ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 4

 Контроверзе Живка Продановића
I - Пре рата

 

Аутобиографија [1] Србобранца Др Живка Продановића даје нам драгоцене увиде и сведочења о друштвеном и политичком животу војвођанских Срба у Аустроугарској и, касније, у Краљевини Југославији. Оно што издваја ово дело је поштење у сведочењу. Продановић се није либио да отворено пише и о тамним, врло неријатним по нас збивањима, и о у друштву уваженим а и "контроверзним" личностима у српској заједници. Зато су његови записи драгоцени као унутрашње сведочење о српској заједници у Угарској. Не доносимо их као коначну истину о свим Србима тога времена, већ као лично сведочење човека који је из те средине потекао, у њој живео и у њеном политичком и културном животу активно учествовао. Његове оцене припадају њему, а њихову занимљивост управо повећава то што су често далеко од уобичајених и данас прихваћених тумачења.

 

О аутору, Др Живку Продановићу [2]

Живко Продановић, лекар и књижевник, од оца Јована и мајке Катарине, рођене Тедић, рођен је 11. марта 1876. године у Србобрану. Породица Продановић, пореклом из Ужичке Каменице у Србији (село Богданце). Живко је потомак огранка породице која се населила у Србобрану. Велику српску православну гимназију завршио је у Новом Саду 1896., а студирао је медицину у Бечу 1903. године. Живко Продановић изабран је за општинског лекара у Србобрану 1904. године. У једној чешкој кући у Бечу, у којој су се приређивале свесловенске забаве, Продановић је упознао своју будућу супругу Ану Вудрук, која га је од тог доба верно пратила кроз живот.  Имали су троје деце, две ћерке и једног сина: Катицу удату Вукчевић, дипломираног правника; Јованку Продановић, дипломираног филозофа и сина Леа који је, као припадник тајне организације ЈВуО у Србобрану, након провале до које је дошло у Сомбору [3], ухапшен и умро је после мучења у логорима 1943. године.

Живко Продановић је свој живот посветио националном раду.

Др. Живко Продановић је говорио о слободној и народној школи као идеалу свих народа.
„Законски предлози министра просвете погодили су нас у најосетљивију жицу. Тражи се, да се и онај трунак слободе наших школа отклони на штету нашу. Указује нам се олуја, може бити и град. Сва су нам срца пуна тегоба. 3апрепашћени смо да нам се не разруши и црква, и школа, и породица. Па зар јаук да не буде тужан? Били би смо од камена, кад не би смо осетили. Да су у тим предлозима најчистије намере, пошто се не слажу са нашим животом, са нашом историјом, са нашим народним идеалом, они су наперени против нашег опстанка."

Дан, 16. 6. 1935.: 
Српски народни збор у Петровграду 1907 године

Био је радикал, што на прљавом политичком попришту није било ни мало пријатно.

Сентомаш...
„Браник” и „Србобран” јако пропиштали. Нема броја, да се не очешу о Сентомаш, да не нападну Др. Живка Продановића. Силом би хтели, да замажу свету очи, е су радикали у Сентомашу и околини свршили... Залуд либерали говораху свету, да га Др. Живко Продановић хоће да помађари, да га изда. То беше само једно оружје, последње тане — радикална странка достојанжствено брани своје становиште. Све што је најгоре  измишљало се против личности др. Живка Продановића...

                                                                                             Застава, 28. новембар 1907.

Рат је провео као војни лекар у аустроугарској војсци.

Живко Продановић био је у бројној србобранској делегацији изабраних посланика на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи у Новом Саду, 12/25 новембра 1918. године.

Био је народни посланик у Уставотворној скупштини.

Живко Продановић се бавио новинарским и књижевним радом. Још као омладинац и доцније, сарађивао је у многим листовима: Српској речи, Сарајеву, Жени, Женском свету, Застави, Новом Саду, Бранковом колу, Карловцу и другим листовима. Био је уредник гласила Народног већа `Србобран`. Подржао је левичарску омладину када је 1931, која је издавала у Србобрану Наш лист. Писао је песме, од којих је две компоновао Исидор Бајић (У зору и Повратак у завичај). Потписивао се псеудонимом Андрија (Андрија Перков). У Србобрану је штампао 1911. године књигу у три свеске под насловом Мој поглед на свет у којој је изнео своја политичко-филозофска разматрања. Роман Разорено спахијско гњездо објавио је 1926., а потом је, 1927. године, објавио књигу под насловом Из ратне торбице [416] у којој је детаљно приказао доживљаје из Првог светског рата. Умро је у Србобрану 9. јуна 1947.

*

„Ту су Срби почели живети новим културним животом и неких сто и педесет година ту се мислило и писало за цео српски народ. “ 

- Јован Скерлић.

Тешки су били први кораци српског народа у јужној Угарској ка изласку из културне заосталости. Један од најбољих примера јесте дуга борба за Српску православну велику гимназију у Новом Саду.

