КАРАКАЗАН БиХ - 38

У пречанском фронту

Демагогија нигдје у Југославији није тако цвала и успијевала као у Бањалуци и Босанској Крајини нити је било више политичара са мање моћи за предвиђање, без чега нема правог политичара, као тамо! Тражили су праве политичаре и вође народне, али их није било. Трка за празном и јефтином славом гурнула је у страну све друге вриједности.

                                         - Прото  Душан Д. Мачкић [1]

Краљевим указом од 2. јула 1932. за новог предсједника владе постављен је др Милан Сршкић. Тако је Босну и Херцеговину, по први пут у Краљевини СХС/Југославији, припала част да има предсједника владе заједничке државе. Са овом одлуком многи у Босни и Херцеговини нису били задовољни, а прије свих ЈМО и њихове страначке присталице. Сршкићем нису били задовољни ни српски опозициони политичари, посебно они у Босанској Крајини, јер су сматрали да Крајини „скоро никада и ничим није помогао, јер је увек све вукао у његово Сарајево“. И поред тога бан Милосављевић је био мишљења да су Крајишници задовољни што је коначно један Босанац дошао на чело владе. Једино је Чедо Кокановић, истина у припитом стању, како тврди бан Милосављевић, јавно „жалио“ земљу и народ „што су дочекали да им председник владе буде један ташлихански бонвиван, Милан Сршкић.“

Истовремено, крајишки опозиционари су се све чвршће везивали за Загреб и велико-хрватску политичку номенклатуру.

Краљ Александар је свим снагама настојао да културно и економски ојача српски елемент у Босанској Крајини, која је имала кључни стратешки положај у тешком хрватско-српском сукобу. Међутим, сасвим непредвидиво, стварањем Врбаске бановине разбуктао се крајишки сепаратизам, јер је створено уверење да је у пракси могућа политичка самобитност Босанске Крајине. Ту фикс-идеју о крајишкој посебност и "самобитности", одвојену од целокупног српског корпуса, жестоко су подјаривали Чубриловић, Кокановић, Кецмановић, Мољевић и многи други, тражећи јој чак историјски легитимитет у наводном континуитету трајања идеје  средњовјековних Доњих Крајева. Краљ Александар је нешто касније бану  Милосављевићу, говорећи о националном осјећају крајишких опозиционара, нимало случајно рекао „заиста нечувено и жалосно, али поучно; поучно је и за мене, нарочито за Вас.“ С друге стране, поставља се питање због чега је крајишким опозиционарима била потребна аутономија Врбаске бановине и то тако издвојена из цјелине остатка српских етничких територија.

Можда у томе, у крајишко сепаратизму, лежи кључ њиховог приближавања Загребу, али опет не открива суштину њихове политике, поготово проте Кецмановића, јер враћање на 1918. годину, што Загребачке пунктације експлицитно траже, не подразумијева никакву Врбаску бановину, већ Босну и Херцеговину као бивше аустријске покрајине, које самостално одлучују с ким и како ће се ујединити. Међутим, расположење католичког народа у Босни и Херцеговини од 1918. године, значајно се промијенило, прије свега разорном антисрпском и антијугословенском кампањом римо-католичког клера и дјеловањем пропаганде Стјепана Радића. Осим тога, наивно је било и помислити, да ће се Мачек одрећи помоћи и савезништва са Мехмедом Спахом. Дакле, без обзира шта је мислио и говорио током састанка првака СДК у Загребу, прота Кецмановић је потписао нешто сасвим друго, боље рећи оно што му је било потурено да потпише од стране Анте Трумбића и што је могло ићи само у корист хрватског сепаратистичког покрета, а никако националних жеља и тежњи српског народа у Босни и Херцеговини.

Након завршетка мисије бана Тисе Милосављевић, у Крајини су политички ефекти неко време били позитивни.

Према званичним подацима на општинским изборима у Врбаској бановини ЈРЗ је освојила 103 општине (66%), ЈНС 2 општине (1,3%), Југословенска народна странка 6 општина (3,8%), Удружена опозиција 28 општина (17,7%), Савез земљорадника, самостално 4 општине (2,4%), СДК 1 општину (0,6%), Неопредијељени 4 општине (3,2%) и ХСС 10 општина (6,3%). (Врбаске новине, бр. 1113, од 15. октобра 1936. године.) Дакле, према овим резултатима, успјех ЈРЗ у Врбаској бановини био је несумњив и чак је надмашио очекивања бана Кујунџића. Оно што је било индикативно, јесте евидентно опадање утицаја /НАП: како ће се видети привремено/ Савеза земљорадника и то у свом најјачем упоришту на простору Босне и Херцеговине, у Босанској Крајини. Ово опадање утицаја Савеза земљорадника на простору Врбаске бановине настављено је и у наредном периоду, а неки аутори тумаче то великим националним револтом српског народа и превеликим „дружењем” земљо-радничких вођа са хрватском опозицијом која је евидентно настојала да сруши заједничку државу, а „сељак у Врховни зна само за јединствену државу, а не за друге суверености.”

