КАРАКАЗАН БиХ - 4

Расрбљујуће школство

„Бјеше облак сунце ухватио
Бјеше гору тама притиснула
Пред олтаром плакаше кандило
На гусле се струне покидале.“

Аустро-Угарска је правилно процењивала да је за гушење српске националне свести и насилно формирање "босанске нације" пре свега неопходно просвету ставити под строги надзор — да се деци од најранијег узраста избрише српска национална одредница и усади љубав према Монархији. Зато су српске школе одмах лишене државног финансирања, осуђене на сталну оскудицу, а оне које нису издржале затваране или претваране у државне; власти су посебно водиле рачуна да не примају помоћ из Русије, Србије или Црне Горе.

По запоседању 1878, стање по конфесијама било је: муслимани — 18 руждија, 18 медреса, 399 мектеба, укупно 23.308 ученика; православци — 56 школа, 3.523 ученика; католици — 54 школе, 2.295 ученика; Јевреји — 5 школа, 260 ученика.

У савременој нео-аустрофилној интерпретацији историје (нпр. код Јелене Божић) период аустроугарске управе приказује се као доба реформи и модернизације — школство се, наводно, ширило да "васпитно-образовним радом" учврсти свест о припадности Монархији.[1] Стварност је била друкчија: Монархија је, упркос декларативним обећањима о подизању "заосталог" света, изградила више касарни него школа. Од 1879. до 1906. Земаљска влада је за школе одвојила 1.802.000 круна; за петнаест година до 1891. за затворе је потрошено 1.600.000 круна. Буџет за 1906. износио је 3.750.000 круна за жандармерију, а свега 1.300.000 за школство — те године БиХ је имала 2.500 жандара и 568 учитеља.[2]

Поређење са Србијом, које даје Јован Цвијић, разоткрива размере пропаганде о аустроугарском "успеху": БиХ је имала 253 државне школе и око 100 црквених (православних и католичких), Србија — 1272; сама четири округа која је Србија добила Берлинским конгресом имала су 227 школа, готово колико цела БиХ. Учитеља: Србија 2375, БиХ 810 (од чега преко 200 плаћају црквене општине). На основне школе Србија је годишње трошила 4.577.110 динара, БиХ 1.264.540 круна. Средњих школа: БиХ три гимназије и једна реалка, Србија двадесет; БиХ без универзитета, Србија са универзитетом (80 наставника, ~1000 студената) и преко 2,5 милиона динара издвајања за средње, стручне школе и универзитет заједно.[3]

Попис становништва 1910. показује резултат: неписменост 87,84% (код муслимана 94,65%, православних 89,92%, католика 77,45%).[4] Школе су подизане првенствено у католичким крајевима, затим мешовитим, а у чисто православним само тамо где је већ постојала српска школа — у српском срезу Босански Нови (22.063 становника) свега две државне школе, исто у Дубици (25.823 становника); насупрот томе, католички Столац (34.563 становника) имао је 15 државних школа, а Љубушки (42.402) 13.[5] Ниједна српска школа није добијала потпору од владе, док су школе немачких колониста обилато помагане — Срби су плаћали двоструко: и своје школе и прирез за владине "комуналне".

"Настава је спутана у окове цензуре. Забрањују се школске књиге којима се негује српска свест, име и језик српски... аустријска влада не настоји да одгоји интелигентну генерацију, она настоји да одгоји аустријску генерацију", писало је "Дело", додајући да је "однарођавање" систематски спроведено и у сарајевско-рељевској Богословији: „Однарођавање и у овој школи систематски удешено и посљедица је да имамо доста младијех свештеника без икаквијех идеала осим трбуха“. Ратно министарство у Бечу сматрало је да учење ћирилице "у младости буди веру у сународнике са оне стране границе" — деца су испрва учила оба писма. То је право промењено и родитељи су морали изричито да захтевају да деца уче ћирилицу. 