Замисао о њеном оснивању јавила се крајем XVIII века, а кључни тренутак дошао је 1810. године, када је Сава Вуковић од Беркасова завештао 20.000 форинти за њено оснивање. Његовом прилогу придружили су се други новосадски Срби, па је формиран значајан фонд. Царско одобрење дато је 1811. године, али је Основно писмо формално потврђено тек 1816, када је школа и стварно отпочела рад. Због те разлике 1810. и 1816. се у различитим изворима појављују као године оснивања, односно почетка рада.[4]

Без обзира на терминолошку разлику, значај школе био је много шири од Новог Сада. Србија у то време није имала гимназију, а новосадска и карловачка гимназија постале су важни центри образовања српске интелигенције. Новосадска гимназија била је једна од главних установа кроз које су се образовали будући професори, писци, политичари, научници и јавни радници.[5]

Оснивање школе није ишло лако. Поред финансијских тешкоћа, било је потребно савладати и административне препреке, а девалвација аустријског новца 1811. године знатно је умањила вредност Вуковићевог прилога. Ипак, уз помоћ владике Гедеона Петровића и бројних приложника, гимназија је опстала и развијала се.[6]

Њена судбина после Револуције 1848/49. показује колико су политичке прилике непосредно утицале на српске просветне установе. У периоду Баховог апсолутизма школа је прошла кроз тежак период. Њен рад је био ограничаван, а 1852. године радила је са само четири разреда. Тек је царском одлуком из 1865. поново добила статус више гимназије и право јавности.⁴

Нови период у животу школе почео је са слабљењем Баховог апсолутизма. Српски језик је постепено враћан у средиште наставе, а школа је остала једно од главних средишта српског националног и културног живота у Новом Саду.

Постојала је разлика између новосадских и карловачких гимназиста. У Карловцима су многи ученици долазили из Лике и других крајева. Личане је у Сремске Карловце привлачила могућност издржавања и школовања са мало материјалних трошкова, док су Новосадска гимназија и њено ђачко окружење били снажније везани за градски живот, национална и омладинска удружења. Новосадски гимназисти, и у школи и ван школе, васпитавани су у националном и демократском духу, колико су то околности дозвољавале.

У Новосадској гимназији школовали су се или предавали бројни значајни Срби XIX и почетка XX века: Павле Јосиф Шафарик, Георгије Магарашевић, Милован Видаковић, Јован Ђорђевић, Лаза Костић, Ђура Даничић, Коста Трифковић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Тихомир Остојић, Исидор Бајић, Станоје Станојевић, Јован Радонић, Радован Кошутић, Алекса Ивић и многи други.[7]

Наставом и кроз рад ученика и професора гимназија је чувала национални карактер у условима германизације, мађаризације и снажног државног притиска. Управо због тога њен значај није могуће мерити само бројем ученика или диплома.

Током периода 1868–1909. године у њој је матурирало 920 ученика. Највећи број наставио је школовање на правним наукама, затим на богословским, медицинским и фармацеутским, техничким, економским и трговачким студијама.[8]

И онда је дошла 1907.

Апоњијев закон [9]

Доношењем Апоњијевог закона угарска држава је још снажније подвргла немађарске школе државној просветној контроли. Закон је захтевао да школа и наставник доприносе развијању привржености мађарској држави и свести о припадности мађарској политичкој нацији. Држава је, поред тога, поставила језичке и образовне услове чије је испуњавање непосредно контролисала.⁷

За српске школе то је значило још једно сужавање простора аутономије.

Тихомир Остојић је 1902. године овако описивао положај српске интелигенције у Новом Саду:

„Угарска влада је смишљеном културном политиком, српску интелигенцију потиснула са свих важнијих положаја. Број наше интелигенције сведен је на минимум. Сад већ, може се рећи, у српској Атини има професора, учитеља, свештеника, чиновника, уопће интелигенције, више Мађара него Срба.“

Доношењем Апоњијевог закона 1907. године, мађарске власти су биле на путу да у потпуности изврше асимилацију  немађарских, па тако и српског, народа.

Апоњијев закон имао је 16 тачака у којима се решавало питање надлежности државних и вероисповедних школа, при чему су вероисповедне школе, такође, подвргнуте под Министарство  просвете.

Нарочито је био битан члан да свака школа и сваки учитељ има обавезу да развија приврженост деце мађарској држави и свест о припадности мађарском народу.

Српски професори су тако дошли у скоро безизлазну ситуацију да науче омладину да слободно мисли и чува свој национални идентитет, али да не смеју да се помакну од најужег, најштуријег и најригидније прописаног школског градива и да још под присилом величају мађарску нацију.

У том контексту читамо и Продановићево сведочење о школству:

„Законски предлози министра просвете погодили су нас у најосетљивију жицу. Тражи се, да се и онај трунак слободе наших школа отклони на штету нашу. Указује нам се олуја, може бити и град. Сва су нам срца пуна тегоба. Запрепашћени смо да нам се не разруши и црква, и школа, и породица. Па зар јаук да не буде тужан? Били би смо од камена, кад не би смо осетили. Да су у тим предлозима најчистије намере, пошто се не слажу са нашим животом, са нашом историјом, са нашим народним идеалом, они су наперени против нашег опстанка.“

Дан, 16. јун 1935: 
„Српски народни збор у Петровграду 1907. године“

Живко Продановић о српској и мађарској гимназији -

...Продановићево одељење међутим важило је за бунтовно и тврдоглаво, па је директор Пушибрк одлучио, у једном моменту, да професора Сандића замени много строжим и одлучнијим професором Тихомиром Остојићем чији су покушаји дисциплиновања Продановићевог разреда завршио потпуним неуспехом, а ускоро, после тога, за професора књижевности овом одељењу био је враћен професор Сандић.

