КАРАКАЗАН БиХ - 39
Крајишници и Бановина Хрватска
Становници
Врбаске бановине су први били суочени са могућношћу укључивања ове
територијалне јединице и оквир Бановине Хрватске што је и дебатама око
даљег преуређења земље било за одређене политичке кругове извјесно. Чини
се даје ово и био један од разлога што су радикали Бања Луке са својим
фронтменом Костом Мајкићем, мада међу првим радикалима и Босни и
Херцеговини који су поздравили Споразум као користан за државу још 29.
септембра 1939. године, ускоро устали против ове могућности, као и
против тога да Босна и Херцеговина постане аутономна јединица. Требало је времена да Крајишници спознају консеквенце реформе државе коју су прилично сложно подупирали протеклих година. Тада је настало комешање и пишмањење. У српским
крајевима отпор аутономији је почео да се појављује код демократа, "јенесовца'', српске
православне цркве, а затим су се поделе и несигурност појавили и међу Чубрило-вићевим "земљорадницима". Новоорганизована Стојадиновићева Српска радикална
странка је била на српским позицијама а најодлу-чније се за српску територијалну јединицу
залагао Српски културни клуб.
Неки прваци Српског културног клуба Босанску Крајину видјели су као носиоца националне и државне мисли, „предстражу Београда“, „српским зидом“ којем треба помоћи да се одржи. „Српски народ у БиХ означен је за будног чувара српске народне свијести“.
Савез земљорадника је, захваљујући потпуној посвећености стварању Бановине хрватске, како на хрватској тако и на крајишкој страни, по први пут ушао у владу. Самим тим, подразумијевало се да ће њено чланство покушавати да брани постигнути споразум са Хрватима. Што се тиче првака ове странке из Босне и Херцеговине, они су се углавном тога и придржавали. Бранко Чубриловић је по први пут од како је именован за министра, дошао у Врбаску бановину крајем августа 1939. године, а Врбаске новине писале су да му је свугдје гдје је пролазио, народ приређивао дочеке и овације. На том путу пратио га је и Чедо Кокановић. У својој првој изјави у Бањој Луци, послије уласка у владу Цветковић – Мачек, Чубриловић је дао своју историјску изјаву:
Што се тиче Самосталне демократске странке, они су јачу активност показивали једино на простору Врбаске бановине. Предвођени протом Кецмановићем и прваком ХСС Ником Љубичићем, они су почетком јануара 1940. године донијели резолуцију у којој траже доношење политичких закона и третирају социјална питања, а на конференцији у Бањој Луци 21. јануара из Загреба су дошли др Срђан Будисављевић, др Хинко Кризман, Сава Косановић и занимљиво, адвокат др Данило Димовић, познат као политичар још из периода аустроугарске окупације, а који је показивао потпуну политичку неактивност у периоду Краљевине Југославије. Он је на конференцији у Бањој Луци заступао став да Срби и Хрвати треба да буду што више измијешани и у српској и у хрватској јединици да би се на тај начин постигла „споразумна хармонизација“. (sic!)
Самостални демократи су такође имали своју конференцију у Сарајеву 13. децембра 1939. на којој је од тринаест говорника било само три из Сарајева и на којој су се осврнули на унутрашњу ситуацију и политику краљевске владе. Познато је да су самостални демократи били за то да у даљем преуређењу државе можда у састав Хрватске Бановине уђе и Врбаска бановина што би повећало број Срба у овој творевини.
