ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 3

Српски филистри, слепо загледани у Аграм

Погромашки јуриши једног народа на други наравно да никада не избијају тек тако, сами од себе. Мржња која се широким васпитавањем нових нараштаја полако појачава и артикулише, еруптира пре или касније, редовно неким  бенигним поводом, па се те ерупције даље понављају у све горој форми, до год народ према коме је усмерена мржња постоји.

Повест Српске (народне) самосталне странке [1] почела је у Руми 1881. године. Убрзо је дошло до цепања странке на Радикалну странку која је деловала у српској Војводини и Српску самосталну странку која је деловала Хрватској и Славонији.

Управо у том периоду после 1881, када је Војна Крајина присаједињена Цивилној Хрватској, број Срба у Хрватској је износио 26,3%. Са том чињеницом треба истаћи да су по изборном законику имали 28 посланика у Сабору. Полако али сигурно, Загреб је преузео примат од Новог Сада у позицији на политичкој сцени Срба у Монархији. Срби у Хрватској су одступили од борбе против дуализма политиком која је позната као нотабилитетска, а била је ојачана у време бана Куена Хедерварија. У тој чињеници је била клица коју су поједини хрватски политичари користили у распиривању мржње према Србима. Економско јачање Срба, било је трн у оку праваша, али и хрватске опозиције, која је сарадњу водећих личности српског покрета са баном (и напоменимо - хрватским владајућим странкама) доживљавала као нарушавање интегритета и државно-правног положаја Хрватске. Оснивање Српске банке у Загребу 1895. као јаке финансијске институције само је сведочило о организованости и утицају Срба, што је још више правашку опозицију уверавало о томе како су Срби, уз помоћ угарске владе, велики кривци за лоше стање хрватског сељаштва и Хрвата уопште. 

У фундаменту мржње Хрвата према Србима стојала је чињеница да су Срби били за споразум са Угарском, а против Старчевићеве и Штросмајерове идеје о Великој Хрватској. [2]

Мржња према Србима први пут је јавно и масовно, са физичким нападима, исказана приликом посете цара Франца Јозефа Загребу у октобру 1895., [3] а повод је било истицање српских застава на српским црквама и општинама.

„Дивљи нападаји на српску заставу и на српску цркву од стране Хрвата трајали су тако рећи пуна два дана. Свештенство су нам, којег је било са свих страна, јавно нападали, називајући их влашким свињама. То је изгледало, као кад види човек стоку разуздану; тако изгледаху Хрвати према нама Србима, и за то је опет полиција гледала кроз прсте. (…)“

-  Јован Пачу

Радикали су у тексту Бан Хедервари и народ српски, упутили озбиљну критику бану који није заштитио Србе и њихову имовину, иако је законски био обавезан да то учини. Њима је посебно сметало што Срби имају илузија и подржавају Хедерварија, који суштински не чини ништа да обезбеди минимум егзистенције за Србе у Хрватској. Што се тиче напада на српску цркву он је окарактерисан као дивљаштво:

....и када човек помисли да су бесни Азијати Турци штедели српске цркве и манастире, када човек помисли да су недавно код цариградског покоља, једино у православним црквама нађоше Јермени заштите за себе и свој угрожени живот, онда морамо дубоко уздахнути што су данас у деветнаестом веку, веку просвете- и Турци сто пута бољи и човечнији од хрватских Европљана. Српски народ, као да је знао да ће једном имати прилике да се огледа са грознијим Турцима од самих Турака, па је зато и рекао да ће друмови пожељети Турака али Турака више бити неће. 

- Застава, бр 156, 8 октобар 1895
(текст Парче Африке у Троједници)

Радикали су осули праву паљбу по Анти Старчевићу и хрватској интелигенцији која је окомила на Србе, тврдећи да је постало бљутаво и да човек не може да се не смеје када чује похвале о хрватској култури, како Хрвати носе западну културу на исток или како је Загреб јужнословенски Париз. Још једном је изречена сасвим добронамерна опомена да Срби у Хрватској морају водити рачуна кога подржавају и са ким сарађују. 

Напади на Србе су се десили и 1899. приликом прославе 50 година стваралаштва Ј.Ј. Змаја. [4] Франковци су ово искористили и подигли хајку на Србе. На крају је бан Куен-Хедервари морао послати двије чете војника да помогну градским чуварима да смире ствар. Поново антисрпске испаде имамо и 1900. када су франковци узвикивали: „Апцуг Власи, апцуг петиције!“.