Узаврелу атмосферу на српској политичкој и друштвеној сцени су, што је потпуно разумљиво, пратили и ђаци Новосадске гимназије али њима је, управо да би се сачувала аутономност Гимназије према угарским властима, било строго забрањено мешање и учешће у јавном политичком животу. Исто тако, ђаци нису смели да учествују у било каквим јавним прославама, па и славама, уколико нису били специјално позвани, или од Гимназије одређени.

Прекршиоци ових забрана би били избачени из Гимназије. Управо се једна таква ситуација десила Продановићу, који је због кршења ових правила, односно учествовања у прослави славе Светог Саве, на којој се обилато јело, пило, певало и играло до зоре, избачен, на основу пријаве професора Тихомира Остојића, из Српске гимназије, на полугодишту седмог разреда 1895 године. 

Због тога се Живко Продановић невољно уписао у Мађарску гимназију, где је, на његово чуђење био изузетно добро прихваћен, јер су се Мађари трудили да сваког, а посебно ђаке приволе и кроз обавезно комуницирање и одговарање на мађарском језику, полако, као кроз игру, асимилују појединце.

Полагано и неосетно убацивало се у цело срце и душу омладине једно те исто, да је Мађарска хиљадугодишња култура једина која је у стању, да у Дунавском басену прими и пробуди европско образовање и њихову цивилизацију. А кад се у дечији ум једампут том вером заразио, остало је ишло само од себе. Ренегатски дух ту је могао без по муке, да се шири и царује.

У Мађарској гимназији, Продановић се сусрео са децом многих народности Угарске - Јеврејима, Немцима, Словацима, Русинима. Кроз његове описе о њима можемо стећи утисак каква је била политика Мађара и колико су водили рачуна да млади нараштаји  немађара постану врло брзо њихови најоданији поданици. Тако је Продановић забележио следеће:

Од свих мојих другова Јевреји су били најбрбљивији. Они су и кад су знали и кад нису знали, волели да се што више размећу. И у једном и у другом случају није им ишло од срца. Али да не би од професора случајно заборављени били, сматрали су да је најбоље, кад се човек што више испред других гура /.../. Ако им нешто није ишло у рачун, у то нису радо улазили. Швапска деца међутим, била су много природнија и колико су могла, трудила се и вредно учила. Понизни свој став у свакој и најневинијој прилици су истицала. Била су сретна, да су их Мађари оберучке у своје окриље примили. Словачка и Русинска деца све су срамежљиво прихватала. Вољу за отпором у себи нису осећала. Са Србима се нису хтели а можда ни смели, да се збрате и повежу. Са српском децом ишло је већ теже. Она су много тврдоглавија, него остала деца била.И ма како, да су професори нежни и добронамерни били, са њима су слабо могли да изађу на крај. С тога оног правог ренегатства међу српском децом није у опште било.

Професори у главном су добри психолози и добри педагози. Ђак је скоро све прежвакано добијао, што му је за учење потребно било. Он је само требао, да добро у школи пази и да лекцију уредно препише.

Осим тога све је било и уџбеници и предавања - скраћено, тражило се да се са што мање напора, ђацима учење олакша и омили.

Код сваког предмета пазило се, да се покаже, да и он има неке везе са специјалним мађарским духом. Чак и у математици требало је да се рачуна и закључује на мађарски начин.

Све је било спровођено вешто и на фини начин.

Истина није се пљувало на не мађарску културу али је из дана у дан, доказивано да је само мађарска култура права, виша и врснија.

Разлика између Новосадске српске и мађарске гимназије била је огромна.

Мађарски професори, без икаквог страха од државних власти могли су несметано, да се предаду поучавању ђака. А професори српске гимназије стално су се бојали, да им државна власт штогод не замери и на одговорност позове. С тога су професори српске гимназије у свом раду морали много што-шта да испусте и затаје, што су за право требали да истакну и објасне.

Узмимо само историју. Ни један професор, чак ни баба Јовановић, није се усудио, да нам нешто о историји Срба каже. У потаји ми сами морали смо то да учинимо и много шта друго.

Српски професори држали су се слепо школског програма. Од њега и изван њега нису смели ни лево, ни десно да мрдну.

У мађарској гимназији то је било сасвим друкчије. Тамо су професори изван школског програма о много чему предавали.

Сваког часа донели би по коју дебљу стару књижурину, те нам причали о минулој слави и величини мађарског генија. Много пута доносили су и дневне мађарске новине, те нам читали по неки родољубиви чланак. А из богате библиотеке давали су нам, да читамо најскупоценија издања мађарских писац и непрестано нам сладили њихова савршена дела.

О Тихомиру Остојићу [10] —

У својим мемоарима Живко Продановић даје оштре и изненађујући неконформистичке оцене својих професора, које одударају од романтизоване слике о тадашњим школама које имамо.

Професор Остојић био је високог раста, мршав до костију, сав зелен у лицу. Мрзео је валда на самог себе а поред тога био је до крајности циник.

Све је у њему застарело и рђаво било. Он је уобразио, да је једини позват био да нам гимназију реформише.

Међутим његове снаге биле су сувише недовољне и слабе, да то учине.

Он је од природе био тежак не само на перу, него и на мислима. Његови чланци и списи одавали су човека, који је тешко тесао редове и хиљаду пута поправљао, што је једном написао.