Да је Чубриловић био у праву са својом историјском констатацијом „ја увијек роварим“, показало се већ у мају мјесецу када су прваци бившег Савеза земљорадника у Босанској Крајини почели да одржавају непријављене зборове по селима Босанске крајине, на којима су се могле чути бројне псовке и оптужбе на рачун режима. Један такав састанак одржан је у шуми Градина код Прњавора, а састанку је претходио летак под насловом „Истинита и искрена реч народу“ који су растурале присталице Савеза Земљорадника Глиша Ђерић и свештеник Ђорђе Врањешевић. У летку се критикује стање у земљи и позивају сељаци и опозиционари на поменути састанак, на коме је изабран „Одбор за оживљавање и обнову политичке организације [и] за оснивање задруга.“ Вође земљорадника у Крајини очигледно су почеле да користе незадовољство сељака које је изазивала велика економска криза, неродица и сиромаштво, које је све чешће почело да доводи до глади бројне сеоске породице. Осим овог, на подручје Босне и Херцеговине, стизали су и разни други опозициони прогласи, а за неке од њих, које су стизале на адресе истакнутих симпатизера ЈМО, полиција је сумњала да их пише Шефкија Бехмен у својој адвокатској канцеларији у Београду и одатле шаље својим присталицама. Неки прогласи састављани су и штампани у Сарајеву, а за њихово растурање коришћена су чак и дјеца од 10 до 12 година. Тако је полиција установила да су прогласи које су дјеца дијелила у Сарајеву куцани на машинама Хрватског културно-просвјетног друштва „Напредак“, а да су за њихово састављање и растурање најодговорнији Иван Кордић, гостионичар, Томаш Никола, чиновник Напреткове задруге и још нека лица, а међу њима и тадашњи свештеник и администратор Католичког тједника и изасланик Врхбосанске надбискупије, Крунослав Драгановић, иначе касније познати усташки идеолог.

Неки од прогласа који су стизали у Босну и Херцеговину били су уперени директно против Милана Сршкића. Незадовољство сељака изазвано кризом и тешком економском ситуацијом у којој су се нашли, а вјешто каналисано од земљорадничких вођа против владајућег режима, кулминирало је у Приједору, када су незадовољни сељаци, пошто им на њихове захтјеве жито није подијељено, провалили у државне магацине и опљачкали их. Због овога је, новембра мјесеца 1932. године у Бањалуци суђено 121. лицу. До сељачких немира је дошло и у другим срезовима Врбаске бановине, а неки су имали и смртни исход. Тако је, на примјер, у Петошевцима код Бањалуке дошло до сукоба између сељака и жандармерије у коме су погинула тројица сељака, а неколико их је било рањено. Очигледно да је највећи савезник земљорадничких кортеша у Крајини била глад, сиромаштво и општа биједа њеног становништва, тешко погођеног економском кризом. Бан Милосављевић је и поред тога, у изјави за београдски дневник Време, коју је пренио и Службени лист Врбаске бановине, тврдио да 99% становништва бановине „трезвено гледа на све животне и политичке појаве у држави, па је према томе и депласиран и стерилан сваки покушај вештачког распиривања, интригама и помоћу штампаних летака, старих партијских страсти, националне нетрпељивост и сталешке несолидарности.“ Не улазећи у тачност ових банових опажања, ипак треба нагласити да је и поред свих препрека социјалне и политичке природе, као и жестоке акције опозиционара, ЈРСД успјела да у Врбаској бановини, до половине септембра 1932. године, организује чак 178 општинских организација, са прилично бројним чланством (72.000).

Из корпуса "роварења и наде у најбоље" не може се заобићи деловање КПЈ која, мада у целини "раздрузгана", ипак има у овим крајевима присталица и, коначно, ту им је легло из кога ће само петнаестак година касније окупирати читаву државу.

У складу са општим обиљежјима политике шестојануарског режима, полиција је заплијенила имовину свих радничких организација и друштава у Босанској Крајини. У то вријеме је Мјесни комитет КПЈ и СКОЈ-а у Бањалуци био повезан са Покрајинским комитетом Хрватске. Континуиране везе бањалучке партијске организације са руководством у Загребу датирају од почетка 1934. године. Оне су успостављене посредством бањалучких студената у Загребу. Као резултат рада скојевске организације, августа 1934. основан је Клуб академичара Бањалука (КАБ). Био је то значајан пункт КПЈ у погледу окупљања студентске и средњошколске омладине. [2] У периоду 1934-35, у вези са конкретним припремама за оснивање КП Хрватске, постојале су идеје, подржаване и од стране ЦК КПЈ, да у хрватску партијску организацију треба да уђу „и поједини крајеви Босне“. ПК КПЈ за Хрватску и Славонију, извјештавао је ЦК КПЈ августа 1934. да се са партијском организацијом у Бањалуци одржавају везе, за разлику од низа центара у самој Хрватској са којима везе још нису биле успостављене.

Како се види, државотворне визије крајишких комуниста и усташа, па и мачековаца, беху врло блиске или идентичне.

На децебарским изборима 1938. за листу М. Стојадиновића гласало је 69.762 православна гласача, 2.639 католика и 34.269 муслимана. За Мачекову листу опредијелило се 47.700 православних гласача, 34.499 католика и 20.306 муслимана... Као још један разлог приличног успјеха опозиције у Врбаској бановини, Кујунџић је навео да је против ЈРЗ „радило целокупно свештенство на челу са г. Др Иринејом Ђорђевићем као и један велики број учитеља.” [3]

-----

[1]  Зоран С. Мачкић - Извјештај проте Душана М. Мачкића
http://srbiubih.com/izvjestaj-prote-dusana-m-mackica/

[2] У оквиру трибина КАБ-а, бројна предавања су одржали гости из Загреба (Арсен Шкатарић, Густав Крклец, Стјепан Бетлехајм, Рихард Подхорски, Рудолф Бићанић, Вилим Свечњак, Иван Генералић, Крсто Хегедушић и др).

[3] Ми потврде за ову тврдњу Кујунџићеву нисмо успели наћи, нити има  трага о било каквим политичким активностима епископа др Иринеја Ђорђевића у међуратној штампи. У периоду 1935-38 др Иринеј Ђорђевић је администрирао епархијом америчко-канадском.
Др Иринеј Ђорђевић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/