Критична беше 1902 година, када загребачки Србобран (орга С(н)СС) је објавио чланак Николе Стојановића у коме износи мишљење да Хрвати и не постоје као целовит народ. Због тога је студент Иво Елеговић бацио камен на Српску банку, [5] што је била варница за ерупцију хрватског шовинизма и рушилачке демонстрације у којима је учествовало преко 20 000 Хрвата, од који је мало ко знао шта је је разлог због кога нападају Србе, нити су читали Србобран. [6]

Хрвати се нису либили да и овом приликом искале свој шовинизам.
Демолирање није промакло ни немачком извештачу Франкфурт-ских новина који је описао разрушени град као дело осветољубиве „руље” чији „изгреди нису „престали услед уведених изнимних мера, него... престали су један сат пре увођења изнимних мера!” Искусан новинар, уз подсећање на погром руље против Срба у Загребу, 1902. године је поставио питање „Је ли то само случај?” и одмах је понудио свој одговор: „Може бити. Само је мало тешко поверовати у то.”

Тада се догодио српски нотабилетски велеобрт. Срби из "Тројед-нице", не обазирући се на братске опомене које су им упућиване из српског Војводства и Србије, ушли су у  колаборацију са Хрватима, ваљда верујући да ће их тако одобровољити. [7]

Одустајањем од национално-политичког програма који би подразумевао установљење посебне институције на хрватско-славонско-крајишко-далматинском простору, Срби у "Троједници" прихватали су, непромишљено и прилично необазриво, готово безглаво, програм хрватског националног покрета, доживљавајући га као ,,општенародни'', иако је у суштини и очевидно био анти-српски.

Почетак деградације и дезинтеграције српског националног корпуса у Троједници  може се лоцирати у 1896. години када је дошло до зближавања српске и хрватске омладине и оснивања Уједињене омладине хрватске и српске. [8] Паралелно је текло удаљавање и све оштрије сукобљавање Српске самосталне странке са национално јасно дефинисаном Радикалном странком. Већ на први поглед јасно је да одбијање од себе најбољих Срба а привијање Хрватима док исти не пропуштају прилику да насрну на Србе, лупају им прозоре и кидају заставе по Загребу, чупају браде поповима и пале куће по Жумберку, ничега доброг не може донети.

Може се чинити да се српска омладина заносила модерним идејама Запада и "чешким реализмом" и "ситним радом", али на суровом балканском попришту ми видимо како је младалачка занесеност хлапила и уступала место беспризорно опортунистичком, дефетистичком и лукративном маневрисању  и од потоњих лидера Српске самосталне странке  стварала Хрвате преведене на српски и најгоре аутошовинисте које српство познаје. [9]

Битка за Велику Хрватску могла је да почне...

 

-----

[1] Српска (народна) самостална странка
https://p-portal.net/srpska-narodna-samostalna-stranka-borba-za-srpska-prava-i-identitet

[2] 1895 земунски прота Димитрије Руварац написао је књигу Ево шта сте нам криви, коју је
посветио нападима Обзора на Србе и српску политику. Он се критички осврнуо на чланак који је у Обзору бр 219 из 1894, са насловом Што смо криви? у коме се пита чему толика критика српско - хрватских односа у светлу хрватске кривице за неразумевање и несарадњу. Руварац је ситематски корак по корак (седам разлога) доказивао да Хрвати и њихове елите раде на потирању и негирању свега што је српско и да то често чине и фалсификовањем историјских података. Навео је многобројне примере Армина Павића, Вјекослава Клаића, са фрапантним тврдњама о броју Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини или чак фалсификовању српских народних песама. Посебно критички се осврнуо о деловању Фрање Рачког, бискупа Штросмајера, Анте Старчевића, Константина Војновића, Франка и католичких свештеника. Руварац је посебно био киван на Штросмајера и Рачког и њихову прозелитску активност у Босни и Херцеговини и на просторима некадашње Војне границе. Он је доказивао читавим мноштвом примера од 1848 (и током Револуције) све до седница Сабора 1861 године кршење права Срба
на равноправност или употребу ћирилице. Такође он је од Јелачићевог времена побројао велики број случајева у којима се сарадња прекидала јер Хрвати нису желели да признају било какво уважавање српске заставе, ћирилице, или српске народности. Посебно је писао и о покушајима хрватских књижевника да српски језик прогласе хрватским. Руварац је анализом грба и заставе посебно упутио оштру примедбу на негацију српског постојања у Хрватској. Он је при том подсетио и на многобројне примере напада и изазивања мржње према Србима у дугом периоду апострофирајући Мажуранића, Рачког, Штросмајера и наравно Старчевића као кључне факторе ове антисрпске идеологије. (Димитрије Руварац, Ево шта сте нам криви, Земун 1895, 7-17, 24-37, 54-64, 73-90, 98-118, 131-140; Василије Ђ Крестић, Знаменити Срби о Хрватима, Нови Сад 1999, 129-141)

