КАРАКАЗАН БиХ - 3
„Не умем да волим, могу, дакле, да узмем само жену која ми може помоћи ... у амбициозним плановима. Немам никакав други циљ ... до да задовољим своје амбиције ... не напуштам наду да ћу једном ... владати над неким народом“.
Бењамин Калај
Више од две деценије (1882–1903) скоро неограничени владар и креатор аустроугарске политичке идеологије у Босни и Херцеговини био је Бењамин Калај — мађарски државник кога је одликовао најчистији шовинизам према Србима. Дубоку је бразду заорао у Босни и Херцеговини, толико дубоку да најбогатији плодови његовог орања ничу и у наше доба.[1]
У почетку је исказивао наклоност према Србима, тако да су га Срби из Сент Андреје "крстили" у Србољуба.[2] Дошао је у Србију "као пријатељ" да би се као такав афирмисао у мађарској дипломатији; док је до 1871. (повремено и до 1875) службовао као дипломата у Београду, залагао се, бар у неким акцијама, у корист Србије — у писму канцелару Андрашију од 31. маја 1868. своје залагање у босанском питању објашњава потребом да се српска политика што чврше веже за мађарску, а сам је, признаје, већ тада уверен да ће Босна једном припасти Угарској. Тренутно је најважније било убедити Србе да Монархија нема намеру да се шири према Босни.[†]
Суочен с животном дилемом — да ли да ожени оперску певачицу с којом је везан спонама прве љубави и има ванбрачног сина, а која по друштвеном положају не би одговарала обавезама његовог круга — записао је у Дневнику 29. априла 1869 (стр. 175): "Не умем да волим, могу, дакле, да узмем само жену која ми може помоћи... у амбициозним плановима. Немам никакав други циљ... до да задовољим своје амбиције... не напуштам наду да ћу једном... владати над неким народом." Као што се определио у интимном, определиће се и у јавном животу.
Године 1879. доживеће жељено наименовање за шефа II секције Министарства иностраних послова у Бечу. После Андрашијеве оставке, под министром Хајмерлеом, постаће шеф I секције. Неко време после смрти Хајмерлеа вршиће и дужност министра иностраних послова. Само неће постати министар у овом већ у другом заједничком Министарству, за финансије. Циљ "да влада неким народом" остварио му се на положају министра финансија, кад је, после херцеговачког устанка 1881–1882, добио управу над окупираним провинцијама, са задатком да их за вечна времена инкорпорира у Аустро-Угарску. Из вишегодишњег службовања у Србији закључио је да је најефикаснији начин сламања Срба строго поступање, "стално и доследно."
Дошавши на чело окупационе управе (1882), напустио је ранији став о српском карактеру БиХ и развио тезу о посебном бошњачком народу, носиоцу континуитета босанске државности. Полазећи од Андрашијеве идеје "аустроугарског Балкана", разрадио је целовиту политику: стварање "босанске нације"[3] и босанског језика, утемељење "бошњаштва" као идеологије, продубљавање јаза између православних и муслимана, форсирање муслимана и католика, постепено покатоличавање муслимана, потискивање Срба под изговором борбе против "великосрпске опасности", колонизација римокатоличког живља.[4] Циљ је био да се код муслимана не пробуди српска национална свест и да се БиХ трајно искључи као фактор српског и југословенског уједињења.[5]
После неколико година већ су се појавили списи у којима се тврди да „европска сила реорганизује азијску државу“; а у БиХ се од „сировог готово грубог“ ствара „културан народ“. „Поступак претварања Азијата у Европљанина назива се интересантним експериментом“. Босна је била „дивља животиња ухваћена у кавез“ коју треба укротити.[6]
Један од Калајевих савременика запазио је да је био „потпуно свестан значаја и важности рекламе“ и да је тим мотивисан „на свим европским језицима објављивао књиге о напретку Босне“. Новоформирани Земаљски музеј био је полуга моћи какву су ретко који колонијални центри имали. Под пуном контролом искусних истраживача, ова научна институција формирала је читаву слику о успеху монархије на тлу Балкана. Археолози, етнолози, лингвисти били су позивани да дођу и увере се у успехе који су постигнути. Дошавши у Сарајево, они нису затицали „оријенталну“ варошицу већ средњоевропски град. Ипак, иза фасада стајала је маса неписменог становништва, која је живела и умирала у кулуку на имањима земљопоседника.