На његову велику невољу, то, што је он мислио, да каже, други су пре њега то много дубље и много лепше казали. Њему је само остало да их, ако може, подржава и да од њих по потреби нешто присваја. Свога рођенога од вредности у себи није имао. Што је имао, то је била његова незајажљива жеља, да и он буде на неки начин славан.

Као што је прошао код нас у гимназији, када је хтео, да уведе реформе, тако исто је пропао и у Матици Српској, када је почео, да проповеда неке своје новотарије.

Уосталом он је доживео судбину, што је обично доживљавају људи, који без довољно талента хоће, да се прикажу као неки необични реформатори.

У почетку можда могу они да светињи засену очи али у току рада и делања, ипак се покаже шта и колико вреде. 

 

О Јовану Грчићу  [11] —

Крајње негативан, веома контроверзан коментар у односу на досадашња сазнања, Продановић је оставио о свестраном професору српског, немачког, латинског и музичког, Јовану Грчићу. Иако Грчић није лично предавао Продановићевом разреду, ипак је остао забележен у најгорем сећању. Између осталог Продановић је о њему забележио:

"Он је у пуном смислу био демон гимназије /.../. Са неправилном, скоро ћошкастом главом, са разрогаченим великим очима, са вазда разјапљеним великим устима /.../, са са истуреном доњом вилицом, са бодљикавом брадом и великом грбом на леђи /.../. Ход му је био женски, очима је као женско не окрећући главе, отпоздрављао. Када се кретао подскакивао је и гледао, да се стражњи део тела што више истакне /.../.

Осим тога био је садиста. При свакој згоди хтео је да наметне своју болесну вољу. Чак ни мучење није избегавао. Жртве које су му случајно у канџе пале, у довољној мери то су искусиле.

Цео његов карактер био је као да је женско срце имао. Волео је зађавице, сплетке и све што се женама допадало! Чак је по женски грдио.

Да би могао неограничено над гимназијом владати примио се, да буде гимназијски библиотекар.

Ту је он од времена на време изводио своје прљаве намере. Домамљивао је поједине лепушкасте ђаке, па их је полагано гледао, да за себе придобије. Давао им је цигаре а ако је пушење строго забрањено било, нудио им чоколаде и бомбоне, давао им порнографске слике да гледају, гурао крадом новац у њихове џепове и на послетку обављао са њима перверзне сексуалне изгреде.

Свака његова жеља ма како фино прикривена била, учињена је да задовољи његове сексуалне прохтеве. Услед тога програм његовог рада у школи и ван школе био је скроз разоран и рђав.

Он је чак у програм Светосавске беседе, што год више могао, од тог перверзног схватања уносио! Певало се, рецитовало се, свирало се а све, да се у потаји задовоље хомосексуалци.

Годинама је то несметано радио. Јавно мњење задуго о томе ништа није знало. Тек после безбројних жртава, заобилазним путем, дознало се нешто.

Тадашња бечка и пештанска омладина одмах после тога једнодушно је затражила од патроната, да Грчића смени.

Патронат се у почетку доста колебао али на послетку под притиском очевидних чињеница морао је, хтео, не хтео, да жртвује Грчића.

Погрешке, злоупотребе и недела, што је Грчић у то време починио, биле су тешке природе. Он је међу школску омладину убацивао кад год је зажелео нездраве мисли, будећи у њима најниже нагоне.

Да је Грчић искључен (пензионисан пре времена), наводи и Трива Милитар у својим сећањима, да се при сеоби Гимназије у нову зграду (1901) "због болести пензионисао и Грчић".

О српској студентској омладини  —

Истина Аустругарска је још постојала и то као велика сила, али њено битисање било је потпуно старачко. А тако њено животарење сметало је, не само себи самој, него и целокупном напретку централне Европе.

С тога, да би се у том делу света створио ред и слобода, морала је Аустроугарска да исчезне.

Њено расуло никакви политички мађионичари нису могли више предупредити.

Било је само питање времена, када ће та огромна царевина, да се распадне.

Српска војвођанска омладина у Бечу била је међу првима, која је ту истину открила.

У то време била је то смела и опасна замисао, али омладина ко свака омладина није на то обраћала пажњу. Њој је пред очима лебдела идеја. Она се ње држала, макако, да се су неки сумњали у њено остварење.

Вође тог покрета били су: Ја, Пера Путник, Светислав Стефановић, Стеван Добричић, Ивић, Кротин и други.

Да бечка тајна полиција не би ушла у таг нашим договорима, већало се у подрумима Пауланерхофа, где су на улазима за то време стражарили наизменице наши верни другови. Била је то права завера и као нека тајна организација у духу тадашњег ратоборног доба.

 

О Бечу и Пешти —

... Најезда средњег сталежа, особито Јевреја била је из дана у дан све жешћа. Та нова, разнолика буржоазија тражила је све упорније, да се и о њој поведе рачуна. И она је хтела да своју улогу што бучније представи.

Под тим тешким притиском морала је аристокрација у много чему, да попусти. већ су неки новчани људи успели, да се увуку у кућу и у породицу најотменијих аристократа.

У опери, у позоришту, на концертима, свуда су се видели велики бутони и скупоцене хаљине буржоаских дама. Мода сва била је у служби њиховој са свим могућим шареним костимима. Све дречеће фарбе са са најскупоценијим украсима биле су им драге.