[3] Неразумјевање два највећа народа на Балкану није од јуче: Антисрпске демонстрације у Загребу 1895. године
https://www.in4s.net/nerazumjevanje-dva-najveca-naroda-na-balkanu-nije-od-juce-antisrpske-demonstracije-u-zagrebu-1895-godine/

[4] Парадоксално, Јован Јовановић Змај, због кога су избили немири,  је подржавао помирљиву, нотабилитетску српску политику у Хрватској. То је била политика Михаила Полит-Десанчића  (веровао је да хрватску државност „Срби исто тако жарко љубе као и Хрвати” - што је вероватно било тачно, али свако погубно по српске националне интересе) и војвођанских либерала). Речју, Чика- Јова Змај, кога ми знамо из његове поезије као   највећег српског патриоту, у реалном животу и политици је био нешто сасвим друго, скоро супротно представи коју имамо о њему.

[5] Антисрпске демонстрације у Загребу 1902. године
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

- Бојан Муњин - Септембарске протусрпске демонстрације у Загребу 1902. године
https://p-portal.net/septembarske-protusrpske-demonstracije-u-zagrebu-1902-godine

[6]  Хрватске интерпретације тог догађаја од 1902 па до данашњих дана су исте - за немире су криви Никола Стојановић, Срби, Србијанска експанзионистичка политика, напосе и "брутална реакција полиције", само Хрвати никако не сносе одговорност за своје вишекратно дивљање.  Таман да је нешто од тога и тачно, нема одговора зашто примера ради, поменута "брутална полицијска интервенција" није усмерила народни хрватски бес на молицију и државу те полиције, већ на своје комшије Србе? 

Међутим, из штампе сазнајемо не само да је полицијска интервеција била намерно млака, већ видимо један циничан став бана хедерварија према Србима:

Шкандал у сабору Хрватске и Славоније.

У сабору Хрватске и Славоније, говорио је бан Хедервари дуго и много о ужасима у Загребу. Преко многих најважнијих ствари, прешао је као петао преко жеравице. Где је што додирнуо, то је било површно, или у шали. Цинизам у његовом говору — поражава. По њему је било све на свом месту. И он и војска и полиција. Да је било строжије, било би и сад рањеника. И настрадале би баш „Обзорове“ госпође и госпођице — рече у шали. /НАП: Алудира се на приказе у хрватској национал-шовинистичкој штампи где се између осталога каже да су "загребачке госпође и господичне подржавале протесте"/ Признаје дакле ону ванредну благост, којом се поступало према пљачкашима. И само кад њима није било ништа, добро је. А што је то поступање храбрило пљачкаше на даље изгреде, не чини ништа. И што је могло због тога до још већих страхота да дође и да пострадају још више невини Срби, то је узгредно... Принцип је био, да не буде рањених пљачкаша. Бан је нашао да су били баш од хасне они догађаји. Јер после сваког другог шкандала, говорило се огорчено у сабору, а сад се говори трезвено и мирно. „У свакој другој прилици било је јачих тужбино у овој.“ (Чујете ли Срби посланици!?) А то је вели бан ефекат оних догађаја . . . Но они покори имали су и иначе добрих страна. Н. пр. преки суд. А преки суд је имао ту добру страну, да су људи мање ишли по бирцузима. И многе женскиње су се захваљивале бану на томе и желеле би да чешће буде преки суд. Сабор се грохотом смејао а имао је и чему... Најзанимљивије је оно, где је бан го ворио још о једној доброј страни оних пљачкања и свирепости. Доказивао је, како се то купило и купило 30 година. То је била већ болест. „А кад се болести дуго вуку, најбоље је, да ј е д н о м  и з а ђ у"  Врло добро! То смо и заслужили. А биће десето чудо, ако се позвани елементи не пожуре, да поново изведу мало од оног, што је имало толико добрих страна. Сабор ће онда још мирније расправљати; госпође загребачке имаће и опет мало жељеног преког суда; господа мужеви неће ићи тако често по бирцузима; бан ће примати опет топле захвалности лепих госпођа, а болест која тако дуго траје, бар ће сасвим изаћи . . .

