КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 3

Спрега чудовишта

„Чинило ми се онда да је хрватском комунисти био ближи сваки пургер, зато што је Хрват, него београдски пролетер, зато што је Србин“.

- Савременик, професионални револуционар, иначе Србин пореклом из некадашње Војне Крајине, верно је пренео расположење својих сабораца које је нетом обликовано.

 

„Нигдје у ниједној земљи на свијету није се скупило толико доклаћених шићарџија, колико на светом хрватском тлу, који живе од Хрватског Народа, ну умјесто да му за то дају хвалу, и да му помогну у његовој надчовјечној борби за слободу, они служе туђинском наметнику и тирану, а пију и сишу крв хрватском сељаку и раднику“

- Усташа, српањ 1932.

„Револуцијом, крвљу и оружјем треба срушити туђинску тиранију и успоставити независну државу Хрватску; У ту сврху купе се борци у револуционарне усташке редове, за тај циљ опремају се и наоружавају усташе. Усташка хрватска револуционарна организација знаде узроке несреће, ну знаде и средства, којима се стиче слобода, спас и срећа хрватског народа. У том циљу, на том путу, прегазити ће све запреке чврстом оружаном руком“

Усташа, вељача 1932.

„...који не знају и који неће да знаду, да је доба папирнате и језичне борбе прошло, да ништа није користило, да сада води и да ће водити главну ријеч пожртвовност, револвери, бомбе и оштри бодежи хрватских усташа (…)“

- Усташа, листопада 1932.

„Масе радног народа, доведене до незапамћене беде и невоље пљачкашком капиталистичком политиком великосрпске војно-фашистичке диктатуре и привредном кризом, дижу се на борбу против владе крвавог краља Александра последњег. По читавој земљи ваља се талас протеста против злочиначке војно-фашистичке диктатуре. Успркос забрана одржавају се састанци и зборови, све чешће и чешће долази до демонстрација и сукоба радника и сељака са полицијом и жандарима. Раднички штрајкови се множе успркос терора владе и послодаваца и издајства социјалфашистичких вођа. Гладни сељаци у масама јуришају на државне магазине и разносе одатле жито да нахране своје породице, истерују из села екзекуторе који долазе да продаду сељаку последњу краву и њиву за порез и дугове зеленашима. Местимице радници и сељаци одлазе у шуму и започињу усташку борбу против државних власти. Чак и у војсци, коју је великосрпска буржоазија и њена монархија сматрала за свој најсигурнији ослонац и нарочито чувала од сваког револуционарног утицаја, почиње да се организирају побуне војника и официра. Незадовољство се шири из дана у дан, из дана у дан се сврстају у борбу нови слојеви радника, сељака, градске сиротиње, радне интелигенције, угњетених народа. Фронта бораца против. диктатуре расте сваким даном и све више поткопава тло под ногама диктатуре“

- Пролетер, бр. 26, рујан 1932.

 

„Сви као да очекују дан опће освете, дан кад ће започети опћа и одлучујућа борба против омраженог режима. (…) У таквим случајевима радницима и сељацима треба тумачити, да није довољно ако се са стиснутом песницом у џепу чека неки ‘осветнички дан’. Ни један народ и ни једну класу не може нитко ослободити ако се они сами својом властитом борбом не ослободе. Војно-фашистичка диктатура неће се распасти аутоматски сама од себе. Свргнуће великосрпске војно-фашистичке диктатуре неће се извршити на тај начин што ће се једног лијепог дана дигнути масе саме од себе на наоружани устанак. Оружани устанак маса мора се припремати и то упорно и суставно. Пут који води к оружаном устанку маса јесте њихово увлачење у свакодневну борбу за поједине и дјеломичне захтјеве, ширење и јачање те борбе и њено подизање на ступањ опће борбе против диктатуре. Војно-фашистичка диктатура, национално и социјално угњетавање, израбљивање са стране послодаваца, зеленаша, банака и велепосједника – све то може се срушити и уништити само на основу развијања свакодневне борбе у фабрикама, селима и улицама.

Уздај се у се и у своје кљусе – вели народна пословица. Борбу треба водити сада и не чекати да нетко други дође и ту борбу води”

- Пролетер, број 2, вељача 1933.

„Доље великосрпска војно-фашистичка диктатура! Живјела радничко-сељачка влада! Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом! За слободу штампе, збора и договора!’

- Пролетер, бр. 24, рујан 1932.

„Не дајмо да фашисти и фуртимаши муте и да разбијају слогу хрватског народа! На рад! На борбу! Хрватски комунисти у борбу за остварење свих горе наведених задатака! Докажимо и ријечју и дјелом, да смо ми прави синови Хрватског Народа! Докажимо да ми волимо свој народ и своју домовину!“

- Пролетер, бр. 12, студени 1937. 