У вече, кад би на стотине сијалица засијале, шепуриле би се оне без икаквог финијег манира. Видело се одмах, да су врло далеко од праве аристокрације биле. И кад су најнежније биле, избијао је из њихових очију само суров и препреден поглед. На брзу руку, без икаквог укуса, обукле су се у најскупоценије одело али душе њихове биле су још увек сирове и ниске. Њихови мужеви, ловећи у мутноме, дали су се на најсумњивије послове, не црвенећи, ни када су најпрљавије  обављали. Та нова новчана аристокрација за час је упропастила свој глас. Осим тога, она је не презајући ни од чега, уплела у своју мреже свакога на кога би само наишла, ослањајући се на своју материјалну и политичку моћ. Без њеног знања и њене помоћи нико ни у Пешти, ни у провинцији није смео да мрдне. Њене руке биле су умешане у све државне послове и у све могуће прљаве афере. Цела индустрија, трговина и банке биле су у њеној моћи.

Та нова новчана аристокрација била је не само свемоћна, него и једина сила, што је у то доба неограничено владала у Мађарској.Цело друштво  морало је по њеним жељама да игра. Остали слојеви били су ту само, да задовоље њене неутољиве прохтеве.

У таквој средини као печурке ницали су разни мањи и већи криминали. Суд је више пута морао, да зажмури, да не види гадне ствари и прљаве мотиве.

Скоро све новине, за дебеле паре, шириле су свакодневно њену лажну славу. Истина, јавност је стално била узнемирена али одлучни и свесно нико ништа није предузимао. Већ се поверовало да је судба тако и само тако хтела.

Посред тако нездравих прилика и вештина и музика скренуле су на страну.

Најневероватније и перверзне ствари писале су и чиниле а музика и песме сасвим су поциганеле.

 

О Текелијануму  [12] —

У Будиму и Пешти за време мог бављења 1904 године било је неколико српских кућа. Оне су, изгледа једва могле, да се у мору мађарског шовинизма, одрже. Њихова деца једва су говорила српски и то са рђавим мађарским нагласком. Са њима су Ђаци Срби са Пештанског универзитета само по кад-кад долазили у додир.

Велики број Срба ђака становао је у текелијануму у задужбини Саве Текелије. Ту је иначе био центар српских ђака и српске омладине што се у Пешти налазила.

Кад сам у Пешту дошао, управник текелијанума био је чика Стева Поповић, врло вешт козер и уман човек али до крајности сумњивог карактера. Он је код Мађарске владе уживао леп глас, и код српске омладине, како код кога. Њега су филистри и споразумаши стално хвалили а чврсти и часни карактери из дна душе мрзели. Био је велик демагог и превртљив кајафа. Он је омладину колико-год је могао, корумпирао, и гледао, да је што више од народа удаљи.

Под таквим жалосним околностима ни академско друштво "Слога" није могло, да се развија. Свуда је чика-Стевини прсти били умешани. Његове пришипетље водиле су ту главну реч.

Тако је семе, што је годинама сејао, на велику жалост уродило плодом.

Многи Пештански омладинац, кад је свршио школу и из Текелијанума изашао, био је потпуно неспособан, д а са својим народом подели добро и зло. Никакав јад, ни бол народски није могао његову душу да потресе. С тога се од њега најмање  могло захтевати да у корист и на добро народа, тури руку у зољино гњездо.

Поред све те гнусобе, ја сам, док сам у Пешти био, ипак покушао, да бар неког од омладинаца освестим. Али велика апатија, што је међу њима владала, није дозвољавала да њихова душа ма за часак више полети. Са горчином и тешким разочарањем, без успеха морао сам да напустим сваку наду.

Тадашња Пештанска омладина, никако није хтела или није умела, да види сјај нове зоре што се далеко на светском позорју сјала., наговештавајући свету долазак другог, новог доба. Она је, изгледа, више волела, да чека и да робије него, да се жртвује.

 

О издаји војвођанске српске елите —

Продановић је, у оквиру друштвено-политичких дешавања код Срба у Јужној Угарској у прве две деценије ХХ века, описао и издају српских националних интереса који су према његовом мишљењу учинили некадашњи борци за српску ствар, који су се однародили зарад бољег живота и очувања својих положаја. Међу најгоре Продановић је је убрајао уредника новог листа "Српство" Милана Л. Поповића [13] и последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића [14]. Продановић указује да је Поповић, између осталог, у својој књизи "Срби у Угарској и Србија као пијемонт Српства" написао: "Србија није онај поуздани чамац, за којим треба наш народ у Угарској, да се навезе. Ми немамо више времена да сањамо о Душановом царству и да стварамо неке идеалне политичке комбинације. Србија чини у спољној политици авантуре и изазива слом. Не флектирамо на политичку улогу Србије".

За патријарха Богдановића, Продановић је забележио да је на једној седници Горњег дома Угарског сабора средином 1913, изјавио: "Мислим, да се према досадашњем писању новина могу очекивати нови сукоби. Да бих умирио своју савест, изјављујем, да потпуно одобравам политику грофа Бертхолда и имам пуно поверења у његову политику /.../. Мада Срби грчко-источне вере, који живе у земљама Угарске Круне осећају братски са својом браћом исте вере и племена на Балкану, ипак е се држати чврсто своје наслеђене привржености према личности каљевој и љубљеној домовини". Према Продановићу "политика грофа Бертхолда била је најгрубља и најнемилосрднија политика, која се водила против Србије и целог Српства. Ту његову политику могао је одобравати само онај Србин, који је потпуно заборавио на материно млеко и постао народни издајник".

