ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 3

Јован Јоца Лалошевић

Душан Ковачев, најоштрији критичар војвођанског сепаратизма, има лепо мишљење о Јовану Лалошевићу [1]. Ми нисмо сагласни са тим лепим мишљењима, будући да је пут у сепаратизам поплочан лепим жељама. Тај пут је трасирао Јован Лалошевић.

Сомборски адвокат Јован Лалошевић, пореклом из угледне  земљопоседничке породице, био је, пре уједињења, наклоњен  нотаби-литетској политици компромиса са мађарским властима која је била ограничена на очување верског и националног идентитета, а противна идеји о српској политичко-територијалној аутономији.

Јован Лалошевић је пре Првог светског рата био предани национални и културни радник, што није било у сукобу са његовим  конформистичким  политичким нотабилизмом. У првим недељама Великог рата (1914-1918) аустроугарске власти су др Лалошевића за сваки случај узеле као једног од сомборских српских талаца, под претњом могућег стрељања, а потом су против њега вођена два неуспешна процеса за велеиздају. 

Касније је мобилисан (деградиран је из официрског у подофицирски чин) и део рата провео је у окупираној Србији.

Срби из Војводине дали су једну трећину добровољаца у српској војсци. Са друге стране међутим према сведочењима савременика, све до пред крај рата, у Војводини је владала атмосфера ишчекивања, па и опортунизма, а "велика криза националне идеје опхрвала је Србе пречане."

"Ми смо кукавице којима је српство само на језику, а када би требало делом, па и главом и крвљу посведочити то - онда се одричемо и имена свог. Или су у нас економске прилике сређене, благостање широких слојева добро, цивилно правосуђе такође исправно и поуздано, те нема оне оскудице и неправде који су најјачи покретачи отпору. Али то знам, видим и осећам да ми Срби данас у овим крајевима не вршимо своју српску ни словенску дужност и да не чинимо оно што се с правом могло од нас очекивати." 

- писао је у та доба, ни мало нотабилистички, аустроугарски робијаш и аустроугарски окупаторски чиновник Др. Јован Лалошевић.

У време распада Аустроугарске, у јесен 1918. године, др Јован Лалошевић се јавља као политички предводник сомборских Срба, који је 5. новембра 1918. године, на великом збору у Градској кући, једногласно изабран за председника Месног народног већа Срба и Буњеваца у Сомбору [2]. Ово Веће је 13. новембра организовало свечани дочек и улазак српске војске у град и потом је преузело цивилну управу у Сомбору.

Др Лалошевић је предводио сомборску делегацију од 19 чланова на Великој народној скупштини у Новом Саду, на којој је проглашено присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.

Само мало након тога постао перјаницом тог кукавичијег језичарског српства. Како се сви ти контрадикторни ставови и ситуације могу помирити у једном човеку, ми не разумемо. Како год, насупрот Лалошевића, опрезни, уздржани, растрзани, па унеколико и плашљиви народ, није поклекао пред делегатима Аграма и Ситон-Вотсона.

Прве критике које је изрекао на рачун централне власти односиле су се на аграрну реформу, односно њену социјалну димензију. Лалошевић је устао у одбрану "светиње приватне својине", апелујући на потребу заштите крупног земљишног поседа. Поделу малих поседа колонистима и добровољцима сматрао је исхитреним политикант-ством, а у борби против аграрне реформе окупио је око себе један број земљопоседника који су намеравали да оснују своју странку.