За југословенске комунисте национално питање постало је једино средство револуције – начин на који се у вишенационалној средини једино може доћи на власт. КПЈ је имала извесни утицај у сиромашном становништву, али и међу многим екстремним националним покретима у Краљевини који су се борили за разбијање државе. После успеха на првим изборима, у КПЈ су превладали људи који су заговарали директну револуцију и долазак на власт насиљем. Једна од битних карактеристика тог опредељења био је и тероризам који су, у првом реду, тражили хрватски комунисти који су у својим иступима у многим правцима били радикалнији и од хрватских националиста, а често са њима водили и усклађену политику.

На 3. конференцији КПЈ, oдржаној у Београду од 1. до 4. јануара 1924. године, усвојен је став да је југословенска држава створена под „диктатом империјалистичке политике Антанте и српске владајуће класе“ и да у њој „владајућа класа српске нације“ угњетава остале нације. Зато је подржано и право отцепљења „угњетених“ нација, односно, у случају мањина, прикључење њиховој националној држави. Речено је и да национални конфликти стварају „погодно тле“ за револуционарни покрет. Зато се ти конфликти нису смели потискивати, а још мање негирати, већ их је требало чак заоштравати и пренети на „класно тло“. У том смислу, требало је повести борбу за стварање „радничко-сељачких влада“ у Хрватској, Словенији, Далмацији, Босни и Македонији: „Признавање права самоодређења народа без борбе за његово постигнуће било би лицемерно“.

Комунисти су као могуће савезнике процењивали све покрете по томе колико се они залажу за отцепљење, односно за разбијање Југославије. Главни елемент сарадње био је степен негирања државе. У писму IKKI [Извршни комитет комунистичке интернационале] руководству КПЈ, упућеном маја 1930. године, тражено је, поред осталог, да партија закључује “борбене споразуме” с оним групама национално-револуционарних покрета који заступају оружану борбу против диктатуре, у месним или ширим размерама.

Од свих грађанских групација за комунисте је политички најпривлачнија била Хрватска странка права (франковци), касније усташки покрет, по истоветним националним циљевима: разбијање Југославије и стварање самосталне хрватске државе. Разлике су биле највише у методу борбе: франковци, односно усташе, служили су се и терором, док су комунисти (након сопствених горких искустава) то сматрали изнимним средством и углавном заговарали оружани устанак маса. Истина је да су комунисти приговарали Павелићу и неким другим усташама занемаривање социјалне компоненте, али без икакве двојбе подржавали су националну тежњу усташа за властитом државом и слободом. 

Комунисти су се све више приближавали и Радићевом ХСС.

Још више од повезивања са ХСС-ом, владу Краљевине СХС je бринуло зближавање комуниста са македонским револуционарном органи-зацијом ВМРО. Претпоставке за то зближење пружиле су одлуке Коминтерне. Балканска комунистичка федерација, која се до неуспешног комунистичког устанка у Бугарској септембра 1923, састајала наизменично у Бечу и Софији, дефинитивно је пребачена у престоницу Аустрије крајем 1923. године. БКФ је у целини у том тренутку главни фокус свог рада усмерио на остваривање савеза са такозваним националним револуционарима, а у првом реду са ВМРО.  Коминтерна је све отвореније критиковала недовољно посвећивање продубљивању националних подела у Југославији и недовољно ослањање на националисте из „потлачених“ нација. Независност Македоније, Хрватске и Словеније сматрана је императивом за остваривање Балканске комунистичке федерације. Овај став кодификован је одлукама V конгреса Коминтерне (јун-јул 1924), који је пред КПЈ ставио обавезу „ревизије конституисања КСХС“ и диктирао сарадњу са незадовољницима у њој. Центар антијугословенске делатности постао је Беч, због чега је Краљевина СХС више пута протестовала код аустријских власти. Ту је заседао Балкански комитет, који је уз московску Балканску комисију (представници Револуци-онарног војног савета, ИНО ГПУ, Коминтерне, Комесаријата за иностране послове и ВКП) био најважнија полуга у дестабилизацији Краљевине СХС. Све до 1925. године, совјетске власти су полагале велике наде у рад на подручју Балкана, сматрајући да су услови ту најизгледнији за револуцију.

У настојању да се стави на чело хрватског националног револуци-онарног покрета од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Када је Павелић одмах по увођењу диктатуре отишао у иностранство, и ради оружане борбе склопио споразум са ВМРО Ванче Мијалова, тражећи за то ослонац у Италији и Мађарској, онда је руководство КПЈ у емиграцији то званично осудило, али су њени активисти у Југославији управо у том тренутку налазили највише разлога за сарадњу. Омладински руководиоци, који су тада били у врху СКОЈ-а и КПЈ, сматрали су да је Павелићева странка у тадашњој ситуацији “објективно револуционарна” из ових разлога:

“ 1. Због тога што се бори против фашистичке диктатуре и за буржоаско-демократски режим;

2. због тога што жели самосталну Хрватску;

3. због тога што је склона да у овој борби наступа и оружаном силом.”