О Стеви Дунђерском —

Дугогодишњег председника Општине Србобран Стевана Дунђерског Продановић није ценио. Према Продановићевим речима "чика Стева" је /НАП: насупрот увреженим мишљењима/ био све, само не наклоњен Србима. Он је "као неки паша заповедао не само бележнику и кнезу, него и самом среском начелнику. Њега је, ако је требало, потпомагао барон Војновић, десна рука грофа Тисе. Али за ту услугу морали су његови људи (500-600), при избору посланика, сви гласати за владину листу. Колико је то био губитак за општу српску ствар, за љубав једног човека и за љубав једне куће, напустити општи српски фронт и поцепати народну снагу".

...Даровит и вредан поп Миливој Сивачки, морао је на крају да се мири и да амина господар Стеви.

Свако боговетно јутро морао је Стева Ружић, општински писар, иначе Дунђерска потркуша, да исприча господар Сетеви све интимне догађаје, што су се у току дана и ноћи у Србобрану одиграли. Особито су га занимали кућевни спорови међу супрузима: Из свега се тога се види се да је господар Стеве дух ограничен и низак био а да му је срце само живо и пакосно осећало.

Осим тога због сваке ситнице био је напрасит и пргав. Морао се брати и дан и час, када је он добро расположен, да се од њега нешто затражи или, да му се нешто саопшти.

Око њега и његове куће, читава војска ласкаваца и улизица, врзла се непрестано. Сви су они хтели, да под његовим окриљем и  његово име нешто ћаре.

На крају по његовој жељи а по узору Мађарске џентрије, основан је клуб.

Како-ли је само бедно и жалосно било! Свако вече, до дубоко у ноћ, пило се и јело, као да је сваки дан слава била. Говорило се много а понајвише о воловима и коњима.

Једном приликом, када је Стеван Поповић као гост у Србобрану био, запитао га је господар Стева, после једне бурне ноћи, како је спавао. Овај ни пет ни шест, ухвативши се за главу је рекао: врло рђаво сам спавао, јер сам целу ноћ сањао, да сам био коњ, па сам се непрестано бацакао. А није није ни чудо, цело вече ни о чему другом није се говорило него о коњима Нико згодније није могао оцртати дух што је у клубу владао него тај духовити одговор чика-Стеве.

Осим тога у клубу се и друге ствари расправљале. Причало се на широко и на дугачко о разним авантурама што је бачка џентерија правила, а баснословним сумама, се на картама губило; о будућим коњским тркама и лову, о коме ће сами барони и грофови, да учествују.

Од чуда би се човек запрепастио, кад би чуо, како они о свему томе говоре.

По неки од њих сваки час је, као да му је тамо пупак био отсечен, у Пешту одлазио. Тамо би он по баровима и по сумњивим крчмама, уз циганску музику, тешке паре разбацао..

А када је кући, празних џепова, дошао, причао је лажући сам себе, сасвим друкчије, него што је било.

По његовом причању он мал те не није до самог двора доспео. А са министрима свима редом, био је час на ручку, час на вечери..

Те његове очигледне лажи, поднапити кубикаши, држали су за готове паре и ни један од њих није се усудио, да му ма шта приговорити. На против, сви су га слушали и тражили да им све потанко исприча.

Полагано, скоро неприметво, дух туђински врзао се и шуњао око тог несрећног клуба.

Истина сви његови су били Срби, држали свечаре, говорили српски али њихове мисли и њихови осећаји нису увек били како треба српски.

Без њиховог знања и њихове воље, на, на њих је силно утицало мађарско јавно мњење.

Тако свакодневне мађарске новине, што су они читали, позориште и концерти, што су су по неки од њих посећивали, све скупа непрестано је мењало њихов друштвени живот и њихово целокупно расположење.

Можда ни сами нису знали, колико су дубоко у туђинске канџе пали.

Додаћемо: Није прошло ни десет година, а чика Стева Дунђерски постао је највећи Србин.

Регент Александар стигао са свитом из правца Врбаса. Испред салаша Јоце Пивничког, први сусрет са Србобранцима. Чекало га је 40 фијакера и каруца. Колона се полако  кретала према Србобрану. Прво су ишле каруце Данчике Дунђерског у које је упрегао пет вранаца у којима је седео регент Александар. Одушевљење међу грађанима, који су сатима чекали да поздраве цењеног госта из Београда...За двадесет двоје гостију из Београда домаћин /Стеван Дунђерски/ је приредио свечану вечеру у својој кући. Вечери су присуствовали најугледније личности из јавног, политичког, културног, верског и привредног живота Србобрана [15].

(Посета регента Александра Карађорђевића Србобрану, 27. јула 1919.)

 

О својој унутрашњој борби националисте и социјалисте —
из пера Живка Продановића:

Тадашњи министар просвете Апоњи за то време спремао је свој законски предлог, који је тражио, да за вечита времена сахрани нашу школску аутономију.

По таквом његовом предлогу чак и наши малишани требали су, да се задоје мађарским духом и мађарском речју.

Што нам нико до тада није оспоравао, гроф Апоњи се усудио да нам учини. По његовом виђењу у Мађарској није смела бити само или државна или комунална а конфесионалне школе имале су у току времена, што брже, да ишчезну.

Како се социјалисте о том питању још нису отворено и званично изјасниле, ја и моји другови, Срби социјалисте, хтели смо да их натерамо да то што пре учине.