...Ово тужно стање, за које се једва могло замислити да може постојати тако близу граница цивилизоване Европе, изменило се окупацијом ових земаља од стране аустроугарске монархије. Од тог тренутка се земља отворила за културна достигнућа; моћ Аустроугарске је обема земљама поново донела дуго жељени спокој, праведност и ред у управи, и на тој основи сваке уређене државе, подржано природним богатством земље и добрим устројством народа, могло је неуморном труду аустроугарске управе успети да већ у релативно кратком временском раздобљу претвори земљу у провинцију у успону. Овај напредак је у најтешњој узајамној вези са достигнућима у изградњи, која га најбоље и манифестују.
Edmund Stix, У уводу у своју књигу о грађевини у БиХ,
коју су новине Bosnische Post 1888. у наставцима објавиле
Колико је успешна била Калајева пропаганда и индоктринација показује и то што је и данас жив мит чак и код Срба о "сретним временима". Колико је међутим реално било сретно време говори број исељеника који се годинама повећавао. Тијеком 1908. године иселило се 613 људи, 1909. године број исељеника расте на 2.538, док 1910. године број исељених расте на високих 17.018. Исељавање је ишло највише у правцу Османског царства, затим Америке и Србије.[7]
Позивајући се на богумилско порекло босанских муслимана — научни фалсификат у геополитичке сврхе — Калај им је покушао да обезбеди национални идентитет и историјски континуитет по узору на мађарску политичку нацију Јожефа Етвеша (модел који ће, у односу према Србима, прихватити и Хрвати). Измишљена је посебна босанска застава и грб; уз владину помоћ издаван је лист "Бошњак". Успоставио је и "модеран" школски систем заснован на интерконфесионалним, а не конфесионалним школама — искуство из Угарске показивало му је да су конфесионалне школе највећа брана мађаризацији. Резултат: 1913. у школу је ишло свега 15% деце школског узраста, отварано је у просеку осам нових школа годишње, а Сарајево универзитет неће видети докле год су ту биле аустријске трупе.[†]
Временом је, увиђајући промашеност идеје о "босанској нацији", тежиште размишљања померао ка могућности стварања Велике Хрватске унутар Монархије, у коју би неизоставно ушле БиХ — за разлику од Велике Србије, која би ишла на штету Монархије и наговештавала њену дезинтеграцију, Велика Хрватска би је територијално проширивала и решавала јужнословенско питање у њеним оквирима. У склопу тога предлагао је Андрашију да се подстакне незадовољство румунске мањине у Србији, покрене мали царински рат отежавањем извоза свиња, измени план железнице да заобиђе српске саобраћајнице, наручивао је провокативне чланке у листовима попут "Видовдана" да би их сам после оштро протестовао, и снабдевао мађарску и аустријску штампу материјалом против Србије.
О самој сржи те политике Калај — по наводу код Василија Ђ. Крестића[8] — пише:
"У Србији сањаре о стварању велике Србије, која би обухватала Босну и Херцеговину... У Хрватској такође, сањаре о једној великој Хрватској... Једном од ова два елемента, свакако, морамо помагати. Хрвати су образованији, имућнији и живе под сређенијим политичким условима, него Срби... У нашим односима са Хрватском, крије се кључ јужнославенског питања. Ако би се остварило помирење између Хрватске и Мађарске, Хрвати ће бити први који ће се окренути против Срба, не само у Србији, већ и у самој Хрватској... Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустро-Угарску... Не само да ћемо раздијелити јужне Славене, него ћемо и за даље дијељење добити одријешене руке."