Они у тој странци не виде фашистички покрет (то је по њима “војно-фашистичка диктатура”, која је у Југославији на власти), већ “грађанско-националистичку странку у којој постоји лева струја… с којом ми сарађујемо и која нам је веома блиска.”

Повезивање присталица усташа и комуниста требало је да задобије неке организационе облике понајпре преко “Групе хрватских националних револуционара”, које је руководство КПЈ настојало да формира поткрај 1932. године. Други начин је био рад комуниста међу усташама. Организованих усташа било је на Корчули и нешто на Пељешцу, и с њима су се повезивали симпатизери комуниста, како би се на тај начин домогли оружја.

Други метод рада комуниста било је успостављање контакта са појединим усташким првацима. У иностранству је контакт био успостављен у Берлину са Младеном Лорковићем, будућим министром унутрашњих дела НДХ. Интервенисао је чак да се двојица његових присталица упуте у Москву, наводно да би се они упознали са решењем националног и сељачког питања, односно да би се научили агитационом раду.

Усташки првак Бранко Јелић [1] у Берлину је имао директну везу са Коминерном. Уопште тада није било ништа необично да се и неки истакнути комуниста обрати лично самом Павелићу. Учинио је то Владимир Ћопић. [2]

У земљи, блиски контакт комунисти и усташе имали су на робији. Групу усташа на челу са Јуцом Рукавином, која је учествовала у “личком устанку”, дочекали су комунисти у Сремско-митровачкој казниони готово као хероје. Прихватили су их као “хрватске националне револуционаре”, а није им много сметало ни то што су се ослањали на Италију и Мађарску. Имали су истоветне циљеве – разбијање Југославије. Лако су се с њима слагали и налазили заједнички језик. Између Милована Ђиласа и Јуце Рукавине, касније озлоглашеног српског крволока у НДХ, као и између других комуниста и усташа на робији “развило се право пријатељство”.

Ђуро Цвијић [3] је опомињао да главни непријатељи нису ни Павелић, ни вође ХСС и СДС, већ су то “великосрпски властодршци и њихов систем угњетавања хрватског народа”.

Како су одмицале тридесете године XX века сарадња између комуниста и усташа је сазревала и постајала све озбиљнија.

„Државни органи Краљевине проценили су да је главни задатак ново-основане Комунистичке партије Хрватске успостава везе и колаборације са хрватским сепаратистима Павелићеве групе који би се искористили у илегалне партијске сврхе. КПХ (Комунистичка партија Хрватске) је у потпуности прихватила усташка начела, уз специјални захтев да се успоставе односи са Совјетским Савезом...Поуздани чланови КПХ и усташа добили су наређења да појачају своју пропагандну и деструктивну акцију, увлачењем у сва национална, културна и друга друштва и организације.“

Као што су комунисти покушавали да се инфилтрирају у усташко вођство, и усташе су и те како успешно увлачени у комунистичке мреже. Они (комунисти и усташе) су врло брзо и лако проналазили заједнички језик, највише због заједничких циљева које су имали. Иако су јавно, преко својих гласила, повремено упућивали међусобне “оштре критике”, њихова практична сарадња досегла је висок степен колаборације.

Када је касније политиком “народног фронта” у Москви направљен заокрет у борби против фашизма, онда се преко вишегодишње привлачности усташа за комунистички покрет прешло лако једном Горкићевом самокритиком да је до “неправилне оцјене” усташког покрета долазило због тога што је он “у наоружању хрватских фашистичких изабраника више гледао као на израз спремности хрватског народа на револуционарну борбу, него – као што је требало – последицу настојања једног дијела хрватске буржоазије да борбу хрватског народа потчини интересима империјалистичких група.”

Свргавање буржоазије класном борбом више није био ултимативни циљ комуниста као у њиховим идеалистичким почецима, већ су постали опседнути рушењем југословенске државе.

-----

[1] Бранко Јелић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Владимир Ћопић -син православног црквењака који се по доласку у Шпанију, изјаснио се као Хрват).  (, члан ЦК и предавач на КУНМЗ-у [Комунистички универзитет националних мањина Запада] у Москви, иначе Павелићев истомишљеник из студентских дана, молећи га за неку личну интервенцију.
- Стефан Гужвица - Владимир Ћопић, Титова несуђена десна рука
https://stefanguzvica.su/sr/analize-i-javni-nastupi/vladimir-copic-titova-desna-ruka/?_rstr_nocache=rstr973644d46d29c47f)
 

[2] Ђуро Цвејић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=13047