Последица: у попису 1921, у ослобођеној БиХ, недостајало је писмених пописивача. А два уредништва — "Дело" и, две деценије касније, — сведоче о истрајности последица: чак су и поједини српски чиновници избегавали да се служе ћирилицом у службеној преписци.

 “Каквих све има: Туже нам се грађани да и многи Срби чиновници, који хоће да су велики патриоти, не воле да се служе ћирилицом у унутрашњем саобраћају. Зато упозорујемо све Србе чиновнике да се у будуће служе ћирилицом, ако то не буде помогло, почећемо износити имена оних, који занемарују наше народно традиционално писмо ћирилицу.”

                                    – Српска ријеч, бр. 23, 12.април 1919

Пред рат БиХ је имала свега пет гимназија и две реалке; девет (по Масарику чак 14) нижих трговачких школа сврставало је земљу у произвођача занатских, не интелектуалних кадрова — а званични документ из 1906. тврдио је да тадашњи број средњих школа "данашњој потреби потпуно задовољава". За поређење: Наполеон је за осам година у Далмацији отворио осам гимназија.

Ни код муслимана стање није било боље: 1900. само 10 академски образованих (8 правника, ветеринар, филозоф); тек 1939. Хусеин Алић је поименце навео више од 700, уз процену да је укупан број био око 800, међу њима 62 официра.[6] У здравству — према доступним подацима — на 1.800.000 становника долазило је 135 лекара, 24 болнице и неколико десетина амбуланти.[7]

 

Чија је Српска православна црква?

У припреми окупације, аустроугарски фактори закључили су да цркву треба одмах прилагодити новој управи, за разлику од муслиманских и католичких верских питања која су могла остати недирнута — план је откривен у мемоару барона Темела од 1. маја 1878.[8] Циљ је био јасан: елиминисати православну цркву као фактор интеграције Срба око Србије, спречити да обнова Пећке патријаршије Србији донесе "националноцрквену атракцију" за православно становништво БиХ.

Црква на то није била спремна. Избио је сукоб око надлежности између Карловачке патријаршије, Београда, Цариграда и Беча — чисто политичке природе. Агитација Карловачке патријаршије за припајање није наишла на одобравање, а Кнежевина Србија, свесна опасности од ширења карловачке јурисдикције и за себе, том отпору је допринела. Почетком 1879. свештеници су агитовали за прикључење Српској цркви у Кнежевини — идеја без јавне подршке власти Кнежевине, али са много присталица — на шта је Беч оштро одбио. Аустроугарска и Цариградска патријаршија нашле су заједнички интерес у спречавању српских претензија; суверенитет над црквом преузела је Монархија, а клир се дубоко поделио — врх приврженик Бечу, "народни попови" на супротној страни.

 

Насилно расрбљавање муслимана

"......Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт са католицима и да нарочито спречите приближавање или савез муслиманског са православним становништвом..." — гласила је инструкција Царске војне канцеларије упућена генералу Јосипу Филиповићу 19. јула 1878.[9]

Муслимани су се у првим деценијама опирали одузимању српског идентитета: у споразуму 1901–1902. муслиманска страна тражила је да се призна као део српског етницитета, да ћирилица и српски језик буду званични, и да се око 240.000 католичких досељеника, насељаваних од 1878. ради промене етничке структуре, протера одакле су дошли.[10] Временом је тај отпор слабио и скретао ка истицању посебности БиХ.  

Земаљска влада за Босну и Херцеговину инсистирала је на томе да се у настави историје може толерисати само идентификовање српске нације са православљем и то истицањем девизе да је „Србин само онај који слави крсну славу.“

Сада смо у прилици да разјаснимо једну важну ствар: Један од највећих грехова који се у новије доба приписује Српској православној цркви баш из кругова патриотских, или од оних који се само граде патриотима, је онај о њеном, црквеном, инсистирању да се у Србе могу бројати само православци. Како сад видимо, такво бројање је саставни део подмуклог плана Беча за уништење Срба, који је брутално наметао свемоћни намесник Бењамин Калај. Од њега су ову идеју преузели потоњи унутрашњи разбијачи српства.