Готово природно је да су "самосталци" у рату листом пришли комунистима и практично наставили да терају своју политику, без обзира што су сами страговито страдали у хрватском геноциду над Србима. [1]
Из преписке Јована Јовановића-Пижона са земљорадничким вођима у Крајине види се да су у Београду, чак и у екстремним круговима републиканско-федералистичким, били много забринутији за судбину Крајине од њених лакомислених и/или изрођених лидера.[2] Очигле-дно забринут за судбину Крајине, Ј.Ј. Пижон тражио је од првака земљорадничких вођа у тим крајевима, Чубриловића, Кокановића и Бранковића, да преко Земљорадничке странке и привредних удружења дигну свој глас против цијепања Врбаске бановине, те да отворено поруче да хоће Београду, а не Загребу. Међутим, Бранковић му одговара да је њихов енергични став против цијепања Врбаске бановине већ добро познат и да они сматрају непотребним да дижу свој глас у том тренутку: „Зато смо ми овамо закључили да никаквих изјава, никаквих демонстрација и никаквих резолуција нећемо у име тога да сазивамо и доносимо, већ ако је потребно онда има вођство да позове главни одбор и као целина и као партија т. ј. један земљораднички покрет да донесе своју резолуцију и дигне свој глас шта хоће.“ Чини се да је овдје Чубриловић играо и на своју карту, те да њему баш и није одговарало што Удружена опозиција, а посебно његова Земљорадничка странка не прихвата да под Мачековим условима учествује у преговорима. У једном писму Јовану Јовановићу од 22. априла 1939. године, Чубриловић наводи да се он опет налази у Загребу, да је разговарао са Мачеком, који је „доста енергичан и одлучан, али и нешто узрујан“, те да је на „земљораднике љут“ зато што је очекивао „од нас већу активност у испуњавању његових жеља.“ Чубриловић је такође обавијестио Пижона да је сазнао да око Врбаске бановине Мачек и Цветковић ломе копља, али он о томе „ниједну ријеч“ није проговорио са Мачеком. Али је зато из уста Срђана Будисављевића чуо да би по државу, а и по Мачека било корисно да Врбаска бановина уђе у хрватску јединицу, јер би на тај начин, Мачек, наводно, са толиким бројем Срба у њој могао да сузбија франковце. Чубриловић му је на то дипломатски одговорио да „кад би ми знали јасне компетенције тих области – смјер развоја државног осјећаја, нешто би било другачије.“ Вјероватно ни самом Будисављевићу није било јасно шта му је Чубриловић одговорио, али у сваком случају он се није енергично заложио да Врбаска бановина не постане саставни дио Бановине Хрватске, као што је то од њега и од других првака Савеза земљорадника у Босни и Херцеговини, тражио Јован Јовановић Пижон. Чубриловић се даље заложио да се Удружена опозиција укључи у посао око споразума, „јер кад је већ ствар тако далеко дошла, да нам готову софру не поједу јабанџије – дошљаци.“
-----
[1] Значајне изузетке од правила представљају Доброслав Јевђевић, Стеван Мољевић, касније познат по, у социјалистичкој Југославији проскрибованом националном пројекту "Хомогена Србија" и Григорије Божовић.
Стеван Мољевић "Хомогена Србија"
https://www.scribd.com/doc/73543970/Homogena-Srbija-Stevan-Moljevic
[2] "Земљорадници" су били национално/идеолошки некохерентна па и међусобно супротстављена групација, те би генерална осуда због колаборације са комунистима и Хрватима била неправедна према бројним активистима и присталицама Земљорадничке странке, који су због свог патриотског става пострадали и од нациста и од комуниста.
Никола Миловановић у књизи Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића наводи да су „истакнути функционери Земљорадничке странке били први грађански политичари који су пришли четничком покрету Драже Михаиловића…“
Земљорадници су скупо платили своје учешће у покрету Драже Михаиловића. Бројни угледни људи Земљорадничке странке одведени су у немачке логоре; у Маутхаузену страдали су Радојица Стефановић, председник општине, Жарко Ђорђевић, задружни функционер, др Васиљ Поповић, професор универзитета, док су Лазар Тупањанин и др Милан Пурић преживели тај концентрациони логор.
Иван Авакумовић у делу Михаиловић према немачким документима наводи имена земљорадничких првака које су Немци стрељали у Југославији. Међу њима су били и инжењер Јово Поповић, члан Главног одбора, адвокат Гојко Терић, адвокат Обрад Мастиловић, Воја Лазић, бивши народни посланик, бивши председник Савеза, Богољуб Зечевић, председник земљорадничке омладине, затим Драгутин Ђенадић, Воја Ђорђевић, министар и инжењер Д. Томашевић, који су такође страдали од Немаца у Београду.
Осим Немаца, земљораднике су ликвидирали и усташе и комунисти. Онима који су претекли после рата је суђено, проглашени су народним непријатељима, а имовина им је конфискована. Међу члановима и функционерима Земљорадничке странке који су погинули у борби или су их стрељали партизани били су Видак Ковачевић, Милан Чарапић, Петар Самарџић, Васа Тупањанин, Душан Бранковић, Максим Максимовић, Милутин Токић, Радош Вукелић, Василије Тркља, Јеремија Бојовић.
Наводимо неколико личности из Земљорадничке странке, за време Другог светског рата патриотске оријентације. Истина, нисмо пронашли сличне људе у Крајини, но то не значи да их није било.