И заиста на састанку у редакцији Nepszava вође социјалиста и рекли су нам, како они мисле и осећају о тој ствари.

Прво су хтели на пречац, да нас збуне. Откуда, да ми као социјалисте бранимо вероисповедне школе; откуд да се ми као социјалисте толико за народност залажемо.

То никако није социјалистички и прав пут и они такве социјалисте не могу признати за своје верне приврженике.

Затим су нам на дугачко и на широко изнели, како су су државне  школе куд и камо боље него исповедне школе него исповедне и да је сваког доброг социјалисте дужност, да се против тих поповских школа, без много устезања, дигне.

Без икаквог даљег расправљања, ми смо вође мађарских социјалиста напустили, потпуно уверени, да су они као и гроф Апоњи, обични мађарски шовени били.

Ипак, овај састанак за мене није био од мале вредности.

Ја сам се већ у Бечу поколебао, кад сам видео како социјалиста Дашчански против Немаца брани свој свој пољски народ и кад су се Аустријанске социјалисте поделиле на народносне групе. Већ тада ми је било јасно да социјализам, када је у питању нација, не може да корача својим једностраним путем, него у много чему, мора да се мења, како га народне масе желе и кроје.

Код мађарских социјалиста, социјализам је био само лепа маска, јер су у души њихових маса господариле сасвим друге идеје, што са социјализмом нису имале никаквог додира. Мисао о величини и слави Светог Стевана била је увек будна и увек моћна, кад је било у питању на коју страну и којим путем треба да се пође.

И ако сам био уверен да се цео свет полако ка социјализму окреће, ипак ме је искуство научило, да и национализам има своје дражи. Које од тога двога народ више воли и негује, то на крају и побеђује.

Кад-год сам сам себе питао, јесу ли Мађарске социјалисте, Мађари или социјалисте, увек сам само један одговор чуо: не веруј им, они нису социјалисте, него увек прави, правцати Мађари.

А кад само опет себе питао: хоћу ли у социјалисте... одговорено ми је, да и даље останем социјалиста али да не заборавим на своју личну слободу и на своје материно млеко.

То уверење постало ми је право вјерују, чега сам се требао непрестано сећати. Никад га ни за тренут, не би смео изневерити.

Оно је требало да ме брани и да ме штити, ма како се коло среће окрећало.

*

И у томе се његово сведочење уклапа у ширу историју пречанских Срба коју смо већ видели: борба за црквено-школску аутономију, борба против мађаризације и унутрашња политичка борба нису били одвојени процеси.

Били су један исти спор око једног суштинског питања:

ко ће одлучивати о томе шта ће српски народ у Угарској бити.

-----

[1] Сања Гавриловић Мемоари др Живка Продановића – између истине и контроверзе
https://arhivvojvodine.org.rs/memoari-dr-zivka-prodanovica-izmedju-istine-i-kontroverze/

[2] Тоша Искруљев - Србобран и Србобранци, Др Живко Продановић

Дан, 9. 3. 1938,
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:BMS_00003_19380309|page:6|query:србобран%20др%20живко%20продановић

Дан, 10. 3. 1938.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:BMS_00003_19380310|page:6|query:србобран%20србобранци%20тоша%20искруљев

[3] Владимир БАЉИЋ и Слободан ПОПОВИЋ: Четници у Бачкој 1941-1944.
https://www.pogledi.rs/cetnici-u-backoj-1941-1944-26271.html

[4] О оснивању Српске православне велике гимназије у Новом Саду, прилогу Саве Вуковића, царском одобрењу и формалном почетку рада видети Српску енциклопедију и историјат Гимназије „Јован Јовановић Змај“. У изворима се 1810. узима као година оснивања фонда и Основног писма, док је формално одобрење уследило 1811, а Основно писмо потврђено 1816. године.

[5] О значају Новосадске српске православне гимназије за српску културу и образовање видети историјат школе и радове о њеном развоју у XIX веку.

[6] О прилогу Саве Вуковића, девалвацији из 1811. и улози владике Гедеона Петровића видети изворе о оснивању гимназије.

[7]  Само у периоду од д 1868 до 1909. године у Српској гимназији у Новом Саду матурирало је 920 ученика. највише њих, 317, затим је учило правне науке. Богословске науке 223, медицину и фармацију  175, техничке науке 42, економске  науке  21,  и трговачке  науке  15. 

[8] Подаци о броју матураната и њиховом даљем школовању потичу из историјског прегледа Новосадске гимназије који је коришћен у првобитној верзији текста.

[9] О Апоњијевом закону из 1907. и његовим последицама за немађарске конфесионалне школе видети литературу о угарској школској политици и мађаризацији; 

[10] Тихомир Остојић
Саша МарковићУ ПОТРАЗИ ЗА ПОЛИТИЧКИМ ИДЕЈАМА ТИХОМИРА ОСТОЈИЋА
https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2018/06/SPM-59-15.pdf

[11] Јован Грчић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D1

[12] Драган Јаковљевић, Даница Аћимовић ЗНАЧАЈ ПЕШТАНСКОГ ТЕКЕЛИЈАНУМА У СРПСКОЈ КУЛТУРНОЈ И КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2560-3205/2018/2560-32051810289J.pdf

[13]