 

Муслимани који су се јавно изјашњавали као Срби били су гоњени или премамљивани — Мехмед Спахић[11], младо песник Осман Ђикић протеран из мостарске гимназије[12], Авдо Сумбул, др Хамид Сврзо, др Мурат Сарић завршавали су у тамницама и интернацији. Спахић је 1892. у листу "Дубровник" писао: "Да сте ви угледни синови нашега српског народа знате по живућијем међу вама предајама."

 

Политичко уподобљавање језичко

Земаљска влада је убрзо по окупацији уредбом прогласила да се званични језик у школама зове хрватски; после протеста прешла је на "земаљски" односно "босански земаљски језик". Каснији покушај да се језик прогласи "босанским", у духу Калајеве политике "босанске нације", није успео. Граматику босанског језика (1890) писао је Франц Вулетић, али је тражио да му се име не наводи ако влада инсистира на измишљеном називу; Фрањо Миклошич је одбио да буде рецензент, оценивши задатак научно "скоро немогућим", тражећи да се влада определи за српски или хрватски назив.

Босанска вила се са запрепашћењем питала како и зашто ће Херцеговци говорити новим „босанским“ језиком па с тога „јамачно ће избити откле и граматика херцеговачког језика, јер тако би захтијевала равноправност. Иначе Херцеговци су у праву да протестирају, зашто ће они учити босански, а не херцеговачки.“ 

Политика "босанског" језика је касније донекле коригована. На интерпелацију посланика Шћепана Грђића о становишту Владе према званичном називу језика и питању употребе писама барон Бенко је на седници Сабора одржаној 7. децембра 1911. године одговорио да:

„Земаљска влада стоји на становишту паритета обију писама, и назива језика српско-хрватски, те не би могла ни у будуће подупријети никаква приједлога који би ишао за тим да се ово питање ријеши не једнострани, горе истакнутом становишту опречан начин.“ 

Једна од кључних мета у пројекту расрбљавања била је ћириица. Некадашњи аустрофилски председник српске Владе Владан Ђорђевић то саопштава у својој књизи «Српско питање...», а затим на следећој страни се жали да тада (1909): «босанске власти сузбијају ћирилско писмо латиницом; они под претњом забрањују српско име»... «Доказ да земаљска влада хоће да уништи сваки траг наше народности пружа случај у Стоцу, где су власти, под изговором научних студија, однели надгробне споменике са ћириловским словима наших предака, и после их употребили негде друго као грађу».[13] 

У том расрбљавајућем подухвату, примећује аутор, нашли су се и учени, али политички наивни Срби — међу њима, као пример, Ђуро Даничић.[14]

 

Борба за опстанак црквено-школских општина

Конвенција са Цариградском патријаршијом (1880) дала је Аустрији право да поставља и плаћа митрополите. Крајем 1903. вође аутономне борбе пристале су на компромис с режимом; усаглашена Уредба усвојена је у Васељенској патријаршији 13. јуна 1905, а ћесар ју је санкционисао 13. августа 1905 — после 25 година мучне и драматичне борбе за аутономију православних црквено-школских општина, праћене унутарсрпском неслогом, без готово ичега од првобитних захтева. Иницијатори, Глигорије Јефтановић и Војислав Шола, били су задовољни; школована омладина и свештеници из Србије желели су много више. "Српски Сион" из Сремских Карловаца назвао је борбу "тумарањем од Понтија до Пилата", „трошењем грдног новца“, свађама, инатом и пркосом.  

 Много даље од њих у борби хтела је да иде школована омладина, и учитељи и свештеници пристигли са територије Србије.

У складу са санкционисаном Уредбом избори за црквено-школске општине и епархијске савјете проведени су у току октобра и новембра 1905. године. Заоштреност снага између двије струје у српском покрету била је тада на врхунцу. „Српска ријеч“ је у то вријеме покренула серију чланака под насловом „Наша омладина“ у којима су оштро напали младе интелектуалце. 