1. Тркља Тодора Лазар, професор теологије, рођен 27. јула 1907. у селу Подосој код Билеће. Предратни секретар Земљорадничке странке. Дражин лични саветник за источну Босну и Херцеговину. Председник Националног Комитета за Херцеговину. Носио шифровани број 505. Делегат на Светосавском конгресу за билећки срез, али није познато дали је због невремена стигао на време. Погинуо 1945. у покушају преласка бугарске границе.
2. Секулић Михајла др Милош, лекар, рођен 9.фебруара 1900. у Ваљеву. Предратни истакнути функционер Земљорадничке странке. Члан Београдског Националног Комитета 1941. Успео да изађе из окупиране земље крајем 1941. и да однесе извештај о илегалном политичком раду избегличкој Влади у Лондону. Том приликом однео је и Меморандум Српске Православне Цркве. Наставио рад као стручни сарадник при Министарству здравља у Лондону. После рата остао у емиграцији.
3. Делић Лазе Саво, управник београдског водовода. Рођен 1884. у Љубињу. Функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа 9.октобра 1942. и одведен на Бањицу (логорски број 7698) Стрељан у Јајинцима.
4. Лазић Воја ,,Креја” народни посланик, Предратни функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа и стрељан 2. априла 1943. у Јајинцима.
5. Јован Н. Поповић Био функционер Земљорадничке странке. У јуну 1941. приступио је Равногорском покрету, а у августу је ушао у извршни Одбор ЦНК. После немачког разбијања Београдског одбора ЦНК у октобру 1941. ухапшен је и спроведен у логору на Бањици, где је као политички кривац проводио логорске дане. Стрељан је у Јајинцима код Београда 25. септембра 1943.
6. Др. Обрад Мастиловић, београдски адвокат, рођен 14. јула 1894. у селу Гора код Гацка. Пре рата најближи сарадник Бранка Чубриловића, снажно подржавао стварање Бановине Хрватске и није пропуштао ниједну прилику да похвали „конструктивну политику“ др Мачека и посебно да истакне значајну улогу Савеза земљорадника „који су били тај мост преко братског јаза који је постојао кривњом свакога само не земљорадника.“ За време рата ипак се храбро определио за патриотску страну. Био је члан Националног Комитета у Београду у склопу ЈВуО. Ухапшен септембра 1943. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 16468)Стрељан 29.септембра 1943. у Јајинцима.
7. Војислав Воја Лазић (Стублине,
1878–1943), земљорадник и политичар. Учествовао је у ратовима
1912–1918. Био је један од оснивача и први председник Савеза
земљорадника. За народног посланика је биран 1920, 1923, 1925, 1927. и
1935. године. У Другом светском рату је сарађивао с четницима. Немци су
га ухватили и стрељали на Бањици. (- Драгољуб Јовановић, Медаљони, књ.
II, Београд, 2008, стр. 173)
Резултата посланичких избора према
писању »Политике« од 13. децембра 1938. године: Срезу Посавском
Оберновац: листа Удружене опозиције Влатка Мачека: Војислав Лазић, Земљорадничка странка, група Јована Јовановића 2.170, Укупно гласало: 6.720.
У изборном срезу Тамнавском (Уб): листа Удружене опозиције Влатка Мачека: Војислав Лазић, Земљорадничка странка, група Јована Јовановића 989 Укупно гласало: 8.536.
За кандидате Удружене опозиције гласали су и чланови КПЈ и њихови симпатизери
8. Ћура Ћирковић (1914-1944), земљорадник из Атенице; припадник покрета Д. Михаиловића; стрељан 1. децембра 1944. године од партизанских власти
9. Средоје Бркић, земљорадник из Доње Краварице у Драгачеву. Бављење политиком започео је као комуниста и био је један од делегата на Вуковарском конгресу КПЈ 1920. године. Касније је приступио Савезу земљорадника и постао један од његових истакнутих првака, као и сенатор у Краљевини Југославији. Од 1941. припадао је равногорском покрету и био вођа Драгачеваца на Светосавском конгресу у селу Ба 27. јануара 1944. Од марта 1944. припадао је политичком крилу равногорског покрета – проширеном саставу Централног националног комитета. У јесен 1944. одступио је са четничком главнином у Босну, где га је потерни одред Озне убио у априлу 1945. године.
Коментари
Постави коментар