„Срби у УГАРСКОЈ и СРБИЈА“. — Сасвим је природна ствар кад непријатељи српскога народа, да би доказали политичку и културну неспособност српске расе, рђаво пишу о Србији. Али чудноватно је када тако пише један Србин, један српски новинар, уредник једног листа који носи име „Српство“! Г. Милан Л. Поповић оштампао је из „Српства“ жалосне чланке „Срби у Угарској и Србија као пијемонт Српства“. Писац у Србији не види ништа друго до „хаос“, „поприште борби завађених страначких табора“, „спољну политику авантира“, штампу на „ниском нивоу“, политичку борбу „страшну и срамну“, народ „неповерљив и непросвећен“, „погледе на просвету, религију и морал пометене, искварене и изопачене“, а поврх свега, — бање које су „гњезда прљежи и хигијенска страшила за културна човека“. Све то да би се — за чији рачун? — осудила „спољна политика авантира“ Србије, и да би се каљањем Србије и убијањем вере у њу, одбранила извесна сумњива „политика чињеница“ и анационална „реална политика“ извесних „српских“ кругова у Угарској. Ми нећемо да пустимо крупну реч да је оваку ружну књигу могао написати само један рђав Србин, али можемо казати да ју је писао човек код кога је национално осећање врло слабо, и који о правој Србији, оној која мисли и ствара за цео српски народ, ни појма нема.

Н.
Српски књижевни гласник, 1.1. 1912.

Али гле(!) обрта: двадесет година касније наилазимо на сенатора (!?) Милана Л. Поповића. У једној оштрој новинској полемици у Правди наш сенатор истиче поносито себе као човека “неустрашиве националне свести” и “грађанске одважности”, док своје критичаре са високим презиром оцењује као “анонимне кукавице” и “подле грошићаре”!

Правда, 8. октобар 1933. год.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00042_19331008|page:12|query:милан%20л%20поповић

Четири године касније, у једном извештају Времена (24. март. 1937.) са сесије Сената, у делу са поднасловом “Национализам и српство сенатора г. Милана Поповића”, цитира се горња критика Поповићеве писаније “Срби у Угарској и Србија” и тада сазнајемо да је аутор критике Јован Скерлић. Овај пут Милан Л. Поповић је одустао од реплике.

Време, 24. март 1937.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00043_19370324|page:4|query:српство%20л%20поповић%20милан

Коначно, у фељтону који је писао Лајчо Клајн у Борби (6. 12. 1989.), где изнете тврдње генерално не треба прихватати  претерано озбиљно, пошто се очито ради о типично комунистички “прежваканој” историји, наводи се да је Милану Л. Поповићу суђено као сараднику владе Милана Недића и једном од “организатора Новосадске рације” (?!). Но, оно што је посебно интересантно, нехотично Лајчо Клајн даје још једну потврду да је у Бачкој постојала снажна организација ЈВуО.

Борба,6.12.1989.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00064_19891206|page:13|query:милан%20л%20поповић

[14]  Патријарх Лукијан Богдановић, био је дуже време оптуживан од српске јавности за издају српских националних интереса, посебно, од стране  радикалско настројене Заставе.  Наглашавано је да је мађарофил и да се залагао за увођење мађарског језика у српске основне школе, као и да је подржавао политику притиска Аустроугарске на Србију.

А тек патријарх Лукијан! Тај ти је био прави обешењак и херцбрехер пештанских дама. Као будимског владику јуриле су га мађарске грофице. Једном сам га у Карлсбаду срела у цивилу, хохелегант, мало бео у лицу, и са прекрасним црним очима ухваћен болешћи, али никоме се није никада жалио, увек отмен и дискретан. И смрт му је остала загонетна... И он се возио фиршпенером, само је Бранковићеве беле липицанере заменио црним араберима, нико није знао да репрезентира као он, био је рођени господин.”

- Тетка Пава

Код Медаковића налазимо и опис како је Богдановић док је био епископ Будимски, на крају литургије за Богојављење видевши чувену пештанску глумицу Клару Кири, пришао јој и пољубио руку. Исти опис налазимо и код Борислава Михаиловића Михиза у Аутобиографије о другима. (Дејан Медаковић, Ефемерис, књ 1, Београд, 1995, 322 passim; Срђан Ерцеган, Лукијан, Сремски Карловци, 2013, 319)

Горан Васин НЕСТАНАК И СМРТ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА У ПРЕЧАНСКОЈ ПОЛИТИЧКОЈ ЈАВНОСТИ
https://pdfcoffee.com/--4650-pdf-free.html

[15] Миленко Генчић ГОСПОДИН ИГЕНЕШ
http://srbobran.net/index.php?p=news&newsid=2169

[16] Милета Марковић - Преговори ни на чијој земљиhttps://www.politika.rs/scc/clanak/343030/Pregovori-ni-na-cijoj-zemlji

Референтна литература

Живко Продановић, Мој поглед на свет, Србобран, 1911.

Живко Продановић, Из ратне торбице, 1927.

Живко Продановић, аутобиографски записи и сведочења о животу Срба у Војводини.

Тихомир Остојић, радови о српском школству и културном животу у Новом Саду.

Дан, 16. јун 1935, „Српски народни збор у Петровграду 1907. године“.

Застава, 28. новембар 1907.

Дејан С. Микавица, радови о Србима у Хабзбуршкој монархији, српском школству и црквено-школској аутономији.

Радови о историји Српске православне велике гимназије у Новом Саду.

Референтна литература о Апоњијевом закону и мађаризацији српског школства.