Војвођански радикали су јула 1932, у Лалошевићевом стану у Сомбору одржали конференцију на којој су предложили своју платформу. На Конференцији је једногласно усвојен текст међустраначког споразума под насловом ,,Спремајте се на изборе“. У овом споразуму први пут се помиње спровођење начела: Војводина Војвођанима. Сутрадан је у усвојен нацрт страначког споразума под називом Сомборска резолуција. Конференцији су у име Главног одбора Радикалне странке присуствовали Милош Трифуновић и Милан Стојадиновић, чије присуство сведочи о важности овог догађаја. Страхујући да на конференцији не дође до отварања војвођанског питања у државно-правном смислу, Трифуновић и Стојадиновић су без примедби примили аутономашке захтеве Војвођана. О овом скупу и Резолуцији били су обавештени и представници СДК који су детаљно пратили војвођанску политичку сцену. Тако Прибићевић наводи ,,да су већ у лето 1932. године главни српски представници из Војводине имали један тајни састанак у Сомбору, где су као паролу избацили начело Војводина Војвођанима, дајући такође сомборском скупу шири – војвођански карактер“. 

Еволуцију својих политичких ставова Лалошевић је објашњавао отпором према "србијанској идеји" због које су Срби из Војводине морали да се одрекну "војвођанског патриотизма". Тај "патриотизам", односно "осећај отачастољубља", како га назива Лалошевић, "мађарском недржавничком политиком уништен је у душама Срба војвођана и оно је одагнано на пучину свесрпског национализма." У говору пред страначким присталицама, Лалошевић наводи да "док су Србијанци, у име Србије, све захватали што су могли, дотле су Војвођани, у име Српства, све напуштали што су имали." Сматрајући да успешна политичка борба мора бити ослоњена на "наше традиције и на наш војвођански патриотизам", Лалошевић је безуспешно покушао да формира Војвођанску радикалну странку чији би се програм заснивао на Новосадској резолуцији. Та чињеница, као и наглашено разликовање између Војвођана и Србијанаца, српског и србијанског у Лалошевићевој реторици указују на то да се он, после усвајања Новосадске резолуције, приближио политичким становиштима Самосталне демократске странке која су, у погледу захтева за посебним државноправним статусом Војводине, превазилазила и Сомборску резолуцију и његов уставни Нацрт.

Дакле, крилатицу "Војводина Војвођанима", под којом је чињено и чини се несагледиво много штете српском народу, први пут поменуту у Сомборској резолуцији. Њен творац Лалошевић објашњава да био инспирисан "једним општим, горким и дубоким разочарањем и незадовољством"  начином на који се "са Војводином поступило, како се њоме управљало и како се тамо газдовало”.

"И ја сам био један од таквих Срба интелектуалаца који сам образован у духу нацијонализма... али после кратког времена ја сам се разочарао јер сам увидео да има нечег вишег и светијег, а то је љубав према родној груди, отачастољубље и идеали човечанства. Убрзо сам осетио да сам сироче јер сам увидео да Србија има своју децу, а њој туђа деца не требају. Она је као мајка пригрлила своју децу, а према туђој је имала само онај добронамеран однос који вређа човека од поноса. Ми смо наш политички положај у Војводини без борбе напустили  замлечени идејом нацијонализма, а сада их морамо борбом заузимати. Господо, Србијанци су само зато јаки и јачи од нас, јер се они увек осећају као Србијанци. Нису они фермали ни Краљевину СХС, а још мање фермају ову Југославију, они су увек реаговали и реагују као Србијанци..."

Јован Лалошевић је 1933. године покушао да уставним предлогом провуче концепт реалне уније: „Југославија је јединствена и недељива државна заједница”, која има „пуну извршну, судску и законодавну аутономију покрајина”, изричито наводећи аутономну покрајину „Војводина са Сремом”.

-----

[1] Милан Степановић -  ДР ЈОВАН ЈОЦА ЛАЛОШЕВИЋ – УМНИ СИН ВОЈВОДИНЕ И СРПСТВА
https://www.ravnoplov.rs/dr-jovan-joca-lalosevic-umni-sin-vojvodine-i-srpstva/

[2]  НАП: први састанак, на коме је покренута иницијатива за оснивање Одбора и Већа, одржан је неколико дана раније у кући др Јоце Лалошевића