- Застава,26.11. 1902.

Пример хрватског знанственог национал-шовинизма:

МАТО АРТУКОВИЋ:  Питање штета и одштете у антисрпским демонстрацијама 1902. године
https://hrcak.srce.hr/file/90565

[7]  Ми би смо ту српско-хрватску политичку удругу дефинисали као `колаборација жабе и змије`.

[8] Због непресталног насртања на Србе, омладина српска је иступила из Уједињене омладине и прикључила се Самосталној странци, али је та њена "освешћеност" трајала свега четири године.

[9] Млади српски политичари са идејама "месијанских вођа" преузели су "Србобран" (једно време "Нови Србобран" . У периоду 1902-1914. године уредништво листа чинили су Светозар Прибићевић (главни уредник), његова браћа Адам, Милан и Валеријан, Јован Бањанин и Будислав Будисављевић.

О тим вајним "Србима", са пуно сасвим оправданог огорчења говорили су српски радикали:

...Ристо Настић /НАП: Ристо Настић је крштено име Ђорђе Настића, аустријског шпијуна и провокатора/ је дакле достојни ученик Светозара Прибићевића, са којим је Световар без сумње био „брудершафт“ и који је био присни пријатељ Адама Прибићевића, званог Хамлета. Настић Ристо кретао се у амбијенту сумњиваца, људи упрскане прошлости, спремни на свако недјело и зло. Десна рука Светозара Прибићевића је сумњивац Раде Малобабић, који је ради својих поштених дјела решио и сам „Полицијски Вјесник" , за кога се из самог стенографског записника јасно види, да је он био отворени помагач Раухов. Настића је бранио Франк; Франк му је давао лекције и инструкције, учио га нападати Србе и црнити Српство; Буде Будисављевић, звани Сарма, отворено је у сабору казао, да је већи Хрват (читај франковац!) од самог /Ива/ Елеговића. Сам Светозар Прибићевић дао је санкцију овој политичкој „изјави“ и премудрости господина Сарме. Настићу је Српство фраза, шупља ријеч, господа од -,Србобрана“ јавно рекоше, да је Српство за њих плеоназам (нешто сувишно). Настић воли власт, јер власт му даје новац, а он у новцу гледа свој идеал, свога Бога; Светозар Прибићевић, јер воли власт, пактирао је са баном Томашићем... Настићу Ристи је српска застава крпа, администратор загребачког „Србобрана“ неки Трбуховић јавно је пред српским омладинцима казао, да застава српска и није ништа друго него крпа. Он је дакле вјерни ученик Светозара Прибићевића, који јавно у „Србобрану" написа, да је српска застава не српска светиња, него предмет изазивања. Да је Ристо Настић знао за српску народну црквену автономију, он би јој за цијело стављао клипове, пријечио јој њезин развитак; и Светозар Прибићевић ставља автономији у њеном развитку клипове, па вели: Шта ће нам автономија, та автономија је „шугава“ (сврабљива), (а нијесу му сврабљиве незаслужене дневнице српског народног црквеног сабор.) Настић, као што рекосмо, није имао ни појма о автономији; Адам Прибићевић је јавно говорио, да ни он нема ни „дунста“ о автономији. Па уз пркос свега тога, што нема ни „дунста“ о автономији, он се без појма даде бирати у српски народни црквени сабор, у ком је врло ријетко био.

Сам загребачки „Србобран“ признаје, да Адам Прибићевић није увијек био у сабору, а знао је за своје избивање нехамлетски побирати дневнице. Настић је тврдио, да он не прима новац ниоткуда, премда га је примао и од Рауха и од камариле. Светозар и Буде Сарма усред сабора рекоше, да неће дизати пештанске штипендије, а ипак их подигоше. Настић је писао „Финале“, у ком је објеђивао све Србе за велеиздаје, подмећући им велеиздајничке намјере и дјела; Светозара Прибићевића хвале Тисини и други србождерски органи, који прогласише радикале Србе велеиздајницима итд.

- Застава 18.10.1911.

Напомена: Коликих размера је било српско пропадање у Хрватској илуструје чланак у истом броју Заставе у коме се, такође уз нескривени револт, коментарише предлог извесног Димитрија Шилића, професора Српске православне гимназије "да се напусти ћирилица и прослава Светог Саве ради братства са Хрватима" (?!)