И заиста, хрватски пук је за пар деценија активиран и индоктриниран до мере да постане најрадикалнији елемент у Хрвата — писац Антун Густав Матош, франковачки оријентисан, забележио је новембра 1908. да "нарочито хрватство Херцег-Босне наткривљује" национално расположење у Бановини, да су тамошњи Хрвати "већ сада организованији и сложенији" и "одвајкада правашки, управо франковачки", и да су Сарајево и Мостар у том тренутку најбоља школа "чистог хрватства."[†]
У истом светлу треба гледати и на неограничену подршку аустријских власти врхбосанском надбискупу Јосипу Штадлеру и вођи језуита у Босни Антону Пунтигаму (генералпрефекту и професору гимназије у Травнику где се школовало више усташких првака, међу њима Анте Павелић). Пунтигамов циљ био је стварање конзервативне католичке елите, верне Хабзбурзима, која би преузела кључне позиције не само у БиХ него и на целом Балкану — полазиште му је било (као и код Франца Фердинанда) да су католици у БиХ "идеални хришћани" и "најпоузданији стални војници цркве и Монархије", а православци "овце без пастира."[9]
За идеологију "калаизма" типичан је извештај школског инспектора у Мостару о српској основној школи у Житомислићу (1896): ученици су "патриотски" оријентисани у аустроугарском духу, добро се сналазе на карти БиХ и Аустро-Угарске, "али нису знали да покажу главни град Србије" — на основу чега је инспектор закључио да су "резултати школе врло задовољавајући."[8]
-----[1] Андрија Раденић, Дневник Бењамина Калаја 1868–1875. Обрада и коментар (биографска основа и извор за дневнички навод).
[2] Борис Радаковић, "Од Србољуба до Србождера (Бењамин Калај)".
[3] Борис Радаковић, "Како је измишљено бошњаштво".
[4] Т. Краљачић, "Колонизација страних сељака у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске управе", Историјски часопис XXXVI (1989), 115–117.
[5] Тврдња да је Калај забранио сопствену "Историју Срба" остаје непотврђена — нема формалних доказа, само индиректни трагови (нап. аутора).
[6] Радован Ј. Субић, Аустро-Угарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд, 2021, 35–36, нап. 219–220.
За „дивљу животињу у кавезу“: Tomasz Jacek Lis, „Bosna i Hercegovina u očima Poljaka – poljski putopisi o Bosni i Hercegovini u austrougarskom razdoblju“, Prilozi 47 (2018), 102–103.
[7] Мустафа Имамовић, Historija Bošnjaka, Sarajevo: Bošnjačka zajednica kulture „Preporod“, 1997, стр. 431.
[6] Бењамин Калај, наведено према: Василије Ђ. Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини XIX века, Београд: Нова књига, 1988. Напомена: интернетски доступни секундарни извори (нпр. С. Јарчевић) приписују цитат Калају и упућују на исту Крестићеву књигу, али не дају архивску сигнатуру; није потврђено да се ради баш о цитату из Калајевог објављеног Дневника (прир. А. Раденић, 2002) — могуће је да је реч о другом мемоару, извештају или дипломатској белешци.
[7] О Пунтигамовом гледању на православце
сведочи и наводна "литанију" Срба
из села Коричани коју је он цитирао као
доказ "духовног сиромаштва" — "...Да нас не ухвати шумар, спаси нас Боже! Од жандармског прогона,
спаси нас Боже! Од швапског суда, спаси нас Боже! Од безбожних
католика... од страшне браће Фрањеваца, спаси нас Боже..."
.Anton Puntigam SJ, Kako me je Bog vodio: Doživljaji i sjećanja, prev. i prir. Ivan Šestak, Zagreb–Travnik, 2023, 47–48, poglavlje „Korićanski Srbi“.
[8] Славенко Терзић, "Бењамин Калај и стварање 'бошњачке нације'".
[†] Извори се налазе у референтној литератури на крају рада.
Коментари
Постави коментар