граду остало још само око 3.000 Срба, од којих је око 1.500 прешло на римокатолицизам. Слично, према попису који је провело бањалучко редарство, на дан 10. листопада 1941., у Бања Луци живјело 23.563 становника, од чега 10.012 католика, 9509 муслимана и 2888 гркоисточњака. Усто је 400 гркоисточњака у Бања Луци добило дозволу за прелазак на католичку вјеру, али га још нису извршили због различитих бирократских формалности.
Током рата, само на територији Бањалучке епархије срушено је, оштећено, опљачкано и оскрнављено око 100 храмова. Неки храмови били су мјеста масовних покоља српског народа. Од три храма Српске православне цркве у Бањој Луци, два су срушена, укључујући и Саборну цркву, а један је претворен у грко-католичку цркву. Виктор Гутић говорио је за Саборни храм да је „пркос зграда” и да је годинама „бола очи”, "да није богомоља него `врагомоља`", јавно обећавши да она више неће постојати. На рушењу цркава приморани су да раде Срби и Јевреји. Јеврејска синагога претворена је у јавну кућу.
Током 1941. и 1942. постојала је идеја о претварању Бањалуке у главни град НДХ и њеном преименовању у „Антинград“. У том смислу су учињени и неки конкретни кораци од којих је најзначајнија била Павелићева одлука од 29. априла 1941. да се у Бањалуку пресели „Подпредсједничтво владе“, што је и учињено 4. маја исте године. Др Осман Куленовић, потпредсједник владе, по доласку у Бањалуку најавио је постепени прелазак цјелокупне владе а у самом граду је отпочела изградња неких зграда за премјештај министарстава.
Након хрватско-њемачке офанзиве против српских устаничких одреда на Козари у јуну и јулу 1942, преко 68.000 Срба са тог подручја одведено је у хрватске логоре, од чега близу 24.000 дјеце, од којих је око 12.000 убијено. Хрватски министар Младен Лорковић изјавио је у септембру 1942: „Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште.”
Бањалука је, према границама из 1964 и као општина рођења, имала 4.533 жртве рата. Од тога Срба 3.631 (80, 10%), Хрвата 248 (5, 47%), муслимана 313 (6, 90%), Јевреја 288 (6, 35%), Рома 5 (0, 11%) и осталих 48 (1, 06%). Цивилних жртава је било 3.625 (79, 97%) а војних 908 (20, 3%). Дјеце до 14 година старости међу жртвама је било 1.043 од чега српске 968 (95,22%).
*
Случај Епископа Платона Јовановића
(Свети свештено-мученик Платон Бањалучки)
и проте Душана Суботића
Наредбом усташког Стожера од 23. априла, сви Срби из Србије и Црне Горе требало је да се у року од пет дана иселе са територије бивше Врбаске бановине. Тада је и епископ Платон Јовановић [2]добио наређење да у року од пет дана напусти Бања Луку. За његовог заменика усташе су одредиле проту Душана Мачкића [3] који би био и повереник усташког стожера Виктора Гутића.
Епископ Платон Јовановић је одговорио Стожеру 1. маја да он не може напустити Бањалучку епархију на коју је постављен од надлежних црквених власти
„..без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини, на духовној стражи, за све вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као 'пастир добри који душу полаже за овце своје.' На то сам се заклео и заветовао примајући епископски чин, и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи...“.
Деценијама доцније, његов насљедник на епископском трону, владика
Јефрем, рећи: "Ово писмо спада у ред антологијских одбрана права и
обавеза свештенослужитеља, а прије свега епископа, да остану вјерни
архијерејској заклетви и онда када је лични живот у питању''.
Усташе су у ноћи између 4. и 5. маја одвели епископа Платона у непознатом правцу, заједно са архијерејским намјесником градишким, протојерејем Душаном Суботићем [4] који се налазио у затвору у Црној кући. Бањалуком се прочула вијест 23. маја да је Врбас избацио крупан људски леш брадатог човјека. Сви су потврђивали да се ради о епископу Платону. Свештеник Душан Суботић, убијен је заједно са епископом, након мучења. Радило се о једној од првих свештеничких жртава у НДХ, личности која је била духовни и свјетовни ауторитет у градишком крају прије рата и, као такав, непожељан за нову хрватску државу. Према свједочењу проте Јове Давидовића, убијени Епископ Платон сахрањен је на тадашњем војничком гробљу, данас дио гробља "Свети Пантелија'', у Борику, 24. маја 1941. године, без опијела и било какве пратње. На дрвеном крсту није писало ништа...
„Тек
је сада, онима који су се највише борили против Платона, најжалије
Платона. Нешта се и сада буне, али не да
чује ко од Хрвата, док су у борби против Платона и Хрвати – католици и
муслимани и Нијемци и Јевреји и сви остали све и чули и знали шта се
против Платона говори и ради“
- из "Извештаја" проте Душана Мачкића.
Епископ Платон Јовановић јесте био контрадикторна и понекад импулсивна особа.
Јовановића за бањалучког епископа биле су негативне а неке црквене општине су донијеле одлуку о непризнавању новог епископа. [5] Иако је за епископа бањалучког изабран у децембру 1939, у Бањалуку је дошао 1. октобра 1940, ненајављено и без икаквог дочека. Епископску службу у Бањалуци обављао је свега 7 мјесеци, до своје мученичке смрти маја 1941.