На изборима октобра–новембра 1905, старе вође потврдиле су утицај: Шола у Мостару, Коста Кујунџић у Ливну, апсолутни тријумф Јефтановића у Сарајеву.

-----

[1] Јелена Божић — статистика: школске 1888/89 већ 128 основних школа, десетак година касније 193 (22.685 ученика, 12,91% деце); попис 1910: 11,95% писмених; закон о обавезној настави 1911; крајем 1913: 399 народних + 154 конфесионалне + 15 приватних школа, 56.605 ученика (35,55%).

[2] Милош Никић, "Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске окупације (1878–1918)", Црквене студије, бр. 20 (2023), стр. 467–480.

[3] Јован Цвијић, "Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем".

[4] Rezultati popisa žiteljstva u Bosni i Hercegovini od 10. oktobra 1910. godine, Sarajevo, 1912.

[5] Вукоичић, докторска дисертација (наслов и година непотврђени — статистика по срезовима).

[6] Хусеин Алић, "Muslimani s fakultetskom spremom", Narodna uzdanica, календар за 1940, стр. 160–168 (наставак у календару за 1941).

[7] Никола Бабић, "Оснивање организација радничког покрета", Прилози, бр. 7, Институт за историју Сарајево (година на коју се тачно односи статистика непотврђена).

[8] За детаљну литературу о аустроугарској верској политици у БиХ: Petar Vrankić, Religion und Politik in Bosnien und Herzegowina (1878–1918).

[9] Kriegsarchiv Wien, Nr. 69-1/27, политичка инструкција Царeве војне канцеларије генералу Јосипу Филиповићу, 19. VII 1878; вид. и Џевад Јузбашић, "Дискусија", Прилози, бр. 22, Сарајево, 1986, стр. 113.

[10] Момчило Суботић, Идентитет и геополитичка стварност Срба, Београд: Институт за политичке студије, 2012, стр. 80–81.

[11] Мехмед Спахић, лист "Дубровник", 1892 (биографски подаци).
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Васа Чубриловић, Политика Аустро-Угарске према Србима у Босни и Херцеговини 1878–1914,
Београд: Српска књижевна задруга, 1937.

Чубриловић у овој збирци докумената објављује меморандуме, извештаје и преписке у којима се описује политика раздвајања муслимана од православних Срба. У том контексту наводи се и став Мехмеда Спахића да су муслимани који су се јавно изјашњавали као Срби били гоњени или премамљивани.

Да сте ви угледни синови нашега српског народа знате по живућијем међу вама предајама. О томе сте пак и освједочени, пошто и код куће и около куће налазите људе вама равне у материнском језику, у цртама и изразу лица, у тјелесном кријепком развитку, у умној хитрини, у јуначкој искрености, гостољубљу, бива у свему...Читали сте и читате особито историју српскога народа гласовитога и одличног мађарског родољуба вашег министра Калаја... Када дакле Калајева аукторитат називље на темељу знаности Босну српском земљом, а Босанце Србима, а вас бегове бившијем српскијем племићима, вријеме би било да и ви, мухамеданска браћо, изађете из своје ресерве, и да нам се отворено одазовете, тер у нашему брацкоме колу поиграте.

                                                                   Мехмед ефендија Спахић,
лист Дубровник, 1892

[12] Осман Ђикић (биографски подаци).
https://bljesak.info/kultura/knjige/muslimanski-pjesnik-koji-je-kao-srpski-nacionalist-izbacivan-iz-skole/370668

У чланку Смајилбега Шарића, под насловом »Осман (Џикић) у будућности« (бр. 2), : »Србин се рађа у крви, живи и умире у крви. Дивно је носити име тог народа. Није без разлога данас код нас дотле дошло, да име „Хрват“ означује владиновца а име „Србин“ опозицијоналца, прво ропство, а друго слободу«...

[13] Владан Ђорђевић, Српско питање...; пренето код: Лазо М. Костић, "Ћирилица и српство".

[14] Наташа Анђелковић, о Ђури Даничићу и преименовању српског језика у "српски или хрватски" (BBC на српском).