Пре него што је дошао у Бањалуку његови тамошњи противници су успели да нахушкају један број људи који су се противили Платоновом доласку. То је био разлог што је Платон у Бањалуку дошао ненајављено, одмах после добијеног указа краљевских намесника да је постављен за бањалучког епископа. Дужност је преузео без устоличења. Пошто је то био неуобичајен начин преузимања епископске дужности, а да се не би убудуће понављао, Свети архијерејски сабор донео је следећу одлуку: „Поводом ступања на епископску катедру и преузимања епископских дужности у Бањалуци од стране Његовог Преосвештенства бањалучког Господина Платона на досада неуобичајен начин у цркви, Сабор одлучује да се оваква пракса прекрати убудуће, и да се увођење у дужност врши на начин по досадашњој пракси у редовним приликама.“
У
навечерје Другог светског рата, ти, свети Платоне, би изабран за
епископа бањалучког, али због гласа о једној твојој несмотрено ватреној
беседи у Охриду, створи се незадовољство о твом доласку у Бања Луку.
Икос 10. АКАТИСТ светом свештеномученику ПЛАТОНУ (ЈОВАНОВИЋУ),
епископу бањалучком [6]
Три деценије доцније, тачније 1. јула 1973. године, ковчег са моштима владике Платона пренесен је у крипту данашњег Саборног храма Свете Тројице, заједно са земним остацима митрополита бањалучког Василија (Поповића).
Другострадавши, протојереј Душан Суботић, такође је мученик чије име се не сме заборавити. Његова борба за веру и српство беше дуготрајна и протеже се још у време пре Првог светског рата. Налазимо белешку о њему, из аустроугарских архива:
Послије пристизања нових вијести да сумњиви православни свештеници и учитељи одржавају ноћу многе састанке, главнокомандујући, генерал Поћорек, у извјештају од 12. децембра Заједничком министарству у Бечу, ситуацију у Градишци, Виндхорсту и Разбоју оцијенио је повољном. Земаљска влада је сматрала да међу градишким православним свештеницима треба пазити на Душана Суботића, свештеника у Ламинцима.
Хајка на Србе после сарајевског атентата није могла обићи проту Суботића који је одмах, заједно
са другим виђеним Србима, ухапшен и оптужен за акт против државе у
чувеном “бањалучком велеиздајничком процесу”. Осуђен је 22. априла 1915.
на 14 година робије у првој групи “највећих злочинаца”. На дан изрицања пресуде бијаше Велика субота и осуђени пркосно запјеваше тропар “Христос воскресе из мертвих ...” Прота је још неко вријеме тамновао у Бањалуци, гдје је 29. јануара 1917.
у једној већој ћелији са друговима чак прославио и своју крсну славу
Часне вериге, кад га је посјетила и супруга Лепа. Потом тешко робија у
Зеници, све до доласка ослободилачке српске војске 1918. године.
Прото Душан Суботић био је оснивач "Соколског покрета". Прота је уважени члан Српске радикалне странке, па му посебну част чини и
велики Никола Пашић, који га лично посјећује у Градишки. За народног
посланика у Скупштину Краљевине Југославије биран је пет пута - 1920,
1923, 1925, 1935. и 1938. године.
Одмах 11. априла 1941. усташе проту Душана хапсе и затварају у
самостану “часних сестара” и већ ту га бездушно муче. Потом се тортура
наставља у бањалучкој “црној кући”, чији је “станар” био и ономад 1914.
Усташки лист “Хрватска крајина” о хапшењу проте пише како је он велики
прогонитељ Хрвата, подвлачећи да “мора добити заслужену казну”.
Протино унакажено тијело је пронађено 24. маја код села Врбања, гдје је
било и сахрањено до 3. маја 1946. када је пренесено у породичну
гробницу у Градишки.
Страдање проте Суботића у два свјетска рата је парадигма страдања Српске цркве и њеног свештенства. НДХ је још жешће наставила оно што је Аустроугарска (1914 - 1918) чинила према СПЦ, као најјачој упоришној тачки вјековног српског битисања и опстанка. Већ 1941. усташе су умориле 190 свештенослужитеља, а до конца рата од укупно 577 (април 1941) убијено је њих 219, од чега 157 из БиХ, протјерано 334, а тек 18 је успјело побјећи. За то вријеме дјелимично или потпуно уништено је 450 православних храмова, од чега 110 у Бањалучкој епархији. Овом стравичном билансу треба додати и 482 убијена свештенослужитеља од стране комуниста, прецизно задокументованих (др Џомић), из чисто идеолошких разлога и то уз тешка мучења и понижавања. Вјерни обожаваоци Брозовог лика и дјела и данас упорно одбијају да се суоче са овим, као и другим по Србе кобним посљедицама дјеловања “компартије”.
-----
[1] Владимир Димитријевић - ВИКТОР ГУТИЋ, КРВОЛОК ИЗ БАЊАЛУКЕ: СВЕДОЧЕЊЕ ХРВОЈА МАГАЗИНОВИЋ
Аhttps://iskra.co/reagovanja/viktor-gutic-krvolok-iz-banjaluke-svedocenje-hrvoja-magazinovica/
[2] Предраг Пузовић - Свети свештеномученик Платон Бањалучки: Целог живота страдао од својих – докрајчиле га усташе
https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-
https://sr.wikipedia.org/wiki/
Коментари
Постави коментар